DSC_1539

Nekako smo poslednjih decenija, kad se pomenu konci, krojenje i sečenje, novinarskim žargonom u opisima dešavanja  na javnoj sceni i društvenom životu, navikli na priče o nekakvim tajnama, špijunima, službama, aferama. ..Pa čak i u pozorištu.

Ali iza kulisa svakog pozorišta postoje ljudi koji to stvarno rade. Služe se običnim krojačkim makazama, koncima, iglama, materijalima i rade zanatske stvari ne bi li glumci i predstava bili nagrađeni aplauzom. Mirni i tihi ljudi do kojih aplauz dopire posredno, slava gotovo nikada.

Ko su krojači užičkog pozorišta?

Filipa Jovanović– Cila, garderober, deo je tima u kome svi zajednički dovode scenski kostim ka onoj formi koji na glumcima zablista na pozornici. Dok para štepove, Cila spokojno priča o svim svojim zaduženjima:

— Naš posao je da radimo sve oko garderobe i izrade kostima. Kad dođemo ujutro opslužimo probu, dajemo sve šta treba od kostima, posle su tu prva presvlačenja, pranja, peglanja. Pomažem i oko izrade, kad treba nešto da se ušije, opara, skroji…u stvari, sve što ima veze s onim što će glumac obući kad izađe na scenu je naš posao.

Koliko dugo radite u pozorištu?

— Ceo svoj radni vek, a to je 40 godina, od čega 35. godina sa radnim stažom. Prvo sam radila u bifeu, pa na portirnici, pa onda u garderobi i pomažem krojaču.

Onda se u neku ruku kroz Vaš radni vek može čitati i istorija pozorišta. Kako Vi vidite tu istoriju?

— Raditi negde četrdeset godina je isto što i proživeti dve sudbine, svoju ličnu i sudbinu kuće za koju radite. Ono što je pozorište preživljavalo i mi smo, a i obrnuto. Ranije se dosta putovalo, i mi smo više išli na gostovanja i drugi su više dolazili kod nas, bilo je više premijera, radile su se veće predstave, sa više glumaca i više kostima. Ono što je velika razlika između onoga pre i onoga što se sada dešava je da su ljudi nekako postali drugačiji– ranije je sve bilo opuštenije, veselije, lakše a sad su se svi zabavili nekakvim svojim problemima i nekako smo daleki jedni drugima. Sada kad negde putujemo pričamo mlađim kolegama šta smo mi sve doživljavali i gde smo sve bili i onda mi nekad ta vremena izgledaju kao legende, priče koje sam slušala od svoje majke o njenim dragim uspomenama.

Možete li da, iz brojnih lepih uspomena, izdvojite nešto čega se jako rado sećate?

— Bilo je toliko lepih stvari i lepih predstava, ali mi je posebno draga uspomena na gostovanje u Čehoslovačkoj. Bili smo u Češkim Buđevicama, tamo nam je bilo kao u bajci, i predstava i obilazak i druženje. Domaćini su nam tada napravili veliku tortu u obliku SFRJ u bojama zastave naše države, što je zaista bilo jedan poseban gest dobrodošlice i poštovanja. Gde god smo putovali dočekivali su nas ljudi iz opština, njihovi predsednici ili predstavnici da nam ukažu čast i poštovanje i onda, kad vas tako dočekaju onda nas sve to motiviše da i na dobro pripremljenoj predstavi dodamo motiv više. Sad je sve drugačije i ne samo kod nas. I kad dođu pozorišta, na primer za festival, iz drugih, sada republika, svi pričaju o istom problemu, i svuda je isto– nedostatak materijalnih sredstava, skromnije predstave, skromniji kostimi..svima je izgleda ista muka došla u kuću.

Jedini muški krojač u pozorištu Ostoja Milošević, iako je u penziji od 2009. kad zatreba, tu je da svojom veštinom, iskustvom i optimizmom pomogne kući u kojoj je proveo skoro ceo svoj radni vek.

DSC_1526

Šta Vas motiviše da, umesto da uživate u penziji, dođete ponovo u krojačnicu,u pozorište?

—Od kad sam otišao u penziju, kad god me pozovu dođem da radim s istom voljom kao i ranije. Teško je sad da se nađe krojač, pogotovo neko ko zna posao adekvatan onome što treba pozorištu. Kad prođem gradom– nema krojačkih radnji, ponegde ženski krojač, a muške krojačke radnje gotovo da nema. Dok me služi zdravlje ja ću im pomagati, nadam se da će pozorište pre rešiti svoj problem muškog krojača nego da ja dođem u situaciju da ne mogu da pomognem.

Kako ste Vi naučili taj zanat i šta bi sad neko ko bi počeo da radi kao muški krojač u pozorištu trebalo da ima na umu?

—Ja sam završio Školu učenika u privredi, to je onda bilo, za muškog krojača. Pre podne se išlo na praksu kod majstora, posle podne u školu. Onda sam ostao kod majstora u Vrnjačkoj Banji da radim, do odlaska u armiju, a posle sam ostao u Beogradu. Provincijsko dete pa hoće da bude u prestonici! Zaposlio sam se u „Beku”, godinu dana sam radio. Kad sam se jednom sabrao da mi radni dan traje dvanaest časova, da izgubim po dva sata da dođem na posao i dva da odem, i da život u prestonici nije onakvim kakvim ga je moja mašta učinila, dao sam otkaz i došao u moje Užice. Nisam imao planova šta dalje. Međutim, desilo se da je pozorište tražilo muškog krojača i ja sam se prijavio.  Iz Beograda sam došao,  20. jula,  a već 7. septembra počeo da radim u pozorištu. Bila su mi i čudna pitanja na razgovoru za posao sa tadašnjim direktorom koji je insistirao da zna da li sam siguran da li hoću da radim na duge staze. Tek posle sam video da posao muškog krojača nije samo da kroji i šije, nego i da brine o garderobi glumaca. Meni ništa to nije ni tada. ni kasnije padalo teško, ni da pokupim iza njih čarape, pantalone, šta god, da odnesem na pranje, peglanje.. Nikad nisam smatrao da mi je to ispod časti. Ono što mi je bio najveći problem je razlika u onome što sam naučio na zanatu i u „Beku” i onoga što pozorištu u smislu kostima treba. Nije isto raditi klasična odela i kostime. Meni je u početku pomagao tadašnji scenograf, pokojni Velizar Velja Srbljanović, koji mi je i nabavljao literaturu, savetovao me, pokazivao mi…Onda sam iz fundusa uzimao neki stari frak ili žaket, ili već šta je trebalo, pa ga rasparam, izvadim šnit pa skrojim naspram njega, pa sam polako učio. Nisu onda ljudi bili toliko rigidni da drže svoja znanja kao neke velike tajne nego su bili spremniji i da pokažu, da posavetuju, da izađu u susret. Dosta sam učio i od gostujućih kostimografa, koga god sam nešto pitao nije žalio ni vremena ni sebe da mi objasni.

Sad, kad biste bili u situaciji, i Vi biste nekome otkrili svoje zanatske tajne?

—Ja sam to i predlagao, još nekoliko godina ranije, pre nego sam otišao u penziju. Govorio sam da uzmemo neko dete, da ide u školi, ali da dolazi i u krojačnicu kod mene da ga učim, da bude kao praksa. Ne znam zašto, ili deca ne vole da budu krojači, ili jednostavno jedva čekaju da bace torbu kad dođu iz škole i da nemaju nekih posebnih obaveza. Ako se pozorište ili Umetnička škola u kojoj nekad ima smer stilski krojač, dogovore, dok sam tu, voljan sam da obučim nekoga da bi kasnije pozorište bilo sigurno da ima pravog muškog krojača.

Posle toliko godina rada u pozorištu, muka i radosti koje ste zajedno podelili, još uvek imate ljubavi i volje, kao i strpljenja da radite isti posao?

—Ovde sam s ljudima koji su puni vedrine i duha! Nekad, normalno, planemo jedni na druge, ali sam se godinama naučio da pre nego što reagujem odbrojim u sebi do deset i tako sam se naučio veštini strpljenja. Uostalom, sve što neko u trenutku nekog žara kaže, može da sačeka deset minuta ili do sutradan pa da se taj isti problem drugačijim tonom razreši. U pozorištu treba razumeti ljude i njihova zanimanja. Ne mogu ja od glumca očekivati da on složi svoje čarape i pantalone na ivicu posle predstave. On živi za ulogu i uloga je posao glumca i na to su skocentrisani. Kad padne zavesa, glumac jednostavno splasne, to više nije uloga koju igra, to je umoran čovek koji je kao dete koje je završilo svoju obavezu. Od glumca se očekuje da briljira na sceni, a ne da vodi računa o detaljima van scene. Kad svako radi svoj posao onda je to najbolje, onda funkcionišu i premijere i predstave, i gostovanja i naš život i rad ovde koji liči na život jedne porodice.

Najmlađi član ekipe koja brine o kostimima glumaca je Gordana Majdov Marković kojoj je ovo šesta godina u pozorištu, „a kao da je juče bilo kad sam počela”, kako kaže. Pre ovog posla radila je i u društvenim firmama kao što je „Budućnost”, pa u „Globusu”, pa se okušala i kao privatnik u sopstvenoj ženskoj krojačkoj radnji dok nije došla u pozorište.

DSC_1546

— Kad sam došla u pozorište, bez obzira što sam imala iskustva kao ženski krojač, osim kako se drže makaze, igla i konac, sve sam morala ponovo da učim. Velika je razlika između pozorišnog kostima i onoga što svakodnevno nosimo, konfekcije ili visoke mode. Sreća da su ovde bile kolege koje su spremne da pomognu, odlično sarađujemo i sa Nenom, našim kostimografom, a i sa svim gostujućim kostimografima s kojima smo do sada imali prilike da radimo. Kod konfekcije postoje pravila koja moraju da se poštuju, dok sav posao oko izrade kostima u pozorištu zavisi od nečije ideje. Osim toga, kad počne izrada kostima za neku predstavu onda tu nema ni nedelje, ni praznika ni slobodnog dana. Srećom da sam uvek bila kampanjac, pa sve ostavljala da uradim u zadnji čas, ali sam znala dobro da organizujem pripremu, što mi je na ovom radnom mestu i te kako bila olakšavajuća stvar.vNekad mislim da su mi prethodnih dvadeset godina staža i posla u drugim firmama bile samo jedna vrsta pripreme za posao ženskog krojača u pozorištu.

Da li postoji neki kostim koji ste radili da Vam je posebno ostao u sećanju?

— Ja sam u pozorištu od 500–te premijere, a evo spremamo 527. Puno, mada ne kao moje starije kolege, smo radili, mogu da kažem za svaki kostim da je lep. Ali, ipak kostim koji Biljana Zdravković nosu u Narodnom poslaniku meni je najlepši. Cela ta slika, Bilja sa tom frizurom, šeširom u kostimu za mene je nekako jedan pravi primer kako treba da izgleda predivan pozorišni kostim. A sećam se i kostima iz Rumuni, predstave u kojoj je sve, apsolutno sve urađeno od tila i prskano auto lakovima tako da je to na sceni izgledalo tako efektno, jedna izuzetna slila. Kad smo radili Mušicu, Nena je došla sa idejom da radimo kostim od grudnjaka. Prvo smo pomislili kako ćemo uraditi, ali kad je sve bilo gotovo, a utrošili smo 270 grudnjaka i sami smo se iznenadili koliko od jedne ideje uz rad, trud može da se dobije tako dobar rezultat.

Trenutno je u pozorištu jako užurbana atmosfera,ostalo je još malo do premijere. Ne prenosi li se ta napetost i na Vas troje ovde i na Vaše porodice kad dođete kući?

—Mi smo na to navikli, uvek je tako pred premijeru. Nekad ta tenzija bude tolika da čovek pomisli da ne može više da izdrži i spreman je da ustane i ode, ali kad sve prođe brzo se zaboravi. To je kao ona situacija koje žene koje su rađale pokušaju da objasne porođaj i na kraju se završi rečenicom–Ma, kad dođe beba sve se zaboravi! Tako u suštini izgleda naš rad u pozorištu kada smo svi podređeni tome da premijera mora da bude nešto naj naj…A naše porodice su godinama navikle na taj naš pozorišni tempo i način rada, a i ovaj vedar duh i solidarnost s posla se, normalno donese i u kuću, jer nekako, moderan čovek više vremena provodi na poslu nego kod kuće.

M.Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107