Na inicijativu ITI (Međunarodnog pozorišnog instituta), koji je u Beču, na devetom kongresu, juna 1961. , svake godine 27. marta , obeležava se Svetski dan pozorišta. Na ovaj datum koji je vezan za dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu, pozorišta širom sveta različitim manifestacijama obeležavaju svoj praznik.

Pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta, svi koji sa bave pozorišnom umetnošću održavaju tradiciju obeležavanja ovog datuma čitanjem međunarodne poruke, koju na poziv ITI–ja uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda. Poruka se prevodi na više od 20 jezika , čita pred gledaocima u pozorištima, emituje se posredstvom medija širom sveta.

Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto 1962. Ove godine poruku je napisao južnoafrički dramski pisac, raditelj, dizajner i autor performans instalacija Bret Bejli.

U ovogodišnjoj poruci, on ističe:

— Gde god postoji ljudsko društvo, tu je i neukrotivi Duh predstave. Pod krošnjama u zaseocima, na moderno opremljenim scenam svetskih metropola; u školskim dvoranama, na poljima, u hramovima; u straćarama, na trgovinama, u društvenim centrima i gradskim podzemljima, sjedinjavamo se putem prolaznih pozorišnih svetova koje stvaramo da bismo izrazili svu našu složenost, raznolikost, ranjivost, kako u životnom telu tako i u dahu, u glasu..

Okupljamo se da plačemo i da se sećamo; da se smejemo i promatramo; da učimo, afirmišemo, zamišljamo. Da se divimo dostignućima tehnologije i ovaploćujemo bogove. Da nas ostave bez daha naše mogućnosti poimanja lepote, saosećanja i monstruoznosti. Da osetimo energiju i moć. Da slavimo bogatstvo naših kulturnih razlika i premostimo granice koje nas razdvajaju.

Gde god postoji ljudsko društvo, tu je neukrotivi Duh predstave. ponikao iz zajednice, on nosi maske i kostime naših različitih tradicija. Upreže naše jezike, ritmove i pokrete i otvara novi prostor među nama.

A mi, umetnici koji radimo sa ovim drevnim duhom, mi osećamo izazov da ga urežemo u naša srca, ideje, naša tela kako bismo otkrili stvarnost u svoj njenoj svetovnosti i blistavoj misteriji.

Ali, u ovoj epohi u kojoj se toliki milioni ljudi bore za opstanak, pate pod opresivnim režimima i grabežljivim kapitalizmom, beže od konflikta i nevolja, u kojoj našu privatnost narušavaju tajne službe, a naše reči kontrolišu nametljive vlasti; u kojoj su šume uništene, vrste iskorenjene, okeani otrovani:šta smi to dužni da otkrivamo?

U ovom svetu nejednakih moći gde najrazličitiji hegemonijski slojevi pokušavaju da nas ubede da su jedan narod, rasa, rod , seksualno opredeljenje, religija, ideologija, kulturni okvir superiorniji od drugi, da li je zaista održiva ideja da umetnosti treba da budu odvojene od društvenih agendi?

Da li mi, umetnici iz arena i sa scena , treba da se prilagođavamo prečišćenom zahtevima tržišta, ili pak treba da iskoristimo moć koju imamo: da utremo put u srcima i pamćenjju društva, da okupljamo ljude oko se sebe, inspirišemo, opčinjavamo i informišemo, i da stvaramo jedan svet nade i saradnje otvorenog srca?

U ime javnosti, poštovalaca umetnosti,  publike, pozorištu čestitamo njihov praznik!

M.Nikolić

Reditelj Stevan Bodroža, pozorišnoj  publici prepoznatljiv po  lirskom i intimističkom rediteljskom pristupu dramskim komadima koje je do sada uglavnom imao priliku da režira, unoseći nešto pragmatičniji pristup uz zadržavanje intimističkog kroz kamernu scenu, prikazao je svoje viđenje našeg društva praizvedbom komada„Smećarnik” Koste Peševskog u Narodnom pozorištu u Užicu.

O ovom novom iskustvu u svojoj karijeri, i po mestu postavke komada i po novoj tematici kojom se bavi, posle premijere, Stevan Bodroža, o  svojoj saradnji sa užičkim Narodnim pozorištem kaže:

— Jako sam zadovoljan i iskreno da kažem, to sam i očekivao. Čuo sam dosta toga i o pozorištu i o glumcima, da je to pored nekoliko beogradskih jedan  od najboljih ansambala, a to se i potvrdilo. Stvarno je zadovoljstvo sarađivati sa glumcima koji su daroviti, znaju posao i uz to imaju dosta iskustva. Što se samog komada tiče, izbor je bio stvar uprave, ostavili su mi prostor da uradim nešto svoje, ali su tražili od mene da to bude komedija.

Ovaj komad se razlikuje u odnosu na ono što bi se moglo očekivati u odnosu na neke Vaše ranije predstave?

— Ranije nisam radio komedije, a strašno sam želeo. Ovo jeste i ironija i satira, ali ima dosta komičnih elemenata za razliku od predstava koje sam do sada radio. U tom smislu je ovo za mene nešto novo.

Na neki način u „Smećarniku” postoji i neko odstupanje od Vaše uobičajenog rediteljskog iskaza?

—Trudim se da kad god mogu, pristupim tekstu na taj način da moja režija odgovori na ono što tekst nudi. Režija je, nazovimo, lično moja, ali ona mora da bude tačna. Ne volim kada reditelji navlače neke tekstove na svoju poetiku kao neku vrstu neudobne cipele na nogu kojoj ne pripada i to se vidi. Uvek sam se trudio da biram tekstove koje razumem i tekstove na koje ću moći da odgovorim, i onda je u tome neka vrsta sličnosti među predstavama i onda se to zove rediteljskom poetikom. Ovaj tekst ne bih izabrao pre, recimo deset godina, ali izabrao sam ga jer imam 35. godina, živim u ovoj zemlji i pročitavši ga, pomislio sam na njegov autentičan i tačan govor, video sam da je iskren, prosto me je nasmejao i zaboleo. Često pričam o tome da, kada sam studirao, profesori su tražili od nas da se odredimo prema Steriji, Nušiću, prema našim klasicima. Mi to nismo želeli, želeli smo Saru Kejn, Marka Ravenhila, tu evropsku dramaturgiju krvi i spreme. Onda, živeći u Srbiji, shvatam da je Nušić veličanstven pisac zato što je istinit, zato što je bio i hroničar i futurolog, jer, na žalost, stvari su još od njegovog vremena iste. I ovaj tekst koji smo uradili jeste dokument vremena i ne možete da ne odreagujete. Počevši da se interesujem za ovakve tekstove otkrio sam neke nove predele u sobi koji su društveno angažovaniji u odnosu na one koje sam ranije radio.

Znači li to da u budućnosti od Vas možemo očekivati i drugačije teme i drugačiji pristup temama?

— Dovoljno dugo sam se bavio, ali i neću odustati od intimističkih tema. Mene više zanima koegzistencija čoveka u nekakvoj duhovnoj, emotivnoj, na kraju krajeva i seksualnoj dimenziji. Ali politika, naša stvarnost, to je jedan filter koji neminovno daje određenu boju svim nivoima čovekovog postojanja. Ovo je možda moje nekavo vraćanje duga u smislu kritičkog osvrta, ali i neka vrsta lamenta nad njom, tom činjenicom da mi po nekad živimo u nekakvom zatvorenom, začaranom krugu koji se vrti oko nas.

U poslednje vreme imamo veliki broj umetnika koji svojim radom koji je više okrenut onome što nazivamo angažovanošću izražava želju da se u društvu nešto promeni. U tom smislu, gde su prostori delovanja?

— Divna je pomisao– da se nešto promeni! Sad, da li zaista može da se promeni to je veliko pitanje. Nešto može da se pomakne, neki prostor, neke slobode.. Neki prostor koji nije kontaminiran onim parametrima koji ne bi trebalo da postoje u umetnosti, niti bi trebalo da postoje u odlučivanju u umetničkoj produkciji, a u ovoj zemlji su i te kako prisutni. Džepovi slobode, džepovi autentične kreacije su bitni, oni možda ne mogu da postanu mainstream, ali je bitno da postoje, da u njima nešto tinja.

Povodom tematike koju obrađuje „Smećarnik” često ste upotrebljavali reč– matrica. Kako Vi orijenišete profesionalni život u našoj matrici?

— Trebalo bi da radim koprodukcijsku predstvu jednog pozorišta iz Beča i Narodnog pozorišta iz Zenice, a trebalo bi da radim i u Podgorici u Narodnom pozorištu. To znači da me putevi vode i van granica naše zemlje. Imam osećaj da ne može biti jedina karta na koju ću igrati ovo ovde, ne zato što mislim da je ovaj prostor manje bitan. Najbitniji mi je, ali umetnik negde mora da se bori i za nasušni hleb ali je ovde jako nesigurna situacija jer ne znate da li ćete moći da uhvatite neki kontinuitet koji je meni jako potreban, ne samo zato što obezbeđuje neku egzistenciju nego i zato što je moj rediteljski libido vrlo jak. Ja želim da stvaram, ali kad god budem mogao ovde u Srbiji da radim savremeni dramski komad koji je dobar, polemičan, kada stavlja u fokus bitne društvene probleme, ja ću to činiti. Ne zanosim se time da ću moći da promenim živote mnogih ljudi, ali ću se u tom prostoru koji je meni dat, a to je režija, uvek truditi da stvaram, da otvaram neke njihove nove prostore.

M.Nikolić

U Užičkoj gimnaziji je u ponedeljak, 24. marta održana izložba posvećena Šekspiru i podeljene su nagrade pobednicima likovnog konkursa „Šekspir i njegovo doba” i literarnog konkursa „Šekspirov sonet”.

Pobednik literarnog konkursa je Siniša Jovančićević, učenik II1 iz Umetničke škole, drugu nagradu je osvojio Vojislav Bogosavljević učenik IV5 iz Užičke gimnazije, dok treću nagradu dele Milica Nešković, učenica IV1 iz Gimnazije, Maja Janković i Anđela Lukić, učenice II5 iz Gimnazije.

Prva nagrada na likovnom konkursu pripala je Sofiji Obradović, učenici Ivbs iz Ekonomske škole, druga Ana Mariji Marković, učenici II5 iz Medicinske škole, a treću nagradu dele Nera Kukić, učenica I5 iz Medicinske škole, Ana Šumarević, učenica III1 iz Gimnazije i Siniša Lazić, učenik IV5 iz Gimnazije.

Užički gimnazijalci tokom ove školske godine uz pomoć profesora engleskog jezika organizuju razne aktivnosti kojima obeležavaju 450 godina od rođenja Vilijama Šekspira, koji je nedavno proglašen piscem milenijuma.

Krajem novembra prošle godine Gimnazijalci su organizovali kviz o znanju o Šekspirovom delu i životu, u decembru je na Maloj sceni Narodnog pozorišta odeljenje II1 Užičke gimnazije izvelo Romea i Juliju, jednom mesečno đaci imaju priliku da pogledaju film snimljenog po nekom od Šekspirovih dela. Krajem prvog polugodišta raspisani su literarni i likovni konkursi na kojem su učestvovali užički srednjoškolci.

U ovoj godini, krajem marta biće održano takmičenje u recitovanju Šekspirove poezije, a početkom aprila bivša učenica Gimnazije Ana Jevđović magistar arhitekture organizovaće radionicu Arhitektura pozorišta kroz vekove. U aprilu će biti održano muzičko petsko veče sa Šekspirovom pezijom, uz muziku i ples iz renesansnog doba.

N. H.

Na Maloj sceni Narodnom pozorišta u Užicu u četvrtak, 27. marta u 13 i 30 časova biće izvedena predstava Dugonja, trbonja i vidonja Spasoja Ž. Milovanovića po motivima bajke, a u režiji Nemanje Rankovića.

U okviru proslave Dana Učiteljskog fakulteta danas je otvorena izložba radova, Ane Prodanović i Nikole Radosavljevića, nagrađenih grafičara na XI Bijenalu suve igle 2013. godine u Užicu.

Otvarajući izložbu, slikar i profesor mr Obrad Jovanović je u svom obraćanju rekao:

—Kaže se vreme je ono što prolazi dok vi radite nešto drugo. A kod umetnika to nešto drugo je u stvari, kao kad pomislite na jednog otpornog crva oko kojeg se dešavaju godišnja doba, lete ptice, dešavaju se ljubavi, sastanci, rastanci, krštenja, sahrane, opela, ali taj umetnik kao potkorni crv radi nešto ispod kore. Kad prođe vreme i otvorimo izložbu mi u stvari vidimo šta je to umetnik radio u tom vremenu ispod kore. Gledajući ove grafičke ploče, crteže mi u stvari vidimo ono drugo, subjektivno vreme koje je umetnik na naki način, radio, hvatao, i plasirao nama u obliku, slike, crteža, grafike i drugih medija. Naš fakultet ovom nagradom želi da podrži i podstaklne mlade grafičare i umetnike na srpskoj likovnoj sceni. Nije bilo slučajno kad smo prvu nagradu dali Zoranu Dimovskom, a on je sledeće godine dobio Politikinu nagradu. Mladim ljudima možemo da poželimo sreću, zdravlje i da i oni dobiju Politikinu nagradu. A sledećih godina, da Učiteljski fakultet ovakvu misiju zadrži, jer to nije samo misija u biografiji umetnika, to je misija u letopisu ovog fakuleta—rekao je Jovanović i u ime nagrađenih se zahvalio svim kolegama koji su pomogli da se ova akcija održi.

Ana Prodanović je rođena 1991. godine u Čačku i nakon završene Gimnazije, upisala je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek grafika i knjiga u klasi prof. Gordane Petrović. Do sada je dobila nagradu za najbolju linogravuru, 2012. Art centar u Beogradu i nagradu Učiteljskog fakulteta iz Užica na Bijenalu suve igle. Izlagala je u Lino–art 2012., na Majskoj izložbi Grafičkog kolektiva, Format mali, putujuća izložba Art centra 2013., Samostalna izložba u Art centru i druge.

„Ana je mlada grafičarka kod koje je primaran likovni jezik bez obzira da li je u pitanju crtež ili grafika. Njen koncept, tematika, opservacija je urbana i epska. Ima tu mitske i tajanstvene snage koja vuče motiv i snagu iz arhive romantike, kubizma, supermatizma, poetike nadrealizma ili lirske apstrakcije.”

Nikola Radosavljević je rođen u Užicu, a nakon završene Srednje umetničke škole u Užicu, upisao je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek primenjene grafike, atelje grafika i knjiga u klasi prof. Gordane Petrović. Dobitnik je više nagrda iz oblasti crteža i grafike. Neke od njih su: prvo mesto na konkursu za plakt prevencije protiv HIV 2007., prvo mesto na regionalnom konkursu HUMAN trafiking, 2008., prvo mesto na međunarodnom Mikro-art festivalu amaterskog filma  za film In Between 2012. i druge. Izlagao je u Užicu, Beogradu, Banja Luci, Bazelu, Maglaju i Novom Sadu.

„Njegov likovni jezik crtača, grafičara je u suštini jedno veliko pražnjenje. Taj strah koji je posledica vremena u kome živimo i naših „prijatelja” jer mi neprijatelja i nemamo. On jednako plovi, lebdi iznad života i uvek se ogleda u smrti koja mu je jedini saputnik. On je u likovnom jeziku i komponovanju na liniji Jovana Rakidžića i Vladimira Veličkovića.”

Od formiranja ove nagradne izložbe na Učiteljskom fakultetu, a u okviru proslave Dana fakulteta, do sada su nagrađeni: Zoran Dimovski, III Bijenale 1999., Siniša Žikić, IV Bijenale 2000., Dragan Najdanović, V Bijenale, 2001., Bojan Otašević, VI Bijenale, 2003., Miloš Đorđević, VII Bijenale, 2005., Biljana Miljković, VIII Bijenale, 2007. godine, Ksenija Pantelić, IX Bijenale, 2009., Vladimir Lalić, X Bijenale, 2011. godine.

M. H.

Intelektualni umor? Ponekad, kad mozak počne da ključa od gomile informacija, potreba da se bude socijalno odgovoran, društveno angažovan, uljudan i pristojan, u klišeu, u klikama, isfrustriran obavezama. Jedan lep dan, lepo veče bez pritisaka od kojih misli počinju da tutnjaju po, od svega toga tesnoj glavi,  bio bi jako poželjan. Ono što smo nazvali klasikom uvek dođe kao uteha i nada da je sirovo meso života još uvek u nama.

Drama Spletka i ljubav , Fridriha Šilera, u adaptaciji Nebojše Romčevića, a u režiji Nemanje Rankovića koju igra ansambl užičkog Narodnog pozorišta i dođe kao jedno vrsta odmora od trendova društveno angažovanih komada i adaptacija klasika na isti način, na našoj pozorišnoj sceni. Moguće je reći– relaksacija, onako kako čovek nekad poželi da pročita nekog klasičnog pisca kao odmor od svih naših zbivanja i reakcije na iste, ili da se vrati nekoliko sati klasičnoj muzici koja ne prska od cijukanja, lelekanja i zapomaganja na razne varijacije istog ti motiva–ljubavi. Priča iz komada Spletka i ljubav i nije senzacionalna, niti po čemu drugačija od mnogobrojnih, po sadašnjim merilima melodramskih priča o neostvarenoj ljubavi koja se završava ispijanjem otrova nesrećnih ljubavnika. Mnogo puta smo čitali i gledali takve priče i komade, filmove…Ono na šta bi se ponekad trebalo podsetiti, jeste porodica i zbivanja u njoj. Nekako te priče o porodici kao stubu društva, o pravim vrednostima, u kontekstu povlačenja po žvalama političkih i javnih ingerenata su postale toliko nerazumljive  u svom konkretnom značenju i određenju, kao senka senke jednog dopadljivog žargona, da im i ne znamo pravi smisao. Vraćanjem u svet života jedne  porodice koja odlučuje o sudbinama svoje dece, vraćamo se, bez obzira na istorijsku distancu kada je komad napisan, na svakodnevnicu u smislu ambicija roditelja i njihovih posledica po živote svojih potomaka. Ističući u prvi plan ljubavnu priču dvoje mladih iz različitih društvenih staleža, a stavljajući u podtekst priču o vlasti, pohlepi, društvenim igrama, reditelj nas ovim komadom vraća u stanje svesti koje postiđeno priznaje da je ljubav ono na šta smo zaboravili.

Ljubav u okviru porodice, kao kod gospodina Milera, siromašnog muzičara kojoj je briga za budućnost svoje ćerke najbitnija, čak i po cenu toga da će otac zarad njene i zajedničke sreće komponovati ili svirati od vrata do vrata. Ljubav između dvoje mladih, Luize i Ferdinanda, koji su se našli lepi i zaneseni talasima sreće i strasti, ne mareći za to što je njegov otac vlastodržac pohlepan na društveni status i koji svoje ambicije zadovoljava namerom da sopstvenog sina oženi svojom i dvorskom ljubavnicom koja nosi dete, čiji je otac sumnjiv po semenu, ali siguran po statusu. U spletkama između onih sitnih licemera koji su postave na kaputima svake vlasti, sekretara, maršala, ljubavnica i njihovih sobarica, koji svoje položaje osiguravaju zasebnim kalkulacijama, vešto i proračunato, žrtve su oni koji najmanje s tim imaju veze–mladi ljubavnici koji na dokaz iskrenosti svoje ljubavi stavljaju sopstvene živote, ispijajući otrov. Već viđena priča, reklo bi se, pomalo sentimentalna i patetična, ali novim podsećanjem kroz jedan deo savremenog pristupa omogućen kroz kostime i scenu, izvanrednu muziku koju je uradio Miroljub Aranđelović Rasinski oduzima mogućnost takvih kvalifikacija. Zbijenog dijaloga i replikama približenim svakodnevom govoru, bez pretenzija na teatralnost ili banalnost, rediteljskim postupkom približen dinamici i navikama modernog čoveka u datom nam civilizacijskom momentu, komad Spletka i ljubav, dođe kao jedno osveženje od svakodnevog ali i jedno promišljanje o univerzalnom, iskonskom čoveku i njegovim nagonima.

Iako je premijera Spletke bila u oktobru, ne šteti nam podsećanje, s vremena na vreme da u našem pozorištu imamo i kompas koji nas vodi malo dalje od napete svakodnevnice.

Uloge: Miler, gradski muzikant–Momčilo Murić, Gospđa Miler, njegova žena– Biljana Zdravković, Luiza,njihova kći– Ivana Pavićević, Predsednik Von Valter– Slobodan Ljubičić, Ferdinand, njegov sin–Branislav Ljubičić, Vurm, predsednikov lični sekretar–Vahidin Prelić, Maršal Dvora, von Kalb– Nemanja Hadži Jovanović, Lejdi Milford– Andrijana Simović, Sofi, sobarica lejdi Milford– Biljana Prokić, Sobar–Igor Borojević.

Kostimograf– Snežana Kovačević, scenski pokret–Ferid Karajica, scenograf –Mirjana Zorzić Petrović, muzika Miroljub Aranđelović Rasinski.

M. Nikolić

Završna svečanost manifestacije „Kikini dani”, koju je organizovalo Udruženje distrofičara zlatiborskog okruga, održana je u utorak, 18. marta u Gradskom kulturnom centru na kojoj su dodeljene nagrade učesnicima literarnog konkursa na teme „Jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih” i „Mi smo jedni od vas”. Manifestacija je organizovana u znak sećanja na Tijanu Petrović i njen ogroman doprinos stvaranju jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom i unapređenje njihovog položaja.

Literarni konkurs na kojem su učestvovali đaci od petog do osmog razreda osnovnih škola i učenici srednjih škola iz Užica privukao je dosta učenika. Predsednik žirija, profesor Biljana Grujičić je rekla da su članovi žirija prilikom pregledanja radova vrednovali dva kriterijuma, jedan na koji način učenici prepoznaju integraciju osoba sa invaliditetom u društveni sistem, a drugi je umetnička vrednost radova. Po oba kriterijuma žiri je vrlo zadovoljan radovima koje je imao priliku da pročita.

—U kategoriji osnovnih škola moram da istaknem da je najveći broj radova pristigao iz OŠ „Aleksa Dejović” iz Sevojna i da su sve tri nagrade pripale đacima iz ove škole. U kategoriji srednjih škola najviše radova je došlo iz Medicinske i Ekonomske škole i Užičke gimnazije. Ujedno se zahvaljujem profesorima ovih škola koji su animirali đake u ovim školama da pišu na ove teme—rekla je Grujičićeva.

Žikica Lukić dobitnik prve nagrade u kategoriji srednjoškolaca

U kategoriji osnovnih škola treću nagradu osvojila je Vanja Mandić, drugu Nađa Petrović, a prvu Nikola Milovanović. Treće mesto u kategoriji srednjih škola pripalo je Nebojši Ristiću iz Gimnazije, drugu nagradu dobila je Sofija Rakićević takođe iz Gimnazije, a prvo mesto osvojio je Žikica Lukić iz Ekonomske škole.

Nikola Milovanović dobitnik prve nagrade u kategoriji osnovnih škola

Predrag Bakić predsednik Udruženja distrofičara zlatiborskog okruga u ime organizatora manifestacije se zahvalio svima koji su podržali manifestaciju i koji su došli na završno veče u znak sećanja na Kiku. On je istakao da će se svi truditi  da i dalje nastave sa vrednostima, ciljevima i aktivnostima za koje se Tijana zalagala i koje je svima ostavila za sećanje i za budućnost.

Mnogobrojna publika koja se večeras okupila došla je još jednom da oda počast i da se podseti Tijane Petrović Kike. Tijana je bila aktivistkinja koja se borila za ravnopravni život osoba sa invaliditetom u društvenoj zajednici, članica Udruženja distrofičara zlatiborskog okruga i zamenica predsednika organizacije, PR zajednice organizacija osoba sa invaliditetom Užice, saradnica Centra za orjentaciju i Društva i saveza distrofičara Srbije, učesnica Olimpijskih igara distrofičara Srbije i nosilac zlatne medalje u disciplini trka na 30m u elektromotornim kolicima. Volela je muziku i uživala u njoj i zato ni ovo veče nije prošlo bez muzike. Prisutni su imali priliku da uživaju u kompozicijama i numerama izvedenima na gitari, harmonici, klavijaturama u izvođenju polaznika Muzičke škole „Ars Nova”.

Prvi put je u okviru „Kikinih dana” dodeljena specijalna nagrada „Cvet jednakosti” koja je uručena trubaču Dejanu Petroviću, za njegov poseban doprinos kroz akciju „Za decu Užica” u stvaranju jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom.

Nagrade za učenike koji su osvojili prve tri nagrade su obezbedili prijatelji iz Udruženja distrofičara iz Paraćina.

M. H.

U galeriji Učiteljskog fakuleta u Užicu u ponedeljak, 17. marta otvorena je izložba Nikole Spasojevića pod nazivom „Sloboda”.

Nikola Spasojević (1988) rođen je u Ivanjici, gde je i završio osnovnu i srednju ekonomsku školu. Apsolvent je Učiteljskog fakulteta u Užicu, smer razredna nastava, a ovo je njegova druga izložba. Pored slikanja bavi se i fotografijom, kamerom i montažom, glumom i recitovanjem.

Izložbu je otvorio slikar i profesor mr Obrad Jovanović. U svom obraćanju prisutnima, rekao je:

—Sloboda je skup dopuštenja. Sloboda je skup mogućnosti. Sloboda je naše ogledalo i naša mogućnost. Sloboda je čak i kada se obratite dekanu ovog fakulteta za dopuštenje da ovaj prostor bude galerija u kojoj će pored Nikole izlagati i ostali studenti kao i drugi umetnici iz ovog i ostalih gradova. Kada su upitali Pikasa na početku njegove pariske karijere, nakon faze kubizma, koga se od pariskih umetnika boji, on je odgovorio: „Bojim se onih koji dolaze.” Mladi ljudi kao Nikola, koji je nešto obećao životu, i a i ovom izložbom svoje obećanje ispunio, su naša nada. Sa ovom izložbom, on je i simbol načina na koji počinju mlade generacije. Kad pogledamo svet u kome živimo i sva dela koja se ovde, na ovoj izložbi nalaze, onda bi po svoj toj sivoj boji mogli da kažemo da je to neki Srednji ili Daleki istok– Hong Kong, Koreja… Kad pogledam šta se sve desilo posle pada berlinskog zida i onda vidimo te male đavolje šeretluke, ta mala đavolja stakla, te male napukline jedne biše sreće.. Ako bi sve one bile na plafonu, onda bismo ležeći iz kreveta mogli da vidimo jedno noć, zvezdano nebo i da pomislimo da je to slika jednog drugog sveta. Kad pogledamo taj nivo svesti, taj nivo vizuelne percepcije koji je ovde primetan onda bi u nekom momentu mogli da pomislimo– to su Palestinci, to su Baskijci, ali kad sve pogledamo malo bolje, vidimo jednu univerzalnost sveta.

Mladi umetnik, Nikola Spasojević, na pitanje o tome zašto se opredelio za naziv „Sloboda” odgovara:

—Prvenstveno je izložba trebala da nosi naziv „Sloboda i ograničenja”, jer svaki rad koji vidite nije prikazan u onom iskonskom značenju reči sloboda—let ptice, kretanje, nebo, već i kroz neka ograničenja kao što su rešetke, lanci, puške, noževi, čak i kroz televiziju koja je jedna vrsta nametanja i kroz to i ograničavanja. Ta ograničenja koja sam pokazao pojačavaju efekat značenja slobode i daju razloge za šta se borimo. Sloboda je tema koja se meni, pa i čitavom čovečanstvu nameće kao simbol nedostižnog a svi mi težimo da dostignemo taj cilj i da je osvojimo. Od postanka sveta pa sve do danas, sloboda je fenomen koji se na užem ili širem planu značenja i ostvarivanja tiče svih nas, i otuda moja inspiracija za stvaranje likovnih radova i instalacija. Smatram da je ova tema bila aktuelna pre sto godina, da je aktuelna i danas i da će biti aktuelna i dok postoji čovek. Sama tematika u kombinaciji sa mojim radovima, poprima status univerzalnosti.

Koje su to vrste ograničenja ili prepreka koje jednom mladom čoveku onemogućavaju ostvarenje slobode?

—Ograničenja koja  sprečavaju protok slobode u mojim radovima bile su više mehaničke stvari kao što su lanci, rešetke, katanci,noževi, puške, kavezi, zidovi koje fizički sprečavaju čoveka da bude slobodan. U jednom od radova sam predstavio i televiziju sugerišući na njen negativan uticaj na čoveka, želeći da time postavim dilemu pred čoveka: da li je, i u kojoj meri ostvariva medijska sloboda? Jedan od načina na koji mladi ljudi mogu da se bore ne samo protiv stvari koje mu ugrožavaju slobodu , nego i svih problema jeste i umetnost. Smatram da ta borba, pre svega i bez obzira na zanimanje, treba da počiva na pozitivnom životnom stavu, optimizmu, učenju, usavršavanju, posvećenošću sportu, muzici.. Jednostavno, okrenuti se normalnim i pozitivnim mislima, stvoriti od njih navike i odbaciti pogrešne idole, uživati u malim stvarima i pronaći sebe i svoj pravi unutrašnji izraz.

Materijali koje ste koristili za izradu svojih instalacija su lagani, dok iz ideje o ograničavanju slobode izvire teskoba. Odakle Vam ideja da se opredelite baš za te materijale?

— Kao što ste primetili, sve se zasniva na nivou ideje. Ideja je glavni motiv celokupne izložbe, a snažna, moćna i borbena, smela poruka je njen ishod. Zanimljivo je to što su sve instalacije i slike rađene u 3D formi od stiropora. To je materijal koji je mek, lagan, zahvalan za oblikovanje i na kome se najbolje, po meni, mogu preneti sve te snažne poruke koje oko posmatrača neće ostaviti ravnodušnim.

U Vašem tumačenju, kakva je to bezuslovna sloboda?

—Poslužiću se Ciceronovom izrekom:„Sloboda je mogućnost življenja kako želiš”.

U realizaciji ove izložbe, koje je pripremana više od pola godine, učestvovao je Učiteljski fakultet. dekan prof. dr Radmila Nikolić, mr Obrad Jovanović, mr Kristinka Selaković, mr Branko Popović i istoričar umetnosti, kustos Narodnog muzeja Katarina Dogandžić Mićunović.

U performansu o slobodi i muzičkom delu programa povodom otvaranja izložbe učestvovali su studenti Učiteljskog fakulteta:Jelena Stojanović, Vladimir Maričić, Ksenija Šupić, Bojan Malešević, Jasmina Lazarević i Mila Ristović.

M.Nikolić

U Gradskoj galeriji u Užicu sinoć je otvorena izložba skulptura Miluna Vidića. Ovo je druga izložba u nizu koja se održava u okviru programa nazvanog „Oni koje na zaboravljamo”.

Program je pokrenut prošle godine sa inicijativom da se predstave i sačuvaju od zaborava umetnici koji su značili i učinili mnogo za kulturu grada i šire. Prema rečima Zorana. V. Cvetića, direktora Gradske galerije prošle godine je predstavljen doajen srpskog, zlatiborskog pejzaža, Božidar Kovačević, a drugi u nizu u okviru ovog programa je Milun Vidić, autor koji nažalost više nije među nama.

Milun Vidić je rođen 9. marta 1939. Godine u selu Roge. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, kao i postdiplomske studije 1970. Godine na istoj Akademiji, u klasi  profesora Miše Popovića. Član je ULUS–a od 1968. godine, od 1970. do 1977. godine je u statusu Slobodnog umetnika i jedan je od osnivača i član vajarske grupe „Deset plus”. Od 1977. do 1994. godine je radio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a zatim je 1994. godine prešao na Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu gde je radio do 2004. godine kada je otišao u penziju. Umro je u Beogradu 15. novembra 2007. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana. Izlagao je u mnogo galerija Beogradu, Požegi,  Aranđelovcu, Novom Sadu, Užicu, Zrenjaninu. Dobitnik je mnogih nagrada od kojih se mogu izdvojiti, nagrada na izložbi „Prostor 76” u Beogradu izvođenje skulpture u materijalu, nagrada livnice „Plastika” na XVII Oktobarskom salonu u Beogradu, nagrada na 7. izložbi Jugoslovenske male plastike u Murskoj Soboti, nagrada „Politike ” iz Fonda Vladislav Ribnikar za samostalnu izložbu skulptura u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i druge.

Novinar Zoran Jeremić je o stvaralaštvu Miluna Vidića napisao:

„Na svim Vidićevim radovima kao da je samo vreme klesalo znakove monumentalnog duha i mitskih zračenja, znakove mogućnosti našeg trajanja, i trajnosti. A to vreme koje radi za vajara ne meri se ni hronometrom, ni kalendarima, ni smenjivanjem godišnjih doba. To vreme je mitsko vreme: uvek prisutna stvarnost, stalno spremna da se otelovi. Umetnik je mitograf, on ne mari za vremenska rastojanja.”

M. H.