U Umetničkoj školi u Užicu danas je održana manifestacija Dan otvorenih vrata koja omugaćava građanima, ljubiteljima umetnosti, osnovcima i srednjoškolcima da obiđu školu i steknu uvid u kreativnost i stvaralaštvo mladih ljudi koji pohađaju školu.

Za sve zainteresovane učenike koji žele da upišu Umetničku školu danas je održan prvi čas pripremne nastave. Ova nastava će se održavati svake subote u prostorijama škole od 10 do 13 časova i trajaće do prvog vikenda u junu.

—Pripremna nastava ja organizovana iz tri različite oblasti slikanja, crtanja i vajanja. Na prvom času su deca upoznala prostor, materijal sa kojim radimo, ali i su se upoznali i međusobno. Oni su obišli sve ateljee i stekli su razliku između smerova. Danas je bilo 25 đaka i mislim da je za početak priprema to odlično, a očekujemo da se u narednom periodu priključi još učenika. Pripreme im pomažu da na prijemni ispit dođu spremniji, smireniji i sa manje treme. Danas su školu obišli i neki roditelji, što je jako važno, jer su tako mogli da steknu sliku o školi i šta je u stvari Umetnička škola, šta deca ovde uče i pre svega treba znati da ovi đaci nakon završene srednje škole imaju zanat u ruci. Bez obzira koji će fakultet završiti, jer većina njih ode negde na studije—kaže profesorka Vesna Aćimović – Panić.

Profesorka Vesna Aćimović –Panić

U narednoj školskoj godini za upis je predloženo šest obrazovnih profila, tri iz oblasti dizajna: tehničar dizajna grafike, tehničar dizajna tekstila i likovni tehničar, a druga tri su iz oblasti umetničkih zanata: konzervator kulturnih dobara, grnčar umetnička keramika i graver umetničkih predmeta.

M. H.

Mimo regularnih, široko prihvaćenih umetničkih trendova, u svim gradovima postoje umetnici kojima popularnost i nije toliko bitna niti neophodna, mladi ljudi koji su raštrkani po svim socijalnim kategorijama i statusima, ali okupljeni oko zajedničke ideje i energije. Ono što je njima bitno je njihovo stvaralaštvo, otvoreno, neformalno, van akademskih klišea i građanskih normi različitih institucija, potreba za stvaranjem, istraživanjem i eksperimentisanjem u izražavanju svojih ideja i misli. Sloboda, život van normi, pravila, klišea, hvatanje ideja i osećaja u letu, način njihovog oblikovanja i prezentacije su neka od obeležja koje su ukalupljeni građani nazvali undergrounud–om.

Kako živi underground umetnik u Užicu? Punim životnim krilima na vetrovima duhovne slobode, iako se za život zarađuje radeći za šankom u Kući čaja.

—Treba imati sebe, dostići taj momenat da možeš tako da živiš, da ti to ne smeta–reče Danica.

Danica Nedović, Danica Glista, čak ni ne drži do toga da je prezime stečeno rođenjem nešto što treba da je definiše, njen umetnički duh je uvek u otvorenosti novog značenja samoizabranog normativnog određenja– Glista. Nije to ni prezime, to je trenutna faza underground stvaralaštvu u kome se Danica nalazi.

— Trenutno, osim skiciranja i pisanja ne radim ništa konkretno. Sad sam više u nekoj fazi spoznaje sebe, istraživanja, iščitavanja nekih stvari, formiranja misli i ideja, nego u nekom konkretnom stvaralaštvu. Kad završim s tim, posmatranjem sebe i onoga u meni što usput, svim čulima pravi neke doživljaje, verovatno će se nešto dogoditi. Ne pokušavam na silu nešto konkretno, pa kao– eto to je istina. To je meni odavno postalo jasno, da je ta istina, neka beskonačnost, da je to nemoguće. Sad sam u fazonu, da sam neke stvari od te istine doživela na neki svoj način i da će to jednom dobiti neki svoj oblik na kraju. Teško bi bilo da sve ostane tako kako je, meni bi bilo teško da to nosim sa sobom.

Danica i ekipa, do nekih većih stvari, ispoljavaju se i vidljivi su kroz fanzine. O.k, fanzini, i ..?

— Pa da, ti fanzini su bili jako popularni pre jedno deset i više godina. Mi to sad ponovo oživljavamo, to je sad naš novi, obnovljeni izraz, radimo neke nove fanzine. Prošle godine smo bili u Beogradu, u KC, gde u dve devojke koje sebe zovu Lady on the Press, a to su Rene Drobnjak, polujapanka i Ana Čavić, užičanka koja već dugo živi i radi u Londonu, organizovale Misiju fanzina pod nazivom Neki novi zinovi. One su nas pronašle, pozvale, gostovali smo tamo, imali smo svoj štand. Sve to je trajalo nekih pet dana. I poenta svega je da su se fanzini pravili u toku tog dešavanja, na licu mesta. Naš projekat se zvao Destinizacija, kao odupiranje sudbini, ili obrnuto od određenja sudbine– destiny. Mi smo tamo pravili fanzine, pa smo jedan dan pravili kolačiće sudbine, pa onda imali smo mehaničku pisaću mašinu, ništa to kompjuter, elektronika, i na licu mesta smo kucali poruke i stavljali ih u kolačiće. Bilo je jako zanimljivo, inspirativno, nešto drugačije od uobičajenih kulturnih sadržaja, a od svega toga meni je najlepše bilo što se sve dešavalo tu, u tom prostoru, na licu mesta. Sad ovi fanzini koje ovde pravimo su tako, s temom ili bez nje, uvek ima nešto zanimljivo, evo poslednji je upakovan u foliju, ambalažu za sirće, a unutra ima i poklon poster. U stvari, u svakom poklanjamo poster,i tako ekipa, nas nekoliko stalno nešto radi, ne može se reći da sad stvaramo pa sad čekamo..Samo imamo različite faze i različite oblike stvaranja.

Fanzini Undergrada

Kad si pomenula ekipu, kako je to sve nastalo i kako se Danica našla u toj priči?

— Ja sam završila srednju a zatim i višu medicinsku školu, sanitarni smer, u Beogradu. U stvari, još u osnovnoj školi sam radila neke radove, prstima, rukama, zatim sam slikala, radila bojama..Onda sam pred kraj srednje škole radila lampe, to mi je tad bilo zanimljivo. Kad radiš takve stvari a nisi u umetničkoj školi, onda te svi pitaju– šta je to, šta ti to radiš, čemu to služi?! Pitaju te roditelji, baba, komšije..Nikad to stvaranje kod mene nije imalo neki put, u smislu da neko kaže–e, to je lepo! Nisam imala to, u smislu neke podrške. Pored jednog normalnog, da kažem–normalnog života, sve sam ja to radila usput. Pa, onda, u srednjoj školi sam pisala neku poeziju. Onako, pubertetski problemi, u smislu– ja sam neshvaćena, niko me ne razume, pa ljubav, patnja.. ma neka crna poezija, kako bih ja to sad nazvala. E, onda sam upoznala ljude iz Undergrada. Undergrad je ekipa koja je počela sa stvaranjem pre nego što sam krenula u srednju školu a ja sam ih upoznala krajem devedesetih. Nekako, ne znam kako, razumeli smo se, skapirali i onda je sve to krenulo. Bilo je jako teško u početku. Tada to niko nije razumeo, pa smo imali mali milion problema u smislu pitanja- šta oni to rade? Gde se okupljaju? Vidi kako se oblače? Pa, onda komentari tipa- to su narkomani, sektaši i slično. Da, bile su to jako čudne godine. Doduše, uvek i jesu.

Ko je ekipa?

— Ekipu su tad činili, a i sad Danilo Stojić, Marko Tešović, Ranka Delić, Vukadin Filipović bilo je drugih koji su nam se priključivali, uvek je imao neko nešto da kaže, uradi, da iznese neku ideju, pozivali smo i prihvatali i publiku, tako jedan otvoren koncept ekipe. I sve što znam sam od njih naučila. Danilo se bavi pisanjem i filmom, Marko takođe filmom i fotografijom, od Ranke sam naučila šivenje, vez, krojenje…Sve su to magični ljudi koji imaju neko stvaralaštvo u rukama. Bili smo u kontaktu sa sličnim ljudima iz drugih gradova, bila je to interakcija sa sličnim ljudima širom zemlje, iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, inostranstva.

Da li ste imali neke prezentacije svojih ideja i radova?

— Bili smo u Ljubljani na Svetskom samitu književnih manifestacija, gde su bile sve moguće nestandardna književne forme. To u stvari postoji i danas ali se svake godine održava u različitom gradu. Jako neformalne stvari su na tom samitu, počev od knjiga koje su u obliku materijala pa se čitaju u rukavicama, pa različitih instalacija književnih oblika i slično. Mi smo tamo bili pozvani i otišli smo s našom knjigom Undergrad Džem ili Andergrad Jam, u kojoj su osim nas nekoliko iz Užica zastupljeni i autori iz Bosne, Hrvatske, svi autori koji su imali slične ideje. Ja sam tad pisala ljubavnu poeziju, pa je i toga bilo u knjizi. Tu fazu sam zvala Ljubavna poezija za odraslu decu.I onda smo uz knjigu imali fanzine, čak i jedan koji je bio upakovan onom mašinom za pakovanje hrane u foliju, tako smo i njega upakovali kao voće, povrće… Taj prvi susret sa Ljubljanom mi je bio fantastičan, iako je tad tamo bila vremenska apokalipsa, najveća poplava koju su doživeli, danima sam bila u gumenim čizmama s maramom na glavi, ali smo išli po klubovima sa sličnim ekipama, družili se, učili, shvatali, stvarali..Kasnije sam išla još dva puta u Ljubljanu i uvek sam imala utisak da sam kao u penziji, nekako dosadno, mirno, taj prvi put na tom samitu mi je bilo nekako najlepše izdanje Ljubljane.

Šta još od umetničkih formi rade Danica i ekipa?

— Radili smo filmove. Ja sam, u stvari svi smo veliki filmofili. Tamo negde, čini mi se, 2009. ovde, u užičkom bioskopu je bio festival Izgradnja. Tad sam i uradila svoj prvi samostalni rad, moj prvi film, crno beli, nemi, zvao se Tiramtiti–tiramtita. To je bila slatka ljubavna pričica, gde u stvari, i nisam pokazala neku ideju nego više sam se učila tehnici–kameri, montaži i sl. Bilo je tu dosta studentskih filmova, sećam se filma „Maligna ćelija”, pa Markov film „Eksperimetnalno jaje” u kome sam glumila glavnu žensku ulogu. Ja jako volim da radim te filmove. Sećam se da sam još 2006. na jednom konkursu Užice u žicama bila sa jednim kratkim filmom koji sam nazvala Danicina tripoteka. U to vreme sa lošim kompjuterima, dobijala sam instrukcije za montažu telefonom, ne bi moglo ni da se očekuje da liči na nešto, ali sam tad dala jedan svoj trenutak, sa nekom muzikom u pozadini. U to vreme smo kod mene u kući, u podrumu, imali i radionicu gde smo se bavili eksperimentisanjem i sa filmovima i svim našim idejama, pa smo radili i dekoracije za žurke sa fluorescentnim svetlima, koja su mi i dan dana zanimljivi.

S obzirom na mnoštvo različitih, nekonvencionalnih ideja, ne plašiš se neke negativne reakcije javnosti?

— Pa sve to ima dva smera. Možda je nešto dobro a možda je nešto loše ili sam ja to u tom momentu prikazala loše. Ili je sve to samo loše delovalo na tebe ili neki tvoj stav. Ili dobro. Svi smo različitih karaktera, i još uvek mi nije to jasno, kao svi treba da imamo jednaku ocenu. I loše je jedna strana života. Glupo bi bilo da je sve lepo. Meni je sve to laž kad neko kaže– u, sve je super! Ljudi ne prihvataju ružne stvari. Ili odbijaju da ih prihvataju. Pa zašto? Pa to je sve u nama.

Nemaš strah od javnosti?

—Pa sve što uradiš je javna stvar, ideja ne može da stoji kući kod mene. Zašto bih je onda imala. Pri tome moraš biti spreman za javnost. Sve što moja sva čula osete, moj um pretvori u jednu sliku, jednu ideju. Sad, kad bi mi neko rekao da napišem nešto kao uvod, razradu, zaključak, ja ne bih znala to tako da uradim. Sve što stvorim, što uradim je urađeno za tebe i ti ćeš mi reći šta misliš o tome. Ja nekako i znam i ne znam, i izazivam i ne izazivam ali ti ćeš mi reći. Generalno, ja, mi, ekipa nemamo strah od toga da nam, kao neko krade ideje. Nama je to baš super. Čak se i dešavalo i onda je bilo –jeeee!evo negde je prošlo!, mada niko ne zna da smo mi to krenuli da radimo. Nije bitno, bitno je da ideja prođe. A strah od javnosti sam i savladala, nekako, jer, kad se više puta pojaviš negde onda ti je to kao nešto normalno. Sećam se kad smo Danilo, Ljuban Cuburović i ja nastupali u Rex–u u Beogradu. Danilo je radio video projekciju, Ljuban muziku, ekperimentalnu, skreč muziku, i ja sam govorila tekst. Imali smo slobodnu temu, i jeste da sam prethodno napisala koncept, u toku samog izvođenja sam menjala redosled, izgovor, rečenice.Više sam imala strah od Rex centra kao neke uštogljene sredine u kojoj je zabranjeno pušenje, pa tako neke zabrane odmah daju utisak neke rigidnosti i slično.

Šta ekipa sad radi, aktivni ste?

— Pa nekako smo se svi razišli, ovde smo Vukadin Filipović i ja, Danilo je u Beogradu, ima nas nekako na sve strane od Švajcarske do Dubaia, skupljamo se, kad ko može i ima nešto da nas okupi, neku ideju i slično. Uglavnom se podržavamo u različitim delatnostima u kojima je svako našao neko svoje zanimanje ili život, ali kad je u pitanju neka nova ideja, novi projekat, onda smo svi tu! Evo, ja sam u Kući čaja, ovde sam!

 M.Nikolić

U Narodnom pozorištu u sredu,  12. marta biće izvedena 527. premijera našeg pozorišta! Ovog puta imaćemo priliku da uživamo i spoznamo nešto o našoj sadašnjosti i nama samima u predstavi „Smećarnik”, po tekstu Koste Peševskog, a u režiji Stevana Bodrože.

U predstavi igraju: Vahidin Prelić– Bobi, vlasnik kafića, Goran Šmakić– Putnik, koji čeka vizu, Igor Borojević– Toza, besposličar iz Beograda, Nemanja Hadži Jovanović– Fijoka, službenik iz Beograda, Momčilo Murić–Pijanac i njegova Doga, Slobodan Ljubičić– Kostimirani Četnik, Tanja Jovanović– Milica.

Dramaturg ove predstave je Olga Dimitrijević, scenografija –Marijana Zorzić Petrović, a kostimograf Snežana Kovačević.

Na Maloj sceni Narodnog pozorišta u petak, 28. februara u 18 časova biće odigrana predstava Snežana i sedam patuljaka, Ljubivoja Ršumovića u režiji Branka Popovića.

Vreme u kome živimo odavno nas beleži kao ljude koji čekaju. Čekamo–bolja vremena koje ovdašnje vreme ne razaznaje drugačije nego kao nadu.Nadamo se da će nam država dati novac da obnovimo pozorišta, da snimamo filmove, da organizujemo festivale, da će mladi ljudi koji su proveli godine na akademijama dobiti prvu priliku, prvi ozbiljan posao, da će stariji dobiti kvalitetne uslove da rade ono što bi, kroz umetnost doprinelo kvalitetu tog istog vremena koje ne čeka nas koji čekamo.

Janko Radišić (1986), mladi glumac, koji je puno godina posvetio ispunjenju svoje želje koju je jedinu razaznao kao mogući način da se oseti vrednim i ispunjenim u životu, čeka i radi. Doduše, jako malo glumačkog posla, ali ima dovoljno i strpljenja i istrajnosti.

U Vašem životu, postoje tri paralelna sveta, i gluma i muzika i ono što bi neko najmanje očekivao od umetnika- gajenje pečuraka bukovača. Kako se sve to slaže?

— Gluma je moj životni poziv, moje opredeljenje i za to sam se školovao, to imam nameru i da radim. Orkestar u kome sviram, Zvuci stare Srbije je nešto što je u razvoju, budući da postoji tek nešto više od godinu dana, i da je za kratko vreme dobilo dozu ozbiljnosti i tek nam predstoji veliki rad. Pečurke bukovače su tu, kao sporedno zanimanje, dodatni izvor prihoda koji mi je i omogućio da završim akademiju, a i nije toliko zahtevno ni opterećujuće da bih zapostavio ili glumu ili muziku, ili da bi me vezalo za jedno mesto.

Onda, da krenemo od glume. Obično svi pričaju da su jako rano znali da će postati glumci i da se ceo život okrenuo ka tom cilju. Kako je Vaša glumačka priča počela?

— Završio sam srednju građevinsku školu, što nema nikakve veze sa glumom. Mnogi su me pitali odakle ideja da budem glumac? Nisam imao kao što neki kažu od malena ideju da budem glumac. Ja sam od malih nogu želeo da sviram gitaru, jer se muzikom bavim od drugog razreda osnovne škole. Jednostavno, u trećem razredu srednje škole, razmišljajući o fakultetu, o tome šta bi moglo da bude moj poziv, s obzirom na sklonosti i na karakter i došao sam do toga da ne bih mogao da budem u kancelariji od sedam do tri i da radim nešto.., niti u nekoj fabrici osam sati, i onda sam shvatio da bi gluma kao zanimanje najviše odgovaralo mojoj ličnosti. Gluma je posao kao i svaki drugi posao, to sam i tada znao, bez obzira što ljudi, pogotovo mlađeg doba imaju sklonost da na to zanimanje gledaju kao na nešto uzvišeno, onostrano, mistifikuju ga. Gluma je mukotrpan i težak posao, dosta truda i rada treba da se dođe i do nekih lepših trenutaka tog poziva kao što su premijere, kokteli, slava i slično što ljudi u suštini i vezuju za glumce. Baviti se tim poslom celog života nije ni malo lako, to mi glumci između nas znamo.

I onda je došla Akademija?

—Na prvi prijemni na Akademiju sam izašao još 2004. godine, kada sam bio u srednjoj školi,  da vidim kako to izgleda, šta se traži i da vidim šta da spremim naredne godine kad završim srednju školu. Već 2005., znači odmah posle srednje škole sam bio u užem izboru, znači od 160 kandidata, bio sam među 30 najboljih, ali nisam bio primljen. S obzirom da sam se sam spremao, sam birao tekstove, smatrao sam da je to veliki uspeh, i to mi je dalo nadu, podsticaj i sigurnost u svoje kapacitete. Sledeće, 2006. sam takođe bio u užem izboru, ali opet nisam bio primljen. Rekao sam sebi– O.k. znači imam talenat, znanje, harizmu, već šta je potrebno za taj posao i neću odustati, niko mi nije rekao da nisam za to. U međuvremenu, kao svi koji upisuju glumu ili neko drugo zanimanje vezano za pozorište ili film, konkurisao sam na svim akademijama–i u Beogradu i Novom Sadu i Prištini, gde god je bilo moguće. Kako ni 2007. nisam upisao, kada je Borisav Isaković primao klasu, sreo sam Ljubomira Majeru kod koga sam bio u mom prvom pokušaju na prijemnom i rekao da mi je to već deseti prijemni i da mi nikad niko nije rekao da nisam za glumu, da onda, sam sebi kažem da se opredelim za nešto drugo, da ne gubim vreme. Tada mi je Majera rekao da ne odustajem, da budem uporan i meni je upravo to trebalo, ta vrsta potvrde ili ohrabrenja, da bih nastavio da pokušavam. Moja porodica me je sve vreme podržavala, sećam se da mi je otac rekao da će me podržavati ako budem hteo i u 35–toj da pokušam. Sledeće, 2008. sam otišao u vojsku, a onda naredne godine ponovo na prijemni. Tada sam kod Ljubomira Majere opet bio u užem izboru, ali je opet pred komisijom koja je odlučivala, nekakva finesa nedostajala. Tada sam odlučio da je bilo dosta, ipak je to bio osamnaesti prijemni, i otišao sam na privatnu Akademiju u Bijeljinu i tamo položio prijemni, upisao i završio.

Da li ste uspeli da dokučite šta je to nedostajalo svih tih osamnaest puta da se pređe i ta granica između užeg izbora i prijema na Akademiju?

— Ni dan danas mi nije jasno. Čak sam, znajući da se za upis na glumu traži, da tako kažem– materijal koga će profesori i akademija kao obrazovna ustanova moći da nauče da bude glumac, izbegavao i da se amaterski bavim glumom, da ne bih od sebe napravio dobrog amatera, a time i lošeg profesionalnog glumca s kojim akademija ne zna šta bi, jer već u početku ima nekakva znanja ili veštine koje nisu u skladu s osnovnim pravilima profesije.

A nije Vas toliki broj pokušaja pokolebao?

— Nisam sedeo i čekao sledeći prijemni. Radio sam puno toga, čak i kao konobar, a onda je i 2008. krenula ta priča sa pečurkama bukovačama. Nikad nikome nisam savetovao ni da pokuša ni da ne pokuša da upiše glumu, jer sam za sebe shvatio da, ako je to ono čim želiš da se baviš, onda sve ostalo nema smisla i nisam sebe ni  tražio u nečem drugom. Tokom 2009. sam razmišljao, pošto smo već imali pečurke, da kao krajnji izlaz, ako ne uspem, upišem i agronomiju u Čačku i da se bavim poljoprivredom na jedan naučan i ozbiljan način. U krajnjem slučaju, u zemlji u kojoj živimo i vremenima u kojima smo, jedino što može da se radi i da se proda je hrana. Kad smo krenuli s pečurkama i hteli da registrujemo gazdinstvo, nismo mogli da upišemo šifru delatnosti u obrazac, jer jednostavno u registru Ministarstva poljoprivrede nije postojala ta šifra, što je bio još jedan od paradoksa u regulativama našeg društva.

I šta se desilo posle Akademije, posle godina rada i muke, kako ste zamišljali situaciju oko posla?

— Daleko od toga da sam očekivao da ću odmah naći posao. Odmah po završenom školovanju sam se vratio u Užice. Počeo je i rad u orkestru, pa onda tu je i naš porodični posao. Znao sam da će za posao glumca biti jako teško. Međutim, išao sam na jedno deset kastinga u Beograd. Ne mogu da razmišljam i ne mislim kao mnoge kolege, da je sve to poludirigovano. Ja verujem, da ako se pojavim sto puta, sto prvi put će neko reći– e ovakav nam treba, ovakvo lice, karakter, ili ne znam šta za ovu ulogu. Jednostavno je bolje biti tu nego kao puno svršenih glumaca odustati i nikad ne zaigrati. U međuvremenu, imao sam i priliku da igram u filmu i seriji Odumiranje koju je radio Branislav Trifunović, pa u pozorištu u predstavi Snežani i sedam patuljaka, a i u projektu Divlji, divlji zapad.

Projekat Divlji,divlji zapad i Snežana su pozorišna iskustva, jedina posle Akademije?

— Da, s obzirom da sam diplomirao prošle godine, na poziv reditelja Branka Popovića sam došao u pozorište i tu smo kolega Nikola Popović i ja odigrali te uloge patuljaka bez honorara. U stvari, to je moja prva zvanična pozorišna sezona. A Divlji, divlji zapad je kao ideja nastao 2012. god. i to je počelo u saradnji sa Regionalnim centrom za razvoj, a tema je bila–položaj mladih u Užicu. Dušan Radojičić je dramski uobličio sve naše ideje, i ono što je počelo kao odlična zabava i razmena ideja, završilo se kao predstava koja je doživela jako dobru, pozitivnu reakciju publike. Do sada smo je igrali, na žalost, samo šest puta, ali to još uvek nije ni gotova ideja niti predstava i tek na tome treba da radimo. Osim toga, radio sam i muzičko–poetske večeri, gde sam s gitarom, uz staru muziku, pesme Mikija Jevremović, Đorđa Marjanović, Balaševića iz ranog perioda, dakle, jednu nostalgičnu muziku,govorio stihove. Mladi ljudi, plašim se, danas ni ne znaju prave vrednosti poezije, niti stihove uče mimo onoga što se traži u školi, ali za tu vrstu nostalgije u kombinaciji s poezijom uvek ima publike. Meni je to jako lepa i ideja i spajam i muziku i glumu, i voleo bih da imam više prilika za takve nastupe.

A iskustva na filmu?

— Jako sam zahvalan Banetu Trifunović što me je zvao za taj film i seriju. Nije to ništa posebno veliko, dva dana snimanja, jako mala uloga ali,vidim se! Filmovi su zahvalni zbog toga što može da se uradi dosta ponavljanja scena, zato i jesu uvek dobri u nekom smislu, jer reditelj može zahtevati da se scena ponavlja dok on ne bude zadovoljan. Publika je drugo, da li će prihvatiti ideju reditelja ili ne. Meni je to stvarno bilo jako, jako lepo iskustvo, pogotovo što su se svi iz ekipe prema nama, mladim glumcima odnosili kao prema sebi ravnim, bez gledanja s visine, bez obzira koliko naše uloge bile male.

Rekli ste da je i rad u orkestru Zvuci stare Srbije takođe jedan ozbiljan rad?

—Da, taj orkestar neguje jednu vrstu muzike koja je deo naše istorije, tradicije, kulture koja se još jedino može videti u Kulturno umetničkim društvima. Kako sviram gitaru od malena, a prvi susret sa scenom, znači, prvi javni nastup je bio kao član orkestra KUD Prvi partizan, onda mi je i to zanimanje sastavni deo dosadašnjeg života. Mi postojimo nešto više od godinu dana, i uglavnom radimo sa Kulturno umetničkim društvima iz dijaspore. Za sada su tu Nemačka, Austrija, Švajcarska, Slovenija. Dosta putujemo, sviramo na smotrama i nastupima naših folklornih grupa u dijaspori i trudimo se da svima izađemo u susret i svima ugodimo. Prošle godine, 19. maja bili smo na smotri folklora dijaspore u Nišu, ove godine smo na istu manifestaciju pozvani u Banja Luku. Osim toga, u julu ćemo nastupiti u Francuskoj, samo kao orkestar, i to na poziv Žan Roša, predsednika CIOF-a , Međunarodne asocijacije folklora Evrope na jednom festivalu koji je u kategoriji pet vodećih svetskih festivala. Zato kažem da je to jedna jako ozbiljna priča.

S obzirom da ste se odmah po završetku školovanja vratili u Užice, a nemate stalan angažman u pozorištu, šta očekujete?

— Konkretno i sve i ništa. Ovde imam ovaj posao sa pečurkama, tu je i orkestar ali ništa od toga me ne drži da moram da budem ovde. Naravno da bi bilo lepo i više od toga ostati u svom rodnom gradu, ali prilike u kojima pozorište jedva i sebe izdržava što se novca tiče ne pružaju mnogo očekivanja. Sećam se jedne anegdote s akademije, kad je bilo teško vreme i profesori nisu imali redovne plate, no dolazili su iz Beograda redovno na predavanja. Oliver Njego, koji nam je predavao tehniku glasa, je pričao kako bi trebalo da imaju bolje uslove za rad, ipak su oni odgovorni za nas, za naše buduće ličnosti, u krajnjoj liniji za živote i rekao da mu to i ne pada toliko teško koliko to što ne može  da „podnese  da vidi svog svršenog studenta, mladog glumca kako, na primer, prodaje pečurke na pijaci!” Rekao je to slučajno, kao primer, ali se cela klasa toliko zasmejala, znajući da ja od toga plaćam sebi školovanje, da se našao začuđen zašto se smejemo. Rekao sam mu – „pa dobro, profesore, gde baš pečurke nađoste!” Izvinjavao mi se sledećih nekoliko predavanja. Eto, taj preduslov glumca koji prodaje pečurke još nisam prevazišao, no, kako sam bio uporan i istrajan s prijemnim ispitima, tako ću biti uporan i sa prilikama da radim ono što najviše volim, što sam u suštini i ja, a to je –gluma!

M. Nikolić

Umetnička škola u Užicu danas je predstavila obrazovne profile za narednu školsku godinu i najavila početak pripremne nastave za one koji se odluče da upišu ovu školu.

Za upis je predloženo šest obrazovnih profila, tri iz oblasti dizajna: tehničar dizajna grafike, tehničar dizajna tekstila i likovni tehničar, a druga tri su iz oblasti umetničkih zanata: konzervator kulturnih dobara, grnčar umetnička keramika i graver umetničkih predmeta.

—Na svih šest obrazovnih profila predloženo je da se upiše po sedam učenika. Danas u eri računara su đaci mnogo zainteresovani za profil tehničar dizajna grafike, a deca se pod uticajem verske nastave dosta opredeljuju i za smer konzervator kulturnih dobara  sa idejom slikanja ikona. Ali, bih istakla da mi uvek popunimo sve smerove, jer ima interesovanja za sve profile—istakla je nastavnik, Ivana Stamatović.

U subotu, 1. marta počinje pripremna nastava iz predmeta slikanja, crtanja i vajanja, koja će se održavati svake subote od 10 do 13 časova i trajaće do prvog vikenda u junu. U subotu, 1. marta biće organizovana manifestacija Dan otvorenih vrata, od 10 časova, u okviru koje će svi koji žele imati priliku da obiđu školu, da vide radionioce, šta i kako đaci rade i šta mogu da nauče tokom četiri godine školovanja.

—Krajnji cilj pripremne nastave je da mladi ljudi ovladaju osnovnim tehnikama, kako bi izrazili svoju darovitost. Naravno Dan otvorenih vrata je prilika da zainteresovana javnost ostvari uvid u specifičnost ove škole, jer tada otvaramo vrata, ateljea i radionica gde se u redovnom nastavnom procesu, đaci pripremaju za ličnu, profesionalnu i društvenu afirmaciju—rekao je mr Obradin Ješić, direktor Umetničke škole.

Đaci su naznačili značaj i prednosti pripremne nastave.

—Pre dolaska na pripremnu nastavu sam odlučila koji smer želim da upišem, ali mi je pripremna nastava omogućila da budem sigurnija u sebe, ovladala sam nekim tehnikama i posle nisam imala veliku tremu na prijemnom—objasnila je učenica Vanja Zečević.

—Na pripremnoj nastavi većina učenika stekne osnovno pred znanje i to im omogući da se lakše odluče za jedan od smerova u školi. Meni se najviše dopao rad sa glinom i zbog toga sam odlučio da upišem smer grnčar—rekao je učenik Marko Varaja.

N. H.

Ono što Užice čini prepoznatljivim na kulturnoj karti Srbije i šire je svakako neosporan talenat i istrajan rad darovitih pojedinaca i institucija. Već dugi niz godina užičko Narodno pozorište je uspevalo da se, noseći se sa teškoćama društva u kome deluje, vine iznad granica malog grada stešnjenog u brdima i stapajući kvalitet i istrajnost učini da isti taj grad postane simbolom jedne od najstarijih vrsta umetnosti u svom suštinskom obliku. Nikada u svojoj viševekovnoj istoriji, rad pozorišta nije mimoišao ni jedan ni nagoveštaj ni konkretno zbivanje društvenog života u svim bitnim segmentima. Kako se aktuelna dešavanja i nekoliko tekućih problema odražavaju na rad užičkog pozorište, razjasnio nam je direktor Zoran Stamatović.

U našim medijima plasirana je informacija o raspodeli sredstava grada iz budžeta iz koga se i pozorište finansira. Po ovoj odluci za rad pozorišta je planirano pet miliona dinara. Da li je to više ili manje u odnosu na prošlu godinu?

— Prošle godine je ta cifra bila 5 150 000 dinara, što znači da je ove godine za rad naše kuće odvojeno nešto manje sredstava. Kada se uračuna i inflacija onda to znači da su to znatno manja sredstva. Budžetska sredstva su namenjena za finansiranje rada pozorišta od 1. januara do 31. decembra tekuće godine i to je ono sa čim moramo, bez obzira na naše želje ili stvarne potrebe da kalkulišemo. Ne postoji mogućnost korigovanja tih sredstava, jer to pitanje rešava samo Skupština grada, i to će pozorištu biti dostupno u onom tempu kako se bude punio budžet grada. U stvari, to je gornji limit, i jedina korekcija koja bi se, ako do nje dođe, mogla očekivati je samo da ta sredstva budu manja, što opet nije u našem domenu ni razmišljanja, niti razmatranja– objašnjava Stamatović.

Mnogi u ovim teškim ekonomskim vremenima izlaz i za privredu, a time i za institucija kulture vide u pristupanju i članstvu u Evropskoj uniji. Čak postoje i tvrdnje da će institucija kulture tada doživeti jedan ekonomski procvat koristeći različite fondove EU. Šta je u stvari, po Vašem mišljenju prava istina u ovim očekivanjima?

—Pitanje EU nije pitanje našeg opredeljenja. Država se u tome izjasnila i potpisala pretpristupni sporazum. Mene to raduje, u tom smislu da ćemo standarde u poslovanju koje koristi EU morati prethodno da prihvatimo, pre nego što budemo član EU. Negde tu jedino vidim nadu za nas. Uopšte ne delim mišljenje niti političara koji to tako lako obećavaju, niti običnog sveta koji to lako veruje, da će nama neko ni za šta dati neke velike pare. Iskustva sa fondovima koji se koriste govore da ima dovoljno mogućnosti. Dovoljno pametni aplikanti, odnosno korisnici sa ovih naših prostora će moći da računaju na određena sredstva. Kolika su to sredstva i kakva su to sredstva, ja ne znam. U oblasti kulture, iskustva Crne Gore koja je po ovom pitanju ispred nas, iskustva Hrvatske koja je već članica EU ne govore ništa što bi moglo da obraduje nas poslenike u kulturi. Prosto, EU želi u svojoj politici da svaka država razvija svoj identitet van evropskog , a kultura i obrazovanje stanovništva se u nekoj meri smatraju identitetom naroda i biće stvar politike države, dakle kulturne politike koliko će, u kojoj meri, kojim pravcima i na koji način razvijati svoju kulturu. EU ni na koji način ne želi da ograniči nacionalne interese u kulturi, ona ih podstiče tako što ih ne ograničava. Dakle, niti od EU možete očekivati da oni investiraju u nacionalnu kulturu, a takođe neće biti niti kakve vrste ograničenja, s druge strane. Mislim da stvar kulturne politike države i kulturne strategije našeg grada i regije i pitanje svesti o potrebi kulture u ovoj državi ovakva kakva je, i kakva će biti u narednih deset godina kad budemo blizu ili već član EU je lično pitanje svakog pojedinca koji će to, kroz svoje predstavnike u skupštinama gradova, opština, republike praktično odrediti sebi kao put. Ne treba očekivati da će Nemačka, Engleska, Francuska ili neka druga članica EU više razvijati naše nacionalne interese i nacionalnu kulturu od nas samih. Ako budemo imali potrebu, želju, mogućnost da je sami razvijamo, razvijaćemo je, u suprotnom, niko to neće uraditi u ime nas. Praktičan primer je vodeća zemlja EU, mislim na Nemačku koja najviše ulaže u svoju kulturu, i koja to ne čini to iz evropskih fondova već iz sredstava svojih poreskih obveznika, dakle iz svog budžeta. Naše pozorište odlično sarađuje sa norveškom ambasadom, sa španskom ambasadom koji su finansirali predstave svojih pisaca Ibzena i Huana Majorge koji se igraju na našoj sceni—kaže Stamatović i dodaje:

—Njihov interes je širenje svesti i upoznavanje njihovih kultura, a bilo bi jako pozitivno da i mi imamo tu količinu i svesti i mogućnosti da se, na taj način i dela naših pisaca igraju u drugim državama. Naša pozorišta su otvorena, a u užičkom pozorištu se ravnopravno igrani i domaći i strani pisci, ljubomorno čuvajući svoj identitet, ali trudeći se, da pri tome primenimo principe poslovanja EU. Nama, sam ulazak u EU neće doneti ništa novo jer mi već petnaest godina poslujemo po principima EU, to će biti novost samo za one koji su se trudili svih ovih godina da to ne urade. Već godinama smo suočeni sa restriktivnim budžetima i umemo da čitamo te budžete, da ih reprodukujemo i da se u okviru njih racionalno ponašamo. Višak slobode i višak mogućnosti ne postoji, mogućnosti su ograničene talentom pojedinaca a talenat pojedinaca će odrediti kreativan narod i kreativnu državu. Količina obrazovanja i potreba za kulturom je lična potreba kao što je i lična potreba za odevanjem, ishranom…Država jedino mora propisati minimum koji planira za svoje građane i truditi se da taj minimum svima ravnopravno obezbedi. Ostalo je individualno, izbor da li će neko ići u bioskop, ili u pozorište ili na utakmicu ili na sve to zajedno. Jedino što bih voleo je da sve češće i sve više budemo u prilici da sami, bez uticaja bilo koje moći možemo da određujemo svoje sklonosti i sposobnosti gde ćemo letovati, ići na zimovanje, koju vrstu kulturne potrebe ćemo zadovoljiti.

Jedna od aktuelnih tema u Užicu je i ideja o osnivanju Univerziteta, a u okviru njega i Fakulteta pozorišne režije. Da li ste upoznati sa dešavanjima po tom pitanju i kakvo je Vaše mišljenje o samoj ideji?

— Po tom pitanju niko me nije pitao ni za mišljenje niti za podršku. Video sam da su kompetentni ljudi izabrali da to urade i nemam ništa protiv da to nastave da rade. Po meni u plan razvoja obrazovanja mora biti uključen i plan budžeta i plan resursa, grubo rečeno resursa, jer se radi o ljudima, koji će biti obrazovani na tom fakultetu. Tu će se upisati mladi, pametni, talentovani ljudi, a država koja nema plan kulturne politike kojom je predviđeno da joj ti mladi, pametni i talentovani ljudi trebaju, ulazi u problem da će imati puno mladih, pametnih, talentovanih i nezaposlenih ljudi, koji će morati svoju pamet i talenat negde da koriste i bojim se da tim ne otvorimo problem destrukcije. O čemu govorim? Trenutno, u Užicu ima deset mladih odličnih, ali nezaposlenih glumaca. Pozorište se trudi da svima, rotirajući ih, da šansu na ovoj sceni. Pošto ništa ne znamo o stvarnim planovima za školovanje kadrova tog profila, ako se svake godine pojavi po deset novih, a više nema mogućnosti za njihovo angažovanje onda je to problem. Konkurencija na nekom tržištu je dobra ali, morate prvo da me ubedite da postoji tržište glumaca u Srbiji, da postoji tržište kulture u Srbiji, pa ću početi da zagovaram tu vrstu tržišne ekonomije. Ovako sam skeptičan, mora dobro da se planira koja vrsta kadrova treba, koja će se vrsta kadrova od školovanja do umetničke i svake druge zrelosti koristiti za dobrobit društva. Nadam se da ljudi koji su tu ideju o Fakultetu planirali imaju to na umu i da će to na najbolji mogući način iskoristiti.

Nedavno smo bili suočeni sa mogućnošću da pozorišta u Srbiji prestanu s radom zbog Zakona o zapošljavanju kojim se onemogućava angažovanje honorarnih saradnika u pozorštima, a nakon sastanka sa nadležnima iz Ministarstva za kulturu u medijima smo imali prilike da čitamo i čujemo ohrabrujuće vesti o izuzimanju pozorište u primeni tog zakona. Koliko i šta je od sveg tog tačno i šta se očekuje od tog dogovora?

—Sastanak je održan i zaključen sa nekim pomirljivim saopštenjima. Mediji su preneli i izjavu ministra Tasovca da „kucamo na otvorena vrata”, ali ja i dalje očekujem tu odluku. Meni, kao direktoru institucije kulture svako obećanje postaje značajno samo onda kada bude objavljeno u Službenom glasniku kao odluka ili uredba, akt sa zakonskom snagom. Tad jedino to ima smisla za mene, kao prvog činovnika ove kuće. U suprotnom mi moramo da radimo po zakonu, sve, ne samo što se tiče ovog zakona. Mislim da nismo trebali da dođemo u situaciju da se taj zakon odnosti na pozorište i duge institucije kulture jer je nemoguće omogućiti rad. Kažem– nemoguće. Život i opstajanje pozorišta kroz vekove je pokazao da je sve moguće, pa će verovatno i to biti moguće. Šta je bila intencija zakonodavca da to uradi, da se to desi, ne znam, verovatno neka vrsta racionalizacije, ali po mom iskustvu , to ne može biti racionalizacija kulture. Mi smo čekali dve godine da dobijemo rešenje Ministarstva finansija , na intervenciju Ministarstva kulture, da se isprave nepravde počinjene Zakonom o javnim nabavkama, da ne morate glumca ili reditelja uzimati na tender, ili da festival koji ima zvaničnog selektora ne mora raspisivati tender. Nešto što je umetnost ne može biti predmet tendera nego predmet rasprava. Ništa nemam protiv da država ili poslodavac odredi limit sredstava u okviru kojih to može da se kreće, i na koji način se to može upotrebiti. Svako ko daje pare ima pravo da kontroliše trošenje istih kao i njihovu namensku upotrebu. Na kraju, obećanja su data, ali ja se iskreno nadam da će ministar ta obećanja i ispuniti.

M. Nikolić