U predstavi „Arsenik i stare čipke” između svega ostalog pokazali ste nam i jednu bliskost između sestara koja se, gledajući u kontekstu savremene porodice gubi, čak i u tradicionalno porodičnom društvu kakvo je naše?

—U pravu ste potpuno. One u ovom komadu imaju jednu bliskost, toplinu, ljubav, jedno divno građansko vaspitanje. One su izuzetne gospođe, dve stare gospođe koje cene život i cene prijatelje , samo..imale su tu malu manu što vole da ubijaju ljude ali, iz milosrđa, kako one to kažu. To je jedan topao svet iz građanske klase koja danas više ne postoji.

Zadovoljni ste kako je predstava prihvaćena?

— Vidite i sami, sala je bila prepuna , publika je odlično reagovala. A vidite da smo ovde popularni i čim izađemo na scenu zadobijamo poverenje publike. Svi smo iskusni, radili smo mnogo do sada i posedujemo jednu veštinu da možemo da dopremo do publike , da pređemo rampu. Iako se publika malo udaljila , sticajem raznoraznih okolnosti , od ovih pravih teatarskih tekstova i komada, prosto – svi smo sviknuti na neku jeftinoću da nam prija jedna ovako zabavna predstava. Ovo je jedan dobar bulevar, ništa tu nije sofisticirano, ali to je jedna večita literatura koja će uvek opstati u teatru . No, svejedno, publika mora da se oslušne kao i na svakoj predstavi i u svakom pozorištu da bi se do nje doprlo.

Ovde ima gomila dece koja čeka da se fotografiše s Vama. Kako reagujete na tu situaciju?

—Nisam iznenađena popularnošću, no svi me, kao i sve nas,  začas zaborave, za dva , dva i po dana,  svi su zaboravljeni. Trenutno radim punom parom kao da imam puno manje godina i na taj način sma u podjednakom intenzitetu rada i rada i popularnosti kao i svih godina do sada. Taj konstantan intenzitet se , nekako sam namestio, i hvala Bogu da sam živa i još uvek zdrava. Krenula sam s talentom, dobro ispekla zanat i sad sve ovo što radim, radim s lakoćom. Čast mi je da me mladi prihvataju, znači: nije me pregazilo vreme, nisam zarđala…

U ovoj predstavi ste tetka koja ubija iz milosrđa..Ako koristimo termin ubistvo, šta biste Vi kao istaknuta glumica koja je dugo na našoj sceni ubili na istoj?

—Ubila bih tu jeftinoću kojom smo okruženi. Ja sam se davnih dana nadala da je s tim gotovo. Evo da se vratimo u devedesete , `95, `96..kad je počeo taj strašni sunovrat, ta strašna muzika koja je učinila zločin ovom društvu, kao da je to neko namerno uradio..i to još traje..i sve se to još i naziva kulturom?! Nek se ne vređaju ljudi koji to rade ali to je svojevrstan zločin. No, ja kao i svi mi moramo da živimo s tim jer smo na ovom prostoru, realna sam i svestna svega što nam se ovde nudi ali imam mogućnost i da se ne obazirem na takve stvari niti da ih prihvatam. Kad i ako ikad budem igrala u Londonu ili živela u Londonu onda ću isto tako biti svesna i realna u odnosu na tamošnju situaciju.

U odnosu na neke Vaše kolege s kojim ste istovremeno počinjali i gradili karijeru, nekako se stiče utisak da ste film zapostavili , posebno poslednjih godina?

— Pa , u suštini ja i nemam pravu filmsku karijeru niti sam je ikad imala. Inače, sad u ovim mojim godinama i ako se nađe neka uloga to može biti samo neka epizodna uloga. Za ove godine jednostavno je nemoguće naći nekakvu veću i značajniju ulogu ni na filmu ni na televiziji. Ja nekad nešto i nisam bila posebno tražena na filmu, uglavnom sam radila komedije, duhovite filmove  i čak sam i jedno vreme bila „proganjana” da ulazim u „jeftine” filmove. I to malo što sam radila , ti filmovi su preživeli i sada kad ih gledam bilo je tu divnih stvari, neki od njih i nisu stvarno „jeftini”. Ostali su kao jedna zabava sa puno situacija , ima tu i karakternih uloga , divnih glumaca koji su u njima pravili svoje velike uloge.

Dobili ste neke manje nagrade za svoj glumački doprinos ali nikad jednu veliku glumačku nagradu ?

— Niti je očekujem. Dobila sam puno manjih nagrada ali one velike niti očekujem niti se to podrazumeva. Pa,  naš dragi Nikola Simić koji je nedavno „otišao”, jedan velikan nad velikanima koji je obeležio naš teatar , slušajući o njemu, slušajući i gledajući pažljivo šta se o njemu priča i prikazuje ovih dana primetila sam  da on zapravo nema ni jednu veliku glumačku nagradu. Ima neke manje nagrade, ali Steriju, Žanku, Ljubinku, Dobričnin prsten..ne! Dakle, vidite šta se dešava, takvog velikana nagrade su mimoišle. Takođe skoro sam gledala Oliveru Marković u „ In memoriam” gde ona sama kaže kako su je velike nagrade zaobilazile. Sve seu to gluposti, te nagrade..I uvek nekako mislim da neko, neka jedna osoba pritisne u datom momentu ..Nema tu kriterijuma , to su neka pitanja i neki odgovori i dogovori i bla, bla i truć, truć…

Trenutno radite , gde sve, rekli ste da ste u punom radnom pogonu?

—Imam dosta mobilnih predstava kao što je „Arsenik…”, onda još manjih predstava koje su takođe mobilne, radim „Bravo šou”. Volim da radim manje stvari, ne volim jedino gužvu, ali i u ovim manjim stvarima imam dobre partnere i to je ono što radim s radošću.

Gorica Popović

Igrate jednu od nosećih uloga u „Arseniku..” i to dugo, pa da li Vam je poznato koje je ovo izvođenje do sada?

— Mi smo imali premijeru „Arsenika..” u februaru 2010. i evo već duže od četiri godine je na sceni. Ova predstava je dosta putovala, obišli smo Hrvatsku–gostovali u Zagrebu, još nekim gradovima u Hrvatskoj, pa Crna gora. Ovo nam je prvi put ove sezone da je igramo, posle pauze od juna meseca , a nakon Požege imamo već zakazano nekoliko izvođenja u Beogradu. Do sada smo je igrali više od sedamdeset puta, uigrana smo ekipa, pa nam ni pauza ne predstavlja neki veći problem.

Zadovoljni ste reakcijom publike u KC Požega?

— Na naše veliko zadovoljstvo sala je bila prepuna. Publika odlično reaguje na ovaj crni humor, a ako uzmemo u obzir da je komad već po malo poznat i popularan najviše zahvaljujući istoimenom filmu sa Keri Grantom  u glavnoj ulozi.  Publika voli komediju, razbibrigu, voli priču o dve bakute koje ubijaju svoje podstanare jer je to nešto što nas odvaja od svakodnevnih problema , naših čuda i svega ovoga s čim živimo.

Dosta ste prisutni na pozorišnoj sceni , na TV ekranima. Koje su Vam trenutne profesonalne preokupacije?

—Pa , evo u nedelju je počela nova epizoda „Jagodića”, TV serije koja već broji treću sezonu i jedna je od gledanijih. Letos smo snimali te epizode i očeku me još posla na toj seriji. Onda, nastavljam seriju „Zvezdara” na TV Pink, puno sam u pozorištu. Trenuto radim komad koji će imati svoju premijeru 6. decembra. Uradila sam i jednu predstavu o operskoj pevačici koja ne zna da peva i jako bih volela da je i ova publika vidi, inače to je hit komedija Ateljea 212. U februaru me čeka jedan veliki film, pa prema tome..nema odmora!

M. Nikolić u saradnji sa ekipom TV Požega

Dobre stvari, onako kako su po Bibliji i drugim svetim knjigama raznih vera ispisanim samo za pobornike tvrdih moralnih načela bile bi jako monotone u svojoj doslednosti ako bi ih svi i na isti način tumačili … Monotone , u smislu da se ne bismo imali čemu gorko nasmejati  na način kako ih je u njihovoj suprotnosti predstavio Džozef Keserlinger u svojoj ironičnoj komediji koja se većinom označava kao „crni humor” u komadu „Arsenik i stare čipke”. Ubistva, nešto iz milosrđa, nešto iz frustracija koje vuku korene iz detinjstva , porodično ludilo, porodične veze koje nastaju i koje se otkrivaju zarad leševa, kako utvrditi ko je normalan na šemi porodičnog stabla, sve to ovlaš podvučeno vladavinom sistema u kome je dobrovoljnim prilozima i donacijama moguće držati na uzdi i opštinu i policiju i sud su akcetovani događaji koji čine radnju ovog komada napisanog davne 1939. g . a prvi put postavljenog na scenu 1941. g. Dug život i skoro neprekidno postojanje jednog komada na scenama širom sveta od brodvejske premijere do danas govori da se mimo protoka vremena neke osobine ljudi ne menjaju. Sklonost ljudi da se opuste, nasmeju, uživaju u slikama i scenama nestvarne porodične zbrke gde se ljudi koji pripadaju različitim crkvama a imaju istu osobinu da nemaju porodicu pa prema nekoj logici  nužno bivaju usamljeni– ubijaju,  leševi takmičarski broje, skrivaju u kovčezima, zakopavaju u podrumu, braća mrze a ludi poštuju, zločinci menjaju fizionomiju plastičnom operacijom po potrebi…govori o tome da je ljubav prema cirkusu ili situacijama sa neočekivanim ili  suludim obrtima  uvek ista konstanta.

Dve sestre, starije dame Ebi (Seka Sabljić) i Marta (Gorica Popović), žive s nećacima Mortimerom Brusterom , pozorišnim kritičarem ( Nikola Vujović) i  Tedijem ( Nebojša Milovanović) koji je u svojim šizofrenim halucinacijama Teodor Ruzvelt i kopa kanal do Paname u podrumu porodične kuće. Tetke pod izgovorom da izdaju sobu biraju samce za koje zaključuju da ako nemaju porodicu moraju biti usamljeni pa prema tome i lišeni dalje muke ovoga sveta i spasavaju ih  otrovanim kupinovim vinom pri čemu Tedov Panamski kanal koriste kao grobnicu u koje ih isti sahranjuje u bezazlenom ludačkom uverenju  da su žrtve žute groznice. Zaplet u kome se posle dugogodišnjeg odsustva pojavljuje još jedan nećak sa licem koje podseća na Frankeštajna (Mladen Andrejević) za koji je zadužen njegov alkoholisani prijatelj koji se izdaje kao plastični hirurg, dr. Ajnštajn  (Boris Milivojević) s namerom da tu ostanu i istovremeno donoseći njihov leš. U trenutku kulminacije u kuću upada policajac (Bane Zeremski) zbog pritužbi komšija na buku a pri tome praveći zbrku u ionako zapetljanoj porodičnoj situaciji u kojoj se između živih petljaju dva leša, jedan kovčeg za skrivanje i jedna raka u Panamskom kanalu..Dovitljiv način pisca da ismeje i karikira američke vrednosti: slobodu veroispovesti, vlast i sudstvo, konvencionalne odrednice popularne umetnosti, američku porodicu kao stub društva , „američki san” kroz lik Tedija koji želi da bude predsednik, instituciju predsednika kao ikonu američkog društva (i svakog drugog) u ovoj rediteljskoj postavci ostaje zanemarena. Akcenat ove predstave je na površnoj humorističko zabavnoj igri a cela predstava oslanja se na tipične i uhodane igre glumaca na koje smo godinama navikavani kroz TV serije, filmove i pozorišne komade u kojima se pojavljuju. Osim Baneta Zeremskog koji u svoj lik policajca unosi nešto svežine i savremenosti u tumačenju, ni jedan od glumaca ne izlazi iz svojih tipičnih karakternih likova pomešanih s onim što gledalac očekuje od američkog brodvejskog komada. U većem delu predstave ne oseća se da likovi međusobno korespondiraju u svrhu radnje i akcije već  se stiče utisak odvojenosti i inidividualnosti. Kostimi iz doba američkih filmova četrdesetih kao i scenografija prosečne američke sobe srednjeg staleža jesu u svrhu prikazivanja mesta i vremena radnje, podvlače opise tipičnih likova ni po čemu ne odstupajući od konvencionalne rediteljske namere. Bez ikakve dubine i istraživanja, „Arsenik i stare čipke” UK „Vuk Karadžić” odigrana na sceni KC Požega 18.novembra,  na ovaj način su samo laka razbibriga i ovlaš dotaknut humor.

M. Nikolić