U Gradskom kulturnom centru u utorak, 10. decembra u 19 časova biće otvorena izložba „Vidim, čitam, razumem” i razgovor sa pesnikinjom Radmilom Lazić u organizaciji „Užičke književne republike”. Ulaz je slobodan.

Kompilacijski CD-u „Vreme brutalnih dobronamernika” Milana B. Popovića, pesnika, kolumniste, publiciste i kritičara, rođenog užičanina sa prebivalištem u Beogradu, zahvaljujući velikodušnosti autora, može se besplatno preuzeti sa njegovog sajta. Savremena poezija je oživljena kroz muziku naizgled različitih žanrova u savršenom spoju snage pesnikove reči i odlučnosti muzičara da je što bolje predstave. „Vreme brutalnih dobronamernika” pored razmišljanja i stavova otkriva i u kakvoj muzici pesnik pronalazi sebe. U narednim redovima imate priliku da upoznate ličnost i stvaralaštvo Milana B. Popovića.

Rođeni ste u Užicu, a već godinama živite i radite u Beogradu. Da li ste za rodni grad ostali profesionalno vezani zbog kvalitetnih bendova ili zbog lokal patriotizma?

— Za rodni grad sam familijarno vezan. Sa radošću sam pisao o muzičkim sastavima, i pesnicima i pesnikinjama iz Užica.

Objavili ste kompilacijski CD „Vreme brutalnih dobronamernika” na kome je Vaša poezija muzički predstavljena. Da li postoji mogućnost da neki od užičkih bendova dobije šansu da radi na nekom budućem projektu?

— Ja sam ih pozivao, međutim, oni do kojih mi je najviše bilo stalo, kao na primer, užička grupa „Tina”, više, na žalost, ne rade. Mada, rado se sećam i dalje uživam u njihovim ranijim studijskim albumima. Ostali užički mladi hard rock/metal bendovi su i za CD recenziranje u medijima, u najvećem broju slučajeva, nezainteresovani. Mada, pisao sam o nekima od njih u medijima, nije da nisam.

Mislite li da pisana reč lakše stiže do publike u spoju sa muzikom? Koliko se ljudi danas uopšte bave pisanom rečju?

— Da, slažem se sa Vama. Pisana reč sasvim sigurno lakše i brže stiže do potencijalnog konzumenta, ljubitelja poezije i muzike, u isto vreme. Pisanom rečju, kao poezijom, danas se mnogi, manje više kvaliteno, bave. Trenutno vlada stihija hiperprodukcije.

Objasnili ste da su u svakodnevnom životu „brutalni dobronamernici” u stvari licemeri, foliranti i prevaranti. U umetničkom svetu to su iskreni, posvećeni i dosledni ljudi. Koliko bi Vaša poezija bila drugačija da nije iskustava upravo sa „brutalnim dobronamernicima“ iz realnog života?

—Sasvim sigurno da bi bila drugačija, ili, moje poezije, možda, ne bi ni bilo.

Forma pojedinih pesama sa Vašeg CD-a nije bila ni malo laka za rad u muzičkom smislu. Da li je između ostalog zbog toga zastupljeno 17 različitih bendova koji predstavljaju različite muzičke žanrove?

— Bilo bi ih i više da je moglo da ih fizički, minutažom pesama, stane na jedan CD. Sa CD-a „Vreme brutalnih dobronamernika”, snimljena su dva video spota. Prvi, ekskluzivni spot, snimljen je za pesmu „Izdaja, ja bih da odmorim dušu“, u mojoj zajedničkoj kreativnoj saradnji sa kojom se ponosim, sa legendarnom rokenrol divom, Aleksandrom Slađanom Milošević i grupom „Alogia“. Možete ga videti i čuti na internet linku  http://www.youtube.com/watch?v=zPTefwmhyjc   . Drugi, takođe sjajan spot, snimila je gotik metal grupa „Tales of dark…“, na moje stihove pesme „Prah“, i taj spot možete videti na internet linku http://www.youtube.com/watch?v=dj5Wq3aIVhs   .

Ako bi ste svoje misli pretočili u pesničku formu koja odgovara određenom muzičkom žanru, koji žanr bi vam najviše odgovarao?

— Rock, žestoki rock i baladni rock. Te tri energetske nijanse.

Pored muzike i poezije, odnosno pisanja, kroz koji vid umetničkog izražavanja bi Vaš rad mogao da nađe put do publike? Scenario za film, pozorišna predstava, performans?

— Ja sam zadovoljan i ovim muzičkim putem. Sasvim zadovoljan! Vaši čitaoci ceo CD „Vreme brutalnih dobronamernika“ mogu u mp3 formatu i kompletnom knjižicom besplatno skinuti sa mog sajta www.MolitvaTetoviranogSrca.com i sekcije „DOWNLOAD CD-a“.

Objavili ste četiri knjige, jedan CD, pišete kolumne, recenzije i kritike, pratite muzičku scenu.U kom smeru idu Vaši dalji profesionalni planovi? Spremate li nešto novo?

––Spremam nešto novo. To bi trebalo da se pojavi na jesen sledeće, 2014. godine. Trenutno – verujem da i Vi to osećate u svom životu, ili životima Vaših prijatelja, Vaše okoline – i dalje je itekako aktuelno, upravo to – vreme brutalnih dobronamernika!

Koja rečenica bi mogla da bude recenzija Vaših knjiga, tačnije poruka koju upućujete kroz Vaš rad?

— Citiraću samoga sebe – pesnik drhti dok na tebe misli – to je ta rečenica i stih, a poruka je da ljudi budu dobri ljudi.

Šta bi bio Vaš savet za užičke pisce ili muzičare?

— Da budu otvoreniji za kontakte izvan svog kraja, i gledaju šire, dalje i sveobuhvatnije. Za njihovo dobro.

Mirjana Milićević

Holandski slikar, Vinsent Van Gog  (30.3. 1853.–29.7.1890), jedan od najčuvenijih slikara sveta, oličenje jedne ljudske tragedije, živeo je izgleda kroz sve vekove i kroz sve živote ljudske bilo da su oni umetnički ili ne. Još u antičkoj Grčkoj tragičari su pisali o ljudima i bogovima, njihovom međusobnom odnosu, divljenju  i strahopoštovanju jednih u odnosu na druge, o tananim tkanjima ljudske duše u naporu da dosegne znanje i veštine božije, o skromnosti i želji, a sve se to, naočigled sveta koji ga je tek nakon smrti upoznao, saželo u geniju skromnog slikara.

Biografija Van Goga počinje u Zundertu u Holandiji, porodici koja je s očeve strane bila vezana i za religiju i za umetnost. Van Gogov otac je bio sveštenik, a stric jedan od najvećih trgovaca umetničkim delima tog doba u Holandiji. Odrastajući pored tri sestre i dvojice braće, od kojih je za Tea bio posebno vezan ceo život, uz stričev i očev uticaj, već sa dvadeset dve godine je postao trgovac reprodukcijama u Gupilovoj galeriji, naizmenično u Parizu i Londonu. Ne mogavši da podnese misao da trguje lošim delima, napustio je galeriju i jedno vreme radio kao učitelj. Nakon toga, po očevoj želji uputio se u Amsterdam u nameri da se školuje za sveštenika. To školovanje nije završio– izbacili su ga iz škole, nikako nije mogao da se prilagodi pogledima savremene teologije.

Pisao je:

—  I suviše dobro sam video igru koju izvodi savremeno hrišćanstvo. Ono me je fasciniralo, dugujem mu ledenu mladost.

Pod uticajem i na zalaganje njegovog oca, dozvolili su mu da propoveda Jevanđelje u rudnicima uglja, ali, videvši bedu u kojoj žive i rade rudari, upadao je u konfliktne situacije sa poslodavcima u rudniku tražeći za radnike bolje uslove i veće nadnice, umesto da kao ostali sveštenici na sličnim poslovima propoveda smirenost, poslušnost, trpljenje i mirenje sa sudbinom. O Bogu je tim povodom pisao:

— Šta možeš, kad su u pitanju neuspele skice, a čovek voli umetnika koji ih je napravio, onda se ćuti. Ali ipak pravo da zahteva nešto bolje. …Ovaj svet je smandrljan na brzinu, u jednom lošem trenutku, kada stvaralac nije znao šta radi, kad nije vladao sobom…No, samo veliki majstori mogu ovako teško da se prevare.

Vlasnici rudnika su mu pretili da će ga strpati u ludnicu ako ne prestane sa svojim nemogućim zahtevima. Otac je pretio da će ga smestiti u ludnicu zbog mišljenja o sveštenstvu, „nema trvdokornijih nevernika, skučenijih, nego što su sveštenici, osim žena sveštenika”. Jedino ko mu je prižio ruku je njegov brat Teo, trgovac umetničkim delima, koji ga je posetio u teškom periodu rada u rudnicima i tu je napravljen dogovor između braće – Vinset će usavršavati slikarski talenat i nastaviti obrazovanje, a Teo će mu davati 150 franaka mesečno. Vinset je o tom dogovoru pisao:

—Samo po sebi se razume, da ću ti svakoga meseca slati sve što budem naslikao, ta dela će biti, kao što kažeš, tvoja svojina, ja se potpuno slažem s tobom da ti imaš apsolutna prava da ih nikom ne pokažeš i da ja neću imati nikakve zamerke ako ih ti uništiš.

Ovaj ropski  i jeziv ugovor između braće, jednog koji je imao samo jednu želju– da se posveti slikarstvu, i drugog koji je radio kao poslovođa u jednoj poznatoj trgovini slika, i koji je prodavao slike Sinjaka, Monea, Gogena, a nikad bratovu, čak se stideo i da ih pokaže, nije pomutila njihovu ljubav i ničim nije poremetila odnose između braće.

Žitno polje s čempresima-prodata za 57 miliona dolara

Vinset Van Gog odlazi u Hag, u društvu svog rođaka, s čuvenim slikarom Antonom Movenom, započinje svoje usavršavanja. Razmišlja i o porodičnom životu– da oženi prostituktu Sijenu (Klasina Hornik) koja je već bila trudna kad ju je našao na ulici. Već u to vreme pored holandskog, govorio je tečno engleski i francuski, čita Homera, Šekspira, Dantea, prati noviju evropsku književnost. Nakon Haga, kratko vreme boravi kod roditelja u Hajnenu, gde neumorno radi, a vreme provodi i sa Margot Begeman koja pokušava samoubistvo kad su joj zabranili da se uda za njega.

Mladi slikar, potom,  nastavlja svoje obrazovanje u Parizu gde upoznaje Tuluz–Lotreka, Seroa, Gogena, Sezana…Njegove slike u Parizu niko nije hteo. Tuluz–Lotrek je po tadašnjem običaju jednom nedeljno primao zvanice, među kojima je bila i slikarka Sizan Valadon koja o Van Gogu piše:

—Dolazio je noseći teško platno pod miškom. Postavljao bi ga u neki kut, ali dobro osvetljeno, i čekao da mu ostali poklone malo pažnje. Niko ga nije primećivao. A on bi seo preko puta platna, motrio poglede, mešao se malo u razgovor, pa kad bi mu dojadilo, odlazio sa svojom slikom.

Tadašnji slikarski avangardni talas plašio se da ga Van Gog ne kompromituje svojim „preteranostima”. Jedino je Gogen razumeo njegove slikarske težnje, i odatle potiče njihovo prijateljstvo i kasniji zajednički rad u Arlu. Tamo odlazi Van Gog nakon Pariza, na selo, u prirodu koja je kao neizmerna inspiracija ostala njegov preovlađujući motiv do kraja tragičnog života. Gogen mu se pridružuje, stanuju u istoj kući, ali razlike u temperamentu i shvatanju sveta, dovode do razlaza. Van Gog ostaje u Arlu, Gogen kasnije odlazi na Haiti.

Živeći u krajnjoj oskudici, zavisi od bratove finansijske pomoći, često puta novac umesto na hleb koristi za kupovinu slikarskog pribora. U nedostatku novca za plaćanje modela, slika svoje autoportete. Gusti slojevi boje, jedna preko druge, čiste, blistave boje direktno iz tube na platno, kratki potezi četkama prepoznatljiv su izraz njegovog slikarstva.  U svojoj trideset petoj godini piše:

–Što sam ružniji, matoriji, bolestan i siromašan, utoliko više hoću da se osvetim praveći boju svetlom blistavom.

VanGogh-Irises

Da se osveti, čemu? Životu koji mu je ponudio tako malo, a koji je on tako ozbiljno shvatao i kome se slikarstvom oduživao:

—Nismo, ipak nismo na ovom svetu da bismo se zavitlavali, i nije neophodno živeti bolje od drugih– pisao je bratu.

Bolestan, siromašan, rastrzan između želje da radi, osećajući glad za napredovanjem i večitim napredovanjem u slikanju, veći deo zadnjih godina lebdi u maglama nervne rastrojenosti zbog čega je više puta, svojevoljno u psihijatrijskoj bolnici. U nastupu rastrojstva, mučen samodestrukcijom, sveti se sebi odsecajući uvo. Disciplinovan pacijent, Vinsent Van Gog, slika i u bolnici, odriče se retko, jedino po savetu lekara slikanja u kraćim vremenskim razmacima. Zatim, po izlasku iz bolnice, slika kao da oseća krivicu zbog kraćeg nerada, za godinu i po dana naslikao je 200 platna, od kojih sedamdeset za sedamdeset dana.

— Ideje za rad dolaze mi u izobilju i to čini da, iako sam u svemu usamljen, nemam vremena da razmišljam ili osećam; radim kao slikarska mašina– piše bratu 1888.

U svojoj 37. godini, pucao je u sebi u grudi, ne shvativši ozbiljno rano, vraća se u stan, gde nakon dva dana umire. Pored njega je bio njegov brat Teo.

—Umreti nije tako teško kao živeti– pisao je ranije bratu.

Zaostavšina Van Gogovih slika vredi milijarde dolara. U vreme kada je stvarao njegove slike niko nije hteo. Za vreme njegovih pariskih dana, slike je prodavao starinarima koji su ih prodavali drugim slikarima da ih izgrebu, sljušte boju i da na njima ponovo slikaju, koristeći ih kao podlogu. U Sen Remiju, u psihijatrijskoj bolnici, u periodu stvaranja njegovih remek dela, lekar je jednu sliku dobrodušno primio kao poklon, a drugu, ponuđenu uvređeno odbio. Prva slika koju je uzeo poslužila mu je za vrata na kokošinjcu. Pekarima i prodavcima mešovite robe, kojima je nudio sliku u zamenu za hranu, radije su mu badava davali robu. Na jednoj rasprodaji slika u Parizu, deset njegovih dela uvezanih u kanap, kao paket, prodavalo se za pet franaka. Za jednu Sezanovu sliku u to vreme plaćalo se 60 franaka. Podnoseći svo ovo stanje sa slikama, Van Gog ne posustaje u želji da slika, ni jednog trena u svojim pismima bratu ne govori o tome da je poražen ili ponižen već:

—Dragi moj brate, uvek ti pišem u pauzama rada– a radim kao da sam pomahnitao, osećam podmuklu pomamu za radom više nego ikada. I verujem da će to doprineti mom ozdravljenju…

Jedina slika koju je za života prodao, šest meseci pre smrti, je „Crveni vinogradi” i to sestri njihovog porodičnog prijatelja.

Jedina prodata slika V.V. Goga za života-Crveni vinogradi

Kratak i plodan život Van Goga poslužili su kasnijim generacijama da od njegovog lika stvore mit o „neshvaćenom umetniku”. Takođe, poslužio je i za postavljanje hipoteze o nespojivosti genijalnosti i zdravog razuma. Karl Jaspers je jednu svoju psihijatrijsku studiju posvetio ovom umetniku, a zadnjih decenija mišljenje o njegovom ludilu se menja, jer lucidni trenuci u kojima nastaje njegova prepiska, po nekima više govore o genijalnosti koja, u težnji za večitim definisanjem istine i čistoće nije mogla da izdrži stanje društva u kome je živeo. Jaspers ističe da on „suvereno vlada svojim ludilom” i da su pisani radovi, razmišljanja i slike iz tog perioda nešto najlepše što je uradio. Prava dijagnoza njegove bolesti nije postavljena, priča se o napadima halucinacija, napadima vrtoglavice, depresiji, pretpostavlja se da je bolovao od epilepsije. Prava dijagnoza nije postavljena ni njegovom bratu koji je, takođe lud, umro šest meseci posle njega, a na njegovom prijemnom listu u bolnici gde je umro piše: „Hronična bolest. Premorenost i tuga. Proveo je život pun emotivne napetosti”. Njihova sestra je takođe završila u ludnici u kojoj je provela zadnjih deset godina života. O svojoj bolesti, Vinsent Van Gog je pisao bratu:

—Moja je misao sasvim normalna i jasna, pa čak i više no pre toga (pre nastupa). No, to me goni na rad, na ozbiljnost, kako rudara u ugljenokopu koji, uvek u opasnosti, žuri pri poslu–, a potom dodao:

—Ako se moje zlo povrati, izvini me, ja još uvek mnogo volim umetnost i život.

Neki savremeni biografi izneli su teze, „na osnovu detaljnih dokaza i prikupljene građe” da Van Gog nije izvršio samoubistvo, nego je , navodno ubijen od strane dvojice dečaka koji su slučajno pucali u njega u šumi gde je odlazio da slika.

Ono što je zasigurno istina je da je on čovek koji je živeo za slikarstvo, za umetnost. U pismu nađenom u njegovom džepu na dan smrti, između ostalog piše bratu, trgovcu slikama koji ga ni u trenucima smrti nije ostavio:

—E, pa ja sam rizikovao svoj život za svoj rad i zbog njega mi je razum napola pomračen–u redu–ali ti, koliko znam ne spadaš u trgovce ljudima i smatram da još možeš da odabereš stranu, postupajući istinski čovečno ali, šta očekuješ?

Milunka Nikolić

U Istorijskom arhivu Užice, u utorak, 10. decembra u 13 časova biće otvorena izložba Dokumenata o Njegošu u crnogorskim i ruskim arhivama. O izložbi će govoriti Stevan Radunović, direktor Državnog arhiva Crne Gore. Organizatori postavke su Istorijski arhiv Užice, Državni arhiv Crne Gore –Cetinje, Ministarstvo kulture Rusije i Federalni arhiv Rusije. Izložba se organizuje povodom 200. godina od rođenja Njegoša.

Retko koje poetsko i književno veče, kao ni događaj iz oblasti kulture može da se zamisli bez učešća ili prisustva Milijane Mike Golubović. Odnedavno ona je i predsednik Književnog kluba „Rujno”, tako da je osim svog književnog rada na sebe preuzela zadatak i promovisanja dela drugih književnih stvaralaca, redovnog okupljanja i saradnje kao i uspostavljanja veza sa književnim klubovima, društvima i pojedincima iz ostalih delova Srbije, a i šire. Izdala je dve zbirke poezije: „Nedosanjani snovi”, „Možda nevreme stane”, i najnoviju–zbirku poezije za decu „Dođi da ti nešto šapnem”.

Bavite se različitim vrstama književnosti. Da li se one isključuju u nekim segmentima ili se nadopunjuju i u kojoj meri te različitosti mogu da grade jedna drugu?

—Pišem ljubavnu poeziju, poeziju za decu, prozu, a započela sam i rad na romanu. Iako su u pitanju različiti oblici književnosti i različite teme, može se reći da sve ovo što radim prati jedno drugo, kad se malo bolje uđe u srž mog pisanog izražavanja, vidi se da je sve to isprepletano i da se sve to nadograđuje i proizilazi jedno iz drugog.

Nedavno ste izdali zbirku poezije za decu, što je za razliku od prve dve zbirke ljubavne poezije jedno malo iznenađenje. Postoji li poseban razlog koji Vas je opredelio da priđete toj tematici ili je to zbirka radova skupljanih kroz sveukupno stvaranje?

—Postoji dobar razlog, a to je što sam htela da poklonim deci nešto. Dosta vremena u svom radu sam posvetila i humanitarnom radu, radu sa decom bez roditeljskog staranja i decom ometenom u razvoju…Upoznala sam jedan dečiji svet koji ima beskrajno pozitivnu energiju. Pisati za decu je jako teško, jer nikad ne znate da li ćete uspeti, da li će im se vaš rad dopasti. To su iskrena, mala bića kod kojih ne prolazi ono što nije dobro. Mislim da sam ovom knjigom uspela da doprem u njihov svet i da je prime onako kako sam htela- kao poklon. Posebno zadovoljstvo mi je što su sve ilustracije za ovu knjigu uradila deca, polaznici škole „Mali atelje” Kristinke Selaković, koji su se stvarno potrudili da je obogate svojim crtežima i svojim dečijim viđenjem sveta. Bez obzira što od grada nisam dobila sredstva na konkursu, uz pomoć dobrih ljudi koji su znali da većina tiraža ide u humanitarne svrhe, uspela sam da je odštampam, i evo, već se štampa treći tiraž.

Poznati ste kao učesnik književnih dešavanja u Užicu, često putujete i u druge gradove na pesničke susrete i književne događaje. Koliko i u kom smislu Vam sva ta dešavanja znače i koje skupove najradije posećujete?

—Svako iskustvo mnogo znači, kako za mene lično tako i za Klub, koga nastojim da promovišem, ali i obogatim kontaktima i razmenom iskustava i saradnjom proisteklom iz kontakata koje uspostavim na književnim manifestacijama. Nedavno sam prisustvovala međunarodnom susretu „Mesopotamija kulturni centar” i dobila priznanje za doprinos kulturno–književnom stvaralaštvu i širenju pisane reči. Svake godine potvrđujem priznanje „Majstorsko pero” na međunarodnoj književnoj manifestaciji „Vršačko pero” za izuzetan umetnički izraz i doprinos očuvanju srpske književne reči. Učešće na međunarodnom skupu Iračke poezije je tadođe veliko uživanje. Jako mi je draga uspomena i veliko zadovoljstvo i učešće u programu „Igre bez granica” u Nišu, gde se na obali Nišave svake godine organizuje program i druženje sa decom ometenom u razvoju. I pored nekih većih, ta manifestacija mi je ostavila neizbrisiv trag u sećanju, rado se vraćam slikama dečijih lica koja blistaju od zadovoljstva. Svaka manifestacija, svaki pesnički susret je na svoj način draga i jedno lepo iskustvo. U Skoplju, moja zbirka ljubavne poezije „Možda nevreme stane” je dobila nagradu, a iz Zagreba, Rijeke takođe imam nekoliko priznanja i nagrada. I pored svega, najradije se odazivam na susrete u kojima učestvuju deca, ipak je druženje i pisanje za decu nešto posebno.

Milijana Mika Golubović

Kao predsednica Književnog kluba „Rujno”, u situaciji ste da organizujete promocije novih knjiga, književnih dešavanja u gradu,okupljate nove članove…Iako nemate svoje prostorije, kako se snalazite?

— Književni klub „Rujno” sprovodi akciju „Darujmo reč” čiji je idejni tvorac Zorica Sentić koja živi u Francuskoj, a „naše gore list”. Pri svakoj od promocija novih knjiga naših članova ili gostujućih književnika, umesto ulaznice poželjna je knjiga. S tim knjigama upotpunjujemo ili formirano biblioteke seoskih škola. Nedavno smo knjige poklonili školi u Zlakusi, a pre toga u Biosci. Bilo je divno videti ta lica koja sijaju od radosti očiju uprtih u knjige. Osmeh i žar u okicama je nešto što ostaje zauvek upamćeno i po tome merimo i uspeh naših akcija. U svem tom radu i trudu ka uspehu u radu kome težimo veliku zahvalnost dugujemo direktoru Narodne biblioteke Dragiši Stanojčiću, direktoru Gradskog kulturnog centra Borisu Todoroviću, Crvenom krstu, Parohijskom domu koji nam izlaze u susret ustupajući nam prostor za rad. Ne smemo da dozvolimo da to što smo prinuđeni da se snalazimo za prostorije omete naš rad i akcije koje sprovodimo, mada se nadamo da ćemo u nekoj skorijoj budućnosti i taj problem prostora rešiti. Nezgodno je što skupljene knjige nosimo kućama, pa ih posle opet skupljamo, koristimo naše stanove da se organizujemo, dogovaramo se usput, na ulici..

U poplavi književnih radova, može li jedan pesnik sa iskustvom da ostavi dovoljno čvrstim svoja ubeđenja i  literarne kriterijume?

—Ne bih ja to nazvala poplavom književnih radova…Ja lično ne vidim nikakvu poplavu jer statistički podaci pokazuju da se svake godine sve manje štampaju književna dela, jer je manje sredstava a samim tim i manje čitalaca, na žalost svih nas koji pišemo. Književnost je deo kulture, a u kulturu se sve manje ulaže. Kome danas treba knjiga kada nema sredstava za život? Što se tiče novih i sve brojnijih autora, niko nikome nije smetnja u radu. Svako radi za sebe, a koliko je to vredno, ocenjuje čitalačka publika koja to prati tako da se tu izdvajaju najbolji i  najvredniji autori. Sve to treba posmatrati iz više uglova. U kulturi, koliko god date, nije dosta. Sama reč kultura je neiscrpna tema širokih razmera, a svaki pisac koji izgradi i poštuje literarne kriterijume treba i sam da nađe i potvrdi svoj lični pečat.

Mislite li da komercijalni efekat i predusretljivost distributera za sve vrste literature koja se prodaje na trafikama zajedno sa žvakaćom gumom može da bude znak opasnosti za opadanje književnog ukusa čitalaca ili je to jednostavno način da se knjige učine dostupnijim?

— Išla sam nedavno na Kosovo po pitanju humanitarnog rada i videla čak i svoju knjigu na trafici. U prvi tren nisam bila oduševljena znajući gde je knjigama mesto, a onda sam pomislila da je to dobro, jer svako može da dođe do nje. Možda ne ulaze svi u knjižare, možda su cene istih knjiga u knjižarama prevelike. Zašto onda ne bi bile dostupnije i jeftinije? Sada ne mislim da je to znak za uzbunu i znak krize čitalačke publike, mislim da je time omogućena šira dostupnost, a time, nadam se i veća čitanost.

Možete li izdvojiti jednog pisca ili jednu knjigu koji Vam znače više od ostalih?

— Čitam savremenu poeziju, pripovetku, romane… Volim Dučića, Desanku Maksimović, Nušića.. Unutar sebe sam romantična, tako da moram sve da vidim, u svim oblastima umetnosti, pa nek duša odluči šta joj prija. Posebno sam vezana za knjigu „Koliba”Vilijama Pol Janga, bez koje nigde ne idem, i poučna je i opuštajuća, jedno vrhunsko uživanje u čitanju..

Već dugo godina se bavite književnim radom. Postoje li momenti u životu kada ste umorni od stvaranja, kada Vas svakodnevnica uskrati za inspiraciju?

—Nikada nisam umorana od stvaranja. Moje stvaralačke  sposobnosti ništa ne može da omete, čak ni svakodnevnica, za koju svi znamo kakva nam je. Ne postoje ni stranputice što se tiče želje za stvaranjem. Inspiracija i stvaralaštvo koje iz nje proizilazi me iznose iz te svakodnevnice u visine u kojima sam ispunjena i iznutra zadovoljna. Uživam u svom radu i ne osvrćem se iza sebe. Nigde ne idem bez papira i olovke, dobre knjige…To su mi neka vrsta amajlije i s njima se osećam sasvim sigurnom u sebe, s njima sam ja prava ja.

Pomenuli ste da radite na romanu. Kad možemo da ga očekujemo?

— Da radim na romanu, no tema i likovi nek ostanu tajna. Roman ima intrigantan naslov „Otrov u tragu sebičnosti”, i trebalo bi da se pojavi u štampi krajem sledeće godine. Malo sam, zbog obaveza u Književnom klubu, usporila sa pisanjem, no, jaka želja da ga završim daje mi sigurnost da će uskoro biti gotov. Pre romana, na proleće planiram da objavim knjigu ljubavne poezije koja je već pri kraju po izboru građe.

Milunka Nikolić

 Povodom 450 godina od rođenja Vilijama Šekspira, učenici Užičke gimnazije u sredu, 4. decembra, odigrali su predstavu Romeo i Julija, koju su pripremili u saradnji sa mentorima Dušankom Nikačević, profesorkom engleskog jezika i Biljanom Grujičić, profesorkom književnosti,

Nakon premijere u Svečanoj Sali Gimnazije, đaci II1 odeljenja, su uspešno odigrali čuveno Šekspirovo delo i pred prepunom salom na Maloj sceni Narodnog pozorišta.

—Profesorka engleskog jezika Dušanka Nikačević i ja smo bile mentori II 1 odeljenju u pravljenju predstave. Oni su inače dosta toga sami odradili. Smatram da je najznačajnije da su oni vredno vežbali nekoliko meseci pripremajući predstavu. Premijera predstave je bila prošle godine u maju u svečanoj sali Užičke gimnazije, ovoga puta je to ponovljena i dorađena verzija i čini mi se mnogo uspešnija. Učenici su imali želju da se predstave užičkoj publici, prvenstveno svojim vršnjacima. Ono što smatram da je najvažnije oko čitavog projekta je da su oni zapravo sve to vreme koje su mogli da potroše u kafićima ili negde drugde, proveli vredno vežbajući u Svečanoj sali svaki dan pre i posle škole—istakla je profesorka Grujičić.

Profesorka Grujičić je istakla i odličnu saradnju Narodnog pozorišta i Užičke gimnazije i da ona redovno šalje svoje đake u pozorište, jer smatra da je to najkvalitetniji način kako se može provesti jedno veče.

—To je nešto što mislim da će im ostati korisna navika za čitav život.

Predstava ima i humani karakter, pošto su đaci odučili da ispred ulaza na Malu scenu postave kutiju u koju su posetioci mogli da doniraju novac koji će biti uplaćen za lečenje Une Savić.

—Učenici su sami predložili da bi mogla da se postavi kutija u koju bi se donirala sredstva za Unu Savić. Nisu želeli da o tome puno govore, zato što bi na taj način njihov gest izgubio humani karakter. To je zaista samo njihova ideja i mi je u potpunosti podržavamo—istakla je profesorka Grujičić.

N. H.

U Narodnom pozorištu na Maloj sceni u petak, 6. decembra od 18 časova biće izvedena predstava „Dugonja, Trbonja i Vidonja”, Spasoja Ž. Milovanovića po motivima bajke, a u režiji Nemanje Rankovića.

U Narodnom pozorištu u Užicu u sredu, 4. decembra u 12 i 30 časova na Velikoj sceni biće izvedena predstava Trnova Ružica. Pisac je Spasoje Ž. Milovanović po motivima bajke, a u režiji Nemanje Rankovića.

Na Velikoj sceni u sredu, 4. decembra u 20 časova biće izvedena predstava Narodni poslanik, Branislava Nušića u režiji Slavenka Saletovića.