DSC_1484

Sitna prolećna kiša. Put od Kaone do iza Divčibara u magli. Niz Divčibare, pored puta, gomile borovih oblica. Kad vetar raznese maglu, ona brda u daljini koja se bila zelene zbirke četinara kojima se Srbija ponosila zjape kamenom pustoši. Suša od pre dve godine naplatila kiriju- prostranstva i prostranstva suvih četinara koji se obaraju, krče putevi, iznose mrtva, sasušena stabla i (valjda ) sprema teren za sadnju novih. Pričaju i u našim medijima da se klima ozbiljno menja, da nastupaju godine, decenije suše. Pitanje uz sitnu kišu- ako i zasaidimo novo drveće, kako li će se gora podići, kad kažu da ni kiše neće biti.

Od Mionice, desno prema banji Vrujci. Nekoliko kilometara dalje putokaz za Ravnu goru. Kiša stala ali ..ostale bare na putu. Rekoše, do rodne kuće Živojina Mišića u Struganiku asfaltiran put. Rupe niko nije pomenuo. A u rupama bare, a dok točkovi ne odskoče i glavom ne udarite u karoseriju unutar automobila možete ostati u zabludi da i nije toliko strašno. Naravno da ne izostaje komentar da ima više rupa nego asfalta, pa i veliko čuđenje–kuda li će ova dva autobusa na kojima piše: „Slobodna vožnja”. Ovim putem? Do Ravne gore, sigurno–, morate skrenuti misli s rupa,– sutra je nedelja, 9. mart, sigurno se neko setio da poveže demonstracije protiv Miloševićeve vlasti sa Ravnom gorom…Ili tako neka pretpostavka…

Rekoše u Mionici–„ima veliko drvo s desne strane, obrati pažnju, piše gde je Vojvodina kuća!” Dobro, evo ga drvo, tu je putokaz, do kuće–uzbrdo, pa nizbrdo, put sve uži, rupa do rupe…autobusi staju, ali auto iza njih nastavlja istim putem iza.  A–evo je! Spomen kuća i muzej vojvodi Živojinu Mišiću, glavna kuća, pola brvnara, pola zidana, vajat, salaš, kačara, zgrada.. Dvorište opleteno prošćem. Ispred dvorišta stari zarđali top. Iza topa, na parkingu- velika spomen česma. Pravo blago- šiklja voda, puna lula!

DSC_1473

Iz auta beogradske registracije izlazi četvoročlana porodica, niz strminu se spušta gomila ljudi, izletnici iz Beograda i Obrenovca.. Stajemo svi pred kapiju. Zaključano. Zavezano žicom i uredno otkucan papir uvučen u providni najlon da kiša ne razmaže slova. Na papiru obaveštenje da to jeste spomen kuća vojvodi Živojinu Mišiću i brojevi telefona na koje se treba najaviti za posete. Sad smo svi zbunjeni. Kako da se najavimo kad smo već tu! Neko od prisutnih je već nazvao i u ime svih nas najavljuje– „Ima nas oko četrdeset! Kako da se najavimo unapred kad smo ovde, pred kućom? Da se vratim u Beograd pa da se najavim, pa da opet dođem, kad vi kažete?“–već iznervirano viče. Onaj najbliži kapiji računa naglas–„nas četrdeset i više, puta sto dvadeset dinara ulaznica, to je…A danas je subota, nije još ni podne, do večeras će sigurno biti još najmanje pedeset ljudi puta sto dvadeset dinara…“–ne odustaje uporni matematičar.

Bilo kako bilo, došli smo badava! Ipak, srpske krvi (nije ovo, Jevropa!) razvezujemo žicu i pobožno bazamo po pokošenom dvorištu. Obilazimo oko brnjara, kuće, sve živo potpaljujući maštu šta li ima unutra, navodeći primere iz Sirogojna, Koštunića i drugih etno sela i muzeja. Nabrajamo onako jedno drugom upadajući u reč–slamarice, vezeni čaršavi, ćilimi, tkanice, obramače, čabrice, kačice, prakljače, natra, čakanak, čekrklija…

Sitna kiša počinje ponovo. I ponovo se po dvorištu hvata rosa, po travi, s koje smo je otresli. Zavezujemo žicom kapiju. Neko se nasloni na top i povika:

–E , moj Jeremija Krstiću, evo top zarđo, a do pesme više nije nikom!

Pa uzbrdo, osvrćući sa na kuću, i tek procvetale dženarike iza kuće! Sitna kiša, a miriše behar!

U povratku, pored drveta na raskrsnici gde je putokaz za vojvodinu kuću, na ogradi naslonjen čovek i gleda kako se autobusi otiskaju pored kuće, putem za Ravnu goru. Ispred ograde, pored same kapije do puta, crni mermerni spomenik sa prezimenom Mišić.

Stajem i pitam:„ Jeste li Vi iz familije Mišić?“

—Jesam.

—Od familije vojvode Živojina Mišića?

Reč po reč..(nije ovo Jevropa, pa da se ne pitamo ko ljudi!)

Mišić Miodrag, čukununuk! Znajući da se mi Srbi dobro familijarno povežemo kad je slavna ličnost u pitanju, tražim da mi detaljno objasni srodstvo.

—Vojvodinog starijeg brata, on nije išao u rat, ali njegovi jesu, e njegov sam ti ja čukununuk. Iz naše familije, one kuće vojvodine ,dole, što ste videli, trideset duša je otišlo u ratovima, što direktnih potomaka, što sinovaca, bratića…trideset života je ta kuća dala za Srbiju! I sad zaključano. A zima bila čudna, blaga, što za Novu godinu, Božić, srpsku Novu godinu, pa raspust, pa vikendi lepog vremena. A morate unapred da planirate, pa da zovnete, pa da vam iz Mionice pošalju nekog da to otvori. E..kad sam ja radio dole, nije se ni jedan auto, nijedan čovek vraćao, uvek bilo otvoreno…

Sad, radoznalost ne da mira. Kad je radio, kako da više ne radi?

— Od 1974. je kuća pod zaštitom države kao spomenik, nije bila bez čoveka. Ona prva kuća do nje, e, tu je bio potomak od vojvodinog strica, dok nije umro, on je imao ključ i ako treba u ponoć, u ponoć je dole. Ja sam radio u Valjevu, u jednoj firmi, te 2002. ostao bez posla. Bio sam dve godine na birou (za zapošljavanje), pa su me onda, i zato što sam ovde, i zato što sam od potomaka, postavili da dežuram i radio sam do novembra prošle godine. Nije sporno da sam u penziji, i da sam eto, zbrinut, ali krivo mi kad vidim da se vraćaju ljudi. Smenila se vlast u Mionici prošle godine, u Valjevu, ne znam ti ja to oko politike, pa su i mene smenili i tako su namestili da se ne zna ko je tu glavni, dal Opština, vlast, ili Turistički savez i ko je tu ko kome vlast. Uglavnom, evo tu je lepo vreme, sad počinju izleti, kupanje u banji (Vrujci) pa dođu nekad i uveče kad zahladni i nije za kupanje, pa iz Petnice navrate, kad pođu ili vraćaju se iz Ravne gore..Ne može ta kuća bez čoveka, ipak ona ima dvostruki spomenički značaj, i kao spomenik narodnog graditeljstva prve polovine XIX veka, i kao Spomen kuća i Muzej vojvodi Živojinu Mišiću..Ima ljudi, nije planirano da svrate, al ’ hoće, usput, kao i vi svi danas…–sve se vraća, Miodrag Mišić na onu zaključanu kapiju i ljudi što nisu ušli da vide kuću (nije ovo Jevropa pa da čovek nema dušu, da mu ne bude krivo što su ljudi badava potegli put).

DSC_1486

Pa šta kažu te porodične priče, kakav je bio vojvoda Mišić?

—Prema vojsci je bio pravedan, a bogami i prema ukućanima. Nije bio strog! Al, bio prgav sprem vlasti i nadređenih! Nije on džaba tri puta bio penzionisan. Imao vojvoda principe, i nije ispod njih teo! Nije kao ovi današnji! A ima tamo u knjigama i na internetu stranice iz negovih Sećanja–i onda je bilo onih koji odu u inostranstvo da završe visoke škole, metnu naočare…i glume pismenost, a duše nemaju. A narod zna, ko je kakav čovek, vidi se to. I onda je bilo da se sitna vlast dodvorava krupnoj. Puste šumara da odseče drvo, ne pišu mu kaznu al da glasa za njih! A vojvoda…–zastaje Miodrag kratko, pa nastavi

—Pošalje kralj seiza po vojvodu Mišića kad je ono bio penzionisan. Zna kralj, kakav je on, da je prgav i da je od reči, ali treba mu! Dođe seiz do Mišića i kaže mu: „Zove te kralj!” A vojvoda Mišić ga isprati odakle je došao. Kralj pita seiza, gde je vojvoda Mišić, on kaže šta da nije hteo da dođe. Pita kralj– „A šta si mu rekao?“ Seiz kaže „Zove te kralj!“ E, tu kralj kaže, a ljut na seiza: –„E,sad da ideš tamo i da mu kažeš– zove te narod! Pa da vidiš da li će da kaže da neće!“ Eto, takav je bio vojvoda, a kralj je znao da bi ovaj sve za narod dao pa ga i u ime naroda i zvao. Narodu i Srbiji je vojvoda Mišić služio, a nije kralju i vlasti. Nije on bio od takvih. A evo, sad kuća prazna, ne može narod da uđe kad hoće– opet se vajka čukununuk slavnog vojskovođe, niti krivi niti napada vlast, niti se žali na sebe što nema ključ ni moć da otvori putniku namernuku, ali čoveku krivo…Kaže da se od sveg teškog života, zaraslih voćnjaka, pustih kuća, srušenih štala, praznih škola oseća svetlije kad se seti ko mu je čukundeda bio. To mu je i najsvetlija stvar pod stare dane. E, a čunkudeda i njegova kuća?! Bili imućni ljudi, domaćini u to vreme, puna kuća naroda, sloga, radilo se i kućilo zajedno, i u slozi, poštovali stariji…Znalo se šta je čiji posao i ko je za šta najbolji.. Živeli od voćnjaka, od rakije, od jabuka i krušaka, od stoke, sira i jagnjadi…A ostalo..pa evo ima na internetu…a i na West Pointu u Americi još uče strategiju ratovanja vojvode Živojina Mišića i Radomira Putnika.

DSC_1445

 Osta nadlakćen na ogradu čukununuk slavnog vojvode Živojina Mišića. Kiša, kako koji oblak naleti–pada ili staje…Put od Valjeva preko Krčmara do Kaone…? Kao da je Jevropa okrenula onaj Jeremijin top od koje se zatresla, pa udarila po drumovima, šumama, voćnjacima, selima i gradovima, kućama i fabrikama, porodilištima i školama, pozorištima i muzejima…u šta god da je stigla da gađa.

M. Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107