foto: Chema Mandoz

„Cilj našeg puta je da pronađemo put do našeg cilja ”( Zoran Rankić)

Ne prođe ni mesec a da se ne desi neki skandal, ne onaj svakodnevni kojim se pune dnevne novine, nego nešto veliko, što protrese i koštanu srž. Ima nekoliko decenija kako smo postali prostor koji svoju duhovnu ezgistenciju duguje sendvičima praznine s skandalima. Hteo ili ne, čitao ili ne čitao dnevnu štampu, gledao ili ne gledao televiziju, otvarao ili ne sajtove, čovek si , prema tome –socijalno biće a time i upućen na komunikaciju. Da preskočimo politiku i ekonomiju i najnovije hitove kojima se reckaju marketinški bonusi i statusni buđelari naših uglednika, ni ovo malo jadne kulture ne biva pošteđeno istih.

Najnoviji događaj s Oktobarskim salonom je mnogo nas shvatilo ne samo kao šamar životnim opredeljenjima za bavljenje umetnošću nego i kao direktno ugrožavanje prava na slobodnu misao.  Mnogo ljudi u Srbiji koji su svoj život poistovetili s umetnošću su godište ili su mlađi od Salona, što znači da su uz njega odrastali , učili, prihvatali ili odbacivali ono što se tamo imalo videti. U tome i jeste bila, u tome i jeste stvar sa svakom izložbom, zvala se ona Oktobarski salon ili ne. Umetnik, umetnost, misao, ideja, rad…postoji da bi bila izložena, viđena, ocenjena i shodno tome doneta odluka da li je vredna ili ne, zaslužuje li da opstane ili ne , dozvoljava li nadogradnju u vremenu ili ide putem zaborava. Kako drugačije da znamo gde smo , šta smo uradili,  gde je svet u odnosu na nas ili mi u odnosu na svet. Kad razmišljaš o tome… kad želiš da napregneš vijuge da razumeš. O tome šta je u umetnosti vredno i šta zaslužuje pažnju sadašnjosti i svetlo oko budućnosti trebalo bi da odluče stručnjaci iz te oblasti i u krajnjem publika zarad koje se umetnost i dešava.  No, kod nas se u poslednje , kao u  neko ranije vreme za  koje smo pomislili da je davna prošlost,  sve počelo  rešavati odlukam i  dekretima vlasti . Prvo– nema pozorišni  festival u Smederevu. Ima, ali nije po volji nego mora po propisima. Drugo, Oktobarski salon postaje bijenale. Od bijenala koji, naravno zbog očekivanog  manjka sredstava neće moći da ugosti kvalitet ostaje korak do ukidanja..  Pa i da nije tako i u prvom i u drugom slučaju, kako to da država, vlast može da odredi šta je umetnost, da li  može , treba i pod kojim uslovima da ezgistira.

Gde je to u istoriji bilo da su političari bili uspešni umetnici? Obrnuto jeste– od Andrića, Crnjanskog, Ćosića… ali se uvek politički uspeh naslanjao na snagu ličnosti izgrađene umetnošću i shvatanja života i stvarnosti  kakvog ona oblikuje.  Novca nema, nikad ga nije bilo, a kako je počeo da se steže ekonomski kaiš, počeo je kao i u porodicama, prvo oko vrata onoga što bi trebalo da bude nosilac nacionalnog identiteta i snage jednog naroda– po kulturi i obrazovanju, tako da je ovo objašnjenje za ograničenje  jedino u domenu izgovora. Meni ova logika , kao ni mnogima nije jasna: ako želimo , a niko u to ne sumnja , prosperitet, ko će ga doneti, ko će ga izneti i ko će ga razvijati? Polupismen, nekulturan narod? Nigde , nikad nije bilo, niti u jednoj istoriji  zabeleženo. Pa ni Obrenovićevsku Srbiju , onda kada je bila među ekonomskim silama u Evropi nisu na tu razinu izneli čuvari svinja nego trgovci i ugledne zanatlije  koji su zarad obrazovanja išli i slali svoju decu na sveučilišta  u Peštu. Idemo i sad kojekuda zarad obrazovanja, šaljemo svoju decu ,  samo..slabo se vraćamo. Pa i gde bi da se vratimo? Odeš, naučiš, nagledaš se svega i sveta koji ide negde, stvari koje svakim danom napreduju i u koju otadžbinu sa tim? U onu  gde je uglednicima nerazumljiva nova misao, gde je nova umetnost dobrodošla samo u tragovima svake druge godine  da ne bi dobili crveni karton od svetskih igrača koji barem na papiru traže slobodu?

Prvi put kad se desio skandal sa pozorišnim festivalom jedno od obrazloženja je bilo da se sve u toj umetnosti ima vratiti tradicionalnom glumačkom umeću bez eksprimenata i novih formi, sada je isto to prevedeno na proterivanje mondijalističke umetnosti iz Srbije.  Naravno, kad nešto ne razumeš, a bilo je i izjava o nerazumevanju nove umetnosti , lakše je zabraniti , ukinuti, potisnuti u ćošak da neko to nerazumevanje ne bi protumačio pogrešno ili ne daj Bože pitati ili se dodatno obrazovati na tom polju. Lakše je ovako. Nema i gotovo. Ovoliko koliko ja znam je i više nego dovoljno da bi svi bili srećni. A najsrećniji bih bio kad bi svi mogli jednako misliti, ni zere tamo ni zere ovamo, e..,  kad bi se jedan takav dekret mogao doneti koliko je pameti i uma svakom od nas potrebno i dovoljno ..Pre nepunu nedelju na ogorčenost koju mnogo nas deli, ogorčenost koja dovodi do isprovociranosti , na jasnu i glasnu konstataciju o ovom događaju, jedan od kolega mi je skrenuo  pažnu:„ Bolje je da ne laješ mnogo…” Društvo u kome je sopstvena misao– lajanje a ne povod za dijalog ne može nikako da se uvrsti ni u jedan od modela demokratije osim ovog našeg. A u prilog slobodnoj misli pisao je  i Meša Selimović u romanu koji je bio jedan od najprodavanijih na prethodnom Sajmu knjiga–„ Derviš i smrt”: „Boj se ovna , boj se govna. Pa kad ću živeti?” Samo da nekom ne padne na pamet  da donese odluku ili dekret   da se ova rečenica, kao neprikladna srpskoj umetnosti ili životu ,  izbaci iz romana..

M. Nikolić