olga-dimitrijevic (1)

Pripadnik nove generacije koja ne poznaje, ali prepoznaje razlike i protiv njih se bori na svoj način. Olga Dimitrijević (1984.) , diplomirala Dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na odseku Rodnih studija (Gender Studies) Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti odbranila master tezu Telo narodne pevačice na srpskoj Estradi:konstrukcije nacionalnih identiteta  posle 2000.godine. Pisac drama Internat, Radnici umiru pevajući, Narodna drama , pozorišni kritičar, scenarista filma Buđenje (reditelj Irena Fabri). Drama Radnici umiru pevajući je pobedila 2010. na Hartefakovom konkursu za najbolji društveno angažovani dramski tekst, a 2012 dobila je nagradu za najbolji tekst na Sterijinom pozorju.

U Užicu je gostovala kao deo tima koji je na scenu postavio komad „Smećarnik” Koste Peševskog u Narodnom pozorištu. Kupila je kartu Užica da bi nas bolje upoznala. Naša karta za upoznavanje Olge Dimitrijević su dve najbitnije oblasti njenog delovanja: borba za rodnu ravnopravnost i dramsko stvaralaštvo.

RODNA RAVNOPRAVNOST

Završili ste master iz Rodnih studija, pa Vas molim da nam ukratko predočite šta zapravo one obuhvataju?

—Te studije su podrazumevale seriju kurseva i predavanja u čijem fokusu je razumevanje kako rodni mehanizmi funkcionišu u društvu, na svakodnevnom nivou, koliko oni određuju naš život, kao što je to slučaj sa rasom, seksualnošću, etničkim poreklom itd. Prolazi se kroz različite feminističke, queer, postrukturalističke, postkolonijalne i druge teorije, analiziraju se mehanizmi moći utkani u našu svakodnevnicu, analiziraju proizvodi kulture itd. To je jedno široko polje, ali izuzetno važno, jer na jednom određenom nivou doprinose razumevanju koliko, na primer, patrijarhat na svakodnevnom nivou određuje naše živote, bilo kom rodu da pripadate.

Šta mi, kao društvo, dobijamo takvom vrstom razumevanja?

—Prosto– borbu protiv patrijarhata i drugih mehanizama koji proizvode nejednakosti u našem svetu. Evo, žene su i dalje u podređenom položaju, ne samo u ovom društvu, nego i u apsolutnoj većini država na svetu. Ta borba za jednakost polova ne može nikako da stane ni u jednom trenutku, jer, možemo da vidimo, i kad se postigne jedan nivo ženskih prava lako može da dođe do povratka na staro. Isto se odnosi i na većinu prava za koje su ljudi morali da se izbore u nekom trenutku, kao na primer– radnička prava. Iza nas je 8. mart, a taj praznik je ustanovljen u spomen na protest žena radnica čiji štrajk je brutalno ugušen. Taj datum bi trebalo da nas podseti na to koliko još uvek ravnopravnost nije dostignuta, koliko su krhka i ženska i radnička prava i koliko se stalno za njih treba boriti i težiti ka pravednijem društvu. Jedan od reprezentativnih primera je pravo na abortus. Nema države u Evropi, ili u zapadnom svetu, u kojoj se ostvarilo pravo na abortus, a da konzervativne strukture neprestano ne pokušavaju da oduzmu to pravo.

Koja je ta borba koja je ostvariva u ukorenjenom patrijarhatu balkanskog mentaliteta?

— Patrijarhat jeste duboko ukorenjen i internalizovan i u samim ženama, takođe. Opet, žene su često svesne svojih ograničenja koje im društvo u kom žive, nameće. Pre sto godina, Građanski zakonik u Srbiji ženu je stavljao u isti rang s maloletnicima i pripadnicima drugih društvenih grupa koje apsolutno nisu imale pravo da odlučuju o sebi i svojoj imovini. Žena nije imala pravo na nasleđivanje, imovina se vodila kao svojina muža. Članovi tog zakonika su se menjali kroz istoriju, ali ne i članovi koji su se odnosili na prava žena. Za sve to vreme, ženski pokret se razvijao i jačao u zemlji, uključivao se u progresivne društvene borbe, i na kraju je, posle Drugog svetskog rata taj zakonik ukinut, a žene dobile prava o kojima su do tada mogle samo da sanjaju– barem u Ustavu i zakonima. To jeste bio jedan veliki emancipatorski projekat. Druga je stvar što ne može preko noći da se dođe do potpune promene sistema, tako da su te patrijarhalne matrice i te kako ostale i u socijalističkoj Jugoslaviji, ali mi imamo primere emancipatorskih praksi i na njih ne treba zaboravljati.

O nekim problemima u vezi položaja žena u našem društvu se sve više govori. Koji su to problemi s kojima se žene najčešće susreću?

— Seksizam, mizoginija, nasilje…problemi su na svakom koraku: kada vas nipodoštavaju na radnom mestu zato što ste žena, kada vam dobacuju kroz razne komentare zato što ste žena, kada vas seksualno uznemiravaju, kada teško napredujete na poslu zato što ste žena, kada ste izloženi partnerskom nasilju, kada neće da vas zaposle zato što ćete možda ostati u drugom stanju…spisak se može nastavljati u nedogled. To su stvari o kojima stalno mora da se priča i protiv kojih se apsolutno treba kontinuirano boriti.

Pojam– feminizam, različito je shvaćen i od strane različitih društvenih grupa i pojedinaca, a ne retko ima i negativnu konotaciju. Kako gledate na takva određenja?

—Stvarno imam problem s tim da je feminizam postao ružna reč i da je došlo do toga da same žene koje istinski žive feminizam svakim danom, zaziru od toga da ih neko nazove feministkinjama. Uostalom, mi danas više ne možemo da govorimo o jednom feminizmu, već o više vrsta feminizama, a svima je zajednički otpor represivnim sistemima i mehanizmima, insistiranje na solidarnosti ugroženih, stvaranje politika zajedništva, želja da se svet menja na bolje, neprestano skretanje pažnje na seksualne, rodne, klasne, rasne i druge nejednakosti. Feminizam je podjednako važan i za žene i za muškarce, i za one koji se ne vide kao pripadnici ili pripadnice, kako god, te uspostavljene rodne podele.

Olga Dimitrijevic foto

DRAMSKO STVARALAŠTVO

Narodna drama je prva drama u Srbiji koja govori o lezbejkama i prvi put je postavljena u Vranju 2012. a potom doživela uspeh u Beogradu, na gostovanju u Ateljeu 212 . S obzirom da na tu temu postoji ogroman jaz u shvatanju i toleranciji između provincije i prestonice, kao se desilo da drama krene baš iz Vranja?

— Oni su to želeli. Prvo je bilo javno čitanje na festivalu Borini dani, a godinu dana nakon toga je izašla produkcija te drame, tako da je pozorište iz Vranja htelo taj tekst, a glumci su savršeno odradili svoj posao. Što se tiče mog razgovora s glumicama koje su tumačile uloge, same su govorile kako je to njima jedna od najbitnijih i najdražih uloga. To nije iznenađujuće, jer, generalno u pozorištu, pa i na filmu, jake ženske uloge nisu uopšte česta pojava. Ova drama jeste lezbejska u smislu da govori o ljubavi između dve žene i od toga uopšte ne treba bežati, s tim da je to i drama o pritisku sredine, o patrijarhalnim matricama, o mehanizmu jedne ljubavne veze, o ljubomori…tu ima još puno motiva koji su jako važni. Ako nešto umetnost može da omogući to je da govorimo o nekim temama koje se ne smatraju toliko prihvaćenim, zato što se kroz neki, da kažem narativ koji umetnost može da pruži uspostavlja bliska komunikacija s publikom. Publika tu dobija priliku da aktivno razmišlja i preispituje stvarnost. Meni je bitno da kroz umetnost govorim o tome, zato što mislim da ima mnogo više potencijala za dijalog nego što ga ima kad o tome govorimo na nivou neke zvanične politike koja se često odvija jednim jezikom koji nije toliko razumljiv ili je postao ispražnjen.

Motivi za ono što čovek radi, ukoliko pretpostavimo da je iskrenost na prvom mestu, je u njemu samom. Kako se Vi „slažete” s motivima Vašeg stvaralaštva?

— Ja pišem o onom što me zanima i o onome što me intrigira, onome što je u meni i o čemu je važno da se govori. Lajtmotivi svih mojih tekstova su žene koje se bune. Ta pobuna može da se odvija na mnogo različitih načina, u mnogo različitih konteksta. Nekako, uvek krećem od toga. I u drami Radnici umiru pevajući, jedna junakinja je radnica, a druga pevačica, ali odluče da ne pristaju na odgovore koji su im ponuđeni i da ne pristanu na tu ulogu koju bi trebalo da ispune. U Narodnoj drami, dve žene ne pristaju na ulogu koja im je nametnuta. U Internatu, se radilo o tinejdžerkama i kako se one bore sa odrastanjem i adolescencijom. Kroz sve tekstove pokušavam da  obuhvatim, ili da dam, kao neku vrstu društvene imaginacije da je moguće , kao u Radnici umiru pevajući  da se narodna pevačica stavi na stranu radnika koji štrajkuju, da je moguće, kao u Narodnoj drami da dve žene srećno žive i da se otrgnu od svih represija koje su oko njih.

Kojom tematikom će se baviti novi tekst na kome radite?

— Radi se o četiri stare drugarice koje se udružuju da bi ispravile jednu nepravdu i podsete nas da nikada ne treba pristati na to da nas patrijarhat i kapitalizam nipodaštavaju, i da treba zamisliti svet u kome je pravo na dostojanstven život moguće.

M. Nikolić

 

 

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107