OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Dario Milosavljević, profesor muzike i idejni tvorac Muzičko edukativnog centra Ars Nova u Užicu od 2009. godine, razbija sve predrasude vezane za mišljenje da samo talentovani i mladi mogu da se bave muzikom. Jedan od zagovornika ideje da se nekadašnji Dom JNA u Užicu pretvori u Gradski kulturni centar, svoje želje je uz pomoć sestre Aleksandre, profesorke solo pevanja i kolega, ubrzo pretvorio u školu koja je usvojila plan i program rada iz Toronta, Evrope i Amerike.

Na žalost i posle nekoliko godina uspešnog i u nekim segmentima pionirskog rada, koji nije do sada primenjivan, svestan je da je to što radi, za mnoge još uvek neshvatljivo. Stavom da muzikom mogu da se bave osobe od 3 do 103 godine, da može da nauči obolele od cerebralne paralize da sviraju i antisluhiste da pevaju, dao je domaći zadatak drugim institucijama koje imaju visoke kriterijume i brojna ograničenja prilikom prijema polaznika, dok istovremeno rade po planovima i programima starim i po nekoliko decenija. U želji da objasnimo zašto je Ars Nova predstavljena kao muzičko edukativni centar, sa Dariom razgovaramo pred još jedan koncert polaznika ove škole u GKC-u. Razgovor nekoliko puta prekidaju deca  koja pristižu da se pripreme za koncert. Naoružani osmesima i instrumentima, gore od nestrpljenja da njihov nastup što pre počne. A po pitanju entuzijazma, jedina razlika između Daria i njegovih učenika je u tome što mu se deca obraćaju sa profesore.

Dario Milosavljević na jednom od časova

Dario Milosavljević na jednom od časova

Zbog čega ste se odlučili za otvaranje privatne muzičke škole?

—Na prvom mestu razlog je drugačije viđenje. Moja želja je da potpuno promenim pristup muzičkom obrazovanju. Svojom misijom smatram i želim da muzički obrazujem što više polaznika i to različitih starosnih grupa. Državne institucije imaju ograničenja koja uključuju na primer godine polaznika. S druge strane, moje ubeđenje je da je za osnovno  muzičko obrazovanje potrebna volja, želja i trud, a talenat služi samo da ubrza čitav proces.

Šta znači naziv Ars Nova?

—Nazivu je kumovala moja sestra Aleksandra, profesorka solo pevanja. Bukvalan prevod je nova umetnost. Nešto slično ovome što sada radim jedno vreme je postojalo još 1999. godine. Na žalost nedostatak prostora, instrumenata i istomišljenika je doprineo da to ne zaživi. Desetak godina kasnije sve je bilo drugačije.

Koliko polaznika ima Vaša muzička škola i kog su uzrasta?

—Najmlađi đak trenutno ima tri godine, a najstariji negde oko 32 godine. Pre dve godine polaznik Ars Nove je imao 83 godine i učio je klasičnu gitaru. Radimo i u okviru letnje škole da polaznici ne bi imali duži prekid u radu ili vežbanju. Pre nekoliko godina u letnju školu je dolazila gospođa koja živi u Nemačkoj, a leto provodi u našem kraju. Želja njene unuke koja je svirala harmoniku je bila da i baka počne da svira. Da bi joj ispunila tu želju gospođa je pokušala da se upiše u državnu muzičku gde je odbijena. Nekako je došla do podataka o nama, kontaktirala nas i nekoliko godina dolazila na časove. Čak smo joj posudili i školsku harmoniku da bi mogla da vežba.

img_4220

Muzička škola Ars Nova u programu rada ima razne odseke kao što su moderna muzika, klasična muzika, pevanje ili sviranje različitih instrumenata. Za koji odsek vlada najveće interesovanje?

—Pored odseka moderne muzike u kome se rade pop-rok pevanje, harmonika, saksofon, električna gitara, bas gitara i klavijatura, imamo odsek klasične muzike koji uključuje udaraljke, solo pevanje, klarinet, saksofon, harmoniku, violinu, gitaru i klavir i na kraju odsek etno muzike tačnije etno pevanje, frula, gajde i kaval. Najveće interesovanje je za gitaru i moderno pevanje. Čini mi se da deca kreću u bavljenje muzikom iz komercijalnih razloga zahvaljujući stavovima i razmišljanju roditelja, pa se tako bira i odsek koji po njima može najlakše da se unovči. Nemam ništa protiv takvog razmišljanja, ali smatram da nije dobro da se deca time rukovode u početku. Muzika treba u čoveku da proširi obrazovanje i da pobudi osećanja. Kroz sopstvenu edukaciju edukujem druge, neprekidno usavršavam i upotpunjujem svoje znanje. Ne učim samo od profesora već i od svojih đaka, dodam kreativnost i tako pravim nešto svoje i novo. Posvećen sam radu sa decom i pratim njihov tempo. Muzika je jedan ogroman mozaik gde profesor nije konstruktor , već mora da pusti dete da samo pravi nešto svoje i da bude kreativno.

Možete li nam reći nešto više o Danima otvorenih vrata koji se održavaju u Vašoj školi svakog 1. i 2. u mesecu?

—To su dani kada je Ars Nova otvorena za sve članove zajednice bez obzira na starosnu dob ili interesovanje. Više to nisu samo dva dana mesečno već svaki dan. Od pre dve godine to je novina u Užicu, ali istovremeno nešto što odavno postoji samo ga je trebalo usvojiti. Praktično to znači da svako može da dođe kod nas, ispratiti nastavu, a istovremeno, ako želi, učestvuje u nastavi. Možete profesorima da postavljate pitanja, da probate instrument, jednostavno da se oprobate u nečemu novom. Događalo se da za samo dva dana imamo oko 180 posetilaca. Na ovakav način pokušavam da dokažem svoju teoriju da svi mogu da nauče da sviraju, što sam i dokazao na nekim od tih poseta.

img_4265

Ars Nova ima mnogobrojne obaveze u vidu organizovanja koncerata, javnih nastupa ili formiranju školskih bendova. Koliko predavača imate?

—Zbog sve većeg broja učenika i broj predavača se svake godine povećava. Trenutno imamo tim od devet predavača. Pored toga naša škola je kao još jedan vid umetnosti otvorila odseke stranih jezika i glume. Za šest stranih jezika je angažovano i šest predavača dok je za časove glume predavač iz užičkog Narodnog pozorišta.

Vi i Vaša sestra Aleksandra ulažete dodatni napor da o svom trošku radite sa osobama koja imaju invaliditet. Sa koliko osoba sa invaliditetom trenutno radite?

—Do pre četiri meseca radili smo sa 16 lica sa invaliditetom dok je sada taj broj 34. U aktivan rad smo uključili decu iz Požege i Čajetine u kojima se inače nalaze i naša izdvojena odeljenja. Požega ranije nije imala ustanovu za muzičko obrazovanje dece, čak je amaterski časove gitare davao lokalni sveštenik. Verovatno su nas zbog toga oberučke dočekali i tamo je u stvari počeo rad sa osobama sa invaliditetom posle jednog humanitarnog koncerta koji smo organizovali na moje insistiranje. Deca imaju razne vidove oboljenja počev od Daunovog sindroma, cerebralne paralize, slepila, dece bez ekstremiteta. Ono što je počelo sa autističnim detetom, nastavilo se preko hiperaktivnog deteta da bi na kraju posle nekoliko godina imali celu grupu polaznika. Rad sa njima sam shvatio kao pedagoški i stručni izazov, ali na sreću imao sam smernice od iskusnijih kolega iz Bosne i Kanade. I podrška roditelja je odigrala ogromnu ulogu.

Kakav uticaj po vašem iskustvu ima muzika na njihov život?

—Deca i odrasli sa zdravstvenim problemima su puna pozitivne energije, entuzijazma, ljubavi, želje i volje. Muzička škola im je vid obrazovanja koji ih približava zajednici i društvu u kome žive, jer mnogi još uvek ne shvataju da oni bez obzira na zdravstvene probleme nisu drugačiji od nas. Zahvaljujući svojim nastupima deca su stekla samopouzdanje, značajno im je poboljšana motorika, život im je obogaćen i ispunjen lepšim stvarima. Događalo se da i deca redovne populacije kroz muziku prevaziđu strahove, nesigurnost pa čak i mucanje.

Pored rada sa osobama koje imaju invaliditet, često se odazivate i na pozive za humanitarne koncerte. Da li na taj način želite dodatno da edukujete svoje polaznike ili samo želite da pomognete kroz nastupe?

—Deca su u svakom trenutku raspoložena da učestvuju u humanitarnim akcijama. Redovno dajemo koncerte za udruženje žena obolelih od raka dojke „Aska” iz Višegrada, nastupali smo u Požezi, u Čajetini smo svirali za socijalno ugroženu decu kao i za njihov dnevni boravak. Bićemo vrlo aktivni i 3. decembra kada je Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Održaćemo jedan koncert u Požezi u pre podnevnim satima i drugi u užičkoj Narodnoj biblioteci u večernjim satima. U Užicu će tako po prvi put biti uključena deca u obeležavanje ovog dana.

img_4243

Šta smatrate najvećim uspehom Muzičke škole Ars Nova i njenih polaznika?

—Nisam pristalica usvojenog načina merenja uspeha kroz papir, diplome, plakete, tapšanje po ramenu ili usmene pohvale. Uspeli smo da za samo nekoliko godina ogroman broj dece zainteresujemo i uključimo u muzičko obrazovanje. Uključili smo ih u kulturna dešavanje ne samo u Užicu već i šire, širimo svest dece kroz muziku. Pored toga što im je omogućeno da daju lični pečat onome što rade, uključeni su kao predavači u rad sa osobama sa invaliditetom. Osim toga prihvatili smo modifikovani način rada gde se i roditelji uključuju u rad dece kao edukatori i to od najranijeg uzrasta. Nadam se da će taj sistem rada prihvatiti i predavači van Ars Nove jer je dokazano uspešan. Razmenjujemo iskustva sa kolegama iz Novog Sada i Beograda. Studenti iz Belorusije, Ukrajine, Amerike, Španije i Holandije će promovisati naš rad posle gostovanja u Ars Novi tačnije na našim časovima. Naš način rada je u nekim segmentima prihvaćen i u radu muzičkih škola u Sarajevu od strane čoveka koji ima šest privatnih muzičkih škola. On je shvatio da je pedagogija umetnost sama za sebe. Nadam se da će i drugi prihvatiti Zmajeve reči: „Nije važno znanje znati, već je važno znanje dati”.

Mirjana Milićević

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107