Blago onome što ćuti….reklo je pseto kad je dobilo batine (Stevan Sremac)

Naša dosadašnja kulturna baština sadrži brojne dragocenosti , između  ostalog i i poslovice, izreke i mudrosti našeg naroda koga,  u ovo doba razdvajanja i raslojavanja po sve brojnijim kriterijumima ( eda li bi imale šta raditi kojekave agencije za zaštitu prava..i usput obezbediti koje radno mesto i ne malu platu),  te izreke i opisuju . Te osobine  u velikoj meri  utkane i u pravoslavne kodekse koji sadrže trpljenje i suzdržavanje, mnogo puta nateraju čoveka da se o njih i ogreši, vođen instiktom za samoodržanje  više nego postulatima, i da progovori i da se pobuni . Usputi,uvod je namenjen tome da nagovestim da ću ovim tekstom da zgrešim.

Polazim od izreka: „Ćutanje je zlato”, „Ćutanje zlata vredi”, „Ćutanje je pola mudrosti”, jednostavnih reči, kratkih izraza koje je smislio,po jednoj od civilizacijskih kategorizacija– običan narod. Kako je „običan narod”i smislio, on ih se najčešće i u najvećoj meri i pridržava. Ne ulazeći detaljnije u razloge diferenciranja na običan i onaj drugi narod,  jer bi se zabrazdilo duboko i u psihologiju, sociologiju, istoriju, etiku..a bogami , najviše u politiku ovde ćemo se suštine svih ovih izreka i pridržavati isključivo u sociološkom smislu  . Ali, kad se već piše onda se na neki način  i govori pa da progovorim (time i zgrešim)  sledeće:

Po svoj logici da sve ima svoju suprotnost (pa i batina) , onda bi suprotnost od izraza „običan  ” bio „neobičan” narod. Taj „neobičan ” narod  i pravi ovu vrstu kvalifikacije a najčešće  je koristi u govoru i javnim nastupima ne bi li valjda sebi obezbedio i mentalnu izuzetnost a ostalima nametnuo sliku  tora gde bi se druga (većinska) populacija, po pravilu–trebala a poželjno i morala  držati. Vojničkim izrazom rečeno, čin neobičnosti dobija se ,u našem slučaju, najčešće u Poreskoj službi prilikom predaje prijava o visini prihoda (ako je po volji i mestu u hijerarhiji  da se predaju iste), te to omogućava i poziciju  za ovakvu vrstu diferenciranja.Činjenica u ovom razmišljanju jeste  da količina novca koju  svi  (bez razlike) dvonošci zajedničkog pretka poseduju,  jeste argument koji određuje cenu a s tim i izopačeni smisao  vrednosti (cena je merilo vrednosti – K. Marks, misao primenljiva samo  teoriji socijalizma ) ne samo roba i usluga , nego svega što čini kvalitet života . Dakako,na prvom  mestu  je  zaštita vasnika novca  u  svojstvu „n”(„neobične”, „nedodirljive”,„nebrojive”… )  osobe koja njegovim posedovanjem ima pravo ( kod nas shvaćeno i  kao obavezu) da određuje cenu svih vrednosti . U  tom cilju smišljeni su  razni oblici   marketinga  koji je nama običnima postao prepoznatljiv u malim dimenzijama zahvaljujući  cenzuri i autocenzuri u medijima ( da se ne lažemo,„ u koga vlast u toga i batina” a vlast jednako novac ).

Jedan od popularnih načina modernog društva kakvo smo ga stvorili a koje je po mnogo čemu isto kao ono  od koga smo pošli rušeći ga do temelja, da „neobičan” narod postane svojta „običnom”jesu bučne marketinške  priče o pravim vrednostima. Prave vrednosti ovaj „običan” narod je u velikoj meri  spoznao  davno , čak su i izreke o ćutanju deo te vrednosti, samo što se njihovim pridržavanjem osim slavljene patnje pravoslavnog mučenika, jedina korist  ćutećeg naroda ogleda  u sposobnosti  trpljenja  samara koji „neobična” manjina zna ( i smatra to prirodnim pravom)  da natovari.

Samar o kome govorim , zna i većina ćutećih čitalaca, ima razne oblike i dimenzije , od ekonomskih do duhovnih.„ Prave” vrednosti, zna većina ćutećih čitalaca, odavno imaju cenu nesvojstvenu i neprimerenu  ovoj  vrednosti.

Ne tako davno , imali smo (po ko zna koji put ) obnovljenu aferu o kupovini diploma. Nas su naši roditelji , a i mi našu decu učimo da je obrazovanje jedna od vrednosti  (tih obeleženih izrazom „prave”koju smo naučili da zaradimo radom ne stavljajući tu reč u navodnike) , te tako , malo uz pomoć medija, malo iz interesa , malo iz ljubavi prema istini , dođosmo do toga da su i „prave” vrednosti dostupne uz pomoć novca, te da te „prave ” vrednosti imaju i tatu i mamu i gazdu i vlasnika i kupca i prodavca .

Nas su učili naši roditelji, a i mi učimo našu decu, da novac i interes nisu najvažniji već su daleko ispred njih ljubav, prijateljstvo,zdravlje, brak, porodica, deca…Kako sad živeti s tim da, a i crne statistike koje  to pokazuju kroz broj razvoda, samaca, smanjenje nataliteta usled ekonomskih razloga, takva priča nije istina .Novac je , znači taj koji podržava  „prave ” vrednosti a sve ređi  su pojedinci i porodice koje beskompromisno ostaju pri tome da to nije tako.

Nas su naši roditelji učili a i mi tako učimo našu decu da su kultura i umetnost prave vrednosti…i onda svakodnevno slušate i afirmisane  i neafirmisane (s tim da u ovim prvim ima i onih „neobičnih” i „običnih” a u drugim su isključivo „obični”  služitelji duhovnih delatnosti ) ličnosti da zapevaju nad duhovnim urušavanjem i manjkom  novca za svoj rad (a da pri tome nekako dođu i do mesta odakle će uputiti ovu govoranciju) .

Istina jeste da su kultura i umetnost večiti pastorci država i centara moći ( setimo se spaljivanja knjiga za vreme inkvizicije;sva dosadašnja  vremena kad je umetnost u državi  lutala od mecena do dželata…) ali se od jedne civilizacije  koja se diči progresom očekuje da taj progres potvrdi smislom za razumevanje i vrednovanje ( ne  samo cenu) ovih duhovnih stvari .  Tako bi bilo po nekoj drugoj logici i na nekom drugom mestu…da nije onoga što još jednom  razdvaja „obične„ i „neobične”. „Neobičan” ima poziciju i moć  da odlučuje,da raspolaže novcem,upravlja medijima i kreira marketing pa time i da utvrđuje kriterijume duhovnih  vrednosti čineći ih „pravim” i „lažnim ” u očima i predstavama ćutača.

Svesni smo da smo zatrpani kičom, šundom, prolaznom modom..  uopšteno–gomilom šarenih i plastičnih svari koje osim izopačenih vrednosti u glavama sledeće generacije ništa drugo neće ostaviti do  temelja za formiranje  naredne još izopačenije  generacije i tako do kraja…kako je i počelo… Apokaliptična vizija jeste , ali ovde i na ovom mestu ne vidi se da ide u drugom pravcu. Ćutati i ignorisati ili otići odavde ostale su kao dve jedine opcije za svestan „običan” narod.  Dovoljan dokaz za ovu tvrdnju je veliki broj naših umetnika koji se rasuo (ustalom kao i  kod ostalih  delatnosti) po inostranstvu potvrđujući kvalitet svog rada u očima nekih drugih naroda i država . Pričajući s njima uvek se dolazi do velikog problema koji muči našu „neobično”restruktuiranu državu . Stvar je jednostavna…naša kulturna i umetnička scena ovih nekoliko decenija pretvorila se u kaljavu baru  u kome je jedini izlaz biti na stepenici neke od moći koja retko ima i kamenčić duhovne mudrosti,  da ne bi  paklena vatra neafirmisanosti a time i „običnosti” progorela pete. U svakom pogledu, borba za stepenicu više je osnov  onoga što dovodi do razdvajanja na„ afirmisane”( imaju novac i/ili poziciju , vlast)  i „neafirmisane”(nemaju ništa od ovog prvog) , „neobične”(imaju) i „obične”(nemaju ništa do samar na kome nose ove prve) . Afirmisani su, u našem slučaju, uglavnom  na pozicijama ili se grabe za njih , pri tom i oni koji iz raznih razloga ne žele da zaostanu , ( kako je rekao jedan od na mislilaca „ko se želi umiliti kralju,mora se i njegovom psu dodvoravati ”) idu istim putem. I što je najgore taj niz,  okačen na lestvice kojima  beži iz pakla ( neafirmisanosti)  postaje u većini slučajeva  glasnogovorniji  o „pravim vrednostima” u kulturi nego što ih stvarno poznaju a kamo li i poseduju(jer da je tako, zar bi sebi a i drugima  dopustili ovakve stvari?).

U skorijoj prošlosti imala sam priliku da sretnem jednog od naših, afirmisanih u inostranstvu i to širom sveta , čoveka koji je svoj doktorat odbranio na Sorboni a ne na blagajni jedne  od naših trafika za deklarativno  obrazovanje, koji je , vučen nostalgijom i osećajem dužnosti prema domovini  poželeo da svoj rad objavi kod nas…računajući da,  ako bez problema objavljuje na više kontinenata i jezika  (a i to mu je deo posla kojim se bavi) zašto svoju misao ne bi publikovao i ovde.  Našao na  začuđujuću situaciju–od toga da  umesto da se ponudi naknada (što je u svetu uobičajeno, a u ovom slučaju nije ni tražena ) od njega traženo  da plati …do toga da mu je „Politika” objavila skraćenu i izmenjenu verziju , kako se zalutali istinoljubac izrazio„ u letnjim mesecima kad nema atraktivnih  dešavanja u kulturi da popune prostor”. Pri tome, boraveći po Srbiji i čudeći se pri svakom novom susretu, što familiji koja se toliko promenila da je od njega očekivala ne rođaka nego sponzora, što visokim kulturnim poslenicima koji su obučeni da pričaju  jednu  te istu priču– o materijalnoj bedi, ne pominjući ovu drugu kao da je ima u izobilju! Naš –a svetski priznat dr istorije umetnosti ,  za koga  mi „obični”ne znamo, jer nije naviknut  niti  da potkupljuje urednike  , niti da  miluje psa direktora nekih institucija kulture,  lako i brzo(  s obzirom da nije imao vremena da se zatruje medijima) došao je do zaključka  da se u Srbiji uštavio  jedini kriterijum „pravih” vrednosti u umetnosti (a ni druge oblasti ne zaostaju)  za koga svi ćutači znamo-kriterijum „neobičnih” iz  Beogradskog „Kruga dvojke”. Samo od strane drugog sveta priznati  dr , spakovao je  kofere i otišao učvšćen u saznanju da nije pogrešio ni prvi put kad je prešao granicu i da je nostalgija za rodnom grudom i moralna obaveza prema istoj  romantična predstava pesnika  . Prost primer kako „neobični” uz pomoć novca , pozicije, borbe za istu , a još bolje ako je na meti i nekakav status koji nosi vlast, guraju termin „prave vrednosti” u promet među „obične ” ćutače a da, priznate širom sveta prave vrednosti,  niti priznaju i  poznaju niti dopuštaju da budu upoznate.

Da se vratimo početku, izrekama o ćutanju. Navikli jesmo, i da ćutimo i da budemo „obični”. Samo …nije ni svako ćutanje izraz da je čovek niti nem niti bez razuma i mudrosti. Mudri ljudi su i zapisivali pametne stvari koje su govorile  o pravim vrednostima običnih ljudi . Na primer:

Klonim se ljudi koji misle da je drskost –hrabrost, a nežnost–kukavičluk. A klonim se i onih koji misle da je brbljanje–mudrost, a ćutanje –neznanje”

(Džubran)

A i ona davna civilizacija je zabeležila  duhovnu vrednost, ono što ni jedna kategorija „neobičnih” nije mogla da porekne, a što se u višeslojnom značenju potvdilo kroz činjenicu da nijedan samar nije do veka trajao:

Cum tacent, clamant. /Kad ćute, viču/.

Zato su ćutači –„obični”–opstajali, a brbljivi –„neobični” samo–potrajali!

Socijalizam nije uspeo, raj je daleko i stvar verovanja, ovde mi „obični”još uvek ćutimo na prividnom putu napretka s tim da smo od promena, obećanog novog poretka videli jedino kako se reč  tranzicija pretvara u reč  reforma,   a ova opet u restruktuiranje  a da se u svakom pogledu krećemo samo unazad. I da nije one batine s početka teksta  koju je zabeležio Sremac koja je u ovom slučaju ekonomska… najpametnije bi,( kako je rekao običan narod .„Strpljen–spašen”)  bilo živeti u mudrom ćutanju i držanju za naše viševekovne postulate koji nemaju svoj izraz u novcu i   pustiti ovu „neobičnu” bučnu manjinu  da se iskruni pričom o „pravim vrednostima” i nedostatku novca za duhovne stvari… I sačekati da odu tamo gde im je po logici stvari suđeno ( neizbežan drugi kraj batine!) – u dubinu istorije.

M.Nikolić

Gostovanje Vanje Bulića, novinara i publiciste, na svečanom otvaranju knjižare Delfi u Užicu privuklo je veliku pažnju Užičana. Ljubitelji njegovih knjiga, iskoristili su priliku da im knjigu potpiše autor, ali i da popričaju sa Vanjom o njegovim delima i da se lično uvere u njegovu neposrednost i otvorenost. Za gradski portal Ero, Vanja Bulić je govorio o tome kako nije teško biti fin na malim ekranima, kako se obreo u književnosti,  zašto se odlučio da piše trilere, ali i o tome kako naše društvo mora brinuti o kulturi, inače nam može biti kao u pesmi Ršumovića „vodio si život buran a ostao nekulturan“.

Nakon dugogodišnje karijere u pisanom i elektronskom novinarstvu gde ste stekli veliku popularnost, to ste nastavili da ostvarujete i kao pisac bestselera. Šta Vas je navelo da počnete da pišete knjige?

– Prvi roman sam objavio kad sam radio film Lepa sela lepo gore, a pre toga sam objavio zbirku priča Kako sam gajio blizance, i to su bile priče iz novinarstva dok sam radio za časopis Praktična žena. Na pisanje me je navela činjenica da smo mi novinari koji smo pisali za Dugu i Praktični ženu, na drugačiji način pisali od drugih kolega. Autorsko novinarstvo kojim smo se bavili, omogućavalo nam je da se izražavamo načinom na koji nisu mogli da se izražavaju novinari koji su pisali za dnevne medije. Kako su i Duga i Praktična žena gajile reportažu kao novinarsku formu, time su novinari ušli u predvorje pisanja literarnih dela. To naravno ne znači da su bolji novinari koji pišu tekstove koji liče na literarna dela od novinara koji se bave klasičnim novinarstvom. Sa druge strane, taj način pisanja je neke novinare uključujući i mene odveo u svet pisanja knjiga.

Zbog čega ste odlučili da se u vašim knjigam bavite misterijama, gde se prepliću istorija i religija?

– To nisu klasične misterije, već od određenih istorijskih činjenica pravim triler priču sa elementima misterije. Priće iz mojih kniiga postaju misterije zato što mi o njima nismo dovoljno učili, na primer dve najveće hrišćanske relikvije Ikona Bogorodica Filermska i ruka Sv. Jovana Krstitelja, koja je od neprocenjivog značaja zato što je najstariji dokaz o postojanju jedne religije, se nalaze u Crnoj Gori i to dosta ljudi ne zna. Takođe dosta ljudi ne zna istorijski put ta dva artefakta i to je ono što daje notu misterije mojim delima. Ta naša neznanja su posledica jednog vekovnog lošeg sistema, koji nikako da nas nauči prave stvari. Nikako da nam pokaže da su na primer u svim dosadašnjim ratovima, Srbi bili najveći protivnici sami sebi, i za vreme Turaka i u vreme Prvog svetskog rata kada su austrijsku vojsku činile jedinice popunjene narodima sa jugoslovenskih prostora i u Drugom svetskom ratu kada smo imali okršaje četnika i partizana, a te ne naučene istorijske lekcije su dovele i do ovih ratova devedesetih godina.

Imate li informacije, ko su čitaoci vaših romana i koliko vam znače njihovi komentari?

– Trudim se da vodim računa o čitaocima, na primer ja svakom čitaocu kome potpišem knjigu napišem i broj mog telefona, i dobro je da se taj svet čitalaca širi zato što smo po nekim podacima na repu čitalaštva u Evropi. Moj prosečan čitalac je osoba koja želi da nauči više o istorijskim faktima a sa druge strane da pročita dobru priču. Bez uvijanja, ja pišem zavodljivo. Istoriju prožmem sa triler pričom, i trudim se da uvučem čitaoca u taj svet istorije i mistike. To čitaoci prepoznaju i zbog toga čitaju moje knjige.

Kako je biti pisac u Srbiji?

– Ako hoćeš da živiš od pisanja knjiga, a da pišeš knjige koje se tebi sviđaju onda je teško. Ja sam na svoju veliku sreću našao teme koje ja volim a koje vole i čitaoci. To nije ništa novo, na primer  Dan Brown (autor Davinčijevog koda prim.aut) tako piše, čak su o meni pisali da sam kao srpski Dan Brown. Mi jesmo slični samo po prilazu temi, i iskreno mislim da su moje knjige bolje literarno, a da su slabije kad je reč o mašti. Ali ne zato što nisam maštovit, nego zato što ne želim da na primer izvrćem crkvu ruglu kao što on radi, pa da budem anatemisan od crkve kao što je on. Ne želim da povredim nikoga iz naroda kojem pripadam ma koje vere. Kod nas se u poslednje vreme pojavljuju dobri pisci, na primer Dejan Stojiljković je odličan pisac i njegova knjiga o Ivu Andriću i njegovom ambasadorovskom službovanju u Nemačkoj koju je radio sa Vladimirom Kecmanovićem će napraviti pravi bum kod nas.

Koji period života smatrate najuspešnijim i najzanimljivijim do sada?

– Kada radiš nešto danas, shvatićeš da su koreni toga u detinjstvu. Meni je najbolja knjiga Oko otoka, upravo zato što je ona sazrevala i nastajala kada je moj otac bio na Golom otoku, i to saznanje o sebi sam stekao tek mnogo godina kasnije. U tom vreme sam pisao dnevnik kao klinac, i u tom dnevniku vidim sebe kakav sam danas i u načinu pisanja i u načinu razmišljanja. Takođe, ističem i deo života kad sam svirao u rock bendu koji se zvao Sidra i kada sam igrao odbojku. Naravno tu je trenutno igranje preferansa i pečenje rakije sa kumovima, a ko zna, pošto imam tri sina, kad dobijem unuke možda će mi to biti najlepši period života. Kad tako razmišljaš vidiš da ću imati još mnogo tema za pisanje.

Po Vašem mišljenju kako unaprediti kulturni nivo u Srbiji?

– Kada je Marks umro Engels je na njegovom grobu među ostalom izjavio: Čovek mora da jede, pije i spava. Tu se postavlja pitanje, da li je moguće snimiti film ako je u budžetu za kinematografiju predviđeno nula dinara. Bio sam scenarista događanja u Nišu na filmskom festivalu, i družio sam se dosta sa glumcima, i kada im postaviš ovo pitanje oni ne znaju šta da odgovore. Za vreme Drugog svetskog  rata premijer Vinston Čerčil je dobio predlog  budžeta za 1942.godinu. Prema tom planu bilo je predviđeno nula funti za kulturu, Čerčilovo pitanje je bilo „Zašto mi ratujemo kada vam kultura nije važna?“. Mi sada otvaramo zemlju strancima, dovodimo ljude i firme iz EU, dovodimo Kineze, a na kraju će biti kao u onoj pesmi Ljubivoja Ršumovića „vodio si život buran a ostao nekulturan“. Kultura prati sudbinu društva, i ako društvo ne shvati da bez ulaganja u kulturu nema društva onda nam se loše piše. Kao rezultat ignorisanja kulture imaćemo samo tajkune, tajkune, tajkune i decu tajkuna i ništa više.

Sa TV ekrana Vas pamtimo kao izuzetno prijatnog i neposrednog sagovornika. Kako Vam uspeva da budete toliko predusretljivi i prijatni u javnim nastupima?

– Verovatno je to genetski, otac mi je sa Durmitora, majka sa Cetinja, što kažu iz poštenih sam kuća. S obzirom da imam tri sina i da se trudim da ih što bolje vaspitam, tako i ja moram da im budem primer kako da se oni ponašaju. Svojevremeno su me kritikovali kada sam izjavio da mi je svejedno da li je moj gost u emisiji sa vrha ili sa dna društvene lestvice, da li je pevač narodne muzike ili je akademik. Moje objašnjenje je da moram da poštujem svog sagovornika zato što je on sa nekim razlogom tu i nečim je zaslužio da bude tu.

N. Hobetko

U Gradskoj galeriji Požega u utorak, 09. septembra otvorena je izložba Žolta Kovača (1975, Pančevo)  pod nazivom „Upotreba slike”.  Izložba koju čini serijal od četiri celine koje umetnikovo iskustvo i promišljanje u jednom dužem vremenskom periodu kao vid refleksije života i društva na njegov unutrašnji doživljaj čine,  u stvari  samo jedan  stvaralački postupak iz više faza koje jedna iz druge proizilaze i ujedno se kompatibilno nadograđuju.

U uvodnom delu izložbe , koja  saglasno umetnikom konceptu moderne umetnosti  uključuje interakciju sa publikom, prisutnima se obratila direktor Kulturnog centra Požega, mr Slađana Petrović Varagić. Nakon predstavljanja osnovnih biografskih podataka o umetniku, izjavila je:

—Žolt Kovač je umetnik mlađe generacije čije je rad zapažen i ocenjen kao vredan a to dokazuje i činjenica o njegovoj sve većoj prisutnosti na domaćoj likovnoj sceni, takođe i na međunarodnoj. Realizovao je veliki broj samostalnih i grupnih izložbi u veoma značajnim institucijama i na manifestacijama i to po oceni vrlo priznatih i cenjenih kustosa i selektora. Žolt Kovač je predavač na visokoj školi strukovnih studija Beogradskoj politehnici, takođe je prisutan i na muzičkoj sceni kao bas gitarista grupe „Jarboli”, a i osnivač je i urednik on line magazina „Supervizuelna”. Samo u toku ovog leta do večeras imao je tri izložbe– Pančevački bijenale, Meromijal Nadežde Petrović i evo ova, treća po redu na kojoj je i kustos i autor istovremeno. Ovo je i njegov umetniči koncept koji će vam sam predstaviti, koji uključuje i njegovo shvatanje o stanju moderne umetnosti u Srbiji, a koji uključuje i komunikaciju s publikom. O vrednosti njegovih dela govore i rezultati konkursa Ministarstva kulture i informisanja koje je  , po oceni kompetentnih ljudi, odlučilo da ove godine otkupi tri Žoltova rada.

Žolt Kovač je  potom nastavio s svojim konceptom izložbe:

—    Umetnost se menja i stvarno dosta treba raditi na promociji, , prezentaciji, popularizacije  te  nove pozicije umetnosti. Ovde još uvek postoji shvatanje da je umetnost beg u lepo, bežanje od realnosti, a u stvari savremena umetnost nije takva. Nije stvar da umetnost ili umetnik beži od stvarnosti, da je to neki ekspejptizam,  nego da joj ide u susret. Umetnost je postala nešto drugo– umetnost je u stvari postala komunikacija. Umetnik posmatra svet oko sebe, odabira temu i govori nešto na tu temu. Naravno ne rade to svi. Pozicija umetnosti je zapravo takva da možemo da govorimo o ozbiljnim temama na način na koji to političari ne mogu, najjednostavnije rečeno. Ceo dijapazon društvenih tema i tema iz naše realnosti može da bude obrađen i to se dešava..jedino šta nedostaje– nedostaje komunikacija da neki radovi dopru do publike. Nije više dovoljno napraviti izložbu, već je  po meni, i to pokušavam da ostvarim, bitan  momenat kontakt s publikom. Potpuno je druga situacija kad vam dođe umetnik i kad priča o konkretnim slikama na zidovima nego kad dođete u galeriju i ne znate odakle da krenete . I meni se to dešavalo, kad dođem u neku galeriju u Beogradu ili inostranstvu i onda stanem i ne znam šta dalje i kako..

Ovde imate četiri kataloga sa četiri izložbe koje posebno govore o serijalu koji je večeras pred vama. Da krenemo od prvog.

Ovo su slike koje se zovu „Prazno vreme” i to je jedan momenat u mom životu kada je postojalo određeno istraživanje u domenu videa i fotografije i kad je došlo vreme da se vratim slici. Ulje na platnu je klasična disciplina koja nosi balast značenja koji mi je malo komplikovan i lakše mi je bilo da se izražavam na drugi način, tako da su sve slike ovde rađene na aluminijumu, bilo industrijskom bojom, bilo auto bojama, mat bojom.

Vreme u kome živimo postaje sve brže i brže, mediji sve brži, komunikacija sve brža i onda nam sve više nedostaje tog praznog vremena. Pri tome ne mislim na besciljno gluvarenje ispred TV ekrana, pa sam slikao mene i moju ženu kako provodimo to prazno vreme u kvalitetnim aktivnostima.

„Glupe slike”…sad idemo iz intimnih tema iz „Praznih slika” do medijskih tema koje obrađuju.

„Glupe slike”. Ovo je jedan savremeni ekspresionizam i ovo je nešto kako ja doživljavam medijsku sferu. Ovde imate blago reflektujuću , svetlucavu isto kao i TV ekran i na tom medijskom polju imate neke oblike koji nisu krugovi a nisu ni definisani niti posebno asocijativni, šareni, blago trodimenzionalni, deluju kao da tu postoji nešto a u stvari , ne postoji ništa. Isto je tako sa stanjem slike u medijima koja ne nudi nikakvu vrednu informaciju.

„Slike suvišnih informacija” se takođe bave medijima. Jedno vreme sam takođe provodio vreme gledajući TV program pa mi je postalo dosadno, jer većina sadržaja je, da kažemo– blago uvredljiva. Moje gledanje TV programa se na kraju završilo time da beskonačno klikćem daljincem na kanale nego što stvarno gledam . S druge strane , razvoj televizije je doprineo da ta slika postane zanimljiva i tu se radi o estetici televizijske slike. Ja sam završio sa fotoaparatom škljocajući u tu sliku i kad sam iškljocao hiljade fotografija , upitao sam se šta je suština tih informacija koje su na tim slikama. Mala je verovatnoća da , na primer, neko od nas ima rođaka u Kinšasiju i da ga zanima temperatura od 22 stepena koliko je trenutno tamo a što piše u dnu ekrana. Većina toga što nam se prikazuje je suvišna i nama u suštini treba samo 10 posto tih informacija.Od sveg toga sam izdvojio neke slike koje nam se stalno nude: sport recimo, manekenke, životinje, seks, krimići.. Svedoci smo razvoja televizije od rediteljske i scenarističe priče pa do naprednih kamera, TV aparata koji nam daju jako efektnu i brzu sliku od koje je nemoguće odvojiti se. Ako posmatrate sport, recimo , pa ubrzavanjem i usporavanjem kadrova na televiziji vi dobijete spektakl kakav u prirodi ne postoji.

„Sjajne slike”: zašto sjajne ? Za ove slike ne mogu da kažem da li su zaista  sjajne ili ne , to će neko vreme pokazati, ali sjajne su zbog toga što su rađene metalik bojom za automobile  u kojoj ima dosta kristala različitih boja..Dopustam sebi da se poigravam s tim terminom kvalitetne slike. Mi za sofu možemo reći da je kvalitetna , mada je meni i taj pojam kvaliteta problematičan: da li je sofa od kože kvalitetnija od sofe od skaja? Sad, neko ko se bavi zaštitom životinja će reći da je kvalitetnija ona od skaja, za razliku od većine koja će na tu prvu pomisao o određenju stepena kvaliteta pomisliti na sofu od kože. Termin kvaliteta postaje sve sumnjiviji , a mi u podsvesti imamo ucrtane vrednosti šta je to kvalitetno a šta nije. U životu svako od nas za sebe mora da odredi šta je to za njega istina a šta nije i na osnovu toga da formuliše svoje određenje u društvu.

Radeći ove „Sjajne slike” ja sam naučio apsolutno novi zanat, baš onako kako to rade ljudi koji boje automobile, isti postupak..

Sad, vidite ove male slike? Umetnost je u ovom društvu postala izlizana kategorija i nije dovoljno samo da pričamo da nešto ne valja…mi u stvari treba da se ponašamo u skladu sa onim što verujemo da je ispravno. Nije dovoljno da neko napiše neku kritiku i da se ona objavi u novinama i da svi kažu– „ovaj čovek je apsolutno u pravu i sad ćemo svi tako da e ponašamo”. To u stvari ne ide tako. Bolji svet i bolji ljudi ako mi živimo u skladu sa idejama o boljem društvu . Ako se nekih 10 posto ljudi ponaša na neki bolji način , onda tih 10 posto i postoji.  I ovo, naravno, u skladu sa svojim istinama..Onda sam pomislio da nije dovoljna samo kritika , da treba dodati nešto konstruktivno, i onda sam napravio ove male slike sa nekim pozitivnim, afirmativnim porukama. Ovo je na mojoj samostalnoj izložbi bilo postavljeno na zid u visini očiju osmogodišnjeg deteta, zato što mislim da je u ovom društvu edukacija jako važna i da treba krenuti od baze. Za svaki od ovih slogana koji stoje na slici mene veže nešto asocijativno ali to ne znači da mora da obaveže i vas da isto to vidite i isto tako tumačite sliku. Ne postoji umetničko delo  koje je toliko univerzalno da pogodi sve ljude na isti način.

Žoltovo pojašnjenje „Socijalnog kapitala”

—    Socijalni kapital je savremena teorija od pre desetak godina  i još uvek se proverava. Ona govori otprilike da kao što postoji finansijski kapital koji je novac ili civilizacijski kapital koji je znanje, istorija, ili neki događaji od ranije, socijalni kapital postoji u svakom društvu i uključuje interakcije između ljudi. U stvari te socijalne odnosno komunikacijske mreže imešu ljudi imaju istu vrednost kao što za nekog novac ima vrednost. Komunikacijske mreže su sastavni deo civilizacije, i odnosi između ljudi su jako bitni. Često nismo ni svesni tih odnosa koji se ne zasnivaju samo na koristoljublju već mogu da budu emotivni, intelektualni ili bilo koji drugi koji stvaraju ili nose poverenje, poštovanje…posebno poverenje koje je u ovoj zemlji na jako niskom nivou. Sve to što postoji u toj nevidljivoj mreži komunikacija i odnosa je –socijalni kapital.

Izložba Žolta Kovača u Gradskoj galeriji u Požegi otvorena je do 03. oktobra.

M.Nikolić

Narodna biblioteka Srbije će izložbom Lična biblioteka patrijarha Pavla– „Govorim a ćutim”  u Centralnom holu biblioteke koja se otvara u četvrtak 11. septembra obeležiti sto godina od njegovog rođenja.

Izložba posvećena Ličnoj biblioteci patrijarha Pavla ( 11. septembar 1914. –15. novembar 2009. ) ima za cilj da odabranim eksponatima predstavi veoma bogat i jezički raznovrstan fond koji broji oko 9 000 dela. Na izložbi se mogu videti dela čiji je autor patrijarh Pavle, bogoslužbene knjige sa njegovim rukopisnim beleškama, različita izdanja Biblije, knjige iz oblasti teologije kao i knjige koje osvetljavaju druge religije osim pravoslavlja.  Ukazujući  na njegovu svestranost, na izložbi će se naći i knjige iz različitih oblasti znanja koje su bile predmet interesovanja patrijarha Pavla, kao i knjige koje su posebno koričene njemu u čast. Sem toga, časopisi, neknižnja građa u retkim i zanimljivim izdanjima, kao i veliki broj autografa patrijarha Pavla kojima je on označavao svoje knjige i njegov ekvilibris imaće svoje mesto.  Posebno mesto zauzimaju publikacije koje imaju posvetu autora ili darodavaca.

Lična biblioteka patrijarha Pavla pripada fondu Biblioteke Srpske patrijaršije i ima status kulturnog dobra a čuva se u prostorijama konaka Manastira Svetog Arhangela Mihaila u Rakovici gde je patrijarh sahranjen.  Stručnjaci Narodne biblioteke Srbije već dve godine istrajno rade na sređivanju i obradi ovog fonda i  izradi štampanog kataloga.

Ova izložba je rezultat saradnje  Narodne bibliteke Srbije i Biblioteke Srpske patrijaršije. Izložbu će otvoriti Njegova svetost patrijarh srpski Irinej, a moći će da se pogleda do 15.  novembra.

M. Nikolić

U Topoli, u organizaciji Kulturnog centra Topola održava se , prvi put ove godine, festival duodrame od 06. do 11. septembra. Na Festivalu će , pored ostalih biti izvedena i predstava Užičkog Narodnog pozorišta „Kraj vikenda” i to u utorak 09. septembra od 19, 30.

Predstava „Kraj vikenda” koja je svoju premijeru doživela 1998. godine rađena je po tekstu Mome Kapora, u režiji Lilijane Ivanović , a igraju Divna Marić i Slobodan Ljubičić. Tekst je zbirka segmenata iz života bračnog para intelektualaca koji svoj uobičajeni bračni život dug više od dve decenije stavlja na iskušenja preispitivanjem kroz vraćanje u prošlost od početaka do dana kada ostaju upućeni jedno na drugo. Nakon što deca odu iz kuće gotovo svaki bračni par ima iste teme i probleme, a način na koji počinju i završavaju se kroz  ponovno prolaženje od početaka bračnog života pa do trenutka sadašnjosti  gotovo uvek je, s raznim varijacijama—  isti. U predstavi „Kraj vikenda” to je tipična „kaporovska” priča o jednostavnim ljudima.

Osim predstave „Kraj vikenda” na Festivalu duodrame su i: „Savršen kroj”Beogradskog dramskog pozorišta ( Slobodan Boda Ninković i  Dragan Petrović Pele), „Magneti” kragujevačkog Teatra na Pivari (Ivan Vidosavljević i  Zdravko Maletić), „Muške stvari” Novosadskog pozorišta (Sanja Ristić–Krajnov i Jugoslav Krajnov), „Kraljica smeha” šabačke scene Maska ( Aneta Tomašević i Ivan Tomašević), „Dogodine u isto vreme” ( Milan Lane Gutović i Nela Mihailović), beogradskog pozorišta Slavija.

Za najbolju predstavu glasaće publika a žiri (dramaturg Dragana Bošković, Mirko Babić, glumac i Gjorgiju Jolevski , reditelj iz Skoplja) dodeliće nagrade za najboljeg glumca, glumicu i specijalnu nagradu.

M.Nikolić