Ono najgore što se može dogoditi jednoj društvenoj zajednici je da otkrije jedno bolesno stanje i da ga umesto lečenja –održava, čak i neguje. Naše društvo je (navodno)  otvorilo oči dvehiljaditih i shvatilo da umesto bezazlene rane ima ogroman tumor koji jedino podsmeh na sopstveno stanje može da učini podnošljivim. Upravo o tome govori i drama Koste Peševskog „Smećarnik”–o društvu koje je skup personalnih uloga koje pojedinci menjaju saglasno potrebama, statusu, interesima i zahtevima nadređenih..To i takvo društvo u kome je individualnost unezverena u klaustofobiji zbivanja prouzrokovanih političkim interesima i motivima koji su već dugo  sudbina i prokletstvo našeg  naciona, prosečnom čoveku željnom običnog života ne ostavlja se mnogo više od nametnutog izbora pasjeg života.

Onako kako to odavno sumnjamo da je sve u ovoj državi namešteno i predvidivo sumnja i  Toza (igra Igor Borojević), besposličar, posmatrač, ocenjivač,  jedan od onih kakva je većina u ovoj državi, koji tako sedeći  i osmatrajući, unapred predviđajući i čekajući na kraju i nađe sebi pravo, u tom trenutku , najpogodnije mesto u društvu. Od takvih mudrijaša sve počinje i to je najsnažnije vitlo koje  vuče vodu na svoj tok, da bi ga kasnije, promenom interesa i zbivanja, opet promenilo, ali ne dalje od iste te mutne vode. Dostojanstvenost  u liku i pojavi Igora Borojevića donela je i tumačenju Toze izrazitu samouverenost i beskrajnu veru u sebe i svoju ocenu, ali s dozom obešenjačke hrabrosti i/ili ludosti u ubeđenju da je sve tako kako on vidi i da na kraju i njegovo mesto mora biti tu negde. Igor Borojević na nam na pravi način pokazuje da taj sloj hrabrih, ludih, dokonih, informisanih i pronicljivih jeste onaj sloj mladih koji je sposobnost opstanka u društvu izjednačio sa snalažljivošću. Tu moral postoji samo kao filozofsko načelo ,jer moralno živeti znači–propadati. Upravo to propadanje etikom nahranjenih  u ovom društvu, pokazuje nam lik Bobija, vlasnika kafića (Vahidin Prelić), momka koji se zgražava nad idejom da bi mogao zarađivati za novac kao porno glumac u Švedskoj  iako ima sve preduslove i dobru ponudu. Njemu je poštenije rintati u svom kafiću , negde u blizu centra grada (Beograd ali može biti bilo koji drugi…). Momak koji je naučen da poštuje ljude ne samo kao mušterije nego i kao osobenosti kojima uči tolerancija i empatija, potpuno gubi svoje parametre ali  i svoj do tada– razum, uvučen u čudne obrte u kojima učestvuju likovi, učesnici demonstracija koji u toku jedne noći u njegovom kafiću, na njegove oči, više puta menjaju svoje društvene uloge. Gledajući ih  kako svlače obrazine, menjaju kostime i ćudi, reči i ponašanja, poništavaju svaki put ono što su prošli ponudili kao svoj pravi lik, na kraju i sam odluči da je to jedna nerazjašnjiva zbrka u kojoj ni istina ni načela ni moral ni čast nisu bitni i da je u svemu najbitnije– biti živ pa makar ne bio čovek i odluči da je i Švedska prihvatljiv izbor. Diskretan, poštenjačina osuđen na potpunu promenu, jednostavnost kojoj u ovom društvu nema mesta ako nije potkovana cinizmom i kartom u jednom pravcu u nepoznato, to je ono što nam je dočarao Vahidin Prelić, kao i uvek suptilno nenametljiv ali vrlo ubedljiv majstor svog glumačkog zanata. U ulogama  Pijanca i Psa, Momčilo Murić je imao  zadatak da nam dočara jednu staru izumiruću klasu pojedinaca , onih iz doba starog vremena koje u ovom –bez kompasa i makar– ideala, prizivamo s nostalgijom. Nekada su to bili pošteni policajci,(i pošteni građani srednje klase)  koji su se u zbivanjima,kao Pas u demonstracijama pogubili, oni kojih smo se nekada plašili (kao Bobi Psa!) a danas ih smatramo materijalom osuđenim na propast, lagano umiranje kao bolesnik od ciroze, klasa koja više nema nikakva prava osim da trpi, ćuti i cvili poput psa,  ali je ipak imala zaslugu da postavi temelje ovoj silnoj, drskoj i bezobzirnoj policijskoj. Ono što su iznedrili videli smo u liku Milice, gradske, naizgled kurve (a koja to politika nije?) koja svojim veštim manevrima, lukavim i proračunatim potezima upravlja svakim događajem, svakom ličnošću, određujući joj kako mesto u društvu (simbolično–demonstracijama, pobuni koja od raspada jedne do još uvek,  stvaranja druge prave države nije uspela). Tanja Jovanović svojom vamp pojavom i zavodničkim glasom, ali proračunatim i bezobzirno drskim,otkriva šta zapravo  jeste ta prokleta politika koja u oličenju tajne službe upravlja svakim , počev od onih pogubljenih koji bi potražili sreću na nekom drugom mestu i na kraju podlegli i ucenama (Goran Šmakić u ulozi Putnika) , do gomile luzera– Klabera, produkata novog doba koji bi za šaku „eksera” učinili sve..i kojima je svrha života blejanje, smaranje i cimanje (igraju polaznici glumačke škole Tanje Jovanović).  Najbritkija parodija naših nacionalnih vođa koji su se transformisali od  izrazitih patriota–šovinista, patriota–nacionalista  do ovoga što za sada jesu (po nekim kriterijumima i potrebama za  koje ne znamo ni ko je smislio ni šta su ni kuda vode  )  je u liku Kostimiranog četnika.   Slobodan Ljubičić dočarava nam lik velikog Srbina sa uvek podignuta tri prsta, dobro poznatih vođa pobuna i demonstracija protiv sistema kojima je smena sistema jedini i samodovoljan cilj do neke sledeće prilike,koji se  na kraju otkriva kao jedan od najčvršćih i najdoslednijih policijskih službenika. Ljubičić, u svom maniru vladaoca scene i situacije to jeste i ovde, pokazujući nam široku paletu  gestova, dijalekta, dikcije ..ubedljivo se transformišući iz jednog lika u drugi. U toj noći demonstracija u „Smećarniku” koja kod nas na različite načine traje duže od dve decenije našao se i jedan ozbiljan pripadnik društva čiji se tipični odraz teško da promeniti. Da nije komike na ivici groteske koji u lik Policajca unosi Nemanja Hadži Jovanović, ne bismo toliko odvojili taj lik od svakodnevih i priča i događaja s pandurima i oko pandura. To zanimanje koje nam je u svakodnevnici postalo blisko koliko i šalterski službenik u banci, a u narodnim umotvorinama se takmiče s plavušama , u tumačenu ovog izvrsnog glumca vidimo kao lik pandura iz stereotipa koji je ustao iz njega  i dobio važno mesto i ulogu u društvu . Još jedino gde se bez straha od države , ovakvu kakvu smo videlu u „Smećarniku” a i kakvu svaki dan vidimo oko sebe, možemo toj istoj narugati na najiskrenije ironičan i groteskni način , jesu njeni pripadnici reda i čuvari pravila i formi, koji su se da li čudom da li zasluženo–pretvorili u njenu pravnu karikaturu.

Reditelj, Stevan Bodroža koji prvi put radi sa užičkim ansamblom je ovom predstavom napravio i jedno svoje novo rediteljsko obraćanje, u smislu malo tvrđeg  izraza u odnosu na one koje bismo sa osvrtnom na njegov raniji rad mogli da očekujemo. Lirski emotivan  pristup ovog reditelja koji je do sada bio, više ili manje njegova odlika, sada postaje  društveno svestan i angažovan,više zapitan i zbunjen  nego kritički izraz… Dopunjen dinamičnim i bogatim scenskim pokretom za koji je bio zadužen Ivica Klemenc, Bodroža nam predstavom Smećarnik dokumentuje sadašnjost koja se u žargonu a i zbilja nije promenila „sto godina” na više duhovit nego ironičan način. Ritam predstave potpomognut scenski rešenjima Marijane Zorzić Petrović u vidu dve pokretne platforme koje svojom mobilnošću dočaravaju ne samo izmenu mesta i vremena omogućava nam da se imaginarno uključimo u ceo taj košmar u kome do kraja ne znamo ni ko je ko u stvari ni da li je pravi ili se takvim čini , tako da imamo osećaj da smo u jednom vrlogu , na scenskim i životnim točkovima.. Kostimi Snežane Kovačević, moderni jednostavno svedeni u vidu nekakvih uniformi bez oznaka ili odvajanja putem boje, specifičnosti u kroju ili dizajnu…, osim kod lika Milice, Policajca i Klabera,u funkciji su likova kojima je mnogoznačnost oduzela pravo na karakter.

Mladi glumci, polaznici škole glume Tanje Jovanović: Sofija Rakićević, Vanja Kovačević, Marija Brković, Ivana Dimitrijević, Andrija Nikolić, Petar Cvetković, Pavle Veselinović, Danilo Mulina kao Mališa, Klaberi, demonstranti i policajci , posle ove predstave zasigurno mogu da kažu da je i mala uloga u kontekstu cele priče dovoljno velika da ne bude nezapažena

Od početka do kraja predstava koja drži pažnju, više zahvaljujući glumačkim majstorijama i rediteljskom raščlanjavanju teksta Koste Peševskog koji je, s obzirom na formu  i dramaturgiju bližu filmskom nego scenskom izrazu, „Smećarnik” može ne samo da nas nasmeje nego i zapita (ukoliko već to niste uradili) a gde smo i šta smo kao društvo, u stvari? Da li smo stvarno ovako jadno dvolični, koristoljubivi , jednokratno upotrebljivi, uplašeni, zbunjeni  ili samo čekamo da to: a) prođe nekako, b) da negde odemo ili, c)  da iskoristimo trenutak i  zauzmemo svoje mesto..

M. Nikolić

Nekako smo poslednjih decenija, kad se pomenu konci, krojenje i sečenje, novinarskim žargonom u opisima dešavanja  na javnoj sceni i društvenom životu, navikli na priče o nekakvim tajnama, špijunima, službama, aferama. ..Pa čak i u pozorištu.

Ali iza kulisa svakog pozorišta postoje ljudi koji to stvarno rade. Služe se običnim krojačkim makazama, koncima, iglama, materijalima i rade zanatske stvari ne bi li glumci i predstava bili nagrađeni aplauzom. Mirni i tihi ljudi do kojih aplauz dopire posredno, slava gotovo nikada.

Ko su krojači užičkog pozorišta?

Filipa Jovanović– Cila, garderober, deo je tima u kome svi zajednički dovode scenski kostim ka onoj formi koji na glumcima zablista na pozornici. Dok para štepove, Cila spokojno priča o svim svojim zaduženjima:

— Naš posao je da radimo sve oko garderobe i izrade kostima. Kad dođemo ujutro opslužimo probu, dajemo sve šta treba od kostima, posle su tu prva presvlačenja, pranja, peglanja. Pomažem i oko izrade, kad treba nešto da se ušije, opara, skroji…u stvari, sve što ima veze s onim što će glumac obući kad izađe na scenu je naš posao.

Koliko dugo radite u pozorištu?

— Ceo svoj radni vek, a to je 40 godina, od čega 35. godina sa radnim stažom. Prvo sam radila u bifeu, pa na portirnici, pa onda u garderobi i pomažem krojaču.

Onda se u neku ruku kroz Vaš radni vek može čitati i istorija pozorišta. Kako Vi vidite tu istoriju?

— Raditi negde četrdeset godina je isto što i proživeti dve sudbine, svoju ličnu i sudbinu kuće za koju radite. Ono što je pozorište preživljavalo i mi smo, a i obrnuto. Ranije se dosta putovalo, i mi smo više išli na gostovanja i drugi su više dolazili kod nas, bilo je više premijera, radile su se veće predstave, sa više glumaca i više kostima. Ono što je velika razlika između onoga pre i onoga što se sada dešava je da su ljudi nekako postali drugačiji– ranije je sve bilo opuštenije, veselije, lakše a sad su se svi zabavili nekakvim svojim problemima i nekako smo daleki jedni drugima. Sada kad negde putujemo pričamo mlađim kolegama šta smo mi sve doživljavali i gde smo sve bili i onda mi nekad ta vremena izgledaju kao legende, priče koje sam slušala od svoje majke o njenim dragim uspomenama.

Možete li da, iz brojnih lepih uspomena, izdvojite nešto čega se jako rado sećate?

— Bilo je toliko lepih stvari i lepih predstava, ali mi je posebno draga uspomena na gostovanje u Čehoslovačkoj. Bili smo u Češkim Buđevicama, tamo nam je bilo kao u bajci, i predstava i obilazak i druženje. Domaćini su nam tada napravili veliku tortu u obliku SFRJ u bojama zastave naše države, što je zaista bilo jedan poseban gest dobrodošlice i poštovanja. Gde god smo putovali dočekivali su nas ljudi iz opština, njihovi predsednici ili predstavnici da nam ukažu čast i poštovanje i onda, kad vas tako dočekaju onda nas sve to motiviše da i na dobro pripremljenoj predstavi dodamo motiv više. Sad je sve drugačije i ne samo kod nas. I kad dođu pozorišta, na primer za festival, iz drugih, sada republika, svi pričaju o istom problemu, i svuda je isto– nedostatak materijalnih sredstava, skromnije predstave, skromniji kostimi..svima je izgleda ista muka došla u kuću.

Jedini muški krojač u pozorištu Ostoja Milošević, iako je u penziji od 2009. kad zatreba, tu je da svojom veštinom, iskustvom i optimizmom pomogne kući u kojoj je proveo skoro ceo svoj radni vek.

Šta Vas motiviše da, umesto da uživate u penziji, dođete ponovo u krojačnicu,u pozorište?

—Od kad sam otišao u penziju, kad god me pozovu dođem da radim s istom voljom kao i ranije. Teško je sad da se nađe krojač, pogotovo neko ko zna posao adekvatan onome što treba pozorištu. Kad prođem gradom– nema krojačkih radnji, ponegde ženski krojač, a muške krojačke radnje gotovo da nema. Dok me služi zdravlje ja ću im pomagati, nadam se da će pozorište pre rešiti svoj problem muškog krojača nego da ja dođem u situaciju da ne mogu da pomognem.

Kako ste Vi naučili taj zanat i šta bi sad neko ko bi počeo da radi kao muški krojač u pozorištu trebalo da ima na umu?

—Ja sam završio Školu učenika u privredi, to je onda bilo, za muškog krojača. Pre podne se išlo na praksu kod majstora, posle podne u školu. Onda sam ostao kod majstora u Vrnjačkoj Banji da radim, do odlaska u armiju, a posle sam ostao u Beogradu. Provincijsko dete pa hoće da bude u prestonici! Zaposlio sam se u „Beku”, godinu dana sam radio. Kad sam se jednom sabrao da mi radni dan traje dvanaest časova, da izgubim po dva sata da dođem na posao i dva da odem, i da život u prestonici nije onakvim kakvim ga je moja mašta učinila, dao sam otkaz i došao u moje Užice. Nisam imao planova šta dalje. Međutim, desilo se da je pozorište tražilo muškog krojača i ja sam se prijavio.  Iz Beograda sam došao,  20. jula,  a već 7. septembra počeo da radim u pozorištu. Bila su mi i čudna pitanja na razgovoru za posao sa tadašnjim direktorom koji je insistirao da zna da li sam siguran da li hoću da radim na duge staze. Tek posle sam video da posao muškog krojača nije samo da kroji i šije, nego i da brine o garderobi glumaca. Meni ništa to nije ni tada. ni kasnije padalo teško, ni da pokupim iza njih čarape, pantalone, šta god, da odnesem na pranje, peglanje.. Nikad nisam smatrao da mi je to ispod časti. Ono što mi je bio najveći problem je razlika u onome što sam naučio na zanatu i u „Beku” i onoga što pozorištu u smislu kostima treba. Nije isto raditi klasična odela i kostime. Meni je u početku pomagao tadašnji scenograf, pokojni Velizar Velja Srbljanović, koji mi je i nabavljao literaturu, savetovao me, pokazivao mi…Onda sam iz fundusa uzimao neki stari frak ili žaket, ili već šta je trebalo, pa ga rasparam, izvadim šnit pa skrojim naspram njega, pa sam polako učio. Nisu onda ljudi bili toliko rigidni da drže svoja znanja kao neke velike tajne nego su bili spremniji i da pokažu, da posavetuju, da izađu u susret. Dosta sam učio i od gostujućih kostimografa, koga god sam nešto pitao nije žalio ni vremena ni sebe da mi objasni.

Sad, kad biste bili u situaciji, i Vi biste nekome otkrili svoje zanatske tajne?

—Ja sam to i predlagao, još nekoliko godina ranije, pre nego sam otišao u penziju. Govorio sam da uzmemo neko dete, da ide u školi, ali da dolazi i u krojačnicu kod mene da ga učim, da bude kao praksa. Ne znam zašto, ili deca ne vole da budu krojači, ili jednostavno jedva čekaju da bace torbu kad dođu iz škole i da nemaju nekih posebnih obaveza. Ako se pozorište ili Umetnička škola u kojoj nekad ima smer stilski krojač, dogovore, dok sam tu, voljan sam da obučim nekoga da bi kasnije pozorište bilo sigurno da ima pravog muškog krojača.

Posle toliko godina rada u pozorištu, muka i radosti koje ste zajedno podelili, još uvek imate ljubavi i volje, kao i strpljenja da radite isti posao?

—Ovde sam s ljudima koji su puni vedrine i duha! Nekad, normalno, planemo jedni na druge, ali sam se godinama naučio da pre nego što reagujem odbrojim u sebi do deset i tako sam se naučio veštini strpljenja. Uostalom, sve što neko u trenutku nekog žara kaže, može da sačeka deset minuta ili do sutradan pa da se taj isti problem drugačijim tonom razreši. U pozorištu treba razumeti ljude i njihova zanimanja. Ne mogu ja od glumca očekivati da on složi svoje čarape i pantalone na ivicu posle predstave. On živi za ulogu i uloga je posao glumca i na to su skocentrisani. Kad padne zavesa, glumac jednostavno splasne, to više nije uloga koju igra, to je umoran čovek koji je kao dete koje je završilo svoju obavezu. Od glumca se očekuje da briljira na sceni, a ne da vodi računa o detaljima van scene. Kad svako radi svoj posao onda je to najbolje, onda funkcionišu i premijere i predstave, i gostovanja i naš život i rad ovde koji liči na život jedne porodice.

Najmlađi član ekipe koja brine o kostimima glumaca je Gordana Majdov Marković kojoj je ovo šesta godina u pozorištu, „a kao da je juče bilo kad sam počela”, kako kaže. Pre ovog posla radila je i u društvenim firmama kao što je „Budućnost”, pa u „Globusu”, pa se okušala i kao privatnik u sopstvenoj ženskoj krojačkoj radnji dok nije došla u pozorište.

— Kad sam došla u pozorište, bez obzira što sam imala iskustva kao ženski krojač, osim kako se drže makaze, igla i konac, sve sam morala ponovo da učim. Velika je razlika između pozorišnog kostima i onoga što svakodnevno nosimo, konfekcije ili visoke mode. Sreća da su ovde bile kolege koje su spremne da pomognu, odlično sarađujemo i sa Nenom, našim kostimografom, a i sa svim gostujućim kostimografima s kojima smo do sada imali prilike da radimo. Kod konfekcije postoje pravila koja moraju da se poštuju, dok sav posao oko izrade kostima u pozorištu zavisi od nečije ideje. Osim toga, kad počne izrada kostima za neku predstavu onda tu nema ni nedelje, ni praznika ni slobodnog dana. Srećom da sam uvek bila kampanjac, pa sve ostavljala da uradim u zadnji čas, ali sam znala dobro da organizujem pripremu, što mi je na ovom radnom mestu i te kako bila olakšavajuća stvar.vNekad mislim da su mi prethodnih dvadeset godina staža i posla u drugim firmama bile samo jedna vrsta pripreme za posao ženskog krojača u pozorištu.

Da li postoji neki kostim koji ste radili da Vam je posebno ostao u sećanju?

— Ja sam u pozorištu od 500–te premijere, a evo spremamo 527. Puno, mada ne kao moje starije kolege, smo radili, mogu da kažem za svaki kostim da je lep. Ali, ipak kostim koji Biljana Zdravković nosu u Narodnom poslaniku meni je najlepši. Cela ta slika, Bilja sa tom frizurom, šeširom u kostimu za mene je nekako jedan pravi primer kako treba da izgleda predivan pozorišni kostim. A sećam se i kostima iz Rumuni, predstave u kojoj je sve, apsolutno sve urađeno od tila i prskano auto lakovima tako da je to na sceni izgledalo tako efektno, jedna izuzetna slila. Kad smo radili Mušicu, Nena je došla sa idejom da radimo kostim od grudnjaka. Prvo smo pomislili kako ćemo uraditi, ali kad je sve bilo gotovo, a utrošili smo 270 grudnjaka i sami smo se iznenadili koliko od jedne ideje uz rad, trud može da se dobije tako dobar rezultat.

Trenutno je u pozorištu jako užurbana atmosfera,ostalo je još malo do premijere. Ne prenosi li se ta napetost i na Vas troje ovde i na Vaše porodice kad dođete kući?

—Mi smo na to navikli, uvek je tako pred premijeru. Nekad ta tenzija bude tolika da čovek pomisli da ne može više da izdrži i spreman je da ustane i ode, ali kad sve prođe brzo se zaboravi. To je kao ona situacija koje žene koje su rađale pokušaju da objasne porođaj i na kraju se završi rečenicom–Ma, kad dođe beba sve se zaboravi! Tako u suštini izgleda naš rad u pozorištu kada smo svi podređeni tome da premijera mora da bude nešto naj naj…A naše porodice su godinama navikle na taj naš pozorišni tempo i način rada, a i ovaj vedar duh i solidarnost s posla se, normalno donese i u kuću, jer nekako, moderan čovek više vremena provodi na poslu nego kod kuće.

M.Nikolić

U Narodnoj biblioteci u Užicu u ponedeljak, 10. marta dodeljena je nagrada „Milutin Uskoković” za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku na srpskom jeziku. Ovogodišnji pobednik konkursa je Dragan Uskoković iz Beograda za pripovetku „Kamen”.

Saša Stojanović dobitnik druge nagrade

Ove godine na konkurs je prispelo 138 radova, a uslove konkursa su ispunila 92 autora. Žiri je jednoglasno odlučio kome će pripasti nagrade: treću nagradu osvojila je Aleksandra Đuričić iz Beograda sa pripovetkom „Ružičnjak”, druga je pripala Saši Stojanoviću iz Leskovca sa pripovetkom „Kraj kompozicije”, dok je prvu nagradu osvojio Dragan Uskoković iz Beograda za pripovetku „Kamen”.

Aleksandra Đuričić dobitnica treće nagrade

Laureat, Dragan Uskoković je nakon proglašenja istakao da je veoma dirnut ovom nagradom, ne samo što je reč o pripoveci već zato što je reč o Milutinu koji je bio majstor pripovetke.

— Njegove knjige govore o izloženom srcu, patnji koju je osećao u svom vremenu. Zato me je ova priznanje krajnje privatno i lično dodirnulo. Veoma sam radostan zbog toga. Za moju priču sam pokušao da nađem nešto što bi bilo metaforično, neke osnova. Kamen je čvrst, od njega kreće sve, na njemu sve stoji. Moji junaci se nalaze u stisci. Glavni junak treba da šalje decu u šole, na fakultet a para nema, nema stoke nema ničega. Ima taj kamen i odlučuje se da pravi krečanu, da sagori kamen i tu je ta metafora, da od njega napravi nešto što bi moglo da donese neku paru da bi mogao da školuje decu. To je jedan opšti i socijalni motiv. A dalje neću otkrivati šta se radi u pripovetki već ću sve pozvati da je pročitaju.

N. H.

Na konferenciji za štampu održanoj u Narodnom pozorištu u ponedeljak, 10. marta, najavljena je 527. premijera. Na Velikoj sceni našeg pozorišta, 12. marta u 20 časova biće izveden dramski komad Smećarnik po tekstu Koste Peševskog. Dramaturg ovog komada je Olga Dimitrijević, reditelj Stevan Bodroža , a uloge su poverene članovima ansambla užičkog pozorišta:Vahidinu Preliću, Goranu Šmakiću, Igoru Borojeviću, Nemanji Hadži Jovanoviću,  Momčilu Murić, Tanji Jovanović, Slobodanu Ljubičić. Scenski pokret uradio je Ivica Klemenc, scenograf je Marijana Zorzić Petrović, a kostime je radila Snežana Kovačević.

O piscu, Kosti Peševskom govorila je njegova koleginica, dramaturg, Olga Dimitrijević:

—Ovo je tekst koji je nastao za vreme naše završne godine, IV godine Fakulteta dramskih umetnosti, i to je bio period nakon protesta koji su tih godina ili nešto ranije obeležili Beograd. To je bilo vreme u kome se stalno ponavljala ta matrica protesta, rušenja grada, nereda…što je postalo gotovo kao nekakav deo folklora, i to je navelo Kostu da napiše jedan ovakav tekst. Kosta Peševski je rođen u Beogradu, 1978. i koautor je scenarija za filmove Balkanski fantom, Gde je Nađa, a za dramski tekst Smećarnik je dobio nagradu Slobodan Selenić. Tekst dobro hvata aktuelni, društveno–politički trenutak, iako referiše neke stvari koje više nisu aktuelne kao što je čekanje u redovima za vizu ispred ambasada. Zapravo, cela ta nekakva društvena struktura, ta nevidljiva politika i nevidljive političke sile koje na neki način utiču na živote pojedinaca je nešto o čemu ovaj tekst, na jedan duhovit, britak i satiričan način govori.

Stevan Bodroža, reditelj je izjavio:

—Ovo je prvi put da radim u užičkom pozorištu i ovo je bilo jedno neopisivo zadovoljstvo u smislu da radim s dobrim, motivisanim, visokoprofesionalnim ansamblom i s kućom koja je pristupila ovom projektu na najprofesionalniji mogući način. Ovaj tekst je značajan repertoarski potez zato što dobro korespondira sa bilo kojim istorijskim trenutkom u ovoj zemlji . On referiše jedno vreme koje je ipak prošlo dvehiljaditih, no tekst se bavi jednom matricom stvarnosti, načinom na koji stvari funkcionišu u ovoj našoj zemlji. U suštini, nezavisno od bilo koje političke opcije ili trenutaka određene političke vlasti, nezavisno od konkretnog turbulentnog isorijskog momenta u kome se zemlja nalazi, tekst se bavi jednom vrstom mentalitetskog načina na koji funkcioniše naše društvo, koje se ne menja mnogo od epohe do epohe. U tekstu sam prepoznao određene komičke elemente, neku vrstu idejnih slojeva koji se čak i kod Nušića pojavljuju, naravno u drugom kontekstu i drugoj vrsti valence nego što je to slučaj kod Koste Peševskog. Ovo je zapravo jedna crna komedija ili čak i satira jer se bavi načinom funkcionisanja društava, mentaliteta koji se ponavlja iz generacije u generaciju, iz epohe u epohu, samim tim su tragični, ali i smešni. Upravo zato nije ni bitno što je tekst nastao nešto ranije, u doba demonstracija. Mi ne živimo u takvom trenutku, ali priča o špijunaži, o nekoj vrsti paranoje koja prožima jedno društvo i gde ne znamo ko koga prisluškuje ili ko se koga plaši, ko za koga zapravo radi, je jedna priča o društvu koje ima potrebu da kontroliše ili da zna šta se dešava u glavama njenih građana zato što ne može da stvori neku situaciju u kojoj bi svi zapravo mogli da se ostvare na način na koji to jesu i šta jesu.

Osvrćući se na lik Policajca koga igra u predstavi Smećarnik, Nemanja Hadži Jovanović se osvrnuo i na stanje u društvu u kome pojedinac samo izgovorom da ne postoji nešto u šta bi se moglo verovati, da ne postoje prave vrednosti, naglasio je zaboravljenu mogućnost–lični izbor i opredeljenje svakog pojedinca prema istinskoj veri i istinskim vrednostima.

Kostimograf, Snežana Kovačević ističe da je kao i uvek, u uslovima nemaštine u kojoj opstaje pozorište i kultura u našem društvu jako teško ali i izazovno raditi na svakoj predstavi pa i u ovoj. Kostimi koje ćemo videti su blaga stilizacija savremenog kostima koji ostavljaju dovoljno mogućnosti da se istakne živopisnost likova i glumačke kreacije istih.

Naglašavajući da se radi o praizvedbi teksta mladog dramskog pisca, umetnički direktor Nemanja Ranković naglasio je da užičko pozorište ispunjava obećanje dato publici, ali i obavezu prema društvu, da se shodno mogućnostima, repertoarskom politikom podrže domaći dramski pisci.

Pored premijerne večeri 12. marta u 20 časova na Velikoj sceni, komad Smećarnik može se pogledati i na prvoj i drugoj reprizi 13. i 14. marta, kao i 20. marta. Zbog postavke prema kojoj je publika prisutna na sceni, broj karata je ograničen, te ih na vreme treba obezbediti na blagajni Narodnog pozorišta.

M. Nikolić

Pedeseto izvođenje komedije „Pevaj brate 2“ biće odigrano u sredu, 5. marta u 20 časova na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.

Priča prati trojicu prijatelja koji su ostvarili svoje najluđe snove. Izabrani su da brane boje Srbije na pesmi Eurosonga, koji se u ovoj komediji održava u Đirokatsri, rodnom mestu Envera Hodže-u Albaniji! Trojica prijatelja U Džeil, Marjan Dević i Fajta, vode nas u vreme moderne, skoro pa ujedinjene Evrope. U trenutku kada počinje priča bend „Pevaj brate” čeka da bude pozvan na binu i „otpraši” svoju pesmu koja se visoko kotira na evrovizijskim kladionicama. Mali problem je što su svi predstavnici Eurosonga sabijeni u bivše bunkere jer su se na generalnoj probi potukli predstavnici Grčke i Nemačke. Radi mira u kući i Evropi, organizator je prinuđen da sve izvođače drži razdvojenim. Ne hajući za taj problem, bend čeka da zasija na vrhu pobedničkog postolja. Ali, politički odnosi u našem delu Evrope i karakteri junaka benda „Pevaj brate” učiniće da je Eurosong nemoguća misija. U glavnim ulogama su: Marijan Dević– Andrija Milošević, Goran Ćirković, zvani Fajta– Milan Kalinić, Uroš Džemić, umetničko ime U DŽEIL–Milan Vasić. Muzika: Nebojša Jakovljević–Šone/Osvajači. Tekst songova je uradio Stevan Koprivica, a producent je Milutin Bata Karadžić produkcija FaVI 2013.

Karte se po ceni od 600 dinara mogu kupiti na balagajni Narodnog pozorišta.