Satiričar Slobodan Simić sinoć je u Gradskom kulturnom centru kroz interesantno književno veče obeležio tri decenije književnog rada. Dugogodišnji rad ovog pisca u koji između ostalog spadaju aforizmi, kratke priče, poezija, dramski tekstovi i scenarija predstavljen je u okviru programa koji je nazvan „Sima i prijatelji”. Glumci, pisci, pesnici, novinari i muzičari, Simini prijatelji, sinoć su svako na svoj način, zanimljivim pričama, recitovanjem Simine poezije, glumom, dosetkama, muzikom odali počast i priznanje ovom poznatom piscu i njegovom bogatom stvaralaštvu.

—Dobro veče svima dragi prijatelji, Užičani i Užičanke evo mene ponovo ispod Slanuške česme. Napravi čovek neki krug pa se vrati kući —obratio se prisutnima Simić i nastavio:

—Poželeo sam da na ovom mestu napravim ovo veče, jer je ono na neki način simbol onoga što smo ja i ostali satiričari radili godinama. Neke davne 80 i neke, nije bitno koje godine tačno, kao mlad student napisao sam na parčetu papira nekoliko aforizama u Novom Sadu i poslao ih u novine „Glas omladine” i sticajem okolnosti, te novine su objavile jedan od aforizama. Da ga nisu objavili onda se ništa ne bi desilo, ja bih nastavio da studiram i radio bih neke druge stvari. Ali, meni se svidi to objavljivanje i ja onda navalim da pišem. I eto to je tako potrajalo 30 godina—rekao je Simić u svom početnom obraćanju publici.

A veče je počelo aforizmima. Jednim pravim, ozbiljnim duelom. Podrazumeva se bio je to afo dvoboj, Simić protiv Jovanovića. Dva barda srpske aforistične scene, jedan protiv drugog, „pucali” su, odnosno govorili svoje poznate i duhovite aforizme, male studije o nama samima. Mlađi Simić je izazvao starijeg Jovanovića, kako reče Sima konačno je dočekao priliku na ovaj duel.

— Došao je taj trenutak, 30 godina se ja spremam da izazovem Radeta Jovanovića na dvoboj. Mladi revolveraš je uvek gledao da li će ikad uspeti starog revolveraša da izazove na dvoboj i eto prvi afo dvoboj u istoriji Srbije i Užica, Jovanović-Simić—najavio je Simić.

Prvi je krenuo Jovanović: „Srbi su u vreme Turaka živeli, veoma teško. Međutim to je danas dovedeno do savršenstva”. Uzvratio je Simić: „Bog čuva Srbe, za eksperiment.” Žestoko je uzvratio Jovanović:„Srbija i MMF dogovorili su brak iz ljubavi. Srbija je dobila što i mlada prve veče.” U svom maniru je odgovorio Simić: „Demokratiju nemamo. Hoćete li nešto sa roštilja?” Na to je stariji u duelu ovako reagovao: „Nije svaki ovan pedvnodnik. Mi Srbi smo imali sreće.” A Simić se nije predavao: „U skupštinu svako može da uđe. To je javna kuća.” „Pucalo” se aforizmima, prštalo je od smeha u publici. Duel je završen  ovako:

Jovanović: „Najnoviji meteorološki izveštaj za Srbiju sutra. Vremena više nema.

Simić: „Rođen sam u Srbiji, od toga ću i da umrem.”

Govoreći o Slobodanu Simiću, Rade Jovanović je istakao da u životu nije imao veću obavezu, kao sinoć, da se oduži Simiću za sve što je on uradio za njega kao izdavač, kao kolega, kao čovek koji je bio u situaciji da pomaže i koji ga je držao u vezi sa aforističnim centrom satire Beogradom. On je objasnio da je tu priliku propustio pre godinu dana pošto zbog bolesti nije mogao da promoviše Simićevu knjigu izabranih aforizama „Kruna trnovita”.

—Zato se večeras osećam malo uplašeno, ako ni  večeras ne uspem da mu se odužim na korektan i konkretan način, ja ću umreti od stida. A ako se odužim više nikada neću nikome ništa govoriti jer je kranje vreme da ućutim. Zato vas molim da sa skepsom primite ovo moje izlaganje, jer moje su misli nesređene baš kao i cela zdravstvena situacija, ali idu u jednom pravcu da je Boban veliki čovek, veliki književnik, prijatelj kome ja nikada neću zaboraviti ono što je uradio za mene. Boban je napisao šest knjiga aforizama, četiri knjige priča, međutim Boban nije majstor kvantiteta, već kvaliteta. Za njega važi ona reklamna floskula „Dobro je od Simića je”. I taj Simić razara scenu koja je smatrana najboljom aforističarskom sredinom u Evropi koja je uskoro postala kao i politička situacija malo previše mirna u kojoj se svi bave aforizmom, a čini mi se da Boban sada ima više pacijenata među aforističarima nego pacijentima za koje se školovao—rekao je Jovanović i dodao:

—Tako da u toj ludosti Boban ima važnu ulogu da održi nivo aforizma i Boban se prihvatio jedne mogli bi se reći pionirske organizacije. On je uz pomoć izdavačke kuće Agora osnovao ediciju koja se zove nova satira u kojoj je objavljeno više od 12 knjiga, zatim mu je to bilo malo, pa je osnovao još jednu ediciju aforiznica u kojoj sada izlazi Bobanova poslednja knjiga koja je opravdala naslov te edicije. Pored sve aforističarske delatnosti u kojoj je Simić vrh vrhova ona ima jednu veoma laskavu titutlu on je tata srpske satirične kratke priče. Simić je dao metu svima koji se danas bave tom kratkom pričom koja je otprilike postala pomodna stvar u pisanju, međutim nedostižan je u tolikoj meri da se meni čini  da kad je on primio nagradu Radoje Domanović da je bilo moguće da se vreme nekako promeni i da  Domanović oživi, da bi sam Domanović bio veoma obraovan kad bi primio nagradu Slobodan Simić za satirične priče.

Glumac Momčilo Murić je pročitao tekst novinara, kritičara i pesnika Zorana Jeremića o svom dugogodišnjem prijatelju Slobodanu Simiću. U šaljivom tonu u tekstu se Zoran prisetio zanimljivih detalja iz njihovog prijateljstva, ali je publici između ostalog objasnio kako se Sima obreo u svetu aforizama i satire i dokle je dogurao.

Nada Selaković, novinar i prevodilac je govorila o Simićevoj novoj knjizi poezije „Ožiljak”

—Knjiga poezije „Ožiljak” pokazaće vam da satirična, cinična duša aforističara ima i drugu stranu tananu, osetljivu, pesničku. Njegovi stihovi će dirnuti osećanja i stanja duše, za sve će vam se učniti da je sve to još juče bilo zabolelo, iščililo i ostavilo osmeh iskustva. Doneće vam prepoznavanje, saosećanje i osvetljenje i to na mudar pesnički način.

Publika je imala priliku da čuje i nekoliko Slobodanovih satiričnih priča, koje su kazivali glumac Bato Jelisavčić i autor. Poseban ugođaj bilo je kazivanje Slobodanove poezije, a stihove su recitovali glumica Tanja Jovanović i autor Slobodan Simić. Glumac Momčilo Murić je izveo odlomak iz komedije Slobodana Simića „Nezavisna Republika užička” koja je 1997. godine bila postavljena u Narodnom pozorištu Užice. Simić je publiku podsetio i na najveću novinarsku patku stare Jugoslavije vezanu za izmišljeni intervju sa Živoradom Džonom Selakovićem, koji je poprimio ogromne razmere i u koji su poverovali gotovo svi, a koji su smislili  novinar Toni Stanković i ekipa Omladinskih novina „Minut do 12” čiji je i on bio član.

Poseban deo večeri je bio predstavljanje Siminih prijatelja, među kojima su bili pesnik Željko Marković, slikar Dragoljub Kaplanović, pisci Neško M. Ilić i Zoran Filipović, kao i novinar Toni Stanković

Stanković je svom prijatelju poklonio tortu u obliku knjige na kojoj je ispisan Simićev najpoznatiji aforizam: „Rođen sam u Srbiji, od toga ću i da umrem.”

—Pošto mi je Rade Jovanović rekao da ništa ne govorim, da nikoga ne bih uvredio, a pošto je ovo svečani momenat i nije prilika da čitam ono što pišem, jer ja pišem kad sam ljut, ja sam rešio da ovo veče zasladimo nekim lepim stvarima i da Simi poklonim tortu—rekao je Stanković.

Simić se zahvalio i rekao da je to zaista neočekivan gest koji nije deo scenarija.

Slobodan Simić je rođen u Užicu 22. avgusta 1963. godine. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu. Opštu medicinu je studirao u Novom Sadu i Beogradu gde je i diplomirao 1990. godine. Specijalizirao je psihijatriju 1997. a zvanje primarijusa stekao je 2009. godine. Specijalista sudske psihijatrije je od 2010. godine.

Objavio je knjige: „Najcrnje je crveno”, „Ratni profiter”, „Priče bez pouke”, „Vozi, Miško!”, „Brod pacova”, komediju  „Kako sam ponovo postao normalan”, „Nazaštićeni svedok”, „Švedski sto”… Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada, od aforizma godine do Domanovićeve nagrade za satiričnu prozu i Vibove nagrada za satiru…Prevođen je na engleski, nemački, ruski, poljski, mađarski, makedonski i rusinski jezik, a zastupljen je u mnogim antologijama, izborima i drugim knjigama.

M. H.

U Narodnom muzeju u Užicu danas je otvaranjem izložbe slika i crteža Vasilija Dolovačkog započela manifestacija „Muzeji Srbije, deset dana 10 od 10”. U okviru ove manifestacije koja se prvi put održava u našoj zemlji Užičani će imati priliku da od 9. do 18. maja obiđu Muzej i brojne izložbe koje su pripremljene za tu priliku.

O slikama Vase Dolovačkog na otvaranju je govorio Dragan Jovanović Danilov koji je i autor knjige o ovom slikaru i njegovom radu. U osnovi slika Dolovačkog je pejzaž, koji odiše kodom duhovne osobenosti tla, tj Vojvodine u kojoj Dolovački živi, ali i mediteranskih predela, rekao je Danilov.

—On pokušava kroz atmosferu tajanstva, mističnosti, metafizičnosti, misterije da dočara, zapravo metafizičnost prizora koje slika. Njemu je važan sudar sa prirodom, pejzažom, kontakt sa predelom tako da su njegove slike ovazdušene. On ima izoštren, čulan odnos prema pejzažu, vodi, predelu tako da je on sceničan slikar—naveo je Danilov.

Danilov je objasnio da je Dolovački najjači u materiji slika. Ta materija je, po njegovim rečima, topla, medonosna, tu se krije čitavo likovno otelovljenje i kod Vase nas osvaja ta zanatska veština.

— To govori o njegovim znanjima optike, svetlosnih izvora, on je slikar koji vaskrsava iščezli svet. Na njegovim slikama vlada duh organizovane osećajnosti, to je slikarstvo koje se bavi lepim, koje ukazuje na trajniji afinitet između čoveka, duše i lepote. Ovakvo slikarstvo u eri digitalizacije, kada je umetnost postala sve hladnija je važno, jer nas vraća srcu i toplini.

Vasilije Dolovački je rođen 1960. godine u Bavaništu, diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a postodiplomske studije je završio na Akademiji umetnosti u Beogradu. Član je ULUSA. Redovan je profesor na Akademiji klasičnog slikarstva, Univerziteta EDUCONOS u Sremskoj Kamenici. Izlagao je na više od 50 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, dobitnik je mnogih priznanja i nagrada.

Vasa Dolovački je istakao da je za njega veliki slikar osoba koja sadrži tri bitne karakteristike na vrlo visokom nivou i da taj stav nije menjao od kad je završio Akademiju do dana današnjeg.

— Prvi momenat je prirodna darovitost, da slikar svet oko sebe transponuje likovnim sredstvima, drugo su zanat, tehnika i  tehnologija u kojoj radimo, dakle moramo to dobro poznavati da bismo svaku svoju ideju efikasno realizovali, međutim to zovem azbukom i gramatikom, a mi smo tek naučili da pišemo. Kakvu ćemo pesmu napisati to zavisi od trećeg momenta šta smo mi, ko smo i šta sebi i o sebi možemo da ponudimo, to zovemo likovna poetika svakog ponaosob.

Dolovački likovnu umetnost poredi sa muzikom. Kao što čoveka melodijska celina dodirne i takne i on tu muziku sa pažnjom odsluša, tako i slika mora da ima jednu sličnu moć da zove na ponovno viđenje, rekao je Dolovački.

—Postoji mnogo slika koje volim da gledam, iako poznajem svaki njihov kvadratni santimetar, oko uvek želi da ga miluje kad god ima prilike da je vidi. U nadi i želji da će neka od ovih slika vas i sutra ponovo da pozove na ponovno viđenje, u nadi i želji da ćete svojim prijateljima preporučiti ovu izložbu, to je ono što meni daje snagu da sutra napravim još nešto bolje i kvalitetnije—naveo je Dolovački.

Izložbu je otvorila Ivana Stojiljković, narodna poslanica koja je pozvala Užičane da iskoriste priliku i da u narednih deset dana, koliko traje Manifestacija „Muzeji Srbije, deset dana 10 od 10” posete Narodni muzej i obiđu izložbu slika Vasilija Dolovačkog i ostale postavke. Ona je dodala, da je veoma važno što poznati umetnici dolaze u Užice i predstavljaju svoj rad, kao i da naš grad ima bogat kulturni život, jer se niz kulturnih institucija u Užicu trude da to održavaju na najvišem nivou.

M. H.

U Gradskoj galeriji Užice sinoć je otvorena izložba slika Milice Salaški, umetnice iz Beograda.

Otvarajući izložbu Zoran V. Cvetić, direktor Gradske galerije Užice je rekao:

—Moj prvi utisak kada sam pogledao slike tokom postavke radova je bio jedno odsustvo boja, ali kada sam malo dublje zagledao njene radove  primetio sam da je boja u tim slikama prisutna toliko koliko je potrebno. Zapravo boja je u duhu vremena, ona želi da prikaže vreme, a ne da akcentuje boju kao nešto primarno—naveo je Cvetić.

Milica Salaški je rođena 1980. godine u Beogradu, magistrirala je 2009. godine na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u klasi profesora Gordana Nikolića. Do sada je učestvovala na više od 60 grupnih internacionalnih izložbi u Bugarskoj, Grčkoj, Makedoniji, BiH, Finskoj, Švajcarskoj, Japanu, Slovačkoj, Italiji i drugim zemljama. Dobitnica je nekoliko nagrada iz oblasti slikarstva, među kojima izdvajamo nagradu Zlatna Paleta ULUS–a 2011. godine. Član je ULUS–a od 2005. godine.

U svom obraćanju publici Salaški se zahvalila organizatorima i Galeriji što su je pozvali i učinili tu čast da prikaže svoje slike.

—Ovo slike su nastale u periodu od prethodne dve godine i ranije. Drago mi je što sam u Užicu i ovo je moja prva poseta ovom gradu. Povezala bih taj utisak koji je meni jako bitan i pokušavam da tu ličnu impresiju u današnjem vremenu u sadašnjci koja je za moj rad vrlo inspirativna u smislu svakodnevice, prezentujem i na svojim platnima. A Užice je po meni vrlo zanimljiv grad i veooma specifičan po geološkom položaju, ali i po tome jer je to jedna ušuškana sredina, posebna, sa vrlo zanimljivom i vrlo progresivnom arhitekturom i samim tim kontekst ljudi u odnosu na arhitekturu i ovakvo rešenje, da kažem to tako, gradskog urbanog koncepta je za mene vrlo zanimljivo.

Na tvojim radovima se oseća i ta samoća koja je prisutna u ljudskoj svakodnevici. Odakle interesovanje za to?

—Sobzirom da je to kontradiktorno sa recimo razvojem tehnologije, uopšte dostupnosti informacija, pokrivenosti medija, tom kulturom spetakla, masovnog druženja… Primetila sam da svi mi, osećamo jednu vrstu otuđenosti u smislu da i pored tako velike interakcije i na prvi pogled masovne dostupnosti medija u suštini imamo jako, veliki diskontinuitet u osećanju drugog bića. Samim tim kao da se povećala razdaljina između svih nas, a u suštini je bliskost nešto što nas održava kolektivnim, svesnim bićima, jer smo mi vrlo zavisni od emocija i interakcije sa drugim ljudima. A u današnje vreme svi smo zbliženi tim tehnologijama, koje vrlo brzo napreduju, ali nas one samim tim distanciraju suštinski jedan od drugih.

Koliko je boja važna u tvojim radovima? Kako se odnosiš prema koloritu?

— Meni je boja značajna dotle dok ne konkuriše, značajno, sadržaju slike. Da bih istakla određenu formu i eventualnno posmatrača podstakla da razmisli o određenoj ideji koju pronalazi na slici, ne dajem dovoljno prostora da se boja isuviše razigra na površini, to jest ne koristim boju da bi stvorila utisak obojenosti, da tako kažem, već tona svakodnevice koji je nekada siv, nekada je u smislu jutarnjeg izlaska sunca, pa može da sadrži toplije nijanse. Na prvi pogled deluje kao da su to neboje, kao da kolorit nije u prvom planu.

Šta je to što te podstiče i inspišire da stvaraš?

—Inspiraciju mogu da pronađem iza svakog ugla, na ulici kojom prolazim, na svim mogućim događajima na svakodnevnom nivou, svakodnevnom iskustvu koje oblikujem i koje oblikuje mene, u ljudima iz moje okoline. Meni je inspiracija život sam. Recimo položaj čoveka u odnosu na sredinu u kojoj se nalazi, raznorazne stvari i problematika koji imaju tu svakodnevnu tematiku opet su povezani sa nekakvim psihološkim razvitkom ili nekom socijalnom tematikom, koja nema svoje vreme, već je nešto što je uvek aktuelno.

Koliko se u tvojoj karijeri menjao tvoj stil rada, tematika kojom se baviš?

—Nisam odskakala od lične ekspresije, uvek je u prvom planu bio čovek kao predmet slike i uvek je taj čovek bio postavljen u nekoj kompoziciji koja je bila izrazito humanističkog karaktera. Zato što smatram, mada neko može reći da je to podilaženje publici, da je to opipljivo i gledljivo zanimljivo. Neki misle da je bilo kakva predmetnost koja je svima nama dostupna i vidljiva, najjednostavnija da se razume i dokuči. Smatram da to nije baš tako jednostavno i da i pored tog prisustva figure, slika ne mora da ima samo taj realističan prizvuk svakodnevice već može da bude izmaštana. Jer je svakodnevica izvor sve moguće imaginacije, maštanja, naših snova. Od neke budnosti sve počinje, od nečega što možemo da doživimo može da se razvije mnogo više nego što možemo i da zamislimo i pretpostavimo.

Kakvi su ti planovi za dalje, postoji li mogućnost u tvom stvaralaštvu da nešto promeniš, okreneš se još nekim stvarima?

—Mislim da će moj rad imati konstantan kontinuitet i mislim da ću se zadržati na tim figuralnim kompozicijama. Niko ne zna šta će budućnost doneti, ali i dalje smatram da je to nešto što me nosi, gura napred, to je jednostavno meni i dalje vrlo zanimljivo. I dalje mislim da je sam čovek najintrigantniji i prosto nasjloženiji i najkompleksniji za samo prezentovanje bilo na slici ili na nekim drugim medijima, mislim da je ljudska prisutnost jako bitna u umetnosti.

M. H.

U osnovnoj školi Aleksa Dejović u Sevojnu u subotu, 16.maja održano je prvo takmičenje u čast Desanke Maksimović na temu „Deca i igra”.

Zakazano pa otkazano prošle godine zbog poplava koje su zadesile Srbiju, ovo takmičenje, realizovano od strane  prosvetnih radnika Vere Rajaković, profesora srpskog jezika i književnosti i Radovana Pavlovića, profesora razredne nastave, zamišljeno  više kao ideja  da se deca u većoj meri  posvete prirodi, igrama i međusobnoj direktnoj komunikaciji kroz igru, onako kako je to naša pesnikinja slavila kroz svoje pesme, da se odvoje od tzv. pametnih tehnologija, okupilo je brojne osnovce i srednješkolce užičkih škola.

U ime ideje koja je pokrenula nešto više od pukog takmičenja učenika, profesorka Vera Rajaković je izjavila:

—Desankina poezije nije misaona forma elektronske sveukupnosti. Ona je lična, topla, neprolazna istina doneta među nas harmonijom čistog zvuka. Istina koja utiče na duboku promenu uma, jer  u velikom broju Desankinih pesama je ovekovečena stvarnost doživljena u procesu odrastanja– igrama u prirodi. To nije i ne može modus internet shvatanje koje um ostavlja gladnim.