ERO priča

Povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata, ero portal ostvaruje saradnju sa Udruženjem građana „Amanet“ iz Užica, osnivačima sajta www.prvisvetskirat.rs i kao rezultat saradnje naši čitaoci imaće prilike da pročitaju o životima Užičana iz ratnih vremena.

LJUBICA ČAKAREVIĆ: OSVETA UČITELjICE LjUBICE

Iskradajući se iz osamljene kuće na južnoj strani Vrnjačke Banje, utonule u mrak i zaklonjene visokim borovima, neobična grupa žurno je krenula prema Goču. Na njenom čelu je Dragutin Jovanović, poznatiji kao vojvoda Lune, narednik u Četvrtom pešadijskom puku Drinske divizije, u bugarskoj uniformi i sa šapkom duboko nataknutom pa visokom čelu. Za njim je koračao njegov otac Mirča, znani vrnjački fijakerist.

Treća prilika u koloni bila je lepa, mlada učiteljica iz Užica Ljubica Čakarević, pa Milutin Petković, naredpnk, rodom iz Jagodine.

Do njega veoma mlad čovek koga do tada niko, osim Luneta , nije poznavao.

Pretposlednji u koloni je Obren Mladenović, kmet vrnjačke opštine, a na začelju Italijan Pega Đovani, doskorašnji austrougarski zarobljenik.

Njihov put vodi od Vrnjačke Banje i Goča prema solunskom frontu, kroz nemačke i bugarske rovove i pozadinu.

Prođu li, biće prvi vesnici iz porobljene Srbije.

Lune je, nešto ranije, po zadatku srpske Vrhovne komande, tajno prešao liniju fronta i došao u okupiranu Srbiju. Pošto je neko vreme prikupljao značajne podatke o broju i naoružanju neprijateljskih pukova, posebno u okolini Velesa, Skoplja, Gradskog, Pirota, odlučio je da se, zahvaljujući dobrim vezama, prebaci do Vrnjačke Banje i vidi svoga oca. Odatle je trebalo da krene na front.

Neko je, po svemu sudeći, obavestio nemačku komandu da je Lune u blizini Vrnjačke Banje, pa su poterna odeljenja krstarila okolinom tragajući za njim. Tome je svakako doprinela i neobična priča. Govorilo se, istina šapatom, da je Lune viđen usred grada i to u uniformi nemačkog majora. Došao je, pričalo se, ispred hotela u centru grada i seo u prvi fijaker koji je bio pred hotelom. Stari fijakerist je bio spreman da poveze nemačkog oficira. Trebalo je samo da mu ovaj kaže kuda. Kako je major ćutao, fijakerist je mešavinom srpskog i nemačkog jezika upitao kuda gospodin želi. Na to je nemački major šapnuo na čistom srpskom: „Tata, vozi me u vilu „ Raj“.

Oni koji su dobro poznavali Luneta, posebno njegovu smelost i način prerušavanja, zaklinjali su se da je sve to istina, da se sve zbilo onako kako se i u narodu prepričavalo.

Kad su Nemci saznali da je Lunetov otac fijakerist u Banji, pretili su mu najpre logorom a potom i smrću ako ne otkrije gde se njegov sin skriva. Starac se branio tako što je govorio da mu je sin, ako je živ, negde na frontu i da ga već trigodine nije video, niti je o njemu išta čuo.

To subili razlozi koji su naveli starog Mirču da se pridruži sinu i krene na dalek put.

Narednik Milutin Petković bio je teško ranjen u jesen 1915. godine. Povlačeći se ka jugu vojnici su ga ostavili u blizini njegove kuće u Jagodini. Tu se lečio i krio od okupatora. Kad je uhvatio vezu s Lunetom, odlučio je da krene s njim na front. On je poveo Italijana Đovanija, koji je uspeo da pobegne iz zarobljeničkog logora. Njega su seljaci skrivali kao saveznika i prijatelja.

Kmet vrnjačke opštine Obren Mladenović bio je pod neprekidnom prismotrom okupacijskih vlasti, pa je vrebao priliku da pobegne.

Nepoznati mladić, za koga će Ljubica Čakarević saznati da je obaveštajac Miloje Petrović, nestrpljivo je čekao čas da se dočepa fronta.

Svi su imali razlog da što pre napuste okupiranu Srbiju, da se pridruže vojnicima na frontu i učestvuju u oslobođenju zemlje.

Ali, šta je mladu Užičanku Ljubicu Čakarević navelo na taj daleki i neizvesni put. Kako je živela i šta je radila pre toga.

Ovo je njena priča:

– Sudbonosne 1914. godine bila sam s bratom Milutinom koji je, kao i ja, bio učitelj, u selu Mačkatu. To je lepo, planinsko selo izmeću Užica i Zlatibora. Dogovarali smo se kako da provedemo letnji raspust, ali iznenadni događaji poremetiše naše planove i odvukoše nas na drugu stranu.

U našoj kući, u gradu, na ulici, u kafani, pri svakom susretu, najčešće su se izgovarale reči: rat, mobilizacija, front, ranjenici, bolnice…

Moj otac Jevrem, koji je četrdeset godina učio đake kako se voli otadžbina, zgrabio je pušku i kao dobrovoljac otišao na front. Već posle nekoliko nedelja povučen je s drinskog bojišta i postavljem za načelnika vojne stanice u Novoj Varoši.

Brat Dragutin, kome je bnlo samo selamnaest godina, ne pitajući ni oca ni majku, otišao je s jednim odredom dobrovoljaca na granicu prema Drini. Najstariji brat Milutin otišao je na bojište s Četvrtim pešadijskim pukom.

Starija sestra Milica i ja latismo se posla kao bolničarke u vojnoj bolnici u Užicu. U skromnoj kući u gradu ostala je majka s petoro male dece,

Počeše da stižu crne vesti da se neprijatelj preko Drine bliži Užicu i da ubija decu i pali kuće. Mačva je već bila u crno zavijena: otuda su stizali glasovi o strašnim zverstvima austrijskih i mađarskih vojnika koji su nabijali na bajonet srpsku decu, silovali devojke i žene, a starce zatvarali u kuće i žive spaljivali.

Naređena je evakuacija. Ja, sa majkom, braćom i sestrama i nešto najnužnijih stvari u zavežnjajima, odoh u Pomoravlje, gde smo kod nekih poznanika ostali blizu dva meseca. Vratili smo se kad je Srbija bila oslobođena.

Nastalo je neko čudno zatišje. Drinska divizija došla na odmor u Užice. Vojska dobro raspoložena, narod takođe. S vremena na vreme priređivane su i zabave.

Vratih se poslu učiteljice. Mislila sam se da više nikad neću videti užasne ratne prizore, niti gledati mlade vojnike bez ruku i nogu ni slušati njihove bolne jauke…

Prođe nekoliko meseci, pa se ponovo poče govoriti o bojištima, o mrtvim i ranjenim. Na mnogim kućama u Užicu vijorili su se crni barjaci: u njih se više neće vratiti oni kršni mladići koje Dušan Purić, komandant Četvrtog pešadijskog puka, povede na Mačkov Kamen…

U to vreme, iznenada i tiho, Drinska Divizija napusti grad. Već i to je bilo dovoljno da počnu zloslutne priče o novoj najezdi neprijatelja.

U narodu se sve češće govorilo da smo pred velikim, sudbonosnim događajima. Proneše se glasovi da će naša vojska da se povuče prema Nišu i Skoplju, kako bi se sastala sa saveznicima koji se iskrcavaju u solunskom pristaništu, pa će zajedničkim snagama da udare na austrougarsku vojsku, kojoj se pridružila i nemačka.

Odlučila sam da se povlačim s vojskom i to saopštih majci. Ona me prekorno pogleda i tihim glasom reče:

– Ljubice, dete moje, zar nije dosta što su ti otac i dva brata na bojištu! Zar i ti da me ostaviš! Kuda ću s onom decom… Zar misliš da majka sve može sama?

– Ne mislim, majko, – rekoh joj – ali ja ne mogu da ostanem i čekam Švabe. Znaš dobro šta me čeka…

Majka je neko vreme ćutala. Onda još tišim glasom reče:

– Dobro, dete. Ti onda idi u Novu Varoš. Ostani kod oca neko vreme, pa kad se okonča ovaj prokleti rat, vrati se svojoj majci…

Sirota mati! Ona nije ni slutila da je i otac u opasnosti i da ga neće videti pune tri godine.

Kad je čuo ovaj razgovor, moj petnaestogodišnji brat Čedomir reče usplahireno:

– E neću ni ja ovde da čekam Švabe! Idem i ja kod tate!

Uzaalud je mati molila, preklinjala, pretila: bra I je bio nepokolebljiv. I tako, dvadesetak dana nakon ovog razgovora, dobismo pismo od oca. Doneše ga komordžije koje otac beše poslao za sledovanje namirnica. Stadosmo ih moliti da nas povedu u Novu Varoš, ali oni ni da čuju. Niko im, vele, ništa o tome nije govorio. Još se i ljute: ratno je stanje, nije vreme za šetnje i izlete. Tako nam kažu. Gledamo molećivo u majku i ona nema kud – zamoli komordžiju da nas povedu. Reče im da se njihov načelnik neće zbog toga ljutiti. Jedva pristadoše da nas povedu.

Uskoro po našem dolasku u Novu Varoš, počeše da pristižu pojedini odredi srpske vojske i da se prebacuju u Prijepolje i dalje prema Crnoj Gori. Više, izgleda, nije bilo tajni – vojska se naglo povlačila…

Iza vojske drumom kuljaju izbeglice: majke s decom u naručju, pešice, druge na taljigama, stariji ljudi s boščama na leđima, ili u rukama. Deca plaču, nesrećne majke pošle za vojnicima, misle da im je uz njih sigurnije. Kao da je čitav narod pošao u bežaniju. Neće niko da ostane kod kuće i čeka Švabe.

Ljubica Čakarević

I mi se počesmo zbijati u grupe, šapućemo, gledamo vojsku i narod u povlačenju. Niko više ne sluti dobro. I vojnici zabrinuti: duša ih boli što ostavljaju svoje najmilije i idu u neizvesnost.

Jednog popodneva priđe mi otac i šapatom reče:

– Spremi se, uzmi najnužnije stvari. Možda već noćas ili sutra napustićemo stanicu. Moramo!

– Kuda, tata?

– To samo Bog zna. Ali, o tome nikom ni reči. Dođe li do panike, narod će zakrčiti drumove tako da vojska neće moći da prođe.

Molila sam ga da odmah krenemo. Bojala sam se da će nas tu zateći austrougarski vojnici.

Na to otac reče:

– Tek kad ispratim poslednjeg vojnika moći ćemo da krenemo.

I, zbilja, kad su poslednji vojnici prošli kroz stanicu i kad se iza njih mogao očekivati neprijatelj, otac je bio spreman da pođe. Bilo je podne kad se u pratnji starog muslimana Sulejmana Šećeragića pojavio u stanici.

Znala sam da je kuća ovog Šećeragića uvek bila naklonjena Srbima i da je za vreme Turaka bila u vrlo prijateljskim odnosima sa porodicom moga oca. Otuda su se oni oslovljavali kao pobratimi.

Otac je bio zabrinut. Možda i uplašen, zbunjen svakako. Kad je ugledao Čedomira i mene, reče nam:

– Austrijska vojska se nalazi na nekoliko kilometara od Varoši! Moramo odmah da krenemo. Imam samo jednog konja, ostale sam dao vojnicima. Jedno od nas dvoje mora da ostane!

Tog trenutka Čedomir, onako mali i slabašan, reče odlučnim glasom:

– Mene nećete ostaviti! Ako to učinite, pobećiću u šumu!

Tada se otac i stari Šećeragić pogledaše i gotovo u isti mah rekoše:

– Neka ostane Ljubica!

Njihova odluka me je porazila. Htedoh da se usprotivim, ali se sretoh sa očevim pogledom. Ućutah. On mi priđe, zagrli me i blagim glasom reče:

– Ti si više potrebna majci, a Čedomir bi svojom usijanom glavom mogao da donese neprilike mome pobratimu…

Pred velikom drvenom kapijom kuće Šećeragića, otac i brat se oprostiše samnom.

Povukoh alku na kapiji, ona se otvori i sretoh se sa Đulom, ćerkom starog Šećeragića, koju sam ranije upoznala. Ona me zagrli. U njenom zagrljaju počeh da plačem. Začuh dva različita glasa:

– Zbogom, Ljubice!

To su bili pozdravi oca i brata.

(kraj prvog dela)

IZVOR: www.prvisvetskirat.rs