Životni put Radoja Domanovića počinje 16. februara (4. februara po julijanskom kalendaru) 1873.g. u Ovsištu kod Kragujevca, gde je njegov otac radio kao učitelj. Majka, unuka Pavla Cukića, poznatog ustanika i Karađorđevog vojvode, kod koga je njegov deda, hercegovac poreklom, radio kao najamnik. Detinjstvo je proveo u susednom selu, Jarušicama, a po završetku osnovne škole, odlazi u Kragujevac, gde nastavlja školovanje u čuvenoj kragujevačkoj Gimnaziji. Nakon Kragujevca, školovanje nastavlja u Beogradu. U Velikoj školi, završio je studije istorije i filozofije, a potom radi kao nastavnik srpskog jezika u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu.

Svoje prve književne radove, piše u duhu Glišićevog, Veselinovićevog, Sremčevog i Lazarevićevog duha realistične seoske pripovetke. Iskustva iz detinjstva, proteklog u seoskom i provincijskom tlu, iskazuje kroz naivno pripovedanje veličajući patrijarhalnost, zadružni način života, idealizovanu i sentimentalnu sliku srpskog sela. Već 1898. njegov oštar posmatrački dar, podstaknut burnim vremenima prevrata i apsolutističke Obrenovićevske vlasti koja je na svaki način pokušavala da uguši pokret građanskog liberalizma, pretaču njegov pripovedački dar u prve tri satirične pripovetka: Ne razumem, Pozorište u palanci i Ukidanje strasti. Iste godine biva otpušen s posla kao protivnik režima. Domanović se vraća u Beograd, i zarad opstanka počinje da se bavi novinarskim poslom. Sarađivao je sa tada vodećim listovima i časopisima– Srpski književni glasnik, Odjek, Delo, Iskra, a od 1905. sam uređuje, izdaje i piše časopis Stradija.

U periodu do majskog prevrata 1903. posle ubistva Aleksandra i Drage Obrenović, nastaju njegova najbolja satirična dela–1901.–Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Danga, Vođa, 1902.–Stradija, Razmišljanja jednog običnog srpskog vola, 1903.–Tri priče za omladinu, 1905.– Pripovetke („Srpska književna zadruga”), Napomene radikalnoj demokratiji.  Godina majskog prevrata koja je označavala i novi period u životu Srbije kome je on doprineo svojom pisanom reči, za njega znači i stalni posao. Najpre je radio u Ministarstvu prosvete, potom, do smrti, kao šef korektora Državne štamparije. Ove društvene promene nisu donele ispunjenje njegovih nada i težnji u bolji život Srbije, ali, Domanović, uprkos brojnim književnim i novinarskim tekstovima, nikada nije uspeo da povrati oštrinu satire i snagu književnog izraza nove pripovetke čiji je tvorac bio. Boemski život, nedostatak materijalnih sredstava i neizvesnost u profesionalnoj karijeri su ono što je obeležilo njegov kratak život.  Umro 4. avgusta 1908. u Beogradu, ostavivši iza sebe ženu i decu u sirotinji, bez obezbeđene penzije. Za svojih 35. godina života, ostavio je zaostavštinu samo u pisanoj reči koja je doprinela formiranje i uspon novog, čistog književnog izraza– satire, koja se do njegovog književnog rada, samo u fragmentima mogla naći kod Dositeja Obradović, Vuka, Zmaja, Sterije, Ljube Nenadović, Glišića, Sremca.

Domanovićeva satirična pripovedanja koje nisu imala za cilj da nasmeju nego da prikažu stvarno stranje društva koristeći se hiperbolom, groteskom, alegorijom, karikaturom, persliflažom, parodijom, fantastikom i ironijom, okakakterisana su kao politički događaj, ne samo u književnom nego i celokupnom društvenom životu tadašnje Srbije. Isto kao i njegova braća po peru– Servantes, Volter, Svift, Gogolj…koristio je pisanu reč u svrhu rata protiv večnih problema društva kao zajednice jedinki od kojih jedni žive u prestonici, drugi u provinciji, jedni na vlasti, drugi kao sluge i potčinjeni, borci i konformisti, originali i plagijatori… Ono što je poznato samo dobro upućenim u istoriju književnosti, a što je našoj šroj javnosti promaklo je podatak o ogromnoj popularnosti Domanovićevih dela u Evropi i Americi i njihova tumačenja, uvek sveža i aktuelna, društvenih prilika u zemljama daleko od Srbije. Po rečima Milovana Vitezovića, afirmacija Domanovićevih dela nastala je slučajno, prevodom austrijskog pisca Milo Dora ( Milutin Dorosavac, rođen u Beogradu). Bez pretenzija, uz prevode ostalih srpskih pripovedača, Danga, Mrtvo more i Vođa su pobudili veliku pažnju svetske književne kritike, pa se desilo da se delo Radoja Domanović nađe na listama svetskih bestselera, ispred dela Hanriha Bela, Gintera Grasa, Ernesta Hemingveja, Herberta Maruzea, Andre Malroa i Aleksandra Solženjicina. Liste su pravljenje na osnovu podataka najvećih knjižara u Nemačkoj i Austriji. Evropski čitaoci su u Vođi, pronašli opis Hitlera i period nemačke istorije kada je slepo hodanje za slavom zanetim vođom survalo u propast čitavu jednu naciju, a književni kritičari su Domanovića u nemačkom Šternu najavili kao novog Kafku. Američki prevod poklopio se sa Džonsonovom doktrinom i vijetnamskim ratom, a američki čitaoci kroz Domanovića videli opis svoje bestragije. Interesantan je podatak da je američki tiraž ovog pisca nadmašio sve tiraže koje je on imao na svom maternjem jeziku.

Ponovno iščitavanje dela Radoja Domanović i u sadašnjem trenutku potvrdilo bi aktuelnost tema i načina interpretacije, a sve to dokazuje i njegovu rečenicu kada su mu prijatelji posle majskog prevrata 1903. prebacivali da neće imati o čemu više da piše s obzirom da su se okolnosti na koje je bila usmerena njegova satirična žaoka promenile, odgovorio:

— O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi smo onakvi kakvi smo i pre bili.

M. Nikolić

U Gradskoj galeriji u Užicu večeras je otvorena izložba skulptura i crteža Nikole Petronijevića kojom je autor obeležio 45 godina likovnog stvaralaštva.

„Kada govorimo prvo o keramici, pa o skulpturi i opštem delovanju Nikole Petronijevića, u užičkom likovnom krugu od 1970. godine prošlog i petnaest godina ovog veka, mi imamo pred sobom i oko sebe jedno gospodstveno delo, i telo i dušu. Njegovo gospodstvo je sintetičko. On je uvek bio čist u estetskom smislu, jer je bio obezbeđen i sređen egzistencijalno. Odatle njegova keramika i skultura pogotovo poslednjih decenija nije bila otužna i zatrpana, pozajmicama folklore religioznog kiča ili nacionalne slavoljubivosti. Ona je pročišćena do svoje elementarnosti, ali ta elementarnost nosi šifru, znak dubokog poniranja u praiskonsko i čoveka i njegovog bića i suštastva.”, napisao je u katalogu mr Obrad Jovanović, koji je otvorio izložbu.

Nikola Petronijević

Užičanin, Nikola Petronijević, rođen je 1943. godine, a školovao se u Užicu i Zemunu, član je ULUPUDS–a od 2004. godine u sekciji vajarstva. Od 1969. godine izlagao je u mnogim galerijama, njegovih dela je bilo u Čačku, Beogradu, Pirotu, Banja Luci,Višegradu i drugim mestima. U vajarstvu je 45 godina, a ističe da ga je u ovoj umetnosti održao neki unutrašnji nemir.

—Ne postoji dan kad nisam nešto uzeo u ruke. Ako baš ne mogu da radim, makar uzmem dleta da vidim da li su oštra, obiđem atelje, pogledam kakav je materijal pošto je jedan veliki deo izložen vremenskim uticajima, pa zato proverim da nije pokisao. Zimus sam radio i pri niskoj temeperaturi, a komšije su bile iznenađene što tada radim—priča Nikola i dodaje da ni sa jednim materijalom nije lako raditi:

Studija simbola

—Dugi niz godina sam radio keramiku, a drvo radim desetak poslednjih godina, kamen sam počeo da radim pre tri godine i tek sam ušao u neke tajne. Što se tiče drveta lako pronalazim formu koju sam zacrtao i poželeo. Kod drveta i kamena je problem jer se ne može dodati, može se samo oduzeti materijal i tako se samo i stvara, za razliku od gline gde se može manipulisati dodavanjem i oduzimanjem, što je mnogo teža disciplina u odnosu na druge stvari.

Trag u kamenu

Kako je biti umetnik u Užicu i kako su vas prihvatili kao likovnog stvaraoca?

—Grad ne stvara umetnike, oni rastu u gradu. E sad kako ih grad prihvata, to je drugo pitanje. U svakom slučaju u Užicu umetnici više daju gradu, nego grad njima. Tražio sam sredstva za atelje, ali nije bilo para, sad naravno više nema novca ni za neke preče stvari, a kamoli za ateljee. A šteta je za mlade ljude koji završavaju škole, ni vajari ni slikari nemaju uslova za rad, jer ni jedni ni drugi ne mogu da rade u sobi gde stanuju, već moraju imati odgovarajući prostor za stvaranje.

M. H.

U Užicu je večeras u Narodnom muzeju otvorena izložba „FormatMali” koju organizuje ArtCentar iz Beograda. Osmi put je ova smotra svoje putovanje kroz četrnaest gradova Srbije započela upravo u našem gradu, a završna izložba održaće se krajem godine u prostorijama ArtCentra u Beogradu.

Organizatori izložbe malih formata želeli su publici da omoguće neposredniji kontakt sa likovnim delima različitih tehnika. Umetnici su da bi učestvovali na ovoj smotri morali da ispoštuju jedan uslov, a to je, format dimenzija do 20cmx30cm, dok su tehnika i tema bili slobodni.

—Čini se da nije lako naći zajednički imenitelj za toliko puno umetnika, različitih poetika, a ovde imamo 53 izložena rada. Tako da ja iz tog razloga neću pošto poto pokušati da nađem odgovarajući termin, već ću iz drugih razloga pomenuti jednu po malo zapostavljenu reč, zapostavljen epitet kada je reč o umetnosti, a to je da je ova izložba između ostalog veoma zabavna. Izbegava se korišćene reči zabava kada se govori o umetnosti, u našim namerama da budemo ozbiljni i pričamo o ozbiljnoj svrsi umetnosti. Koliko se meni čini poslednjih godina publika se dosta dugo zadržava u ovoj našoj izložbenoj sali posmatrajući dela malog formata, jer se između ostalog pri svemu tome jako lepo zabavlja. Ja se nadam da će svako od vas pronaći nešto što odgovara vašem senzibilitetu—istakla je otvarajući izložbu Katarina Dogandžić –Mićunović,  istoričar umetnosti i kustos Narodnog muzeja Užice.

Posetioci kao i do sada mogu da glasaju za delo koje im se najviše dopada, a na kraju godine na završnoj izložbi, nakon sabiranja glasova iz svih mesta u kojima je izložba boravila biće proglašen i pobednik.

Izložba će trajati od 11. do 20. februara i može se pogledati svakog radnog dana u Narodnom muzeju Užice.

M. H.

Mi ne nasleđujemo zemlju od naših predaka, mi je pozajmljujemo od naših potomaka- pisao je Antoan de Sent Egziperi, francuski književnik koji je potomstvu za sve vekove unapred ostavio Malog princa, Smisao života, Vetar, pesak i zvezde, Noćni let, Južna poštanska služba, Zemlja ljudi , Ratni pilot, Tvrđava…

Rođen je u Lionu, 29. juna 1900. godine, kao treći od petori dece, u osiromašenoj aristokratskoj porodici. Kako mu je otac umro kada je imao četiri godine, njegova porodica se seli u Le Man, gde je i proveo detinjstvo. U zamku Sent Moris, okružen sa sestrama, dadiljama, rođacima, pohađao je jezuitsku školu u Le Manu, a potom i katolički internat u Švajcarskoj. Pošto nije položio završni ispit na univerzitetu, nije imao ni preduslov da ostvari svoj životni san– da se upiše u francusku pomorsku akademiju. Umesto toga De Egziperi je upisao arhitekturu. Godine 1921. postao je pilot u Strazburu, a sledeće godine položio avijatičarski ispit i pridružio se vazduhoplovnim snagama. Već 1923. je doživeo prvu avionsku nesreću u Buržeu. Pod uticajem rodbine i svoje verenice, Lujze Levek de Vilmorin, napustio je pilotiranje i zaposlio se u Parizu. Radio je kao agent osiguranja, kancelarijski službenik čak i kao trgovac automobila. Tih godina aktivno počinje da razvija svoje literarne sklonosti, a presudno za njegovu buduću književnu karijeru bilo je prijateljstvo sa francuskim piscem Andre Židom, koji mu je i dao najviše podsticaja za stvaralački rad. Već 1926. objavio je svoju prvu priču Avijatičar u jednom književnom časopisu, a iste godine napustio je svoju dotadašnju verenicu i vratio se pilotiranju. Bio je jedan od pionira međunarodne vazdušne pošte na jednoj od najopasnijih linija od Tuluza u Francuskoj do Dakara u Maroku, u vreme kada se vazduhoplovstvo kao grana industrije tek razvijala i kada su avioni bili rudimenti onoga što danas zovemo avionima. 1928. postao je upravnik jednog malog zabačenog aerodoma u Sahari, u Rio de Oro. Živeći u primitivnim uslovima, u drvenoj kolibi u pustinji, nalazio je u tom nepreglednom pesku više unutrašnje snage i životne mudrosti nego što su je mnogi našli u civilizaciji.

Svoj prvi roman u kome se slavi hrabrost prvih pilota, prednost avio saobraćaja nad pomorskim i železničkim, kao i avanturizam u koji se čovek koji upravlja skromno opremljenim avionom upušta, Južna pošta, objavio je 1929. Te godine je i unapređen pa je postavljen za upravnika kompanije za vazdušnu poštu sa sedištem u Argentini. Naredne godine dobija i orden legije časti za zasluge u civilnom vazduhoplovstvu.

Svoja iskustva iz letova preko Anda opisuje u bestseleru Noćni let, 1931. Ovaj roman je dobio brojne nagrade, između ostalih i Prix Femina, a njegova popularnost krunisana je ekranizacijom koja je usledila dve godine kasnije, a tumačenje glavnog lika povereno je čuvenom Klerku Gejblu. Iste godine kada je i objavio ovaj roman, ženi se udovicom poznatog salvadorskog pisca Konsuelom Gomes Kariljo. Po prirodi avanturista, Antoan De Sent Egziperi, je u životu ove žene u kojoj su mnogi videli tragičnu junakinju velike ljubavi , ostavio neizbrisiv trag. Ne samo u smislu velike ljubavi, već i duševnim mukama koje je preživljavala ova temperamentna salvadorka, mučena brojnim neverstvima od strane muža, zapostavljanju, a konačan udarac zadala joj je njegova vanbračna, dugogodišnja veza sa francuskinjom Helenom de Vog, koja je po testamentu bila jedini njegov književni izvršilac.

Vazduhoplovna nesreća koju je Egziperi doživeo 30. decembra 1935, iznad Libijske pustinje je događaj, jedan u nizu u njegovom burnom životu, koja kao da je bila samo još jedna od opomena od strane života koju ovaj avanturista nije priznavao. Nekoliko dana u pustinji, bez hrane i vode, sa svojim kopilotom dovelo ih je na samu ivicu smrti. Da se dobre stvari ne dešavaju samo u mašti ili halucinaciji, potvrdio je slučaj da je sin jednog beduina slučajno prolazeći nabasao na njih dvojicu, polumrtve i spasao ih.

Posle ove nesreće, Egziperi nije leteo dve godine, ali je saletao kompaniju Air France molbama da mu dopusti da bude test pilot. Kako su molbe ostajale bez odgovora, 1937. kupio je sebi novi avion, s kojim je na svoju listu vazduhoplovnih nesreća ubeležio i nekoliko u Gvatemali. Za to vreme piše za Paris Soir, izveštavajući i tokom Španskog građanskog rata, kao i pišući o proslavi Prvog maja u Moskvi, što je za tadašnje zapadno, kapitalističko društvo bilo veoma provokativna tema.

Na nagovor svog prijatelja, Andre Žida, svoja iskustva opisao je u romanu Vetar, pesak i zvezde, 1939. i za taj roman je dobio nagradu Francuske akademije nauka.

Sa izbijanjem Drugog svetskog rata, Egziperi se našao u izviđačkoj eksadrili Francuskog vojnog vazduhoplovstva, a 1940. odlazi u SAD. Tokom 1942. piše Malog princa koji je već 1943. objavljen. Knjiga koja je prevedena na preko 150 jezika, po nekim procenama posle Biblije i Kapitala Karla Marksa je jedna od najprodavanijih u svetu. Egziperi se 1943. ponovo pridružio Francuskom ratnom vazduhoplovstvu u severnoj Africi.

Njegov životni put se završava letom 31. jula 1944. u izviđačkoj misiji u dolini Rone koja je prethodila invazii francuskih snaga. Sa misije se nije vratio, a niko nije video šta se dogodilo s njegovim avionom- da li je u pitanju bilo rušenje usled pogotka neprijatelja, kvara, ili se njemu nešto desilo tokom leta, pitanja su koja ostaju misterija. U kasnijim ispitivanjima tek 80-tih godina prošlog veka, na potencijalnom mestu nesreće nađeni su delovi aviona za koje se utvrdilo da su s njegove letilice, ali tačna slika njegove smrti ostala je misterija. Nemački ratni dnevnici nisu tog dana zabeležili nijedno obaranje aviona u tom području, a bilo je nekoliko pojedinaca koji su tvrdili da su upravo oni bili vinovnici njegove smrti i izražavali žaljenje zbog toga.

M. Nikolić

Šah, pisanje pesama, pripovedaka, čak i pozorišnog komada, gluma, muzika, planinarski biciklizam, tenis, stoni tenis…nabrajanje zanimanja u igri asocijacija, verovatno bi za odgovor imalo da se radi o hobijima ili kako popuniti slobodno vreme. Ako bi se sva ova nabrajanja vezala za ime Radovana III Jovičića, učenika II 4 Medicinske škole, onda bi to, pored školskih obaveza na smeru –labaratorijski tehničar, dobilo konkretno značenje u smislu uspeha i priznanja, nagrada, a pre svega ličnog zadovoljstva koju oseća mlad, svestran čovek koji ima i želi da razvija svoja interesovanja i talente. Radovan nije Radovan III da bi se ljudi zamislili ili nasmejali sećajući se pozorišnog komada Radovan III, već, kako on kaže– da bi se znalo da je nastavak potomstva Jovičića!

Ono što se, s listom Radovanovih aktivnosti nameće kao pitanje je –kako se sve stigne, odakle takva energija?

— Potrebna je samo volja. Kad bi ljudski um bio svestan za šta je sposoban, svašta bi bilo. Kao što je govorio Mohamed Ali: „kad je buđav hleb mogao postati penicillin, zašto i ti ne bi mogao postati nešto?”—kaže Radovan III.

Mnogi njegovi radovi od pesama do pripovedaka su objavljeni, vredno je pomenuti da su tu Zbornik Književnog kluba Rujno, čiji je Radovan član, pa do Oksfordovog leksikona. Mnogo mladih ljudi kaže da piše za sebe, ne pominjući da ih strah od toga da iznesu svoje mišljenje sprečava da sa tim radovima izađu u javnost. Na pitanje da li je potrebna hrabrost da se svoj rad obelodani svima, Radovan III  ima kratak odgovor:

—Ne, potrebno je da imate lično mišljenje. Imam lični stav po svakom pitanju, od umetnosti do društvenih zbivanja i čvrsto ga se držim. Retko kad se predomišljam.

Da li ti se nekada, kao mladom čoveku, čini da te stariji ne razumeju?

— Ne, naučio sam sebe važnoj lekciji– tuđe mišljenje me ne zanima. Svako ima pravo da misli šta hoće i to ne osporavam, ali nikada me, lično, neće doticati ničije mišljenje. Volter kaže:„ne slažem se ni sa jednom rečju koju izgovoriš, ali do kraja života ću braniti tvoje pravo na njih!”.

Radovan III na jednoj od proba Dramske sekcije Medicinske škole

A ako se desi da su to predlozi, kritike, sugestije starijih kolega koji na primer, pišu, isto kao i ti?

— Kritika je uvek dobrodošla. Kako pozitivna, tako i negativna . Sve uvažavam. Ali , kao što sam već rekao, kritika je samo predlog koji ću prihvatiti ili odbaciti.

Družiš se sa puno mladih, talentovanih ljudi. Da li se međusobno podstičete u radu?

—Da, imam veliki krug talentovanih prijatelja.  Poštujem svaku osobu sa zrelim i čvrstim karakterom, svakoga za koga se može reći da je vlasnik sopstvenog mišljenja i pogleda na svet, pod uslovom da možemo verovati jedni drugima, raspravljati se a da to ne pređe u svađu, pevati, smejati se…Za takve ljude znam da možemo biti prijatelji. Što se tiče međusobnog podsticanja u radu, to zavisi, rečeno šahovskim terminom od „konkretne pozicije”.

Osvojio si puno nagrada, kako onih koji se tiču knjiženog rada, rada u Dramskom studiju Medicinske škole, šahu…Kako one doprinose tvojoj afirmaciji?

—Ja sam, između ostalog, sportista. Na sve svoje obaveze u životu gledam kao na veliku borbu u kojoj treba pobediti. Poznato je da se obaveze dele na one koje želimo i one koje moramo da izvršimo. Svaka pobeda je lepa, na šta god se odnosila. Tako sam našao „sistem” da svoje obaveze posmatram kao borbu, a cilj je– pobeda. Tako mi je lakše da radim ono što mi se inače ne radi ili, što, čak i mrzim da radim. Iako sam šahista, matematiku mrzim! Međutim, vežbam je jer mi je jedan do školskih predmeta koji se računaju za prijemni ispit na fakultet.  A što se tiče konkretnih nagrada, ona je samo mali znak pažnje koji me podseća na pobedu. Najbitnija nagrada je ono što osećam kad pobedim. Ipak, lepe nagrade su mi jako drage, pogotovo ako su u pitanju knjige!

Za šahovskom tablom

Napisao si i dramski komad Bum Bum, za koji čitaoci i kritičari kažu da kritikuje društvo. Kakvo bi, po tebi, društvo trebalo da bude?

—Ne postoji idealno društvo, a kad bi postojalo bilo bi dosadno. Dramu Bum Bum, sam napisao za pet dana u nameri da ćemo je raditi kao predstavu u Dramskom studiju. Posao pisca je da napiše priču i naravno, nešto kaže. Kritičari su ti koji otkriju šta je napisano, šta koji motiv znači, šta je pisac hteo reći itd. Nekada se pisac i sam začudi sposobnosti kritičara da „razume tekst” bolje od samog pisca. Meni je jedini cilj pisanja te drame bio da bude smislena celina koja će biti smešna publici.

Koje omiljene knjige, pisce bi izdvojio?

—Ima više dela koja su na neki način uticala na formiranje moje ličnosti. Pre svega Mali princ i Zemlja ljudi velikog francuskog pisca Egziperija. Zatim, Dojlov Šerlok Holms, koji me je i uveo u svet književnosti i kroz to delo trenirao sam mozak na konkretno razmišljanje. Tu su i Dostojevski– Idiot, Gete– Faust, Bulgakov– Majstor i margarita, Selimović– Derviš i smrt, Tvrđava, Ostrvo, Selindžer– Lovac u žitu , i još mnogo njih.

A pozorišne predstave, s obzirom da si često u Pozorištu?

— Najlepša predstava koju sam ikad gledao je Ko sem bil mrtev, Slovenačkog „Gledališča Drama Ljubljana”. Predstava u kojoj glumci ne govore, reditelja Ernesta Lubiča, čoveka koji je stvorio velikog Čarlija Čaplina. Neverovatna komedija bez reči, sa maestrom u uglu scene koji prati glumce na klaviru…Kao da gledate Toma i Džerija! Pamtiću još dugo Zločin i kazna koju je izvelo pozorište Gavella iz Zagreba na zadnjem pozorišnom festivalu u Užicu, kao Čarobnjak, Narodnog pozorišta Sombor, takođe sa Festivala, pa onda Buđenje proleća, našeg, užičkog pozorišta.

Za šta čovek koji više voli film ostaje uskraćen u odnosu na onoga koji više voli pozorište?

—Uskraćen je za jednu čitavu dimenziju!

M. Nikolić