Nebojša Milovanović

by Velimir Popovic
0 comment
Poeziju moderan čovek  obično prepoznaje  kao književnu formu koja se vezuje za školske dane i kasnije, ukoliko nije vezana za delatnost kojom smo izabrali da se bavimo, biva ili zaboravljena ili umetnuta na listu obaveza naše dece kao njihovo školsko štivo ili vannastavna aktivnost. Nesvesni da zapravo svaki od naših života služi kao motiv pesnicima koji iz njih crpe inspiraciju za ono što smatramo umetnošću pojmljivu i prijemčivu emotivnim sanjarima koji balansiraju na marginama života ogrubelog od borbe za materijalnu egzistenciju, poeziju smo skoro proterali iz naše masovne kulture. Da taj biser naše duhovnosti ne bi zaboravili  potrudio se glumac Nebojša Milovanović koji je tvorac „Stand downa sa Nebojšom Milovanović” koji uz podršku benda „Orasi” izvodi na sceni Zvezdara teatra u Beogradu, a koji je gostovao 3. aprila  u Kulturnom centru Požega.
O motivima za ovu vrstu dramske forme Nebojša Milovanović je izjavio:
—Živimo u vremenu u kome se često upotrebljava i već  izlizuje od upotrebe fraza da nije vreme za poeziju. Meni to zvuči jako čudno jer znam koliko je to divna i veličanstvena stvar i da ljudi prave tu grešku što poeziju i poetske događaje vezuju za dosadu. Mi imamo velike pesnike, to su biseri i to neko mora da čuva. Ja sam skupio hrabrost i rekao: Ja sam glumac i to moram da čuvam! Osluškujući reakcije a pri tom ne želeći da to zvuči kao iz nekih prošlih vremena i da, kao što to svi radimo, pratim neke trendove napravio sam jedan obrt. Napravio sam pozorišnu predstavu koja uključuje i ono što je moderno i to je ono što se zove „Stand down s Nebojšom Milovanović”  i usput i objasnio taj žanr za koji su rekli da je moderan. Poslužio sam se svojim znanjem, umećem, pomalo lukavstvom i– izgovorio sam poeziju! I toliko mi je drago jer, govorim moj izgor nekih dvadesetak pesama koje su poređane dramaturški, jednim redosledom u neku vrstu predstave, uklopio sam to sa muzikom, vizuelnom indentifikacijom onoga o čemu govorim. Drago mi je i da ljudi jako lepo reaguju na to. Lično meni je ovo najveća satisfakcija u odnosu na sav moj dosadašnji rad, jer potiče od mene i iz mene, završava se sa mnom a pri tome postoji i dobra reakcija publike na sav taj moj trud.
Budući da već neko vreme izvodite ovaj Stand down na sceni Zvezdara teatra, šta kažu Vaša osluškivanja publike ako imamo u vidu da se književne večeri a posebno kad je poezija u pitanju smatraju, nazovimo to namenskom kulturom, kulturom za odabrane ljubitelje ili za stručne poznavaoce ?
—Tu ima toliko toga lepog da znam ljude koji dolaze i po nekoliko puta. Teško je sve čuti odjednom, to su sve biseri, igre reči..Tu imate Ljubomira Simovića čija poetska reč je sva od snohvatica, sve to što on piše je jedan sitan vez. To nije ono: hajde sad da zahvatimo jedom velikom lopatom!, to su sve sami filigrani. Pa Matija Bećković, Brana Petrović, Mika Antić…sve sami majstori reči i misli koji se ne mogu uhvatiti na jedno slušanje. Bilo je tu i mlađe i starije publike, bilo je i onih pripremljenih, koji su znali šta ih čeka kad dođu ali i onih neupućenih u smislu da nisu znali šta da očekuju ali su se „zakačili” za neke stvari. Za mene je to više nego dovoljno. Oni su čuli ono što treba da čuju. Nije samo poenta da se lepo provedu, da vide neke glumce koje gledaju na televiziji što se često dešava na pozorišnim gostovanjima pogotovo u ovo vreme kada je sve tržište i komercijala. Ovo vreme, o tome i govorim i igram se s tim stvarima, je vreme u kome se govori o „pitkim stvarima”. Kad pitate nekog koji žanr igra reći će vam: pitka komedija! Šta to znači? Znači –neće ništa boleti,malo popijemo– strašno pitko, smejaćemo se i zabavljaćemo se! Ja to razumem i to jeste tako zato što ljudi žive u sve težim vremenima i žele da dožive neku vrstu pražnjenja a pozorište upravo tome i služi.  Pozorište i služi za pražnjenje, neku vrstu indentifikacije, pa čak i pražnjenja smehom itd. Ovde ima smeha ali onog drugačijeg jer se čuje i nešto što nije uobičajeno, što je drugačije. Ima i jednog i drugog.
NEBOJSA2
Kad ste počeli da radite ovu formu da li ste razmišljali kome je to namenjeno, naime, da li je teško naći publiku koja nije ona akademska, elitistička u smislu da traži samo jedan žanr, u ovom slučaju poeziju, i onu koja je naviknuta i očekuje komade zabavnog karaktera ?
—Nije teško naći takvu publiku. Ljudi su toga željni ali nekako svi živimo po nekoj inerciji pa se tako i ponašamo. Nisam iz tih pobuda krenuo da se bavim ovim. Naime, poezija je bila jedan od okidača koja je meni, kao što to biva kod svakog mladog čoveka, dala smernice i predodredila životni put u smislu izbora zanimanja kojim ću se baviti. Ja se ovim borim za publiku koja prepoznaje blistave stvari, i boriću se jer  moramo da postanemo publika koja će stvoriti kvorum, moramo da nadglasamo onu drugu vrstu publike. To je moja misija i nastaviću s tim. Igram u nekoliko sjajnih projekata u pozorištima u Beogradu, u predstavama koje su već postale kultne, daleko od toga da nisam zadovoljan publikom koja ih gleda ali ovo je neka vrsta moje lične misije. A od strane prijatelja, gledalaca i ljubitelja pozorišta upozoren sam da se suviše skromno ponašam u odnosu na ovaj „Stand down sa Nebojšom Milovanovićem” jer su mi skrenuli pažnju da bi bilo dobro da to što više ljudi vidi i čuje.  Jedan moj prijatelj, pozorišni i TV reditelj Petar Stanojlović koji je gledao ovaj Stand down i koga sam zamolio da napiše nešto za progam predstave rekao je, da parafraziram, da se iza engleskog naziva krije subverzija, da se krije metafora, da se krije glumac i da je izuzetno srećan što je glumac prevario glumu i što je prevario publiku i da je to jedini način da poezija postane masovna pojava i da postane main stream. To jeste main stream jer ljudi koji su to pisali, svojevremeno su bili pravi main stream ali su vremenom skrajnuti.  Mi to moramo da vratimo. Zato ja zovem svoje kolege glumce da gostuju. U ovom Stand down postoji mesto za gosta i na svakom izvođenju neko od mojih kolega glumaca gostuje – govori poeziju.
Pored ove i redovnih repertoarskih predstava u Beogradu, radite li na nečemu novom?
—Ja sam inače član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta i tu sam aktivan u predstavama koje su trenuto na repetoaru. Trenutno radimo na novoj predstavi, Molijerovom „Uobraženom bolesniku” u režiji Jagoša Markovića te očekujemo premijeru 24. aprila. Osim toga čekam da se pojave neki od filmova koje sam već uradio a očekujem i nove televizijske i filmske uloge.
RASTKO
U Stand down–u sa Nebojšom Milovanovićem nastupa i grupa Orasi na čelu sa Rastkom Jevtovićem. Osobenost što je ujedno i prepoznatljivost ove grupe jeste da izvode rok i pop kompozicije na stihove naših poznatih pesnika. Rastko Jevtović, magistar srpskog jezika i književnosti,  profesor srpkog jezika i književnosti u V beogradskoj gimnaziji ali i književnik, dramski pisac, pozorišni stvaralac aktivan na alternativnim pozorišnim scenama Beograda o saradnji „Oraha” i Nebojše Milovanović u ovoj dramskoj formi kaže:
—Našli smo se, bukvalno, na pola puta. Nebojša je bio student mog oca, pokojnog profesora Vladimira Jevtovića na Akademiji dramskih umetnosti i tako sam znao da je on jako dobar kazivač poezije. Nakon jednog njegovog nastupa u Mixer Hausu pozvao me je da dam mišljenje o tome koliko bi taj program bio zanimljiv srednjoškolcima budući da radim kao profesor. Odgovorio sam da je sve sjajno i da je apsolutno  prevazišlo sva moja očekivanja ali da nedostaje živa svirka. Onda je on rekao: „Nema problema.„Orasi!”i tako smo počeli saradnju. Prvi zajednički nastup imali smo 19. novembra u Ustanovi kulture Palilula pred nekoliko stotina gledalaca a od februara igramo zajedno u Zvezdara teatru.
Generalno, kako prolaze „Orasi” na našoj umetničkoj sceni s obzirom na specifičnost nastupa a i kakvi su Vaše trenutne aktivnosti u književnom ili dramskom životu?
—Što se „Oraha” tiče grupa dobija veliko ubrzanje i zamajac jer imaju pozive za gostovanja na sve strane. „Orasi” su inače nosilac još jednog projekta a to je „Srpski kabare” koji se igra jednom mesečno u UK Palilula. „Srpski kabare” je koncepcijski sličan ovom Stand down–u  s tom razlikom da pored žive svirke nastupaju i autori pesici koji govore svoju poeziju. Što se tiče najavljene knjige kojom bi se zaokružila trilogija o padu Beograda ona je u planu za 2018. a moj zadnji roman „Tajna kuća” živi svoj život među čitaocima. Ono što je novo i na šta sam veoma ponosan je nova predstava koja se zove „Slavni Beograd: Uspon i pad” koja je rađena po mom tekstu a u režiji mog brata Ivana Jevtovića. U ovoj predstavi ravnopravno učestvuju profesionalni glumci, glumci amateri iz Teatra 5 iz Beograda i učenici V Beogradske gimnazije, članovi Dramske sekcije. U njoj se govori o Beogradu s početka XX veka kao jednom od najpoželjnijih evropskih gradova sa stanovišta sudbina nekih ljudi iz različitih krajeva Evrope. Pominje se i Nadežda Petrović koja je između ostalog bila i prva nastavnica likovnog u V Beogradskoj, tadašnjoj Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, ali i o Užičanki Magi Magazinović koja je u istoj gimnaziji predavala istovremeno klasičan i moderan balet i bila prva Srpkinja koja se profesionalno bavila baletom. Nismo zaboravili ni Desanku Maksimović koja je u ovoj gimnaziji dugo godina predavala srpski jezik. Posebno je dramatičan drugi čin gde se na jedan tragičan način predstavlja odbrana i pad Beograda u II svetskom ratu. Ova predstava ne samo što je edukativna nego donosi i jednu sinergiju profesionalnih glumaca, glumaca amatera i učenika, srednjoškolaca.
Kakva su Vaša iskustva što se tiče publike, kakve su njihove reakcije na poeziju i kad je u pitanju „Srpski kabare” i „Stand down sa Nebojšom Milovanović” i svirka sa „Orasima”?
—Poetska reč zahteva ili predznanje ili jednu vrstu strpljenja i ljubavi za poeziju. Međutim, ovo kako Nebojša to radi, praćeno svirkom „Oraha” mislim da je dostupno svakome. Moje iskustvo jeste da sa ove predstave niko ne izlazi ravnodušan. Ljudi su uglavnom fascinirani. Dešavalo se da nakon predstave u Zvezdara teatru neki ljudi prilaze s konstatacijom da nisu ni znali ni mogli da očekuju da poezija može da se predstavi na tako zanimljiv način. Ja verujem da će poetska reč preko Stadn down–a ali i preko „Srpskog kabarea” biti dostupnija i prisutnija u javnom životu, nadam se ne samo Beograda nego i drugih gradova Srbije.
M. Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107