Na Maloj sceni Narodnog pozorišta, u četvrtak, 3.apila sa početkom u 18 časova  na repertoaru je komad „Trnova ružica” Spasoja Ž. Milovanovića, po motivima bajke, u režiji Nemanje Rankovića.

U Gradskoj  galeriji Kulturnog centra u Požegi, 1.aprila otvorena je izložba užičkog slikara Aleksandra Saše Dimitrijevića pod nazivom The Point of View.

Aleksandar Dimitrijević o svojoj 15–toj po redu samostalnoj izložbi, kaže:

—U svom radu bavim se međuljudskim odnosima koji se manifestuju kroz društvene igre. Društvene igre, u stvari papirići, zabeleške tih igara su neki početak u mom radu i njih praktično koristim kao skicu za dalji rad. Na ovoj izložbi je prikazano više segmenata mog rada koji se bavi fenomenom i tematikom društvenih igara. Tu su instalacije na zidu, kocke koje su detalji instalacija na zidu i par novih radova kao što su kocke za jamb koje su rezultat razmišljanja međuljudskih odnosa i procesa koji se manifestuje kroz taj odnos.

Kocke koje vidite su deo slike, detalji crteža sa zida koje sam iz dvodimenzionalnog preneo u realan prostor. One su nastale 2012., a najsvežiji rad koji zapravo imate priliku da premijerno ovde vidite su instalacije u vidu kockica za jamb. Ono što je za mene jako bitno jeste činjenica da je deo ovog rada produkcijski pomogao Kulturni centar Požega, što je stvarno jako retko u Srbiji, da neka institucija na ovakav način stane iza autora i to stvarno izuzetno cenim.

Izložbu je otvorila Slađana Petrović Varagić, direktor Kulturnog centra Požega. Ona je naglasila da je Aleksandar Dimitrijević koliko gost toliko i domaćin u Gradskoj galeriji, budući da je do skoro bio član Umetničkog saveta galerije i da jedan deo radnog vremena provodi kao nastavnik likovnog vaspitanja u selu Pilica kod Požege. Osvrćući se na izuzetne uspehe koji se mere velikim brojem samostalnih i grupnih izložbi, istakla je veliko zadovoljstvo time što je Požega domaćin ovako renomiranom, mladom umetniku iz naših krajeva.

Biografija:

Aleksandar Dimitrijević je rođen 1977. u Užicu gde živi i radi. Osnovne studije (slikarstvo) završio je 2004. na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu na kojoj je magistrirao (crtež) 2010. Radovi mu se nalaze u brojnim domaćim i inostranim kolekcijama: Rene Blok kolekcija, Telenor kolekcija, Kolekcija grada Beograda, Kolekcija Oktobarski salon–Kulturni centar Beograda, kao i brojnim privatnim kolekcijama u Americi, Engleskoj , Nemačkoj, Danskoj, Norveškoj, Češkoj , Francuskoj, Hrvatskoj i Srbiji.

Izložbe koje se, između ostalih, izdvajaju:2013 Konnektor 21, Hanover, Nemačka; 2013 Art & Gin , kustos Aleksandra Lazar, Engleska, London; 2012 Artefakti–Rekonstrukcija igre III, Galerija Ozon, Beograd; 2011 Za velike i male , Salon MSUB–Beograd; Donumenta 2011 Dom omladine, Beograd/ slike ;2008. Pomiriši, probaj, zapiši, Muzej savremene umetnosti Paviljon Cvijeta Zuzorić, Beograd; 2007. Kolekcija grada Beograda; Nolit– magacin;2007 Dislokacija pogleda, Muzej savremene umetnosti, Banja Luka ; 2006. 47. Oktobarski salon, Beograd.

Izložba je otvorena do 16. aprila.

M. Nikolić

Tokom aprila u Gradskom kulturnom centru biće prilike da uživaju svi ljubitelji dobrog zvuka, ali i oni koji vole književnost i slikarstvo.

U Gradskom kulturnom centru u  ponedeljak, 7. aprila biće otvoren književni festival „Na pola puta” koji se održava devetu godinu za redom. Na ovogodišnjem festivalu učestvovaće Boris Dežulović novinar iz Splita, Nenad Veličković pisac, docent na Odsjeku za književnosti naroda BiH na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, Predrag Lucić pisac iz Splita, Goran Vojnović piše kolumne, filmsku kritiku i radi kao novinar, Maja Pelević diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i doktorirala na Interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu Umetnosti u Beogradu, Zoran Ćatić radi na Studentskom eFM radiju u Sarajevu, Aleksandar Zograf strip crtač, Ildiko Lovaš pisac iz Subotice i Robert Perišić hrvatski pisac, kolumnista i scenarista.

U petak, 11. aprila biće održan Sajam zapošljavanja, a u večernjim satima koncert Džez tria „Pristup Bluat Von Wean” iz Austrije.

http://www.pristup.at/?page_id=450

U subotu, 12. aprila koncert će održati grupa „Krug” (tribjut EKV) iz Beograda. Za utorak, 15. aprila predviđena je izložba „Strand”. U subotu, 26- aprila nastupiće Vlatko Stefanovski.

– 26.04.2014. – Концерт Влатка Стефановског – Скопље

Na repertoaru  Narodnog pozorišta, u utorak 1. aprila i u sredu, 2. aprila, na Velikoj sceni sa početkom u 20 časova biće izvedena predstava „Smećarnik” po tekstu Koste Pešavskog , u režiji Stevana Bodrože.

U petak, 28. marta u čitalištu Narodne biblioteke održana je promocija najnovijeg romana Radojka Laka Veselinovića „Turski mravi ne znaju za kišu”.

Čitalac bi otvarajući prve stranice mogao biti zbunjen, videvši da se već na drugoj strani nalazi rečenica „Prevod s turskog- Marina Veselinović”, računajući na to da je originalni jezik na kome je napisan–turski! Osim toga, zbunjenost pojačava i sledeća strana na kojoj autor, autobiografski označavajući početak romana godinom svog rođenja (1952.),  kaže:„ Odmah po rođenju pristupio sam izučavanju turskog jezika i njihove kulture. Zašto? Suviše dugo su boravili u mojoj zemlji da ne bih znao ništa o njima.”, već na sledećoj, hronološki označavajući godinu u kojoj se dešava radnja romana (1996.) ističe: „Još uvek učim turski. Kako bih inače mogao da posetim ovu zemlju? Da li uopšte znam srpski?” Konfuziju u smislu porekla dela i nagoveštaj izvesnih događaja, čitaocu koji je već duži niz godina navikao na latente turske kulture kroz serijski program i suvenire sa letovanja, razjašnjava autor, Radojko Lako Veselinović:

—Ovo je priča o običnim, malim ljudima koje svakodnevno srećemo u životu. U stvari, to je autobiografska priča o mom i ćerkinom boravku u Turskoj, gde smo, svojevremeno,  privučeni  obećanjima , a našom–da li pohlepom, da li željom da zaradimo nešto od umetnosti od koje nigde nema neke velike materijalne koristi, menadžera Halila Karavaja, koji je jedan od glavnih likova ove knjige proveli dva meseca pakla. Privučeni sjajem obećanih izložbi i ne znam kakvih sve uspeha u Turskoj, krenuli smo tim putem, da bi se ispostavilo da je to sve laž. Ta dva meseca u Turskoj su bila dva meseca pakla, onako kako svaki dan misliš da je kraj i nema šta gore da ti se dogodi  a sutradan bude još gore…U glavi mi je bio „Ponoćni ekspres” i onaj zatvor koji i danas postoji i na kome piše: „Ovde ni Alah ne pomaže.”

U programu prilikom promocije učestvovali su: direktor biblioteke Dragiša Stanojčić, profesor srpskog jezika i književnosti  Valentina Zlatanović Marković i profesor i književnik Rade Jovanović.

Direktor biblioteke Dragiša Stanojčić, na početku ističući da je „sam čin pisanja knjige i davanja na uvid javnosti, velika hrabrost u kojoj se krije blagorodna težnja da se saopšti nešto što mislite nekome ko bi to trebao da čuje”, pročitao pesmu Blagoja Bakovića „Molitva za mrava koji se zaputio ka Carigradu”.

Valentina Zlatanović Marković je prisutne upoznala sa kompozicijom knjige, osvrćući se na njene strukturalne, jezičke i tematske osobenosti i između ostalog, istakla:

— Roman napisan u prvom licu, isklesan modernom tehnikom fragmentarnog povezivanja odmotava svoje pripovedačko klupko širokim kadrom davnih događaja na Bliskom istoku. Taj sveznajući narator nas uvodi u suštinsko oslikavanje neobičnog puta, onakvog kako je nastao.

Književnik, Rade Jovanović je istakao:

— Kompletan roman obiluje brojnim autorovim verbalnim egzibicijama, igrom reči, veoma smelim improvizacijama kao i izuzetno bizarnim konstatacijama događaja koji su izvan kontrole standarnog mišljenja. Uz sve to, naravno, i obiljem situacija bogatih apsurdom i nelogičnostima. Radojko Veselinović piše kako piše, njega će čitalac razumeti ako ga shvati, a shvatiti ako ga pročita.

Autor se, pročitavši predgovor za knjigu koji je napisao Svetislav Basara, još jednom osvrnuo na iskustva puta po Turskoj uz svojevrsno umetničko viđenje događaja koje, uz posmatranje s subjektivne, umetničke strane i ne može biti neprijatno s izvesne vremenske distance, pogotovo ako se posle svega doživljenog pretoči u pisano delo.

Biografija autora: Radojko Lako Veselinović, rođen 1952., radi u Narodnom pozorištu, Užice. Objavljeni romani:  Čovek u tami( 2001.),. Pasivna eutanazija(2003.), Dodirnuti (2013.). Na IV jugoslovenskom pozorišnom festivalu (1999.) dobio nagradu za dramu „Tunel”,2003., nagradu za priču na konkursu Milutin Uskoković za delo „Pad”, 2004. nagradu za priču na konkursu Milutin Uskoković za „Mističan nestanak neznanca”.

Nagradu za dramu „Mentalna higijena” koja je postavljena na scenu Narodnog pozorišta Užice dobio je 2003. godine, a komedja „Rođendanski dar” je 2004. postavljena na sceni Udruženja dramskih umetnika.

M. Nikolić

U veri je pronašla duhovno ispunjenje, a u slikanju ikona otkrila je poziv kroz koji obavlja tu vrstu umetnosti. Užičanka Aleksandra Jerotijević svoj slikarski dar pretočila je u ikonopis i u potpunosti se posvetila nečem novom u svom životu. Usavršavala je ikonopis u slikarskoj radionici u Žiči, a njene ikone nalaze se u  crkvi Svetog Marka u Užicu, širom Srbije, i  u Rumuniji, Kanadi, na Hilandaru, u Makedoniji i u nekoliko manastira na Kosovu.

Kako i kada ste se zainteresovali za slikanje ikona?

—Tokom osnovne i srednje škole bavila sam se slikarstvom kao hobijem, išla sam u atelje kod Branka Tijanića, ali slikarstvo samo po sebi nije moglo u potpunosti da me ispuni. Sa dolaskom sveštenika Milića Dragovića 2006. godine, i obnavljanjem liturgijske zajednice u crkvi Sv. Marka, odlučila sam da napustiim posao i da se posvetim veri ne bih li našla svoje duhovno ispunjenje. Na taj način počinjem da učim o ikonama i kasnije o ikonopisu.

Šta Vas je privuklo u ikonopisu?

—Ikonpisac putem ikone prikazuje preobraženu ličnost i ima za cilj da  putem ikone koja je zemaljska, prikaže nešto nebesko i kroz materijalno prikaže nešto duhovno. Ikonopisac želi da na jedan slikarski način predstavi eshaton-Carstvo buduće. Takođe ikonopis ili svetlopis, koristi svetlost za izradu svojih umetničkih dela tj, ikona, a tu je još i jedinstven način shvatanja slikarskih tehnika, boje, prespektive i izgleda. To su neke od stvari koje su me privukle u slikanju ikona.

Sećate li se prve ikone koju ste uradili?

—Prva ikona koju sam uradila je ikona Svetog Marka koja se nalazi u Crkvi Svetkog Marka u Užicu, na kojoj Sveti Marko na Jevanđelju drži užičku crkvu Svetog Marka i ona predstavlja moj doživljaj liturgije. Za mene ne postoji najdraža ikona sve su mi jednako drage, a ako bih morala da izdvojim neke, izdvojiću ikone sa Bogorodicom zato što sam jako vezana za ličnost Bogorodice. Svaka ikona mora da se doživi i proživi, tako da je svaka ikona najbolja za sebe. Takođe sam radila fresku u Kosovskoj Mitrovici sa ekipom Anastasija Radovića i to mi je bilo prvo iskustvo sa freskopisom.

Gde ste usavršavali tehniku ikonopisa?

—Ikonopis se vekovima prenosio sa kolena na koleno u manastirima, a sada imamo i Akademiju za ikonopis pri SPC. Moji počeci su bili samouki sve do 2009. godine kada sam otišla u manastir Žiču u slikarsku radionicu, gde sam usavršila svoje znanje. Tokom tri godine koliko sam živela u Kraljevu, imala sam priliku da radim sa žičkim ikonopiscima, koji su mi preneli svoje znanje i tada sam naučila i takozvani žički stil ikonopisa. Mnogi naši ikonopisci i freskopisci potiču iz Žičke škole. Takođe zastupam stav da ikonopis, koji je u stvari dar umetnika, treba širiti što više i uvek sam spremna da izađem u susret ikonopiscima koji žele moje mišljenje ili savet.

Na ikonama se oči, nos i usta gotovo uvek isto slikaju. Zbog čega je to tako i ima li nekih pravila tokom slikanja ikona kojih se treba pridržavati?

—Zlato prestavlja mistiku i istinu, oreol predstavlja venac večne slave, i bitno je da ikona ima ime da bi bila dogmatski tačna. Oči se predstavljaju krupne zato što one daju sposobnost za duhovno viđenje, takođe se uši slikaju velike zato što slušaju zapovesti Gospodnje. Nos se slika natprirodno dug i tanak, i on ne oseća više svetovne mirise on oseća blagouhanje duhovnog. Usta se slikaju mala i predstavljaju asketizam, odnosno pokazuju da ta osoba više nema potrebu sa jelom i pićem i klasičnim vidom glasovne komunikacije. Svetlost kojom se osvetljava vizantijska ikona, nije prirodna sunčeva svetlost koja je podložna prirodnim zakonima, već nebeska svetlost i osoba na ikoni nije izvor svetlosti. Na ikoni sva tvorevina blista, zato što svaki predmet sija posebno. Na ikoni ne postoji senka, već je sve osvetljeno. Svetlost daje egzistenciju biću na ikoni.

Koliko je kod nas ikonopis razvijen i koliko se ta vrsta umetnosti ceni?

—Ako neko ikonu ne gleda kroz veru i kroz svoj doživljaj crkve, on je doživljava kao obično umetničko delo. Ljudi kod nas uglavnom ne znaju šta ikona u stvari predstavlja.

Gde se sve nalaze ikone koje ste radili?

—Ima ih nekoliko širom Srbije, u crkvi Svetog Marka, u Rumuniji, u Kanadi, na Hilandaru, u Makedoniji i u nekoliko manastira na Kosovu.

Koliko po vama onaj ko slika ikone i bavi se ikonopisom treba da bude i vernik?

—Ikonopisac mora biti član liturgijske zajednice neke crkve i poželjno je da ikonopisac ima blagoslov crkve. Jednostavno, ne možeš da ne veruješ, a da slikaš ikonu koja predstavlja veru u nešto.

Da li vam je ikonopis hobi ili profesija?

—Ikonopis nije ni hobi ni profesija, to je poziv i ikonopisac se oseća prizvanim za obavljanje te vrste umetnosti. U mom slučaju, kada sam počela da proučavam ikone, moj slikarski dar se savršeno uklopio sa pozivom da ih i ja slikam.

Da li planirate neku izložbu i gde se mogu videti vaši radovi?

—Moji radovi se u Užicu mogu videti u crkvi Svetog Marka, i planiram izložbu, a kada će ona biti, zavisi najviše od ispunjenja finansijskih uslova organizacije.

N. Hobetko

Pripadnik nove generacije koja ne poznaje, ali prepoznaje razlike i protiv njih se bori na svoj način. Olga Dimitrijević (1984.) , diplomirala Dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na odseku Rodnih studija (Gender Studies) Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti odbranila master tezu Telo narodne pevačice na srpskoj Estradi:konstrukcije nacionalnih identiteta  posle 2000.godine. Pisac drama Internat, Radnici umiru pevajući, Narodna drama , pozorišni kritičar, scenarista filma Buđenje (reditelj Irena Fabri). Drama Radnici umiru pevajući je pobedila 2010. na Hartefakovom konkursu za najbolji društveno angažovani dramski tekst, a 2012 dobila je nagradu za najbolji tekst na Sterijinom pozorju.

U Užicu je gostovala kao deo tima koji je na scenu postavio komad „Smećarnik” Koste Peševskog u Narodnom pozorištu. Kupila je kartu Užica da bi nas bolje upoznala. Naša karta za upoznavanje Olge Dimitrijević su dve najbitnije oblasti njenog delovanja: borba za rodnu ravnopravnost i dramsko stvaralaštvo.

RODNA RAVNOPRAVNOST

Završili ste master iz Rodnih studija, pa Vas molim da nam ukratko predočite šta zapravo one obuhvataju?

—Te studije su podrazumevale seriju kurseva i predavanja u čijem fokusu je razumevanje kako rodni mehanizmi funkcionišu u društvu, na svakodnevnom nivou, koliko oni određuju naš život, kao što je to slučaj sa rasom, seksualnošću, etničkim poreklom itd. Prolazi se kroz različite feminističke, queer, postrukturalističke, postkolonijalne i druge teorije, analiziraju se mehanizmi moći utkani u našu svakodnevnicu, analiziraju proizvodi kulture itd. To je jedno široko polje, ali izuzetno važno, jer na jednom određenom nivou doprinose razumevanju koliko, na primer, patrijarhat na svakodnevnom nivou određuje naše živote, bilo kom rodu da pripadate.

Šta mi, kao društvo, dobijamo takvom vrstom razumevanja?

—Prosto– borbu protiv patrijarhata i drugih mehanizama koji proizvode nejednakosti u našem svetu. Evo, žene su i dalje u podređenom položaju, ne samo u ovom društvu, nego i u apsolutnoj većini država na svetu. Ta borba za jednakost polova ne može nikako da stane ni u jednom trenutku, jer, možemo da vidimo, i kad se postigne jedan nivo ženskih prava lako može da dođe do povratka na staro. Isto se odnosi i na većinu prava za koje su ljudi morali da se izbore u nekom trenutku, kao na primer– radnička prava. Iza nas je 8. mart, a taj praznik je ustanovljen u spomen na protest žena radnica čiji štrajk je brutalno ugušen. Taj datum bi trebalo da nas podseti na to koliko još uvek ravnopravnost nije dostignuta, koliko su krhka i ženska i radnička prava i koliko se stalno za njih treba boriti i težiti ka pravednijem društvu. Jedan od reprezentativnih primera je pravo na abortus. Nema države u Evropi, ili u zapadnom svetu, u kojoj se ostvarilo pravo na abortus, a da konzervativne strukture neprestano ne pokušavaju da oduzmu to pravo.

Koja je ta borba koja je ostvariva u ukorenjenom patrijarhatu balkanskog mentaliteta?

— Patrijarhat jeste duboko ukorenjen i internalizovan i u samim ženama, takođe. Opet, žene su često svesne svojih ograničenja koje im društvo u kom žive, nameće. Pre sto godina, Građanski zakonik u Srbiji ženu je stavljao u isti rang s maloletnicima i pripadnicima drugih društvenih grupa koje apsolutno nisu imale pravo da odlučuju o sebi i svojoj imovini. Žena nije imala pravo na nasleđivanje, imovina se vodila kao svojina muža. Članovi tog zakonika su se menjali kroz istoriju, ali ne i članovi koji su se odnosili na prava žena. Za sve to vreme, ženski pokret se razvijao i jačao u zemlji, uključivao se u progresivne društvene borbe, i na kraju je, posle Drugog svetskog rata taj zakonik ukinut, a žene dobile prava o kojima su do tada mogle samo da sanjaju– barem u Ustavu i zakonima. To jeste bio jedan veliki emancipatorski projekat. Druga je stvar što ne može preko noći da se dođe do potpune promene sistema, tako da su te patrijarhalne matrice i te kako ostale i u socijalističkoj Jugoslaviji, ali mi imamo primere emancipatorskih praksi i na njih ne treba zaboravljati.

O nekim problemima u vezi položaja žena u našem društvu se sve više govori. Koji su to problemi s kojima se žene najčešće susreću?

— Seksizam, mizoginija, nasilje…problemi su na svakom koraku: kada vas nipodoštavaju na radnom mestu zato što ste žena, kada vam dobacuju kroz razne komentare zato što ste žena, kada vas seksualno uznemiravaju, kada teško napredujete na poslu zato što ste žena, kada ste izloženi partnerskom nasilju, kada neće da vas zaposle zato što ćete možda ostati u drugom stanju…spisak se može nastavljati u nedogled. To su stvari o kojima stalno mora da se priča i protiv kojih se apsolutno treba kontinuirano boriti.

Pojam– feminizam, različito je shvaćen i od strane različitih društvenih grupa i pojedinaca, a ne retko ima i negativnu konotaciju. Kako gledate na takva određenja?

—Stvarno imam problem s tim da je feminizam postao ružna reč i da je došlo do toga da same žene koje istinski žive feminizam svakim danom, zaziru od toga da ih neko nazove feministkinjama. Uostalom, mi danas više ne možemo da govorimo o jednom feminizmu, već o više vrsta feminizama, a svima je zajednički otpor represivnim sistemima i mehanizmima, insistiranje na solidarnosti ugroženih, stvaranje politika zajedništva, želja da se svet menja na bolje, neprestano skretanje pažnje na seksualne, rodne, klasne, rasne i druge nejednakosti. Feminizam je podjednako važan i za žene i za muškarce, i za one koji se ne vide kao pripadnici ili pripadnice, kako god, te uspostavljene rodne podele.

DRAMSKO STVARALAŠTVO

Narodna drama je prva drama u Srbiji koja govori o lezbejkama i prvi put je postavljena u Vranju 2012. a potom doživela uspeh u Beogradu, na gostovanju u Ateljeu 212 . S obzirom da na tu temu postoji ogroman jaz u shvatanju i toleranciji između provincije i prestonice, kao se desilo da drama krene baš iz Vranja?

— Oni su to želeli. Prvo je bilo javno čitanje na festivalu Borini dani, a godinu dana nakon toga je izašla produkcija te drame, tako da je pozorište iz Vranja htelo taj tekst, a glumci su savršeno odradili svoj posao. Što se tiče mog razgovora s glumicama koje su tumačile uloge, same su govorile kako je to njima jedna od najbitnijih i najdražih uloga. To nije iznenađujuće, jer, generalno u pozorištu, pa i na filmu, jake ženske uloge nisu uopšte česta pojava. Ova drama jeste lezbejska u smislu da govori o ljubavi između dve žene i od toga uopšte ne treba bežati, s tim da je to i drama o pritisku sredine, o patrijarhalnim matricama, o mehanizmu jedne ljubavne veze, o ljubomori…tu ima još puno motiva koji su jako važni. Ako nešto umetnost može da omogući to je da govorimo o nekim temama koje se ne smatraju toliko prihvaćenim, zato što se kroz neki, da kažem narativ koji umetnost može da pruži uspostavlja bliska komunikacija s publikom. Publika tu dobija priliku da aktivno razmišlja i preispituje stvarnost. Meni je bitno da kroz umetnost govorim o tome, zato što mislim da ima mnogo više potencijala za dijalog nego što ga ima kad o tome govorimo na nivou neke zvanične politike koja se često odvija jednim jezikom koji nije toliko razumljiv ili je postao ispražnjen.

Motivi za ono što čovek radi, ukoliko pretpostavimo da je iskrenost na prvom mestu, je u njemu samom. Kako se Vi „slažete” s motivima Vašeg stvaralaštva?

— Ja pišem o onom što me zanima i o onome što me intrigira, onome što je u meni i o čemu je važno da se govori. Lajtmotivi svih mojih tekstova su žene koje se bune. Ta pobuna može da se odvija na mnogo različitih načina, u mnogo različitih konteksta. Nekako, uvek krećem od toga. I u drami Radnici umiru pevajući, jedna junakinja je radnica, a druga pevačica, ali odluče da ne pristaju na odgovore koji su im ponuđeni i da ne pristanu na tu ulogu koju bi trebalo da ispune. U Narodnoj drami, dve žene ne pristaju na ulogu koja im je nametnuta. U Internatu, se radilo o tinejdžerkama i kako se one bore sa odrastanjem i adolescencijom. Kroz sve tekstove pokušavam da  obuhvatim, ili da dam, kao neku vrstu društvene imaginacije da je moguće , kao u Radnici umiru pevajući  da se narodna pevačica stavi na stranu radnika koji štrajkuju, da je moguće, kao u Narodnoj drami da dve žene srećno žive i da se otrgnu od svih represija koje su oko njih.

Kojom tematikom će se baviti novi tekst na kome radite?

— Radi se o četiri stare drugarice koje se udružuju da bi ispravile jednu nepravdu i podsete nas da nikada ne treba pristati na to da nas patrijarhat i kapitalizam nipodaštavaju, i da treba zamisliti svet u kome je pravo na dostojanstven život moguće.

M. Nikolić

Gradska smotra recitatora zlatiborskog okruga „Pesniče naroda mog” 44. po redu, koja je održana u sredu, 26. marta, okupila je 74 recitatora, mlađeg uzrasta od prvog do četvrtog razreda osnovne škole, srednjeg uzrasta od petog do osmog razreda i starijeg uzrasta đake srednjih škola.

Nakon eliminacija u finale se plasiralo 18 najboljih recitatora od kojih je šest izborilo plasman na okružno takmičenje koje će biti održano u Kosjeriću. U svečanoj sali Gradske kuće održano je finalno veče u recitovanju na kojem su mladi recitatori pokazali umeće i svu lepotu govora.

Žiri

Prema odluci žirija, koji su činili: Dušicа Guskić, profesor srpskog jezikа i književnosti, Bojаnа Mаrinčić, profesor rаzredne nаstаve i bibliotekаrkа (predsednica žirija) i Zorаn Jeremić, novinаr, plasman na okružno takmičenje recitatora u kategoriji mlađeg uzrasta ostvarili su: Sara Vučković  iz OŠ „Aleksa Dejović” i Anđela Starčević iz OŠ „Đura Jakšić”; u kategoriji srednjeg uzrasta dalje su se plasirali: Pavle Vasiljević iz OŠ „Dušan Jerković” i Nada Ivanović iz OŠ „Đura Jakšić”; dok su kod starijig uzrasta plasman na okružno takmičenje izborili: Vanja Kovačević iz Ekonomske škole i Sara Matović iz Medicinske škole.

U obrazloženju žirija stoji: „Nа ovogodišnjem finаlnom delu tаkmičenjа 44. Gradske smotre recitatora zlatiborskog okruga „Pesniče naroda mog” učestvovаla su 74 učenikа. Većinа je pokаzаlа dа dаnаs nisu slučаjno bilisа nаmа. Svi su odlični predstаvnici svojih školа, učiteljа i profesorа sа kojimа su se spremаli zа finаlni nаstup. Pokаzаli su, što je nаjvаžnije, dа vole poeziju, dа je rаdo čitаju i odgonetаju njen smisаo i ritаm, znаk i zvuk. Bilo je zаdovoljstvoslušаti njihove interpretаcije stihovа velikаnа nаšeg i svetskog pesništvа. Bili su svojevrsni čаsovi obostrаne rаdosti i treme. Pred nаmа je bio težаk zаdtаk, gotovo nemogućа misijа: dа kаndidujemo nаjbolje zа okružno tаkmičenje. Štа god dа je presudno uticаlo nа nаšu odluku – sekundi, izbor pesme, аkcenаt, dikcijа, prirodnost, izrаžаjnost, sugestivnost – onа je plod ukupnog utiskа i gotovo jednoglаsnosti u odlučivаnju.”

M. H.

Nаrodnа bibliotekа Užice rаspisаlа je konkurs zа dizаjn člаnskih kаrаtа zа Pozаjmno odeljenje zа odrаsle i zа Dečje odeljenje. Konkurs je nаmenjen učenicimа svih srednjih školа u Užicu.

O kvаlitetu rаdovа odlučivаće žiri u sаstаvu: Nikolа Vukаšinović (grаfički dizаjner), Ilijа Smiljаnić (bibliotekаr-mаtičnа službа) i Kаtаrinа Vаsić (diplomirаni inženjer grаfičkog inženjerstvа i dizаjnа). Potrebno je dа učenici pošаlju dizаjn člаnskih kаrаtа nа аdresu: nbiblio@ptt.rs. do 22. аprilа 2014. godine.

Nа konkurs se mogu poslаti nаjviše četiri rаdа ( dvа zа dizаjn člаnskih kаrаtа Pozаjmnog odeljenjа zа odrаsle i dvа zа Dečje odeljenje). Nаgrаdа zа prvo mesto zа dizаjn člаnske kаrte Pozаjmnog odeljenjа zа odrаsle je 2.000 dinara i besplаtno učlаnjenje u NBU. Nаgrаdа zа prvo mesto zа grаfički dizаjn člаnske kаrte Dečjeg odeljenjа je iste vrednosti, dok su drugа i trećа nаgrаdа zа obа odeljenjа vredne knjige i besplаtno učlаnjenje u Narodnu biblioteku Užice.

U ponedeljаk 5. mаjа 2014. u 18 čаsovа u holu NBU biće otvorenа izložbа nаjuspelijih rаdovа i biće proglаšeni i nаgrаđeni pobednici, kаo i drugo i treće mesto. Uz rаdove biće izloženа literаturа NBU nа teme: vizuelnа komunikаcijа, dizаjn, grаfički i veb dizаjn.

O detаljimа konkursа sаznаćete nа www.biblioteka-uzice.rs ili nа fejsbuk strаnici Narodne biblioteke Užice.