Golubović Milijana Mika1

Retko koje poetsko i književno veče, kao ni događaj iz oblasti kulture može da se zamisli bez učešća ili prisustva Milijane Mike Golubović. Odnedavno ona je i predsednik Književnog kluba „Rujno”, tako da je osim svog književnog rada na sebe preuzela zadatak i promovisanja dela drugih književnih stvaralaca, redovnog okupljanja i saradnje kao i uspostavljanja veza sa književnim klubovima, društvima i pojedincima iz ostalih delova Srbije, a i šire. Izdala je dve zbirke poezije: „Nedosanjani snovi”, „Možda nevreme stane”, i najnoviju–zbirku poezije za decu „Dođi da ti nešto šapnem”.

Bavite se različitim vrstama književnosti. Da li se one isključuju u nekim segmentima ili se nadopunjuju i u kojoj meri te različitosti mogu da grade jedna drugu?

—Pišem ljubavnu poeziju, poeziju za decu, prozu, a započela sam i rad na romanu. Iako su u pitanju različiti oblici književnosti i različite teme, može se reći da sve ovo što radim prati jedno drugo, kad se malo bolje uđe u srž mog pisanog izražavanja, vidi se da je sve to isprepletano i da se sve to nadograđuje i proizilazi jedno iz drugog.

Nedavno ste izdali zbirku poezije za decu, što je za razliku od prve dve zbirke ljubavne poezije jedno malo iznenađenje. Postoji li poseban razlog koji Vas je opredelio da priđete toj tematici ili je to zbirka radova skupljanih kroz sveukupno stvaranje?

—Postoji dobar razlog, a to je što sam htela da poklonim deci nešto. Dosta vremena u svom radu sam posvetila i humanitarnom radu, radu sa decom bez roditeljskog staranja i decom ometenom u razvoju…Upoznala sam jedan dečiji svet koji ima beskrajno pozitivnu energiju. Pisati za decu je jako teško, jer nikad ne znate da li ćete uspeti, da li će im se vaš rad dopasti. To su iskrena, mala bića kod kojih ne prolazi ono što nije dobro. Mislim da sam ovom knjigom uspela da doprem u njihov svet i da je prime onako kako sam htela- kao poklon. Posebno zadovoljstvo mi je što su sve ilustracije za ovu knjigu uradila deca, polaznici škole „Mali atelje” Kristinke Selaković, koji su se stvarno potrudili da je obogate svojim crtežima i svojim dečijim viđenjem sveta. Bez obzira što od grada nisam dobila sredstva na konkursu, uz pomoć dobrih ljudi koji su znali da većina tiraža ide u humanitarne svrhe, uspela sam da je odštampam, i evo, već se štampa treći tiraž.

Poznati ste kao učesnik književnih dešavanja u Užicu, često putujete i u druge gradove na pesničke susrete i književne događaje. Koliko i u kom smislu Vam sva ta dešavanja znače i koje skupove najradije posećujete?

—Svako iskustvo mnogo znači, kako za mene lično tako i za Klub, koga nastojim da promovišem, ali i obogatim kontaktima i razmenom iskustava i saradnjom proisteklom iz kontakata koje uspostavim na književnim manifestacijama. Nedavno sam prisustvovala međunarodnom susretu „Mesopotamija kulturni centar” i dobila priznanje za doprinos kulturno–književnom stvaralaštvu i širenju pisane reči. Svake godine potvrđujem priznanje „Majstorsko pero” na međunarodnoj književnoj manifestaciji „Vršačko pero” za izuzetan umetnički izraz i doprinos očuvanju srpske književne reči. Učešće na međunarodnom skupu Iračke poezije je tadođe veliko uživanje. Jako mi je draga uspomena i veliko zadovoljstvo i učešće u programu „Igre bez granica” u Nišu, gde se na obali Nišave svake godine organizuje program i druženje sa decom ometenom u razvoju. I pored nekih većih, ta manifestacija mi je ostavila neizbrisiv trag u sećanju, rado se vraćam slikama dečijih lica koja blistaju od zadovoljstva. Svaka manifestacija, svaki pesnički susret je na svoj način draga i jedno lepo iskustvo. U Skoplju, moja zbirka ljubavne poezije „Možda nevreme stane” je dobila nagradu, a iz Zagreba, Rijeke takođe imam nekoliko priznanja i nagrada. I pored svega, najradije se odazivam na susrete u kojima učestvuju deca, ipak je druženje i pisanje za decu nešto posebno.

Milijana Mika Golubović

Milijana Mika Golubović

Kao predsednica Književnog kluba „Rujno”, u situaciji ste da organizujete promocije novih knjiga, književnih dešavanja u gradu,okupljate nove članove…Iako nemate svoje prostorije, kako se snalazite?

— Književni klub „Rujno” sprovodi akciju „Darujmo reč” čiji je idejni tvorac Zorica Sentić koja živi u Francuskoj, a „naše gore list”. Pri svakoj od promocija novih knjiga naših članova ili gostujućih književnika, umesto ulaznice poželjna je knjiga. S tim knjigama upotpunjujemo ili formirano biblioteke seoskih škola. Nedavno smo knjige poklonili školi u Zlakusi, a pre toga u Biosci. Bilo je divno videti ta lica koja sijaju od radosti očiju uprtih u knjige. Osmeh i žar u okicama je nešto što ostaje zauvek upamćeno i po tome merimo i uspeh naših akcija. U svem tom radu i trudu ka uspehu u radu kome težimo veliku zahvalnost dugujemo direktoru Narodne biblioteke Dragiši Stanojčiću, direktoru Gradskog kulturnog centra Borisu Todoroviću, Crvenom krstu, Parohijskom domu koji nam izlaze u susret ustupajući nam prostor za rad. Ne smemo da dozvolimo da to što smo prinuđeni da se snalazimo za prostorije omete naš rad i akcije koje sprovodimo, mada se nadamo da ćemo u nekoj skorijoj budućnosti i taj problem prostora rešiti. Nezgodno je što skupljene knjige nosimo kućama, pa ih posle opet skupljamo, koristimo naše stanove da se organizujemo, dogovaramo se usput, na ulici..

U poplavi književnih radova, može li jedan pesnik sa iskustvom da ostavi dovoljno čvrstim svoja ubeđenja i  literarne kriterijume?

—Ne bih ja to nazvala poplavom književnih radova…Ja lično ne vidim nikakvu poplavu jer statistički podaci pokazuju da se svake godine sve manje štampaju književna dela, jer je manje sredstava a samim tim i manje čitalaca, na žalost svih nas koji pišemo. Književnost je deo kulture, a u kulturu se sve manje ulaže. Kome danas treba knjiga kada nema sredstava za život? Što se tiče novih i sve brojnijih autora, niko nikome nije smetnja u radu. Svako radi za sebe, a koliko je to vredno, ocenjuje čitalačka publika koja to prati tako da se tu izdvajaju najbolji i  najvredniji autori. Sve to treba posmatrati iz više uglova. U kulturi, koliko god date, nije dosta. Sama reč kultura je neiscrpna tema širokih razmera, a svaki pisac koji izgradi i poštuje literarne kriterijume treba i sam da nađe i potvrdi svoj lični pečat.

Mislite li da komercijalni efekat i predusretljivost distributera za sve vrste literature koja se prodaje na trafikama zajedno sa žvakaćom gumom može da bude znak opasnosti za opadanje književnog ukusa čitalaca ili je to jednostavno način da se knjige učine dostupnijim?

— Išla sam nedavno na Kosovo po pitanju humanitarnog rada i videla čak i svoju knjigu na trafici. U prvi tren nisam bila oduševljena znajući gde je knjigama mesto, a onda sam pomislila da je to dobro, jer svako može da dođe do nje. Možda ne ulaze svi u knjižare, možda su cene istih knjiga u knjižarama prevelike. Zašto onda ne bi bile dostupnije i jeftinije? Sada ne mislim da je to znak za uzbunu i znak krize čitalačke publike, mislim da je time omogućena šira dostupnost, a time, nadam se i veća čitanost.

Možete li izdvojiti jednog pisca ili jednu knjigu koji Vam znače više od ostalih?

— Čitam savremenu poeziju, pripovetku, romane… Volim Dučića, Desanku Maksimović, Nušića.. Unutar sebe sam romantična, tako da moram sve da vidim, u svim oblastima umetnosti, pa nek duša odluči šta joj prija. Posebno sam vezana za knjigu „Koliba”Vilijama Pol Janga, bez koje nigde ne idem, i poučna je i opuštajuća, jedno vrhunsko uživanje u čitanju..

Već dugo godina se bavite književnim radom. Postoje li momenti u životu kada ste umorni od stvaranja, kada Vas svakodnevnica uskrati za inspiraciju?

—Nikada nisam umorana od stvaranja. Moje stvaralačke  sposobnosti ništa ne može da omete, čak ni svakodnevnica, za koju svi znamo kakva nam je. Ne postoje ni stranputice što se tiče želje za stvaranjem. Inspiracija i stvaralaštvo koje iz nje proizilazi me iznose iz te svakodnevnice u visine u kojima sam ispunjena i iznutra zadovoljna. Uživam u svom radu i ne osvrćem se iza sebe. Nigde ne idem bez papira i olovke, dobre knjige…To su mi neka vrsta amajlije i s njima se osećam sasvim sigurnom u sebe, s njima sam ja prava ja.

Pomenuli ste da radite na romanu. Kad možemo da ga očekujemo?

— Da radim na romanu, no tema i likovi nek ostanu tajna. Roman ima intrigantan naslov „Otrov u tragu sebičnosti”, i trebalo bi da se pojavi u štampi krajem sledeće godine. Malo sam, zbog obaveza u Književnom klubu, usporila sa pisanjem, no, jaka želja da ga završim daje mi sigurnost da će uskoro biti gotov. Pre romana, na proleće planiram da objavim knjigu ljubavne poezije koja je već pri kraju po izboru građe.

Milunka Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107