Kada se podigne zavesa, prvo što stvara utisak o pozorišnoj predstavi, jesu scena i kostim. Kostim koji glumac nosi je prvi utisak o liku koji igra, jedan od elemenata scenskog zbivanja. Za kostime, onakve kakvim ih vidimo na sceni užičkog Narodnog pozorišta zadužena je Snežana Kovačević.

Snežana je završila Fakultet primenjene umetnosti, odsek kostimografije u klasi profesora Anđelke Slijepčević, „encatc”–ov Menadžment scensko– muzičkih delatnosti, a pored engleskog, ruskog i francuskog, služi se i španskim i italijanskim jezikom. Do sada je što u Užicu, što u pozorištima širom Srbije uradila preko 300 predstava, baveći se i scenografijom kao i kostimima. Radila je kao kostimograf i u filmovima Dragana Kresoja i Milijd Životića. Boravila je u Parizu i Milanu usavršavajući se i radeći kao modni kreator. Dobitnik je brojnih nagrada, od nagrade ULUPUDUS–a za kolekciju na sajmu mode 1981. , Nagrade ULUPUDUS–a za kostim u predstavi  „Zganarel ili Uobraženi rogonja” u Zaječaru 1997., Specijalne nagrade za scenski dizajn za „Pilada” na Bijenalu scenskog kostima u Beogradu 2006., gotovo na svakom Festivalu Joakim Vujić, a Festivalskog Ardaliona na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu dobila je za kostim u predstavi „Per Gint” u režiji Kokana Mladenovića. Osim nagrada za kostime i scenografiju, dobila je i nagradu užičkog EKO fonda za grafički dizajn(logo), a iza sebe ima nekoliko izložbi, između ostalog i izložbu scenskog kostima kao prateći program Jugoslovenskom pozorišnom festivalu, 1997.

Pored redovnih obaveza u pozorištu, posvetila se i pedagoškom radu, u nameri da svoje znanje i bogato iskustvo prenese na mlađe, možda nekima od njih i usadi ljubav prema sceni i kostimu, slikanju, uređenju enterijera, vodeći školu za decu od predškolskog uzrasta do pripremne nastave za umetničke fakultete, „Mašnica”.

Polaznici „Mašnice”

Odakle ljubav prema scenskom kostimu kao zanimanju s obzirom da ste rođeni u maloj sredini gde se i nije učilo mnogo o pozorištu, niti su osim tekstilne tada postojale neke škole, čak ni umetničke škole u Užicu?

— Nekako sam to volela. Ne znam kako, ali sam htela da, posle završene srednje škole upišem umetnost. Prvo sam upisala vajarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti i tek nakon druge godine sam uspela da se prebacim na Kostimografiju. Kad sam uspela da upišem ono što sam volela, nekako mi je bilo žao da napustim vajarstvo, iako sam ga upisala tek da bih bila na Fakultetu primenjenih umetnosti, čak i bila najbolja na prijemnom, zavolela sam i vajanje. U to vreme na Kostimografiji nisu bili razdvojeni odseci za scenski i savremeni kostim, jedino što je u petoj godini bila razlika su različite teme koje su se radile za diplomski, gde je savremeni kostim za zadatak imao da uradi modne skice ili neku modnu reviju, a mi na scenskom kostimu smo morali da uradimo neku izložbu za predstavu ili slično. Kako su likovna i primenjena umetnost konkurentne dosta se gledao i od presudne važnosti je bio i talenat za slikanje. Scenski kostim se uvek radi za određeni tekst, odnosno scenski predložak. Savremeni kostim se radi na neku temu koja može biti i tema iz literature. Teme mogu biti od uniformi čistača ulice, stjuardesa, do visoke mode, čak, na primer, dok sam predavala u Umetničkoj školi davala sam učenicima temu „Kompjuterska ploča” pa su polaznici smera stilski krojač na tu temu obrađivali svoje ideje savremenog kostima.

Radili ste i u našoj modnoj industriji, kakva su Vam iskustva iz tog domena kada ih gledate iz sadašnje perspektive?

—Sve modne industrije, serijska proizvodnja mode je manje više „uniformisana”, standardizovana. Ljudi najčešće kupuju ono što je praktično, tako da tu mogu da se unesu male inovacije, kao dodaci u vidu trake na džepu, dugmeta, rajfešlusa i slični fini detalji. Dok sam radila u „Tarateksu” u Bajinoj Bašti kao modni kreator, gde su se radile i manje serije, mogla sam da eksperimentišem, dok je to u velikim modnim kućama tipa nekadašnjeg „Beka” skoro nemoguće, modeli velikih serija su unificirani. U mom slučaju uvek sam bila u kontaktu sa komercijalnim sektorom da bih bila u toku šta se to prodaje, i onda oslanjajući se na te informacije, a vodeći računa o estetskim momentima, trudila sam se da uključim i neku inovativnu stvar. Tako sam, kreirajući kolekciju za Sajam mode 1981. dobila nagradu ULUPUDS–a, za jednu kolekciju gde sam među prvima na odeću stavljala metalne nitne koje su tek nakon tog sajma zaživele kao modni detalj.

S obzirom da ste za kratko vreme, po završetku Fakulteta dobili nagradu, kako to da niste nastavili tim modnim putem nego ste se opredelili za rad u pozorištu?

— Ta nagrada me je u stvari i podstakla da promenim svoj životni put. U modnoj industriji, u Bajnoj Bašti mi je bilo i naporno i lepo. Naporno u smislu da sam se prvi put odvojila od porodice, bila u drugoj sredini, ali sam bila željna rada. Nakon završetka radnog vremena odlazila sam kući i tamo nastavljala da pravim skice, da crtam, slikam. Istovremeno, u Užicu se otvorilo mesto šefa tehnike u pozorištu na određeno vreme, i prvo razmišljajući –kome ću ja to da šefujem, opredelila sam se za pozorište kao izazov i mogućnost, i srećom, po isteku tog perioda od osam meseci, ostala sam, evo punih trideset tri godine kao kostimograf u našem pozorištu.

Prosečna pozorišna publika obično pamti imena reditelja, glumaca, kostim i scena se zapaze, ali se imena onih ko ih je radio retko pamte. Da li Vam to nekada smeta?

— Evo sad smo na proteklom Festivalu gledali „Zločin i kazna”, i  s kim god sam, od sveta koji ne pripada pozorištu, pričala, prvi utisci su bili o sjajnoj scenografiji i kostimima, ljudi su tek posle toga pričali o Raskoljnikovu. Znači-ljudi obraćaju pažnju. To i jeste najbitnije, da rad ostavi utisak u svrhu dobre predstave. Kada idemo na gostovanja, na premijerama, upoznajem dosta ljudi koji mi, ako je rad uspeo, čestitaju i to mi je jako bitno. Osim toga, najveće zadovoljstvo su mi dečije predstave, a deca su najbolja publika, oni zapažaju i upijaju sve na sceni, prvobitno kostim i scenografiju. Više čestitki i priznanja dobijam od dece nakon predstava koje su za njih pravljene nego od odraslih. A dešava se da nestručni ljudi donose ocene u smislu- predstava je bila kostimirana i kostimi su bili jednostavni, a samo ja znam koliko sam se namučila da napravim te „jednostavne ” kostime, farbajući ručno svaki metar platna, vodeći računa o svakom detalju..

Prokleta avlija, kostimi Snežana Kovačević, koprodukcija, režija Nebojša Bradić

Rad na predstavi je timski, ali krajnje rešenje o kostimima donosi kostimograf. Koliko Vi možete da odlučujete o ideji u okviru onoga što odredi reditelj kao smernicu?

—Nekada se desi, pogotovo kada su mladi reditelji u pitanju da ne znaju tačno kako bi kostim trebalo da izgleda, i onda je bitno da imaju apsolutno poverenje u kostimografa. Kada sve treba da se uradi u tako kratkom vremenu nema tu puno smišljanja i razmišljanja, ni puno priče. A nekada, pogotovo kad je u pitanju hermetičniji tekst potrebno je puno dogovora sa rediteljem oko same ideje, a i sa glumcima. Ne sme da se desi da predstava, kako mi to u žargonu kažemo „nosi ”kostim. Imala sam jednom priliku da gledam predstavu jednog amaterskog pozorišta iz Makedonije u Prištini. Imali su sjajne kostime, ali valjda to amatersko pozorište glumački nije bilo sazrelo da nosi dozu originalnosti i ozbiljnosti teksta i iako se svima činilo da je to bilo blistavo i sjajno,baš zahvaljujući izuzetnim kostimima, ali i amaterski u izvođenju, moj zaključak je bio da bi predstava bila bolja da su kostimi bili jednostavniji, da bi se glumci u njima osećali kvalitetnije i slobodnije, možda bi sveukupni utisak predstave bio bolji. Na kraju su se svi složili sa mnom. Nije bitno izgurati svoju ideju, nego voditi računa o celokupnosti predstave koja se igra.

Da li dolazite u situaciju da imate „sukob” sa glumcima kojima se kostimi ne dopadaju ili bi da ih preprave shodno svojim željama?

— Ima toga jako puno. I među muškim i među ženskim, a pogotovo glumicama. Ja to razumem, svako se trudi da bude lep, nije lako nositi nešto što ti je neko drugi odredio. Pri tome, glumci, dok rade na ulozi, verovatno u glavi imaju ili stvaraju ideju šta je i kako treba da izgleda lik koji igraju. Nekad dolazimo do kompromisa ukoliko je moguć, a ako ne, uvek je tu bitan reditelj koji će stati između nekog zahteva koji je više hir nego realna situacija. Desilo mi se da je jedna poznata glumica zamenjivala našu glumicu, i dok sam je, odmeravala da li može da se „udene” u kostim, rekla je da to nije potrebno jer je idealna. Međutim, kad je probala kostim, našla je gomilu mana– te ne želi da joj se vide mišice na rukama, te kolena, ovde da se suzi, ovde da se produži, u suštini samo je, u odnosu na kostim sebi našla mane. No, to su samo situacije s posla. S druge strane, desilo mi se kada smo gostovali na Bijenalu u Veneciji, na temperaturi od plus četrdeset i više, u kostimima presvučenim silikonom, glumci su bili obuveni  u gumene čizme, rekla sam im, s obzirom na vrućinu da skinu šta god smatraju suvišnim. Međutim, ostali su u tim kostimima ne uskrativši ništa. Kad na našoj sceni iz tih gumenih čizama posle predstave prosipaju znoj, onda mogu da zamislim kako im je bilo na toj temperaturi.

U savremenim adaptacijama teksta, savremenih rediteljskih rešenja, dolazi i do adaptacije kostima. Kakav je vaš stav u odnosu na ta dešavanja?

—Sadašnji kostimi, što se tiče novih dramskih dešavanja su jako određeni i traže dosta angažovanja, posebno kada se rade postmodernističke adaptacije gde se prave jake stilizacije. Kostim podseća i na scenski i savremeni i pruža fantastične mogućnosti koje jako volim jer možeš mašti da pustiš na volju. Pri tome kostim mora da „zaigra”, da znači ono što treba da znači. Pomenula sam naše gostovanje u Veneciji. Tada smo igrali „Sluga dvaju gospodara” gde sam radila kostime, pomenula sam gumene čizme, kostime premazane silikonom. U isto vreme, u pozorištu „Boško Buha” sam radila isto predstavu „Sluga dvaju gospodara” sa drugom koncepcijom i naravno drugim kostimima. Ovde sam radila kostime sa silikonskim čipkama koje su izvanredne i imaju sjajne efekte, pa sam koristila štampu, na kostimima su bili razni motivi čuvenih dela iz istorije umetnosti počev od pastorala do savremenih slikara. Znači, u isto vreme sam radila i savremeni i plastični kostim za dva različita izvođenja jednog dramskog dela i bilo je fantastično raditi i jedno i drugo. U oba slučaja mogućnosti za razigravanje mašte su sjajne.

Bavite se i slikarstvom. Prošle godine ste imali izložbu kompjuterske grafike i kostima u Gradskom kulturnom centru. Planirate li opet neku izložbu sličnog karaktera?

—Slikarstvom se bavim još od studija. Na žalost nemam atelje pa sam prinuđena da radim kompjutersku grafiku, jednostavno ta ljubav prema slikarstvu mora nekako da se ispolji. Slike– ulja na platnu i većina kostima koje sam imala u kući su mi uništeni prilikom jedne poplave, a dosta kostima se nalazi i u pozorištu. Prvo mi je u planu izložba radova mojih učenika iz „Mašnice”, polaznika i iz Užica i iz Požega, 9.decembra u Gradskom kulturnom centru, a na proleće planiram moje izložbe u Kragujevcu i Novom Sadu, u toku su pregovori o datumima. Kompjuterska grafika takođe pruža mnogo različitih mogućnosti i kreativnosti. A i nije potreban atelje koji bih, svakako volela da imam, i zbog mojih učenika, koji se sele ili u pozorište ili u GKC zavisno od toga gde nam je prostor slobodan.

Grafički dizajn- rad Snežane Kovačević

Situacija u pozorištu je takva da deli sudbinu društva u kome postoji. Šta Vam najviše nedostaje?

— Pozorište je uvek slika stanja u društvu. Za vreme sankcija smo uzimali materijal koji je delio Crveni krst i od toga pravili kostime, nekada je to bio obično amerikan platno koje je trebalo ručno obojiti, metar po metar…Bilo je teških vremena. A bilo je i vremena kada se išlo na gostovanja,  puno više premijera, dosta drugih reditelja je dolazilo kod nas da gostuje pa sam onda za njih radila predstave širom Srbije. Ono što je neophodno je da svako pozorište ima posebno muškog, a posebno ženskog krojača. Mi na primer, nemamo obućara. A obuća je svakako bitna, a veliki problem je kako šta napraviti, pa se onda dovijamo i snalazimo, prepravljamo i nadograđujemo. Da nije ljudi koji znaju taj zanat, a nije im posao, nego to rade iz ljubavi prema pozorištu, ne znam šta bi radili. Našli bi neko rešenje, sigurno, ali je pitanje koliko bi to bilo u svrhu predstave i glumaca koji moraju da igraju u tome. Ono što mi sigurno ne nedostaje i nikada nije to je kolegijalnost i saradnja, ljudi koje upoznajem i zadovoljstvo dobro obavljenim poslom, bez obzira na uslove.

Milunka Nikolić

Nevenа Stojić, učenicа Medicinske škole u Užicu, osvojilа je treću nаgrаdu nа međunаrodnom likovnom konkursu. Likovni konkurs nа temu „Ne mislim nа zlo, mislim nа ljubаv” je orgаnizovаo spomen-pаrk „Krаgujevаčki oktobаr”. Nа konkurs je stigаo 1071 rаd osnovаcа i srednjoškolаcа iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske.

Spomen–park „Kragujevački oktobar” fotografija preuzeta sa sajta

Nevenа Stojić je rođenа 29. jаnuаrа 1997. godine u Užicu. Zаvršilа je Osnovnu školu „Nаdа Mаtić“ u Užicu. Tаkođe u svom rodnom grаdu, uči srednju medicinsku školu, smer – lаborаtorijski tehničаr. Vest o njenoj nаgrаdi je bilа prаvo iznenаđenje zа sve (prijаtno, nаrаvno). Direktorkа ju je pozvаlа u svoju kаncelаriju dа joj lično čestitа. Nа nаrednim čаsovimа su stizаle čestitke i od strаne profesorа. Drugovi iz odeljenjа su joj čestitаli jednim velikim аplаuzom.

Nevenin rad —Ne mislim na zlo, mislim na ljubav

Drugoplаsirаnа je bilа njenа vršnjаkinjа, Mаrijаnа Mirković, učenicа Trgovinsko ugostiteljske škole „Tozа Drаgović” iz Krаgujevcа. Nа prvom mestu se tаkođe nаšlа učenicа drugog rаzredа, аli osnovne škole! Pobednik konkursа je Mаrijа Stojаković iz Osnovne škole „Drinkа Pаvlović” iz Beogrаdа. Žiri je dodelio i jednu specijаlnu nаgrаdu; onа je pripаlа Aleksаndru Đukiću, učeniku sedmog rаzredа Osnovne škole „Jovаn Popović“ u Krаgujevcu.

Ovo je Nevenino prvo učešće nа nekom likovnom konkursu. Što se kаže u nаrodu – prvo pа muško. Ko znа, moždа se i u vаmа krije neki neotkriveni tаlenаt. Neki slikаr, pevаč, glumаc, govornik, doktor… Nikаdа nećemo toliko upoznаti sebe dа se ne možemo iznenаditi onim što nаm donosi sutrа. Život je čudesаn. Pitаnje je koliko smo spremni dа otkrivаmo svа njegovа čudа!

Napisao i fotografisao: Rаdovаn III Jovičić

Povodom 450 godina od rođenja Vilijama Šekspira, učenici Užičke gimnazije pripremili su predstavu Romeo i Julija u saradnji sa mentorima profesorkama Dušankom Nikačević i Biljanom Grujičić. Predstava će biti izvedena u sredu 4. decembra u 18 časova na Maloj sceni Narodnog pozorišta u Užicu.

Geografski posmatrano, a sa stanovišta dalekih početaka civilizacije i njenih tehničkih mogućnosti, užički kraj je  relativno nepristupačan teren za saobraćajnice, oskudan u prirodnim bogatstvima koja se odnose na  rude gvožđa, bakra, zlata i srebra što je okosnica prvih civilizacijskih naseobina, pa se ne možemo  pohvaliti velikim arheološkim naseljima poput Viminacijuma, Vinče…ali u fragmentima, ostaci velike rimske civilizacije se mogu naći i u našim krajevima.

Jedan od spomenika koji nam govori o prisustvu Rimljana u ovim krajevima je i Lapidarijum u porti Bele crkve Karanske podignut 1986. po ideji Javorke Bućić, arheologa Zavičajnog muzeja iz Užica. Konzervacijom i delimičnom restauracijom spomenika bavili su se Feodor Berzeljev i Dragan Dimić, konzervatori Zavičajnog muzeja, Užice.

Dosadašnja arheološka istraživanja nisu pružila podatke o postojanju predrimskih naselja na ovim prostorima, a natpisi na spomenicima govore o romanizovanom domaćem stanovištvu koji je prihvativši latinski jezik, prihvatilo i običaje izgradnje nadgrobnih spomenika. Iz natpisa na spomenicima vidi se da se radi o ličnostima ilirskog porekla koji su nosili imena careva II i III veka, pa se po tome i pretpostavlja da je oblast naseljena s kraja II i početka III veka.

Bela crkva karanska je podignuta u XIII veku, kao zadužbina župana Brajana i jedna je od prvih nemanjićkih zadužbina . Otuda i iskopavanja rimskih nadgrobnih spomenika koji su otkriveni ispod temelja i uz samu ivicu crkve prilikom njene restauracije i konsolidacije sedamdesetih godina prošlog veka.

Interesovanje za rimske spomenike na ovom lokalitetu je zabeleženo 1860. kada je  nemački žurnalista Feliks Kanic u svom istraživanju rimskih civilizacija u opise svojih nalazišta uključio i Karan. Nešto potpunija dokumentacija i opisi nalazi se u radovima Franca Studnickog koji je 1885. proputovao ove krajeve i izvršio detaljan opis za potrebe berlinskog Korpusa natpisa. Ovo istraživanje podstaklo je Alfreda Domaševskog, jednog od urednika Korpusa , da obiđe ovaj teren, pri čemu je izvršio nova popisivanja spomenika koji su ležali unaokolo crkve ili bili uzidani u temelj.

S početka XX veka, Nikola Vulić, zajedno sa Premerštajnom obilazi teren požeške kotline, pri čemu zajedno sa nalazištem u Visibabi dosta vremena u istraživanju poklanjaju i Karanskom lokalitetu. Nikola Vulić, 1904.godine beleži u Karanu nadgrobni spomenik Aurelile Dusone, a iz Tubića zajedno sa dva spomenika bez natpisa donosi i spomenik gradskog dekuriona Tita Aurelija Silvana. Pet godina kasnije, 1909. Vulić objavljuje i dva nova spomenika iz Karana– žrtvenik Aurelija Satrija posvećen Jupiteru i još jedan jako oštećen spomenik bez imena.

I pored nekoliko sondažnih ispitivanja izvršenih u porti i bližoj okolini crkve, još uvek se ne zna sa sigurnošću pravo poreklo ovih spomenika. Pretpostavke su raznih karaktera, od one  da je tu bila rimska nekropola, kako je u svojoj doktorskoj tezi o Beloj crkvi Karanskoj tvrdio Milan Kašanin, ili su doneseni sa raznih strana kao materijal za gradnju crkve. Budući da među spomenicima ima i žrtvenika primamljiva je i hipoteza da je na mestu današnje crkve bio starohrišćanski hram, na čije postojanje se pozivaju tumači istorijskih spisa tog doba, pozivajući se na Povelju vizantijskog cara Vasilija Drugog iz 1020. Sondažnim istraživanjima osamdesetih godina prošlog veka, otkriveno je bogato i gusto raspoređeno srednjevekovno groblje u porti crkve, pa se pretpostavlja da su i neki od rimskih spomenika bili upotrebljeni kao materijal za nadgrobne spomenike, ali nije otkriven ni jedan trag antičkog građevinskog materijala. Po rezultatima ovih istraživanja, rimski spomenici su u portu crkve najverovatnije bili doneseni iz drugih mesta, moguće i iz samog Karana, ali se ne može govoriti ni o kakvoj rimskoj nekropoli, a kamoli naseobini iz tog doba.

Imena koja su uklesana na spomenicima su uglavnom ilirska –Dasius,Aurelius, Valerius, Elije, Flavija Tatta, Flavija Pisca…ali ima i imena iz Galije- Dusson, Nindia, za koja nije potvrđena mogućnost keltskog porekla.

Zanimljivo je da je nadgrobni spomenik dekuriona Publija Elija Maksima bio ugrađen u pod karanske crkve, otkriven 1885. a tek je 1940. izvađen i prenesen u portu. Žrtvenik Aurelija Dasijana je iskopan 1974. u crkvi, ispod poda, prilikom konzervatorskih radova, a žrtvenik od krečnjaka visine 88 cm, u oltaru crkve služi kao postolje za časnu  trpezu. Žrtvenik Gaja Valerija Satijana bio je ugrađen u česmu u Karanu, otkriven je 1909. a nešto pre 1940. izvađen i prenesen u portu crkve. Žrtvenici su posvećeni rimskom bogu Jupiteru koji se i na ostalim arheološkim lokalitetima užičkog kraja javlja kao rimska interpretacija domaćih božanstava (inerpretatio romana).

 Nadgrobne ploče su ili ukrašene ornamentima vinove loze, ili su uklesane figure muških i ženskih likova.  Nadgrobnim pločama pripadaju i figure ležećih lavova, koje su u to vreme bile uobičajen način ukrašavanja spomenika, od kojih je jedan, dužine 1m prenet u užički muzej.

Veliki broj ploča, spomenika, odlomaka bista je izgubljen i poznat iz opisa, crteža, fotografija ranijih istraživača, a nekoliko komada, poput spomenika u obliku piramide sa postoljem preneti su u Narodni muzej Užice. Ostatak je smešten u Lapidarijum u porti Bele crkve karanske, a očekujući bolje finansijske uslove za nova istraživanja, stanovnici ovog kraja nadaju se da ispod plodnog humusa ima još ovakvih spomenika koji bi ovu zbirku obogatili.

Milunka Nikolić

U večitoj muci da se bude svoj kroz susretanja i (s)kretanja kroz život, malo ljudi ide onom upornom linijom u kojoj posvećenost nečemu višem od sadašnjeg zemaljskog boravka znači više od ličnog komoditeta. Kasnije, istorija takve ljude označi kao pionire u nečemu, predanike i mučenike koji su se, žrtvujujući, okrvavljenog tela i izmučene duše, rodili da bi ostavili trag u civilizacijskom napretku svoje zemlje. Nekada je, bez patetike i istorijske pompeznosti, prizivanja sudbine kao opravdanja, jednostavno, takav život u stvari i jedini mogući život.

Marija Maga Magazinović, krčila je svoje životne puteve u jednoj čvrstoj patrijarhalnoj zajednici balkanskih Srba. Rođena u Užicu, 1.oktobra 1882. gde se njena porodica zadržala do kraja njenog osnovnog školovanja koje je uključivalo četiri razreda realke.

Njen otac Risto dobija posao krojača u Narodnom pozorištu u Beogradu, a Marija Maga mogućnosti koje pruža veliki grad. Za razliku od očekivanog za većinu žena tog doba koje bi se opredelile da vreme i život utroše na traženje i „dobre partije” za udaju, i osnivanje porodice kojoj će posvetiti ceo život kao ispunjenje svoje dužnosti, ona se posvećuje širenju svojih vidika sticanjem znanja, a i usavršavanjem veština pevanja i igranja u Kulturno umetničkom društvu „Obilić”. Prva je žena u tadašnjoj Kraljevini Srbiji koja je diplomirala na Filozofskom fakultetu, 1904. kod Brane Petronijevića. Izborila je sebi kao prvoj, a onda i sledbenicama pravo na koliko toliko isti status na visokoškolskim ustanovama toga doba.

— Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, čak i savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava, kao kakvi pastorčić!…Zašto da nam ne daju indeks, pa neka na njemu piše ono vanredni slušalac!- pisala je Maga, buneći se protiv društva u kome žene nemaju nikakva prava, negodujući i protiv  patrijarhalne poslušnosti:

—Ali je većina vanrednih studentkinja, po navici i liniji najmanjeg otpora, i dalje polagala ispit u vidu kolokvijuma.

Po završenom fakultetu, prvi put u istoriji srpkog novinarstva, Maga zauzima poziciju novinara, urednika rubrike „Ženski svet” u Politici. Kroz rubrike, zalaže se za više prava u odlučivanju u privatnom životu žena, aktivniju ulogu u društvenim i socijalnim odnosima. Zalažući se za liberalni feminizam u okviru patrijarhalnog društva dobijala je nevericom obojene, podrugljive packe čak i od vlasnika lista Vladimira Ribnikara koji joj je dao dva zlatnika akontacije primajući ovu ženu na dotadašnji isključivo muški posao:

—Gospođice Mago, nećete uteći sudbinama tolikih žena. Utopićete se i vi u tu prosečnost. Sa zasukanim rukavima, opasani belom keceljom i zarumenjeni od šporeta, kao i sve „poštene žene”, pažljivo ćete stavljati na sto činiju sa supom, dok će vaš oficir otpasati sablju, skinuti mundir i podvrnuti rukave od košulje, pa kusajući slatko supu uštinuti ženicu za obraz i reći joj:„Pile moje”,a potom pevušiti „Rado ide Srbin u vojnike”.

Balansirajući u tom životu nepravednom po status žene u svetu muške dominacije, rizikujući da je i žene odbace kao egocentrika i egzibicionistu, Maga se, vođena željom za obrazovanjem, na podsticaj svog profesora sa Filozofskog fakulteta, Brane Petronijevića, sa skromnom ušteđevinom uputila u Nemačku 1909., tadašnje stecište kulturne i intelektualne elite. Tokom četiri godine, uči nemački jezik, pohađa glumu kod Maksa Rajnharta, balet kod Šarlote Šniter, upravnice berlinske Opere, uči igru, plastiku, ritmiku, umetnost kod najznačajnijih imena tog doba: Elizabeta i Izadore Dankan.

Izučavajući balet i igru, pokret kao izražajno sredstvo, Maga Magazinović se buni protiv tadašnjeg vodećeg stila u Nemačkoj u kojoj je muskulatura tela u pokretu mehanicistički napeta kao odraz vojnog arhetipa nemačke nacije. U tome vidi „patriotsku i nacionalnu stvar” zasnovanu na šovinizmu i fašizmu koja vlada u Nemačkoj. Za nju, imajući u vidu da to mišljenje zastupa u društvenim paradigmama tridesetih godina prošlog veka, kada je ropstvo imalo dubok koren ili u fašizmu ili šovinizmu ili patrijarhalnosti, „telo nije i ne može biti samo objekat”, a grčka gimnastika je volja tela koje se potčinjava slobodi duha.

Na časovima glume kod Maksa Rajnharta sreće Gerharda Gezmana, nemačkog studenta, šest godina mlađeg, koji je uz glumu studirao i slavistiku. Maga se vraća u Srbiju, i sa prijateljicom iz studentskih dana Zoricom Pricom osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i inostrane jezike, u kojoj su siromašna deca besplatno pohađala časove.

U Balkanskim ratovima 1912–13, Maga se dobrovoljno prijavljuje u bolničarke. Opisujući svoje ratne dane, stoički podnoseći sve strahote, kao svedok sveg krvoprolića piše:

—Jauk i vapaj teških ranjenika, sa raznesenim šakama, laktovima i stopalima, sa užasnim trbušnim povredama prolazili su mi kroz srž u kostima. Krvi se nisam grozila ni plašila, ali sam je osećala kao strašnu optužbu na svekoliku civilizaciju i kulturu čovečanstva u XX veku.

U aprilu 1914. umire joj majka, a u maju iste godine, Gerhard Gezeman, nakon pokrštavanja i prihvatanja pravoslavne vere, venčao se sa Magom Magazinović u Sabornoj crkvi u Beogradu. Gezeman radi u Prvoj muškoj gimnaziji i kao lektor Univerziteta u Beogradu, a Maga kao redovna nastavnica Prve ženske realne gimnazije. Zajedno sa svojim narodom, povlače se u naletu okupatora na Srbiju. Na putevima koje utire srpska vojska u povlačenju, u zbegu u Kragujevcu rodila je sina, kome su dali dva imena, nemačko -Harold i srpsko- Rajko. Ponovo se prijavljuje u dobrovoljce, i radi kao bolničarka u Kragujevcu i Vranju. Njen muž Gezeman deli sudbinu vojske naroda čiju je veru prihvatio– golgotu Albanije. U ovom ratu Maga gubi oba brata, a četrnaest meseci nakon rođenja i svog sina prvenca koji umire po povratku u Beograd 1915. Tuga i jad ove žene se nastavljaju –od nemačkih vlasti saznaje da joj je muž na lečenju u Švajcarskoj, odlazeći da ga poseti, suočava se s tragedijom izneverene supruge. Zaljubljen u drugu ženu koju je upoznao u bolnici u Švajcarskoj, Gezeman i ona dogovaraju se o rastavi. Poslednja iskra zajedničkog života je njihova ćerka Rajna rođena 1917, nešto više od pola godine nakon njihovog rastanka. Na ovakav korak, borbu za potomstvo i pored činjenice da je muž pripada drugoj ženi, kompromis u jednom završetku ljubavne priče, zdravorazumsko  razmišljanje emancipovane žene teško bi se odlučile i žene današnjeg doba. Pored svega, iste godine za srpsku vladu na Krfu izučava organizaciju švajcarskih srednjih škola, ne zapostavljajući istovremeno i ljubav prema igri upoznaje se sa radom Škole umetničkog plesa Rudolfa fon Labana.

U Cirihu je prisustvovala predavanjima Lenjina i Plehanova, o kojima formira svoj stav i mišljenje:

—Plehanov mi se učinio elegantan mislilac, kao što su mu gospodski bili i maniri. Takav čovek ne može nikad biti ideološki zatucan ni dogmatičar…Lenjin je imao sasvim suprotno držanje, stav i način izlaganja od Plehanova. Iz njega i pored gvozdene logike izlaganja, koja sve ruši što nije njegov boljševizam, izbijala vulkanska mržnja na kapitalizam, ali i na socijaldemokratizam Plehanovljev i Druge internacionale.

Po završetku rata, ponovo otvara Školu za ritmiku i plastiku, u privatnoj ženskoj gimnaziji „Dom učenica srednjih škola” predaje ritmiku umesto dotadašnje gimnastike, a 1920. ukazom Kralja Petra I unapređena je u profesora Prve ženske realne gimnazije.

Iako stabilnog socijalnog statusa, nemiran i znanja gladan duh ove žene, vodi je na dalja istraživanja i usavršavanja u oblasti ritmike, izražajne gimnastike, savremene umetnosti telesne kulture na letnjnim semninarima 1922.-23.  u Minhenu kod Rudolfa Bode, Karla Lahauzna kod koga studira principe koreografije scenskog i podijumskog plesa novog smera,  a kod amerikanke Bes Menzendikt izučava korektivnu telesnu mehaniku, korektne mišićne funkcije… Njena „Škola za rimiku i gimnastiku” dobija brojna priznanja čak i od njenog uzora Rudolfa Labana. Maga počinje da radi i kao koreograf, tako da 1925. radi prvi balet „Svetkovina Bahusa i Flore”. Njen dalji rad posvećen je umetnosti plesa, ritmike, koreografiji…

U Berlinu na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara, 1936. nastupala je i „Studentska folklorna grupa” koju je osnovala i vodila Marija Maga Magazinović. Gostovanja u Nici, Carigradu, Hamburgu, Magdenburgu, Bernburgu, Desau, Stendalu…

Snimila je , 1939. i kolor film iz repertoara „Kosidba”, čak i kolor propagandni film na Kalemegdanu za gostovanje u Americi.

Iako zvanično odlazi u penziju 1941. Maga nastavlja da neguje svoju ljubav prema igri, ritmiku, igru…Vodi folklornu grupu u „Abraševiću”, a od 1948–1955. u baletskoj školi predaje ritmiku, folklor, istoriju igre i istorijske plesove. U sedmoj deceniji života, Maga beleži svoje misli i protekli život –„Moj život”autobiografsko delo koje je objavljeno tek 2000. Maga Magazinović je umrla 1968. u Beogradu. Iza nje su ostale knjige objavljene tokom njenog života :Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost”, „Vežbe i studije iz savremene gimnastike, plastike, ritmike, i  baleta:primenja telesna kultura”, „Istorija igre” i neobjavljeni rukopis  „Udžbenik iz ritmike”. Iza Mage Magazinović su ostale i klice feminizma i borbe za prava i ravnopravnost žena, brojni plesači, baletski igrači izašli iz njene škole i nadahnuti njenom energijom. Iza Mage Magazinović ostao je retko plodan i ispunjen život jedne žene u uslovima kada se ženski glas nije čuo dalje od kuhinje i  modnih salona.

Uspomenu na Magu čuva ulica koja vodi pored Narodnog pozorišta Užice koja njeno ime nosi od 2003., Baletski studio Dunje Mahorčić u Užicu i Beogradu. Po motivima njene knjige, rediteljka Ivana Vujić u Narodnom pozorištu u Beogradu postavila je komad „Balkanska plastika” koji je nakon premijere 2001.godine bio proglašen najboljim pozorišnom predstavom te sezone.

Milunka Nikolić

Članice Baletske škole „Maga Magazinović” iz Užica i učenice iz Beograda, vratile su se sa međunarodnog takmičenja „Dance Fest” u Novom Sadu okićene medaljama i peharima. U veoma jakoj konkurenciji od 2500 učesnika iz 17 zemalja, Užičke gracije osvojile su dva prva i jedno drugo mesto.

—Nastupili smo sa četiri koreografije, od kojih su tri nagrađene. Prva mesta su osvojile devojčice iz Užica najmlađi uzrast, to su deca od pet do sedam godina sa koreografijom „Cvetić, Valcer za Jasmina” i naše učenice iz Beograda sa koreografijom „Akvarijum”, dok su drugo mesto zauzele najstarije devojčice iz Baletskog studija iz Užica sa koreografijom „Ruske igre”—kaže Dunja Mahorčić, nastavnica u Baletskoj školi „Maga Magazinović”.

Nastavnica Dunja imala je samo reči hvale za nastupe devojčica u Novom Sadu.

—One su vrlo dostojanstveno predstavile svoj grad. Znaju da ja retko kad pohvalim nastup tako da sam sa svim potpuno zadovoljna, ali ovoga puta su se stvarno lepo pokazale. Nisam očekivala u toj meri nagrade, jer je konkurencija bila izuzetno jaka, pošto je bilo dece iz Japana, Južnoafričke Republike, Nemačke, Slovačke, Norveške, bivših jugoslovenskih republika i drugi. Trudim se iz godine u godinu da održimo taj kvalitet. Za sada na svakom takmičenju na kom smo se pojavili smo osvojili neku od prve tri nagrade. Izuzetna konkurencija koja je bila u Novom Sadu pokazuje da smo zaista na nivou koji može da prati evropske i svetske standarde.

Sobzirom na brzi tempo života, moderne tehnologije, u Užicu ima dece zainteresovane za balet i umetnost.

—Postoji u Užicu jako puno ljudi koji veruju u neke lepe stvari u koje uključujem balet i uopšte umetnost. Ove godine, zbog krize je malo manje dece, ali sam ja zadovoljna. Deca koja su tu godinama i dalje su tu, a imao i novih polaznika. Meni je najfascinantnije i najviše me raduje što su deca zaista kvalitetna, prvo su jako lepo vaspitana, a što se tiče baleta imaju jako fine i dobre predispozicije—ističe Mahorčićeva.

Baletska škola „Maga Magazinović” je osnovana, pre pet godina, 27. novembra i najlepši poklon za peti rođendan je uspeh postignut u Novom Sadu. Ovaj rođendan proslaviće u krugu škole uz tortu i malo druženje. Nakon toga očekuje ih mnogo rada i spremanje za međunarodno takmičenje u Parizu i republičko takmičenje u Kragujevcu sledeće godine.

Balerine koje su nastupale u koreografiji „Cvetić, valcer za Jasmina” i osvojile prvo mesto u Novom Sadu pune su utisaka i zadovoljne su što su se i sa ovog takmičenja vratile sa medaljama.

Sara Jaraković, ima sedam godina i kaže da je baletom počela da se bavi prošle godine.

—Dopada mi se što idemo na takmičenja i nove koreografije koje učimo. Super je bilo u Novom Sadu, nastupila sam u Cvetiću i zadovoljna sam osvojenom medaljom.

Aleksandra Bondžulić, učenica drugog razreda, kaže da je šetajući sa bakom videla plakat za baletsku školi i da je zahvaljujući tome odlučila da se upiše.

—Svidelo mi se sve što se radi, kao i nove drugarice koje sam ovde upoznala i onda sam rešila da ostanem. Ova medalja je veliki uspeh i dopalo mi se kako smo to izvele u Novom Sadu. Imala sam malu tremu, ali kada je počeo nastup sve je prošlo.

Iva Živković ima osam godina i na balet je krenula zbog drugarice koja joj je pričala šta se sve tu radi. Lepo joj je bilo na takmičenju u Novom Sadu i veoma joj je drago što su se pokazale u najboljem svetlu i što su za to nagrađene.

Andrea Karapetrović, ima sedam godina, a na baletu najviše voli da radi poskoke.

—Nisam imala tremu na takmičenju u Novom Sadu. Mi smo lepo izvele našu tačku i za to smo nagrađene nasjajnijim medaljama.

Ema Sedojević ima šest godina i članica je Baletske grupe godinu dana.

—Odabrala sam balet, jer sam htela da naučim nešto novo i da bih mogla lepo i pravilno da šetam. Dopada mi se sve što radimo na treninzima i ništa mi nije teško. U Novom Sadu smo se lepo proveli i zadovoljna sam što smo zauzele prvo mesto.

Maja Vučićević, ima sedam godina, a na časovima baleta joj se najviše dopada kada uvežbavaju nove koreografije. Ona kaže da je u Novom Sadu je sve odlično prošlo i joj je drago što su se vratile sa medaljama.

„Cvetić, valcer za Jasmina” igrale su: Aleksandra Bondzulić, Sara Piplović, Nikolina Lazić, Ana Bogićević, Lara Ilić, Andrea Jezdić, Maja Vučićević, Sara Jaraković, Ema Sredojević, Mina Skodrić, Andrea Karapetrović, Iva Živković, Ana Jovanetić, Aleksandra Žunić; „Noćno nebo” su igrale: Sanja Vasović, Emilija Stanković, Julojana Irić, Marta Todorović, Mina Đurić, Violeta Marković, Anastasija Petrović, Teodora Milić, Ema Rašković, Jelena Banović, Anka Tanasković, Jana Radojičić, Ema Savić, Milica Bojović; „Ruska igra” su igrale: Marija Đukić, Jelena Dukić, Jelisaveta Jevtić, Danica Đorđević, Teodora Dunjić, Marija Novaković, Nevena Tanović, Ksenija Radojević, Jana Dunjić, Anastasija Bojović, Romana Karapandžić.

M. H.