DSC_1719

Reditelj Stevan Bodroža, pozorišnoj  publici prepoznatljiv po  lirskom i intimističkom rediteljskom pristupu dramskim komadima koje je do sada uglavnom imao priliku da režira, unoseći nešto pragmatičniji pristup uz zadržavanje intimističkog kroz kamernu scenu, prikazao je svoje viđenje našeg društva praizvedbom komada„Smećarnik” Koste Peševskog u Narodnom pozorištu u Užicu.

O ovom novom iskustvu u svojoj karijeri, i po mestu postavke komada i po novoj tematici kojom se bavi, posle premijere, Stevan Bodroža, o  svojoj saradnji sa užičkim Narodnim pozorištem kaže:

— Jako sam zadovoljan i iskreno da kažem, to sam i očekivao. Čuo sam dosta toga i o pozorištu i o glumcima, da je to pored nekoliko beogradskih jedan  od najboljih ansambala, a to se i potvrdilo. Stvarno je zadovoljstvo sarađivati sa glumcima koji su daroviti, znaju posao i uz to imaju dosta iskustva. Što se samog komada tiče, izbor je bio stvar uprave, ostavili su mi prostor da uradim nešto svoje, ali su tražili od mene da to bude komedija.

Ovaj komad se razlikuje u odnosu na ono što bi se moglo očekivati u odnosu na neke Vaše ranije predstave?

— Ranije nisam radio komedije, a strašno sam želeo. Ovo jeste i ironija i satira, ali ima dosta komičnih elemenata za razliku od predstava koje sam do sada radio. U tom smislu je ovo za mene nešto novo.

Na neki način u „Smećarniku” postoji i neko odstupanje od Vaše uobičajenog rediteljskog iskaza?

—Trudim se da kad god mogu, pristupim tekstu na taj način da moja režija odgovori na ono što tekst nudi. Režija je, nazovimo, lično moja, ali ona mora da bude tačna. Ne volim kada reditelji navlače neke tekstove na svoju poetiku kao neku vrstu neudobne cipele na nogu kojoj ne pripada i to se vidi. Uvek sam se trudio da biram tekstove koje razumem i tekstove na koje ću moći da odgovorim, i onda je u tome neka vrsta sličnosti među predstavama i onda se to zove rediteljskom poetikom. Ovaj tekst ne bih izabrao pre, recimo deset godina, ali izabrao sam ga jer imam 35. godina, živim u ovoj zemlji i pročitavši ga, pomislio sam na njegov autentičan i tačan govor, video sam da je iskren, prosto me je nasmejao i zaboleo. Često pričam o tome da, kada sam studirao, profesori su tražili od nas da se odredimo prema Steriji, Nušiću, prema našim klasicima. Mi to nismo želeli, želeli smo Saru Kejn, Marka Ravenhila, tu evropsku dramaturgiju krvi i spreme. Onda, živeći u Srbiji, shvatam da je Nušić veličanstven pisac zato što je istinit, zato što je bio i hroničar i futurolog, jer, na žalost, stvari su još od njegovog vremena iste. I ovaj tekst koji smo uradili jeste dokument vremena i ne možete da ne odreagujete. Počevši da se interesujem za ovakve tekstove otkrio sam neke nove predele u sobi koji su društveno angažovaniji u odnosu na one koje sam ranije radio.

Znači li to da u budućnosti od Vas možemo očekivati i drugačije teme i drugačiji pristup temama?

— Dovoljno dugo sam se bavio, ali i neću odustati od intimističkih tema. Mene više zanima koegzistencija čoveka u nekakvoj duhovnoj, emotivnoj, na kraju krajeva i seksualnoj dimenziji. Ali politika, naša stvarnost, to je jedan filter koji neminovno daje određenu boju svim nivoima čovekovog postojanja. Ovo je možda moje nekavo vraćanje duga u smislu kritičkog osvrta, ali i neka vrsta lamenta nad njom, tom činjenicom da mi po nekad živimo u nekakvom zatvorenom, začaranom krugu koji se vrti oko nas.

U poslednje vreme imamo veliki broj umetnika koji svojim radom koji je više okrenut onome što nazivamo angažovanošću izražava želju da se u društvu nešto promeni. U tom smislu, gde su prostori delovanja?

— Divna je pomisao– da se nešto promeni! Sad, da li zaista može da se promeni to je veliko pitanje. Nešto može da se pomakne, neki prostor, neke slobode.. Neki prostor koji nije kontaminiran onim parametrima koji ne bi trebalo da postoje u umetnosti, niti bi trebalo da postoje u odlučivanju u umetničkoj produkciji, a u ovoj zemlji su i te kako prisutni. Džepovi slobode, džepovi autentične kreacije su bitni, oni možda ne mogu da postanu mainstream, ali je bitno da postoje, da u njima nešto tinja.

Povodom tematike koju obrađuje „Smećarnik” često ste upotrebljavali reč– matrica. Kako Vi orijenišete profesionalni život u našoj matrici?

— Trebalo bi da radim koprodukcijsku predstvu jednog pozorišta iz Beča i Narodnog pozorišta iz Zenice, a trebalo bi da radim i u Podgorici u Narodnom pozorištu. To znači da me putevi vode i van granica naše zemlje. Imam osećaj da ne može biti jedina karta na koju ću igrati ovo ovde, ne zato što mislim da je ovaj prostor manje bitan. Najbitniji mi je, ali umetnik negde mora da se bori i za nasušni hleb ali je ovde jako nesigurna situacija jer ne znate da li ćete moći da uhvatite neki kontinuitet koji je meni jako potreban, ne samo zato što obezbeđuje neku egzistenciju nego i zato što je moj rediteljski libido vrlo jak. Ja želim da stvaram, ali kad god budem mogao ovde u Srbiji da radim savremeni dramski komad koji je dobar, polemičan, kada stavlja u fokus bitne društvene probleme, ja ću to činiti. Ne zanosim se time da ću moći da promenim živote mnogih ljudi, ali ću se u tom prostoru koji je meni dat, a to je režija, uvek truditi da stvaram, da otvaram neke njihove nove prostore.

M.Nikolić

 

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107