naslovna vangog

Holandski slikar, Vinsent Van Gog  (30.3. 1853.–29.7.1890), jedan od najčuvenijih slikara sveta, oličenje jedne ljudske tragedije, živeo je izgleda kroz sve vekove i kroz sve živote ljudske bilo da su oni umetnički ili ne. Još u antičkoj Grčkoj tragičari su pisali o ljudima i bogovima, njihovom međusobnom odnosu, divljenju  i strahopoštovanju jednih u odnosu na druge, o tananim tkanjima ljudske duše u naporu da dosegne znanje i veštine božije, o skromnosti i želji, a sve se to, naočigled sveta koji ga je tek nakon smrti upoznao, saželo u geniju skromnog slikara.

Biografija Van Goga počinje u Zundertu u Holandiji, porodici koja je s očeve strane bila vezana i za religiju i za umetnost. Van Gogov otac je bio sveštenik, a stric jedan od najvećih trgovaca umetničkim delima tog doba u Holandiji. Odrastajući pored tri sestre i dvojice braće, od kojih je za Tea bio posebno vezan ceo život, uz stričev i očev uticaj, već sa dvadeset dve godine je postao trgovac reprodukcijama u Gupilovoj galeriji, naizmenično u Parizu i Londonu. Ne mogavši da podnese misao da trguje lošim delima, napustio je galeriju i jedno vreme radio kao učitelj. Nakon toga, po očevoj želji uputio se u Amsterdam u nameri da se školuje za sveštenika. To školovanje nije završio– izbacili su ga iz škole, nikako nije mogao da se prilagodi pogledima savremene teologije.

Pisao je:

—  I suviše dobro sam video igru koju izvodi savremeno hrišćanstvo. Ono me je fasciniralo, dugujem mu ledenu mladost.

Pod uticajem i na zalaganje njegovog oca, dozvolili su mu da propoveda Jevanđelje u rudnicima uglja, ali, videvši bedu u kojoj žive i rade rudari, upadao je u konfliktne situacije sa poslodavcima u rudniku tražeći za radnike bolje uslove i veće nadnice, umesto da kao ostali sveštenici na sličnim poslovima propoveda smirenost, poslušnost, trpljenje i mirenje sa sudbinom. O Bogu je tim povodom pisao:

— Šta možeš, kad su u pitanju neuspele skice, a čovek voli umetnika koji ih je napravio, onda se ćuti. Ali ipak pravo da zahteva nešto bolje. …Ovaj svet je smandrljan na brzinu, u jednom lošem trenutku, kada stvaralac nije znao šta radi, kad nije vladao sobom…No, samo veliki majstori mogu ovako teško da se prevare.

Vlasnici rudnika su mu pretili da će ga strpati u ludnicu ako ne prestane sa svojim nemogućim zahtevima. Otac je pretio da će ga smestiti u ludnicu zbog mišljenja o sveštenstvu, „nema trvdokornijih nevernika, skučenijih, nego što su sveštenici, osim žena sveštenika”. Jedino ko mu je prižio ruku je njegov brat Teo, trgovac umetničkim delima, koji ga je posetio u teškom periodu rada u rudnicima i tu je napravljen dogovor između braće – Vinset će usavršavati slikarski talenat i nastaviti obrazovanje, a Teo će mu davati 150 franaka mesečno. Vinset je o tom dogovoru pisao:

—Samo po sebi se razume, da ću ti svakoga meseca slati sve što budem naslikao, ta dela će biti, kao što kažeš, tvoja svojina, ja se potpuno slažem s tobom da ti imaš apsolutna prava da ih nikom ne pokažeš i da ja neću imati nikakve zamerke ako ih ti uništiš.

Ovaj ropski  i jeziv ugovor između braće, jednog koji je imao samo jednu želju– da se posveti slikarstvu, i drugog koji je radio kao poslovođa u jednoj poznatoj trgovini slika, i koji je prodavao slike Sinjaka, Monea, Gogena, a nikad bratovu, čak se stideo i da ih pokaže, nije pomutila njihovu ljubav i ničim nije poremetila odnose između braće.

Žitno polje s čempresima-prodata za 57 miliona dolara

Žitno polje s čempresima-prodata za 57 miliona dolara

Vinset Van Gog odlazi u Hag, u društvu svog rođaka, s čuvenim slikarom Antonom Movenom, započinje svoje usavršavanja. Razmišlja i o porodičnom životu– da oženi prostituktu Sijenu (Klasina Hornik) koja je već bila trudna kad ju je našao na ulici. Već u to vreme pored holandskog, govorio je tečno engleski i francuski, čita Homera, Šekspira, Dantea, prati noviju evropsku književnost. Nakon Haga, kratko vreme boravi kod roditelja u Hajnenu, gde neumorno radi, a vreme provodi i sa Margot Begeman koja pokušava samoubistvo kad su joj zabranili da se uda za njega.

Mladi slikar, potom,  nastavlja svoje obrazovanje u Parizu gde upoznaje Tuluz–Lotreka, Seroa, Gogena, Sezana…Njegove slike u Parizu niko nije hteo. Tuluz–Lotrek je po tadašnjem običaju jednom nedeljno primao zvanice, među kojima je bila i slikarka Sizan Valadon koja o Van Gogu piše:

—Dolazio je noseći teško platno pod miškom. Postavljao bi ga u neki kut, ali dobro osvetljeno, i čekao da mu ostali poklone malo pažnje. Niko ga nije primećivao. A on bi seo preko puta platna, motrio poglede, mešao se malo u razgovor, pa kad bi mu dojadilo, odlazio sa svojom slikom.

Tadašnji slikarski avangardni talas plašio se da ga Van Gog ne kompromituje svojim „preteranostima”. Jedino je Gogen razumeo njegove slikarske težnje, i odatle potiče njihovo prijateljstvo i kasniji zajednički rad u Arlu. Tamo odlazi Van Gog nakon Pariza, na selo, u prirodu koja je kao neizmerna inspiracija ostala njegov preovlađujući motiv do kraja tragičnog života. Gogen mu se pridružuje, stanuju u istoj kući, ali razlike u temperamentu i shvatanju sveta, dovode do razlaza. Van Gog ostaje u Arlu, Gogen kasnije odlazi na Haiti.

Živeći u krajnjoj oskudici, zavisi od bratove finansijske pomoći, često puta novac umesto na hleb koristi za kupovinu slikarskog pribora. U nedostatku novca za plaćanje modela, slika svoje autoportete. Gusti slojevi boje, jedna preko druge, čiste, blistave boje direktno iz tube na platno, kratki potezi četkama prepoznatljiv su izraz njegovog slikarstva.  U svojoj trideset petoj godini piše:

–Što sam ružniji, matoriji, bolestan i siromašan, utoliko više hoću da se osvetim praveći boju svetlom blistavom.

VanGogh-Irises

VanGogh-Irises

Da se osveti, čemu? Životu koji mu je ponudio tako malo, a koji je on tako ozbiljno shvatao i kome se slikarstvom oduživao:

—Nismo, ipak nismo na ovom svetu da bismo se zavitlavali, i nije neophodno živeti bolje od drugih– pisao je bratu.

Bolestan, siromašan, rastrzan između želje da radi, osećajući glad za napredovanjem i večitim napredovanjem u slikanju, veći deo zadnjih godina lebdi u maglama nervne rastrojenosti zbog čega je više puta, svojevoljno u psihijatrijskoj bolnici. U nastupu rastrojstva, mučen samodestrukcijom, sveti se sebi odsecajući uvo. Disciplinovan pacijent, Vinsent Van Gog, slika i u bolnici, odriče se retko, jedino po savetu lekara slikanja u kraćim vremenskim razmacima. Zatim, po izlasku iz bolnice, slika kao da oseća krivicu zbog kraćeg nerada, za godinu i po dana naslikao je 200 platna, od kojih sedamdeset za sedamdeset dana.

— Ideje za rad dolaze mi u izobilju i to čini da, iako sam u svemu usamljen, nemam vremena da razmišljam ili osećam; radim kao slikarska mašina– piše bratu 1888.

U svojoj 37. godini, pucao je u sebi u grudi, ne shvativši ozbiljno rano, vraća se u stan, gde nakon dva dana umire. Pored njega je bio njegov brat Teo.

—Umreti nije tako teško kao živeti– pisao je ranije bratu.

Zaostavšina Van Gogovih slika vredi milijarde dolara. U vreme kada je stvarao njegove slike niko nije hteo. Za vreme njegovih pariskih dana, slike je prodavao starinarima koji su ih prodavali drugim slikarima da ih izgrebu, sljušte boju i da na njima ponovo slikaju, koristeći ih kao podlogu. U Sen Remiju, u psihijatrijskoj bolnici, u periodu stvaranja njegovih remek dela, lekar je jednu sliku dobrodušno primio kao poklon, a drugu, ponuđenu uvređeno odbio. Prva slika koju je uzeo poslužila mu je za vrata na kokošinjcu. Pekarima i prodavcima mešovite robe, kojima je nudio sliku u zamenu za hranu, radije su mu badava davali robu. Na jednoj rasprodaji slika u Parizu, deset njegovih dela uvezanih u kanap, kao paket, prodavalo se za pet franaka. Za jednu Sezanovu sliku u to vreme plaćalo se 60 franaka. Podnoseći svo ovo stanje sa slikama, Van Gog ne posustaje u želji da slika, ni jednog trena u svojim pismima bratu ne govori o tome da je poražen ili ponižen već:

—Dragi moj brate, uvek ti pišem u pauzama rada– a radim kao da sam pomahnitao, osećam podmuklu pomamu za radom više nego ikada. I verujem da će to doprineti mom ozdravljenju…

Jedina slika koju je za života prodao, šest meseci pre smrti, je „Crveni vinogradi” i to sestri njihovog porodičnog prijatelja.

Jedina prodata slika V.V. Goga za života-Crveni vinogradi

Jedina prodata slika V.V. Goga za života-Crveni vinogradi

Kratak i plodan život Van Goga poslužili su kasnijim generacijama da od njegovog lika stvore mit o „neshvaćenom umetniku”. Takođe, poslužio je i za postavljanje hipoteze o nespojivosti genijalnosti i zdravog razuma. Karl Jaspers je jednu svoju psihijatrijsku studiju posvetio ovom umetniku, a zadnjih decenija mišljenje o njegovom ludilu se menja, jer lucidni trenuci u kojima nastaje njegova prepiska, po nekima više govore o genijalnosti koja, u težnji za večitim definisanjem istine i čistoće nije mogla da izdrži stanje društva u kome je živeo. Jaspers ističe da on „suvereno vlada svojim ludilom” i da su pisani radovi, razmišljanja i slike iz tog perioda nešto najlepše što je uradio. Prava dijagnoza njegove bolesti nije postavljena, priča se o napadima halucinacija, napadima vrtoglavice, depresiji, pretpostavlja se da je bolovao od epilepsije. Prava dijagnoza nije postavljena ni njegovom bratu koji je, takođe lud, umro šest meseci posle njega, a na njegovom prijemnom listu u bolnici gde je umro piše: „Hronična bolest. Premorenost i tuga. Proveo je život pun emotivne napetosti”. Njihova sestra je takođe završila u ludnici u kojoj je provela zadnjih deset godina života. O svojoj bolesti, Vinsent Van Gog je pisao bratu:

—Moja je misao sasvim normalna i jasna, pa čak i više no pre toga (pre nastupa). No, to me goni na rad, na ozbiljnost, kako rudara u ugljenokopu koji, uvek u opasnosti, žuri pri poslu–, a potom dodao:

—Ako se moje zlo povrati, izvini me, ja još uvek mnogo volim umetnost i život.

Neki savremeni biografi izneli su teze, „na osnovu detaljnih dokaza i prikupljene građe” da Van Gog nije izvršio samoubistvo, nego je , navodno ubijen od strane dvojice dečaka koji su slučajno pucali u njega u šumi gde je odlazio da slika.

Ono što je zasigurno istina je da je on čovek koji je živeo za slikarstvo, za umetnost. U pismu nađenom u njegovom džepu na dan smrti, između ostalog piše bratu, trgovcu slikama koji ga ni u trenucima smrti nije ostavio:

—E, pa ja sam rizikovao svoj život za svoj rad i zbog njega mi je razum napola pomračen–u redu–ali ti, koliko znam ne spadaš u trgovce ljudima i smatram da još možeš da odabereš stranu, postupajući istinski čovečno ali, šta očekuješ?

Milunka Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107