Drugi festivalski dan,u  četvrtak 6. novembra od 19, 30 na Velikoj sceni Narodnog pozorišta Užice, publika će imati priliku da pogleda a nakon toga i oceni predstavu Beogradskog dramskog pozorišta „Trpele”, autorski projekat i režija Boban Skerlić.

Igraju: Paulina Manov , Danica Ristovski, Jadranka Selec, Milena Pavlović Čučulović, Nataša Marković, Slađana Vlajović, Milica Zarić.

Prvog dana XIX Jugoslovenskog pozorišnog festivala izvedena je predstava „Doktor Nušić” nastala prema komadu „Dr” Branislava Nušića, u režiji Kokana Mladenovića, koprodukcijiski projekat Somborskog narodnog pozorišta i Kruševačkog pozorišta. Da nije 150. godina rođenja Branislava Nušića  jubilej  koga ove godine obeležavamo,  ne bismo imali pregled skoro svih Nušićevih komada na pozorišnim scenama širom Srbije i ne bi se toliko govorilo o nama samima, stanovnicima ove  države uvek i iznova prijemčive  propradljivom stanju  svesti i savesti koji nas  po crnom izdvajaju od ostatka sveta a na šta je svojevremeno ukazao  Ben Akiba. Crnom, jer predstava Doktor Nušić nema ni jedan svetao lik, ni jednu moralno čistu i neukaljanu ličnost. Baš onako kako je već duže vreme kod nas. Onako kako je reditelj pokazao da Nušićeva dijagnoza ukazuje  na maligno oboljenje jednog društva u kome je sve podložno moralnoj plesni izazvanog bakterijom zvanom kapital i njegovom  mogućnošću  da kupi sve: od časti do prijateljstva i savesti. Oštro sečivo  satire, na velikom broju mesta i groteske  nije mimoišao  skoro ni jedan segment društva, od najviših slojeva koji trguju jednako uspešno etičkim postulatima društva i pojedinca isto kao i materijalnim dobrima, pseudo humanitaraca, inovatora i uvoznika „novih” ideja, savetnika poliglota…, ali ni najširi sloj društva koji aplaudira na mig svog vođe pri tome na jedno oko osmatrajući ćar koji nudi sledeći. Bogatom i slojevitom radnjom  ljušteći opnu po opnu plodova balkanskog kapitalizma novog doba kritika nije zaobišla  ni umetnički tradicionalizam i multiplikovanje stereotipa na primeru dosadašnjih izvođenja Nušićevih komada i njegovih likova. Stožer oko koga se počinje dramaturški slojevito razotkrivanje  drušvenih uslova u kojima obitavamo jeste kupovina diploma i trgovina znanjem ali kroz taj događaj koji nam je doneo nesigurnost i nepoverenje u ionako neuverljivu vlast a da smo pri tome zaboravili da se posramimo jer smo za te iste glasali, samo je primer koliko smo nepromenljivi još od doba Nušićevskog upiranja prstom u večite slabosti srpskog mentaliteta. Busajući se u grudi sa pravim vrednostima u šta spada i porodica, ovakvo društvo iznedrilo je totalnu izopačenost u odnosima unutar te ćelije, gde  kroz ukazivanje na patrijarhat kao balkanski model života,  izniču i nove generacijske forme nezrele, nestabilne, neodlučne i labilne dece koja odrastaju u zaštićenim kavezima svojih staratelja (roditelja). Ta pogubljena generacija, svesni smo i viđamo ih svakodnevno, čeka svoju priliku da, vaspitanjem i uslovima života stečene unakažene sisteme ponašanja, ispolji  prvom zgodom bezobzirno utirući  i svoje korene primenjujući i potvrđujući tako porodični model ponašanja.

Glumci ova dva pozorišta izuzetno sigurno vladaju bogatim scenskim prikazom od narativnog izraza pa do scenskog pokreta prepunog značenja i figurativnog isticanja delova radnje ili dijaloga u metaforičnom akcentu. Saša Torlaković ( Života) prvak drame Somborskog pozorišta, svojom glumačkom ekspresijom daje nam lik patrona, sigurnog i samouverenog, čoveka našeg doba koji na izuzetno smiren i proračunat, zapadnjački hladan način  s perverznom lagodnošću i emotivnom distanciranošću  manipuliše svim uključujući i svoje potomstvo zarad statusa i bogatstva. Primer kapitalističkog oca. Biljana Keskenović ( Mara) , tipičan nušićevski lik sirove malograđanke  koja se po mužu našla na društvenoj lestvici kojoj ni po čemu ne pripada i kojoj je taj status tesan korset za svakojake sirove  gluposti i čemer neprosvećenosti. Branislav Trifunović  u ulozi Milorada daje nam prikaz razmaženog bogataškog  sina nenaučenog na obaveze i odgovronosti, prezaštićeno dete koji oseća da plan njegovih roditelja jeste nešto što žulja njegove sposobnosti i namere koje će tek usput, ako ih igra slučaja ili nužda  donese, otkriti. Kroz lik Ujka Blagoja ( Bojan Veljović), reditelj se poigrava i sa konzervativnim i šablonski tumačima Nušićevog dela, iznoseći kroz tumača ove uloge na scenu ne samo rođaka, asistenta u mutnim radnjama glavnog junaka nego i jednu olinjalu glumačku  formu provincijskog manipulanta, sitnog trgovca jednako sposobnog na prevaru kantarom i očima, onako kako se decenijama igrao na scenama naših pozorišta.

Ostatak glumačke ekipe svakako zaslužuje pohvalu za sigurnost i uigranost do simbioze  budući da kompleksnost rediteljske ideje ni u kom slučaju ne trpi proizvoljnosti niti omaške. Songovi  Marka Šelića Marčela izbrušeni na ironiji i parodiji  po odobrenju Dokotora za drušvo bili bi poželjan i nezaobilazan  deo svakog udžbenika za dijagnostiku. Scena s mnoštvom  rekvizita koja može i promeniti svoju namenu samo dodatno ističe još jednu od bolesti našeg doba– materijalističko gomilanje stvari, produkcija i potrošnja, i nagon za gomilanjem istih koji u suštini jesu koren svakog duhovnog urušavanja (diploma može jednako dobro poslužiti i kao stolica) i degradiranja ( potrebno je imati jednu sliku za javnost a jednu za sebe). Kostimi Dragice Laušević, stilski kostim pretežno crne boje s po nekim detaljem u boji, osim glavnog lika koji u svrhu statusnog simbola nosi crveni kaput,  u funkciji su onoga što „Doktor Nušić” želi da kaže: da smo svi jednaki, i jednako krivi za ovo što nam se događa, za ovo što smo preko noći od „provincije postali Evropa.”

M. Nikolić

Ruski umetnik svetske slave, najveći mladi violinski virtouz današnjice Jurij Revič nasupiće 13. novembra u Beogradu. Ovaj umetnik svetskog glasa na čije nastupe se čeka godinama zahvaljujući našem violinisti Jovanu Kolundžiji čiji je blizak saradnik , kad je u pitanju Srbija i Beograd rado napravi izuzetak u svom pretrpanom rasporedu angažmana. Ovom prilikom, svojim koncertom otvoriće Međunarodni festival kamerne  muzike u Centru lepih umetnosti u Guarneriusu koji će trajati od 13. do 15. novembra a pod pokroviteljstvom Skupštine grada Beograda i koji će  pored Reviča ima predstaviti  srpskoj publici vrsne mlade muzičare iz celog sveta.

Jurij Revič , 23– godišnji moskovljanin potiče iz muzičke porodice a violinu je počeo da svira od pete godine a već sa sedam postaje đak Centralne muzičke škole u okviru Državnog moskovskog konzervatorijuma. Godine 2009. primljen je na Bečki konzervatorijum u klasi Pavela Vernjikova. Dobitnik je nagrada na međunarodnom takmičenju „Virouzi 21. veka” u Moskvi, na Međunarodnom takmičenju „Oldenburg Promenade” u Oldenburgu , na međunarodnom violinskom takmičenju David Oistrać, a  2010.g.  dobio je prestižnu  stipendiju za mlade muzičare Mstislav Rostropovič.  Dobitnik je i nacionalnog priznanja „ Božićna zvezda” i Medalje za veliki doprinos pronošenju slave Rusije a prvi je dobitnik priznanja Gruzik fondacije.  Do sada je nastupao na svim prestižnim koncertnim salama sveta od njujorškog Karnegi Hola, tokijskog Metropoliten Hola, bečkog Musikverein–a,  Glenn Gould studija u Torontu, moskovske sale Čajkovski…Prošle godine svojim nastupom  otvorio je 35. sezonu prestižne Milanske skale.

Od nedavno Jurij Revič je jedan od najmlađih univerzitetskih profesora u Evropi na bečkoj Muzičkoj akademiji. Osim toga , promoter je i ambassador Betoven centra i poznate Amadeus škole u Beču, a kroz Evropsko– rusko društvo za međunarodnu saradnju (čiji je umetnički direktor) pokretač je brojnih humanitarnih akcija.

Uz muziku ovaj mladi umetnik svestranost svoje ličnosti predstavio je ovog leta i kroz kratki film „Confusion” gde potpisuje scenario, režiju i igra glavnu ulogu. Ovaj film je od strane nekih stučnih krugova proglašen za film meseca a njime Revič skreće pažnju javnosti na probleme osoba s oštećenim sluhom .

Ovaj virtouz koji je već u svojoj 23. godini od strane umetničke kritike i publike stekao epitet „novog Paganinija” za koncert u Guarneriusu pripremio je program koga čine kompozicije Paganinija, Sarasatea, Tartinija, Pergolezija i Ravela. Na sceni 13. novembra nastupiće sa našom poznatom pijanistkinjom Natalijom Mladenović.

Koncert počinje u 19, 00 a karte se mogu nabaviti u Guarneriusu.

Za one koji nisu u mogućnosti da uživo potvrde atribut jednog od najboljeg violiniste , uživanje može da pruži i insert sa snimka Revičevog koncerta:

M.Nikolić

U javnosti dokazani kvalitet i autentičan likovni  izraz užičkog  slikara Aleksandra  Dimitrijevića  biće ,  skupa  sa još četvoricom svojih kolega poteklih sa novosadske likovne  akademije , predstavljen  u beogradskoj galeriji „New Moment” od 06. do 30.novembra. Zajedno s Dimitrijevićem svoja dela beogradskoj publici predstaviće i Petar Mirković, Tadija Janičić, Milan Nešić i Momir Bulović. Izložba simboličnog i pomalo apsurdnog naziva „Odličan 5” ima za cilj da pokaže autentičnost duha petorice slikara koji svoj atrubut „odličnosti” zavređuju nastojanjem da na prvo mesto stave kvalitet u odnosu na kvantitet za razliku od sredine i uslova u kojima žive i rade gde je sistem vrednosti upravo obrnut. Nazivajući ovu petorku „modernim nomadima” stručna javnost ističe njihovu kosmopolitsku oslobođenost u likovnom  izrazu isto koliko i u umetničkom duhu koji je godinama razvijan i nadograđivan kroz njihove izložbe od Nju Jorka, Majamija, Londona, Amsterdama, Beča..

O svom učešću na toj izložbi Aleksandar Dimitrijević je izjavio:

—Umetnici koji izlažu na „Odličan 5” su moji prijatelji s kojima sam proveo puno vremena i koji su jako zaslužni za moj razvoj u umetničkom smislu. Za mene je ova izložba značajna ne samo zato što se radi o izložbi koja objedinjuje jedan donekle sličan izraz sveta kroz likovnu umetnost nego i zbog toga što se mi konačno okupljamo na jednom mestu.

„ „ Odličan 5” je izložba kojom ovi umetnici izražavanju svoj bunt, stvaraju iluziju fotografije, kritikuju banalnost naše civilizacije i poigravaju se sa mitovima popularne kulture koji su ukorenjeni u našoj svakodnevici. Oni istražuju teme dokolice, igre i odsustva kontrole  i kombinuju ih sa tipično slikrskim elemetnima, linijama i nanosima boje s jedne strane , i nasumičnim delovima teksta s druge. Beskrajne varijacije ovih komponenti slika koje su istovremeno monumentalne i intimne ,umetniku omogućavaju ispitivanje određenih unutrašnjih psiholoških stanja. Kombinujući razne likovne i nelikovne elemente dolaze do interesantnih vizuelnih formi i predstavljaju realnost bez eufemizma i ulepšavanja. ” (City Magazine )

M. Nikolić

U Gradskoj galeriji Požega u utorak 04. novembra otvorena je izložba crteža Olivera Veljovića. Radi se o umetniku mlađe generacije (1975) , rođenom u Kruševcu koji je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu , odsek zidno slikarstvo. Oliver Veljković će otvaranje njegove, pete po redu samostalne izložbe u Požegi pamtiti i kao datum kada je postao otac. Iz tog razloga umetnik nije bio prisutan na otvaranju, pa je direktor KC Požega Slađana Petrović Varagić u njegovo ime ali i u ime galerije pozdravila prisutnu publiku:

— Oliver Veljković se bavi slikom i crtežom i njegove teme su uglavnom porteti. Na ovim dcrtežima možemo da vidimo da , pored klasične teme porteta, umetnik u svoji radovima veliku pažnju posvećuje preispitivanju različitih pojmova modernizma i humanog liberalizma. Zapravo, on preispituje identitet, poredak, subjekt i nekako u tim crtežima koji imaju dodira i sa fotografijom i filmom dolazi do zaključka da je današnji svet postao dosta izveštačena tvorevina koje potire identitet i u kojoj pojedinac , jedinka sa autetničnim identitetom nije dobrodošao…

Slađana Petrović Varagić je na otvaranju izložbe , na pitanje novinara, govorila i o planovima rada Gradske galerije do kraja godine:

– Izložba crteža Olivera Veljikovića traje do 26.novembra a potom  bi trebalo da uđemo u program adaptacije galerije. Naime , Ministarstvo kulture i informisanja je odvojilo određena sredstava za adaptaciju podova i zidova galerije, i pošto su zakonski preduslovi ispunjeni i ispoštovane sve procedure, nadam se da će adaptacija biti završena za dve nedelje. Nakon toga, planiramo izložbu pod nazivom „Požeški decembar” na kojoj, kao institucija kulture želimo da publici predstavimo naše umetnike koji se amateriski bave umetnošću . Reč je o zajedničkoj izložbi požeških umetnika Rajka Novakovića i Miroslava Jovićevića.

M.Nikolić

foto: Chema Mandoz

„Cilj našeg puta je da pronađemo put do našeg cilja ”( Zoran Rankić)

Ne prođe ni mesec a da se ne desi neki skandal, ne onaj svakodnevni kojim se pune dnevne novine, nego nešto veliko, što protrese i koštanu srž. Ima nekoliko decenija kako smo postali prostor koji svoju duhovnu ezgistenciju duguje sendvičima praznine s skandalima. Hteo ili ne, čitao ili ne čitao dnevnu štampu, gledao ili ne gledao televiziju, otvarao ili ne sajtove, čovek si , prema tome –socijalno biće a time i upućen na komunikaciju. Da preskočimo politiku i ekonomiju i najnovije hitove kojima se reckaju marketinški bonusi i statusni buđelari naših uglednika, ni ovo malo jadne kulture ne biva pošteđeno istih.

Najnoviji događaj s Oktobarskim salonom je mnogo nas shvatilo ne samo kao šamar životnim opredeljenjima za bavljenje umetnošću nego i kao direktno ugrožavanje prava na slobodnu misao.  Mnogo ljudi u Srbiji koji su svoj život poistovetili s umetnošću su godište ili su mlađi od Salona, što znači da su uz njega odrastali , učili, prihvatali ili odbacivali ono što se tamo imalo videti. U tome i jeste bila, u tome i jeste stvar sa svakom izložbom, zvala se ona Oktobarski salon ili ne. Umetnik, umetnost, misao, ideja, rad…postoji da bi bila izložena, viđena, ocenjena i shodno tome doneta odluka da li je vredna ili ne, zaslužuje li da opstane ili ne , dozvoljava li nadogradnju u vremenu ili ide putem zaborava. Kako drugačije da znamo gde smo , šta smo uradili,  gde je svet u odnosu na nas ili mi u odnosu na svet. Kad razmišljaš o tome… kad želiš da napregneš vijuge da razumeš. O tome šta je u umetnosti vredno i šta zaslužuje pažnju sadašnjosti i svetlo oko budućnosti trebalo bi da odluče stručnjaci iz te oblasti i u krajnjem publika zarad koje se umetnost i dešava.  No, kod nas se u poslednje , kao u  neko ranije vreme za  koje smo pomislili da je davna prošlost,  sve počelo  rešavati odlukam i  dekretima vlasti . Prvo– nema pozorišni  festival u Smederevu. Ima, ali nije po volji nego mora po propisima. Drugo, Oktobarski salon postaje bijenale. Od bijenala koji, naravno zbog očekivanog  manjka sredstava neće moći da ugosti kvalitet ostaje korak do ukidanja..  Pa i da nije tako i u prvom i u drugom slučaju, kako to da država, vlast može da odredi šta je umetnost, da li  može , treba i pod kojim uslovima da ezgistira.

Gde je to u istoriji bilo da su političari bili uspešni umetnici? Obrnuto jeste– od Andrića, Crnjanskog, Ćosića… ali se uvek politički uspeh naslanjao na snagu ličnosti izgrađene umetnošću i shvatanja života i stvarnosti  kakvog ona oblikuje.  Novca nema, nikad ga nije bilo, a kako je počeo da se steže ekonomski kaiš, počeo je kao i u porodicama, prvo oko vrata onoga što bi trebalo da bude nosilac nacionalnog identiteta i snage jednog naroda– po kulturi i obrazovanju, tako da je ovo objašnjenje za ograničenje  jedino u domenu izgovora. Meni ova logika , kao ni mnogima nije jasna: ako želimo , a niko u to ne sumnja , prosperitet, ko će ga doneti, ko će ga izneti i ko će ga razvijati? Polupismen, nekulturan narod? Nigde , nikad nije bilo, niti u jednoj istoriji  zabeleženo. Pa ni Obrenovićevsku Srbiju , onda kada je bila među ekonomskim silama u Evropi nisu na tu razinu izneli čuvari svinja nego trgovci i ugledne zanatlije  koji su zarad obrazovanja išli i slali svoju decu na sveučilišta  u Peštu. Idemo i sad kojekuda zarad obrazovanja, šaljemo svoju decu ,  samo..slabo se vraćamo. Pa i gde bi da se vratimo? Odeš, naučiš, nagledaš se svega i sveta koji ide negde, stvari koje svakim danom napreduju i u koju otadžbinu sa tim? U onu  gde je uglednicima nerazumljiva nova misao, gde je nova umetnost dobrodošla samo u tragovima svake druge godine  da ne bi dobili crveni karton od svetskih igrača koji barem na papiru traže slobodu?

Prvi put kad se desio skandal sa pozorišnim festivalom jedno od obrazloženja je bilo da se sve u toj umetnosti ima vratiti tradicionalnom glumačkom umeću bez eksprimenata i novih formi, sada je isto to prevedeno na proterivanje mondijalističke umetnosti iz Srbije.  Naravno, kad nešto ne razumeš, a bilo je i izjava o nerazumevanju nove umetnosti , lakše je zabraniti , ukinuti, potisnuti u ćošak da neko to nerazumevanje ne bi protumačio pogrešno ili ne daj Bože pitati ili se dodatno obrazovati na tom polju. Lakše je ovako. Nema i gotovo. Ovoliko koliko ja znam je i više nego dovoljno da bi svi bili srećni. A najsrećniji bih bio kad bi svi mogli jednako misliti, ni zere tamo ni zere ovamo, e..,  kad bi se jedan takav dekret mogao doneti koliko je pameti i uma svakom od nas potrebno i dovoljno ..Pre nepunu nedelju na ogorčenost koju mnogo nas deli, ogorčenost koja dovodi do isprovociranosti , na jasnu i glasnu konstataciju o ovom događaju, jedan od kolega mi je skrenuo  pažnu:„ Bolje je da ne laješ mnogo…” Društvo u kome je sopstvena misao– lajanje a ne povod za dijalog ne može nikako da se uvrsti ni u jedan od modela demokratije osim ovog našeg. A u prilog slobodnoj misli pisao je  i Meša Selimović u romanu koji je bio jedan od najprodavanijih na prethodnom Sajmu knjiga–„ Derviš i smrt”: „Boj se ovna , boj se govna. Pa kad ću živeti?” Samo da nekom ne padne na pamet  da donese odluku ili dekret   da se ova rečenica, kao neprikladna srpskoj umetnosti ili životu ,  izbaci iz romana..

M. Nikolić

Smederevska Palanka je godinama unazad jedan od centara novih teatarskih formi kojima je posvećen festival istoimenog naziva. NOVE TEATARSKE FORME  je  festival koji se ove godine održava od 03. do 09 . novembra je opredeljen da na jedno mesto skupi sva tatarska ostvarenja od   gradskih pozorišta do malih pozorišnih trupa neguju alernativni scenski pristup , istraživanja u teatarskom izrazu od pozorišta pokreta pa preko unošenja vanepropske tradicije u pozorišnu naraciju (pozorište senki , kabuki teatar), iskušavanje mogućnosti verbalnog teatra, otvorene , alternativne načine tumačenja klasičnih tema..

Ovogodišnji festival NOVE TEATARSKE FORME  okupio je u KC Smederevska Palanka sledeća ostvarenja:

–ponedeljak 3. novembar: Duplo dno, KOT teatar Rakovica

–utorak 4 . novembar : Iblis, Teatar levo, AKUD  Ivo Lola Ribar Beograd

–sreda 5. novembar: Stend AP Sebrie (političko satirični kabare) , SKC Niš

– četvrtak 6.novembar: Bekstvo (monodrama) ,KC Paraćin

–petak 7. novembar : Paradoks, Teatar Sunce, Kraljevo

–subota 8.novembar : Kad je Petar Pan sreo Kristijanu F., Gradsko pozorište Ruma

–nedelja 9.novembar  (18, 00) Bogojavljenska noć, Gradsko pozorište Bečej

i  od 20, 00 One su htele nešto sasvim drugo, Gradsko pozorište Palanka (van konkurencije).

Predstave počinju od 20, 00 a nakon odigranih predstava održavaju se razgovori u vidu okruglog stola.  Festival je  pored opštine Smederevska Palanka podržalo i Ministarstvo za kulturu i informisanje.

Izvor: KC Smederevska Palanka

M. Nikolić