U Ribaševini , rodnom mestu pesnika Pauna Petronijevića, u subotu 11. oktobra u organizaciji Narodne bilblioteke Užice održana je 36.–ta po redu  pesnička manifestacija „Odzivi Paunu”. Ovogodišnji dobitnik Paunove nagrade je pesnik Slobodan Ristović , kome je tročlani žiri na čelu sa Milijanom Despotovićem na ovaj način odao priznanje za knjigu „Dozivanje Boga” ali i za celokupan dosadašnji pesnički opus i očuvanje narodnog jezika i naše bogate kulturne baštine.

Obrazlažući nagradu, predsednik žirija Milijan Dika Despotović koji godinama unazad radi na sređivanju rukopisa, priređivanju i izdavačkoj delatnosti Paunove poezije, ovom prilikom je izjavio:

—Nema pesnika u jeziku našem koji nije plovio Paunovim morem vođen rukom Božije tajne. Na neki način ta velika ruka jezika i pesme nas danas ovde okuplja. Znaju to dobro i kritičari koji se , ako se kritičarski posvećenički i objektivno bave svojim poslom, za Pauna se ne može čuti, njega je uvek trebalo poznavati u jeziku. Ustanovljenjem Paunove nagrade 1988. za laureata je do sada bilo proglašeno 27. književnika iz užičkog kraja. Kako je Paunovo delo književna baština našeg naroda, pre tri godine stao sam na čelo tročlanog žirija koji je radio i uradio ono što je trebalo da Paunova nagrada ostane i opstane. Ove godine u ulozi selektora s posebnom pažnjom sam pregledao kniževnu produkciju našeg kraja i prelistavao pesničke knjige sa ovog područja poštujući pravilo da jedan pisac ne može da dobije nagradu dva puta. Moj izbor se sveo na pesnike Manojla Gavrilovića, Mirka Todorovića i Slobodana Ristovića. Opredelio sam se da Paunovu nagradu ove godine zasluženo dobije Slobodan Ristović za knjigu „Dozivanje Boga”. Naslov i tematika ove knjige dobro korespondira i sa prošlogodišnjim dobitnikom akademikom Milosavom Tešićem i njegovom „Besedom o Hilandaru”. Osim toga, Ristović je jedanko na agnostičkom putu Pauna Petronijevića, velikog sina prirode – stvoritelja sa kojom je prerano i zauvek ostao stopljen.

U ime Narodne biblioteke Užice, pesniku Slobodanu Ristoviću nagradu je uručio direktor Dragiša Stanojčić, obrativši se prisutnima:

—Ovu priliku ću iskoristiti da se zahvalim Milijanu Diki Despotović koji spada u one zamozaljubljenike u poeziju na koje najčešće niko ne obraća pažnju. To su ljudi koji , iz samo njima znane potrebe, negona, pokušavaju da zadrže nešto pred navalom ovog sveta od koga me hvata strah. Pred navalom interneta , muke, usamljenosti, virtuelnog života .. mislim da će ova deca dočekati teško vreme u kome neće biti poezije. Hajde da verujemo da ima neki drugi svet i da kažemo za Pauna Petronijevića da je on sada u tom drugom svetu koga je zaslužio svojim raskošnim talentom, svojom mladošću koja je prekinuta. Čovek je rođenj da se pati, čovek je mali , on ne može znati ni šta je ljubav, ni šta je muka, on samo pipa  mraku…Čovek je bačen na ovaj svt i njegovo je da trpi šta ga snađe. Jedan od takvih je Slobodan Ristović. Ako ni zbog nečega nagrade imaju smisla onda je zbog toga što na neki način okrenu svetlo na nosioca .

Slobodan Ristović, dobitnik nagrade, svoje obraćanje posvetio je uspomeni na delo Pauna Petronijevića:

—Biti živ pola veka posle svoje smrti važnije je nego živeti vek i po. Paun Petronijević je , oprostivši se sa suncem postao divna svetlost, podigao se svojim trećim krilom koje mu služi za letenje. Kao što u karanskoj Beloj crkvi živi Bogomajka Trojeručica tako i u Ribaševini živi Paun sa tri krila . On je na nebu našao lek i izlečenje da bi među nama, oprašivši se njegovim stihovima,  sazreli plodovi njegove poezije. On je jedan od najvažnijih podvižnika srpske poezije Kritičari odani režimu,oni koji su pisali onako kako su drugi mislili , kritički odabranim rečima svrstali su ga u pesnike seljake i naivne, kao da su oni pesnici jabuke i kruške. Ako su oni, da ih ne nabrajam , bili taj soj i sorta, ko su bili svi ostali i svi drugi pod kapom nebeskom i li rabovi pod Božijom šakom . Poezija Pauna Petronijevića nije samo živo pesničko štivo , ona je kvasac i klica koja se pojavljuje i projavljuje u novim ukoroćenicima reči, misli i pobednika smrtnog datuma. Njegov odlazak je bio u tome da učini pohod na kapije kroz koje su posrebljene zlatne reči trebale da prođu…

U programu ovogodišnjih „Odziva Paunu” u o.š. Miodrag Milovanović Lune u Ribaševini učestvovali su, pored učenika škole i pesnici: Dragan Popović Kuruzlija, Ružica Blagojević, Ksenija Šupić, Zorica Ilić( pesme govorio Radovan Pavlović), Vera Rajaković, Milena Čantrak, Aleksa Ršumović. U muzičkom delu programa učestvovali su Marija Jezdimirović i Ivan Aćimović, Muzička sekcija Medicinske škole iz Užica i Ognjen Bogićević.

M.Nikolić

U Gradskoj galeriji u Užicu večeras je u okviru proslave Dana grada Užica otvorena izložba slika Slavka Krunića, pod nazivom „Uprava neukaljanih časti”. Još jednom su Užičani svojim prisustvom uveličali otvaranje izložbe i pokazali koliko vole i neguju umetnost i slikarstvo.

Ovoga puta posetioci imaju priliku da, kako u svom obraćanju reče Zoran V. Cvetić, direktor Gradske galerije učestvuju u vanvremenskim pustolovinama jednog slikara koji svojim portretima ličnosti, izmišljenih likova iz prošlosti i sadašnjosti privlači pažnju publike. Graditelj Violina Stradivari, tajanstveni profesor Peragraš, kompozitor Đorđo Maineri, lautista Karamazov, indijska boginja Sarasvati i drugi.

—Likovi su prema rečima autora začuđeni u svetu u kojem postoje, ali više od svega traže sabesednika. Autor ove nadahnute i narativne izložbe pod sloganom „Uprava neukaljanih časti” pripada srednjoj generaciji umetnika. Diplomirao je slikarstvo u klasi profesora Radomira Reljića u Beogradu i magistrirao na istom fakultetu u klasi profesora Anđelke Bojović. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije i ULUPUDS. Izlagao je na više od 70 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu, njegove slike su u javnim i privatnim zbirkama. Dobitnik je nagrade Gran pri Milene Pavlović Barili i nagrade za ilustraciju prozne knjige na Novosadskom sajmu knjiga. Ilustrator je i Politikinog zabavnika—rekao je u svom obraćanju Cvetić.

Junaci Krunićevih slika oživeli su i u knjizi Nesanica za dvoje, Mirjane Ognjanović. U pogovoru ove knjige Mirjana je ovako opisala opčinjenost Krunićevim slikama: „Kada je prvi put videla katalog slika Slavka Krunića, učinilo joj se da su joj ti portreti  vrlo poznati, te je počela da ih tumači, ne vodeći računa o tačnosti tih objašnjenja.” Mirjana Ognjanović je izučavala svetsku književnost u Beogradu i klasičnu gitaru u Italiji. Svojevremeno se zaposlila u listu „Politika” gde je skoro dve decenije pratila muziku i književnost, a onda je odabrala „Politikin zabavnik” za koji i danas piše.

Novinarka Mirjana Ognjanović je u svom obraćanju pozdravila drage žitelje Užica, grada odakle potiče porodica njene majke, njeni ujaci, Slavko Vukosavljević pesnik i Zira Adamović, novinar i dugogodišnji urednik kulturne rubrike Politike. Svoju saradnju sa Krunićem objasnila je rečima:

—Slavko i ja smo počeli da radimo prema načelu ogledala. U tom ogledalu koje bi trebalo da odražava istinu ili suštinu bar, mi uvek vidimo ono drugo, zato se trudimo da dajemo najbolje od sebe da bi ugledali nešto što vredi. Mene su Slavkove slike uvek podsećale na one priče koje su na granici između sna i jave. Podsetiću na jednu drevnu legendu po kojoj su carevi vavilonski imali obavezno 24 tumača snova i svaki put kada bi usnili oni bi dobijali 24 različita objašnjena za isti san. Ja bih vas molila da i vi razmišljate o Slavkovim slikama kao o snovima, jer mi se čini da čovek ako pravi neku ravnotežu u životu može da je pravi jedino između sna i jave. I šta god da pretegne to je to—istakla je Ognjanovićeva.

Retko se slikaru pruža prilika da bude jedan od glavnih likova knjige. Vi ste tu čast, na sreću dobili. Kako je biti junak priča  u knjizi Nesanica za dvoje?

—Pošto se sa Mirjanom dugo družim i sarađujem, tu se desila jedna interesantna stvar. Za mene je bilo iznenađenje da sam stavljen u jedan istorijski kontekst u tim pričama. Dobra stvar je u tome što čitaoci koji znaju kakvim se slikama bavim, kada pročitaju knjigu i kada mene sretnu u nekim istorijskim, vanvremenskim pustolovinama, mislim da će to na njih ostaviti zbunjen utisak. Taj zbunjeni utisak je najbolja polazna tačka za razumevanje mojih slika, jer ono što je zajedničko kod svih portreta koje ja slikam je upravo ta zbunjenost—objašnjava Krunić.

Kako i da li nesanica utiče na vaše stvaralaštvo?

—Nesanica se tu nametnula. Naravno sama od sebe. Mi smo uglavnom autori koji imaju tu kreativnu nesanicu, koju uspemo da kreiramo preko dana. Da taj radni dan iskoristimo, to vreme, kao da smo ga odsanjali. Tako da je naše radno vreme puno snoviđenja i otud ta nesanica, to nije ona prava nesanica. I naravno nesanica za dvoje je, jer lakše je i tu nesanicu podeliti.

Likovi na vašim slikama su veoma neobični, privlače pažnju svojim uvećanim očima ili ustima, nosem.

—Oni imaju jednu karikaturalnu crtu, ali ono što ih razlikuje od karikature je to što meni nije namera da oni budu ismejani. Ta crta koja liči na karikaturu je disproporcija u očima, u anatomiji i to je sve zato da bi oni komunicirali, pre svega, da akcenat bude na pogledu. Čini mi ovakve kakvi jesu, da će ih ljudi tako lakše razumeti.

Od koga ste dobili najzanimljivi, najkreativniji komentar za vaše slike?

—Najdraži je od jedne porodice koja je u slikama prepoznala, njima nešto familijarno. I posle nekog kraćeg vremena, kad je slika bila kod njih u stanu, ta gospođa mi se na neki način pohvalila, rekavši: Svaki dan kad odem i kad se vratim kući ja se pozdravim sa osobom na toj slici.

M. H.

U Gradskoj galeriji Užice u utorak 07. oktobra  u 19,00 biće otvorena izložba Slavka Krunića pod nazivom „Uprava neukaljanih časti”. Izložba je u sklopu proslave Dana grada.

Povodom obeležavanja 175 godina postojanja Užičke gimnazije večeras je u Svečanoj sali Gimnazije otvorena izložba umetničkih radova bivših učenika ove ustanove. Slike, crteži, fotografije, grafike, scenski kostimi, ali i arhitektonski projekti i skulptura našli su svoje mesto na ovogodišnjoj izložbi.

Raznovrsnost je osnovno obeležje i ove izložbe, a ogleda se u stilu, temama i po tehnikama koje su zastupljene.

— Najstarija slika koju možemo videti je iz 1938. godine, to je slika Dragoljuba Vuksanovića pod nazivom „Iz ateljea” i pozajmili smo je za ovu priliku iz Narodnog muzeja. Najmlađe slike su iz 2014. godine. To je jedan veliki vremenski period koji obuhvata različita stilska opredeljenja, od akademskog realizma, pa sve do modernih savremenih tendencija u izrazu. Pokušali smo taj period da predstavimo kroz slike, crteže, grafike, dela grafičkog dizajna, kompjuterske grafike, kostime, scene, fotografije, arhitektonske projekte, pa i jednom maketom diplomskim radom Uroša Divca, to je projekat koji je urađen za školu i dom učenika, ali i jednom usamljenom skulpturom „Studija simbola”, našeg vajara Nikole Petronijevića—rekla je Biljana Spalović, autor izložbe, istoričar umetnosti i profesor likovne kulture.

 Ona je navela da je ideja organizatora bila da se prikaže vredno stvaralaštvo bivših učenika i na neki način povežu generacije, ali da se pokaže kontinuitet u razvoju kulturnog identiteta ove ustanove kroz koju su prošli mnogi đaci, sada priznati stvaraoci.

—Sa ovom izložbom nastojali smo da podstaknemo razvoj umetničkih sloboda naših učenika u želji da pronađu svoj put, neguju individualnost i prepoznatljivost i hrabro nastave da se bave umetnošću. I dalje ćemo se truditi da održimo takav vaspitni i obrazovni model koji će usmeravati  nove generacije ka upoznavanju našeg umetničkog nasleđa usvajanjem pravih vrednosti i razvijanjem svesti o značaju očuvanja kulturne i umetničke baštine.

Profesorka Spalović je istakla da je tokom mesec dana pripreme ove izložbe bilo potrebno kontaktirati sve te đake i da je to bila jedna od težih stvari u organizaciji.

— Problem je bio kontaktirati sve ljude, naći ih, jer mnogo njih živi u inostranstvu. Imamo slike bivših đaka koja sada žive u Mičigenu, Belgiji, Nemačke. Ali, bez obzira na to neki su se odazvali i poslali svoje radove za izložbu. Mnogi od bivših učenika su navikli na moje pozive, jer je izložba već postala tradicionalna, pošto je pravimo svakih pet godina. Oni koje sam prvi put kontaktirala su bili prijatno iznenađeni i vrlo rado su doneli svoje radove.

Svečanom otvaranju izložbe prisustvovalo je dosta ljubitelja umetnosti, bivših i sadašnjih gimnazijalaca, profesora i umetnika.

Izložba će biti otvorena do 10. oktobra.

M. H.

Pukla bruka

U Kulturnom centru Požega u sredu 08. oktobra biće izvedena pozorišna predstava „Pukla bruka” po tekstu Dušana Jankovića,u režiji Milice Kralj. U predstavi igraju: Tijana Dapčević i Milorad Damjanović

„Pukla bruka” je priča o mladom bračnom paru, Aci i Bosi koji žive na obroncima Zlatibora i usled nedostatka međusobne komunikacije nalaze na niz problema u braku. Bosa i Aca teže da žive svoj bračni život u skladu s željama ali tu je i malograđanski koncept žvota…

„Naši junaci podstiču nas da razmišljamo o instituciji braka, iskrenosti, odnosima uopšte i komunikaciji u zajednici. ” Milica Kralj , reditelj

Početak predstave „Pukla bruka” je od 20, 00 a karte po ceni od 400, 00 dinara mogu se nabaviti na biletarnici KC Požega.

Na upravo završenom  festivalu profesionalnih pozorišta „Joakim Vujić” koji se održava u Leskovcu, predstava „Smećarnik” Narodnog pozorišta Užice proglašena je za najbolju, a glumac Vahidin Prelić sa još troje kolega ravnopravno je podelio nagradu za najboljeg glumca festivala.

Žiri festivala u sastavu Mihajlo Vukobratović, Đurđija Cvetić i Tamara Baračkov dodelio je Stevanu Bodroži, reditelju „Smećarnika” nagradu za najbolju režiju ove godine.

Obrazlažući nagradu, Đurđija Cvetić predsednica žirija istakla je:

—Polazeći od autentičnih događaja predstava uspeva da ukaže na univerzalnost nasilja ostavljajući impresivan utisak na gledaoca.

U kategoriji nagrada za najboljeg glumca, Vahidin Prelić je podelio nagradu sa Suzanom Grujić iz NP Leskovac, Igorom Đorđevićem iz Šabačkog pozorišta i Katarinom Mitrović iz Knjaževsko–srpskog teatra iz Kragujevca.

Najbolja mlada glumica je Mina Milosavljević iz Leskovačkog narodnog pozorišta, koja je nagradu dobila za ulogu Nine u predstavi Galeb.

U kategoriji dečijih predstava „Mali Joakimom” najbolja predstava je „Meca i deca” kraljevačkog pozorišta u režiji Miodraga Dinulovića.

Žiri grada domaćina u sastavu Siniša Pavić, Sanja Conić i Radiša Grujić za najbolju predstavu proglasili su „Galeba” Narodnog pozorišta iz Leskovca.
izvor: BETA

Za mnoge od naših umetnika koji žive i  rade u inostranstvu i ne znamo jer je njihova karijera vezana za neki drugi prostor koji nas više zanima ili kao želja ili kao zavist i onda u retkim prilikama kada nastupaju kod nas budu shvaćeni kao otkrovenje pri čemu ne izostaje ni stid od neupućenosti. Logično, sve ono što je nedostupno širokoj javnosti sa učestalim ponavljanjem imena ili dela ili u novije vreme atraktivnih i polusmišljenih afera nije ni predmet interesovanja niti vredno suda. Jelena Petrović (Kraljevo ,1970.) uspešna violinistkinja ,već dvadeset godina živi u inostranstvu, prvo u Kanadi a potom u Parizu. Njena karijera muzičara potvrđena je u koncertnim dvoranama Pariza ali i kod nas, s tim da je do sada uvek bila u kamernom ili orkestarskom delu Nemanje Radulović (koncert na Kolarcu…2012 god. u jednom od njegovih kamernih gudačkih sastava “double sens”sa kojim je Beogradska publika odlepršala na krilima Vivaldija i videla sve boje godišnjih doba naslikane gudalima ovih madjionicara). Tokom ovog leta imala je dva zapažena koncerta sa svojim prijateljima–dugogodišnjom saradnicom čelistkinjom Sofi  Sages i  gitaristom  Darkom Karajićem u Čačku i Požegi, kao poklon svom i rodnom gradu njenog muža. Koncerti  su bili značajni ne samo zbog mogućnosti da se Jelena na neki način predstavi ovdašnjoj publici nego i zbog toga što je publika očigledno željna klasične muzike što su dokazale i obe pune sale (Memorijal Nadežde Petrović u Čačku i  KC Požega). Sudeći po burnoj reakciji publike , Jelena je odabirom repertoara kao i svojim i interpretacijama svojih prijatelja  uspela da pronađe „ono nešto” što postoji u svakom čoveku i što se kroz muziku oseća,  kao i da jasno i čvrsto dokaže da klasična muzika nije samo  privilegija „odabranih” u velikim koncertnim dvoranama ili dobrih poznavalaca ove vrste muzike nego je prepoznatljiva i  prihvatljiva i u malim sredinama sa ljudima koji su tek načeli ovu oblast umetnosti. Razgovor s ovom vrhunskom violinistkinjom ni u jednom trenutku nije bio „kao iz Pariza” kako mi nekad označavamo pravu ili kvazi aristokratiju već kao razgovor s velikim umetnikom koji je ovladao veštinom jednostavnosti  kao najzahtevnijim životnim umećem:

Znamo da je opredeljenje za bavljenje klasičnom muzikom , odnosno pohađanje Muzičke škole  uvek bilo deo dodatnog obrazovanja dece, te da se svako od njih tj. vas muzičara koji nastavite da se time bavite kroz život , tek kasnije izričito opredeli za muziku. Kad ste Vi birali šta ćete biti u životu, da li je muzika imala alternative i kakva su bila Vaša očekivanja?

—    Ne znam koliko dete od 8 godina može da zna šta hoće da postigne u životu a pogotovo koliko odricanja i rada treba da se postane dobar violinista, naglašavam–violinista! , pošto je ovo zaista instrument izvan kategorije. Sto puta sam pomislila– kako sam se prešla!, što ne izabrah nešto lakše?, nešto što ne škripi i što uvek zvuči  čisto, a ne ovo što te stavi u poziciju sluge. Bukvalno je tako, jer violina zahteva da je služiš i ako to radiš odano i istrajno onda od sluge postaješ njen kralj. Violina je kraljica instrumenata ne samo što je tako nazivaju već i zato što je to i činjenica . Mada, ne vidi nam se kruna baš uvek, nekad je samo osećamo,nekada nam je drugi stave a retko kad se ovo dvoje podudare.

Moje muzičko školovanje je počelo u Kraljevu i vrlo brzo, nakon dve godine provedene u muzičkoj školi sa profesorom koji nije imao sluha za mene, ni za ovaj predivni instrument, odlučila sam da ostavim violinu zauvek. Međutim, kako ni o čemu ne odlučujemo sami–uvek se nađe neki čarobnjak..a u mom slučaju je to bio profesor solfeđa koji je rekao mojim roditeljima : odvedite je u Školu za muzičke talente i ako tamo položi prijemni onda je rođena za to i to će joj biti poziv, a ako ne, onda rastanak! Tako je i bilo, bila sam prva na listi od 200 kandidata tadašnje Jugoslavije i moj život se promenio iz korena..odvajanje od kuće, rad i rad i samo rad , promena kompletne violinske tehnike i promena celog sistema razmišljanja,uopšte– jedan veliki pritisak za dete od 10 godina . Sad mislim da je to ono što me je opredelilo za ovaj poziv, ta moja upornost i neposustajanje. Još uvek se pitam da li sam rođena kao violinista ili su me to tamo takvom napravili. E to je ono večito pitanje o prvenstvu po starosti– kokoška ili jaje!, nema se odgovor na baš sva pitanja u životu, a možda i ne treba da imamo. Jedino što znam jeste da kad sviram to upravo jesam ja, ja koja vibriram sa svojim instrumentom . U tom trenutku se sve gubi, sve postaje drugi plan–pozadina..jer postojimo samo nas dve i– jedna priča…

Kao i mnogi naši umetnici , odlučili ste se život i karijeru nastavite u  inostranstvu. Šta je dobro a šta loše donela takva odluka ?

—    Za takav korak prvenstveno me je opredelila ekonomska situacija..hmm, opet faktor sa strane…rat u tadašnjoj Jugoslaviji , pad morala u zemlji koji na žalost traje do dana današnjeg. Prosto, bila sam mlada i tek završila Muzičku akademiju u Zagrebu, odlučila da nastavim master studije u klasi čuvenog ruskog profesora Lanzmann–a, što je bila moja  direktna veza s  najboljom  ruskom  školom Yankelevich. Bila sam presrećna zbog mogućnosti da radim s njim i spremna da opet menjam ono što se profesoru nije svidelo–sporiji vibrato, brzi straccato, čistiji dvozvuci..kao da sam ponovo krenula iz početka svog muzičkog obrazovanja..i to je bio izazov kome nisam mogla da odolim. Sada kada pomislim na to vreme , shvatam da je svaki susret s violinom uvek jedan veliki početak. Kad ne svirate nedelju dana i ponovo uzmete violinu u ruke vi imate osećaj da ste tek počeli..Odluka da odem na zapad donela mi je drugačije gledanje na mnoge stvari u životu, na ljude, mnogo bolje profesore, koncerte, mogućnost pristupa umetničkim ostvarenjima kroz koje se čovek izgrađuje. Kad ste blizu bilo kog i bilo kakvog umetničkog dela vi u stvari gledate u sebe a  samim tim i kroz sebe i to jedan postupak samoizgrađivanja, a mi u Srbiji tada a ni sada nemamo mnogo takvih mogućnosti–mislim na to da smo bili ali i ostali nekako na periferiji velikih umetničkih dostignuća …verovatno zbog materijalne situacije. Ta nekakva učmalost koja je tada bila i sada se oseća. Tada smo imali par profesora i par metoda po kojima se radilo i to je bio vrhunac i kraj svega, i ako se u to ne uklapaš–teško tebi…jer ispadaš iz koloseka aktuelnih muzickih desavanja . Shvatila sam takođe da se kod nas više ističe muzikalnost a rad je u drugom planu dok je na Zapadu obnuto. Na žalost, zbog takvog pristupa mislim da jesmo tu gde jesmo. Trebalo bi iz korena da se promeni razmisljanje a pogotovo nacin rada . Ono što ja želim je da učim drugu decu onome što sam ja naučila i da im prenesem iskustvo, znanje a pre svega ljubav i toplinu. Ta toplina i ljubav i jesu nešto najdragocenije što mi imamo i ja to ovde uvek prepoznam kod publike, to reagovanje na lepo..na iskrenu i duboku emociju koja dolazi direktno iz srca, bez šminke. ..Politika još uvek nije ubila najbolje stvari u nama. E, volela bih da deca koju ja učim budu naša deca , deca iz moje zemlje…

Ako posmatramo izvođačke mogućnosti stiče se utisak da je violina jedan od najkompleksnijih instrumenata. Može li violina da se prevari prikrivanjem, maskiranjem i slično?

—    Violina nikako ne može da se prevari! Naprotiv, ona te ogoli, raskrinka, obelodani sve što je u tebi i što su ti namere. Kad sviram uvek se nekako osećam naga.. Jedva sam se navikla na taj osećaj. Sećam se kad sam bila mala da mi je profesor govorio: „Kad budeš imala prvo ljubavno iskustvo bolje ćeš svirati, manje će te biti sramota!”i tad to nisam ni razumela , ali upravo tako je i bilo..Violina  je najčistiji instrument na planeti, i harmonski i emotivno, ona ne podnosi niti prljave misli, niti skrivene namere a najmanje –prljavo sviranje.

Život se zadnjih decenija jako promenio pa se saglasno tome promenio i ukus publike koja sve više želi i traži nešto atraktivno, brzo,dinamično..U tom smislu se i klasična muzika promenila pa imamo scenski atraktivne nastupe, možda i drugačiju tehniku..Po Vašem mišljenju, šta je novo u svemu tome u odnosu na staru klasiku, šta smo dobili a šta izgubili?

—Menja se ritam života, to je očigledno. Kad slušamo snimke od pre 40 godina , sva tempa su bila znatno sporija, sviralo se sa glisandima, izražaj je bio potpuno različit, nije se „takmičilo” u brzini izvođenja teških pasaža. Danas se tehnika poboljšala, imamo pristup svim metodama, imamo bolje instrumente i gudala, zemlje su se otvorile i postoji jedna vrsta razmene među muzičarima. Međutim, s novim tempom izgubio se pomalo izražaj, ide se ka virtuoznosti, a duša se pomalo haba..Nekada su Ruski violinisti svirali za patriju i svoj narod, a danas svi sviraju dobro ali, retko ko vas gane. Eto šta je donelo novo vreme! No , svakom vremenu se moramo prilagoditi tako da muzičari danas sviraju sa raznim scenskim zanimljivostima, prilagođavaju repertoar „novoj ”publici …Svira se i na električnim violinama i čelima , a na klasičnim – pop i rock. Moje mišljenje je da klasična muzika nije u krizi već je ceo svet u krizi. No, scenski nastupi mogu ne samo privući pažnju publike, već ,ako su ukusno i kreativno urađeni i promeniti nešto u shvatanjima.. Ovde sam slušala i gledala čuvenog pijanistu Lang Langa koji je u pratnji, uz svoj nastup imao i baletana, nastup je bio izuzetno dobro  osmišljen uz velika platna , projektore, svetlosne efekte. Iako se na taj način izlazi iz okvira klasike, bitno je da muzika ostaje ista a sam nastup dodaje nešto zanimljivo i inspirativno..S merom i ukusom, takvi nastupi jednostavo odražavaju i duh današnjeg vremena.

Kao što svaki čovek koji voli sladoled zna koji ukus mu najviše prija, kako Vi, ako se držimo ovog načina razmišljanja znate šta Vam prija u muzici?

—Baš kao što nam se ukusi menjaju s godinama tako se i razumevanje i doživljaj muzike menja. Ranije sam volela rusku muziku– Čajkovskog, Prokofjeva, posebno Šostakoviča…a sad sam se našla u delima Betovena. Betoven je kontrastan, pun akcenata, iznenađenja, dinamike i ..tako dramatičan! Dok sam bila mlađa i kad je, naravno kao kod svih u tom dobu života, lako i bezbrižno, dok se ne poznaju ružne strane života  i dok se ne sretnete s teškim emotivnim stanjima kao što su bol i patnja, nisam mogla da doživim muziku na način koji sada smatram pravim. To je u nekom mlađem dobu prosto nemoguće.  Note jesu tu, ali ton i boja nisu isti. U tom slučaju postoji raskorak između lepog, svega onog lepršavog što vam se događa u životu i recimo patnje i bola koje morate da nađete i iznesete iz muzike koju interpretirate. Uvek sam bila protiv kada profesori mladim ljudima, deci posebno daju muzički teške i za njih nerazumljive stvari jer se tako stvaraju površni muzičari.

Vi preferirate kamernu muziku kao način nastupa u javnosti. Da li postoji poseban  razlog za takvo opredeljenje?

—Da, postoji! U kamernoj muzici ste svoji ali niste sami. Samoća soliste na sceni meni ne prija, a s druge strane , masa velikog orkestra te „potopi”– sviraš istu deonicu kao i 14 drugih violina . Ovako, jedan si –a opet nisi, važan si–ali ne previše. U kamernom sastavu moraš da naučiš da dišeš zajedno , da gledaš..i moraš da nađeš istu boju tona sa ostalim instrumentima. I intonacija koja je nama jedna „rak rana”…uvek je nešto falš, ali s klavirom i gitarom je to uvek malo niže nego što čujemo jer oni imaju tipke i pragove i naštimovani su na 440 Hz  , mi violinisti obično na 442 Hz i  sve povisilice čujemo „više” a snizilice „niže” nego što to produkuju njihovi instrumenti . Ali, pošto violinisti imaju samo svoje uši kad je štimanje u pitanju , onda su nam one slonovske svaki put kada sviramo!

Nastupate i kao trio u kombinaciji sa raznim drugim instrumentima i to znači saradnju i sa različitim muzičarima. Kako se vi međusobno prepoznate pre nego krenete sa saradnjom?

– Svi muzičari se prepoznaju po tri stvari: prvo: po temperamentu, drugo:po senzibilitetu a treće po slobodnom vremenu!

Postoje li nešto u muzici što uključuje Vaše želje za dodatnim istraživanjima?

—Improvizacija i džez, ali nisam sigurna da to može da se nauči. Za to ipak treba da se rodiš. Mislim da su ljudi koji se time bave i dobro to rade– vrsta ne samo izvođača nego i svojevrsnih „ kompozitora” i ja im se iskreno divim. Ponekad pomislim da su oni pravi muzičari a mi samo interpretatori koji slepo slede već napisane kompozicije, no po tom pitanju  imam razmimoilaženja u mišljenju s mojim kolegama, čak i bliskim prijateljima. Za mene su kompozitori uvek bili i ostali jedna vrsta božanskih bića. Uvek mi je misterija kad pomislim na činjenicu da tako božanstvene melodije koje nas na primer rasplaču, dirnu duboko u srce, rastuže …pre toga nastanu ili da kažem– budu sapete u nečijoj glavi?! Tu misteriju ja ne mogu nikako da odgonetnem i to mi daje osećaj ne samo divljenja nego i neku vrstu strahopoštovanja.

Mi koji se ne bavimo muzikom kada vidimo notni sistem prvi utisak je da je tamo sve precizno definisano, recimo kao matematička formula čijim rešavanjem dobijate odgovor na nepoznatu. Da li je to baš tako striktno? Postoji li mogućnost slobode u tumačenju  nota, pauza, povisilica, snilizica i sveg onog što tamo piše…?

—    Naravno da postoji. No sve zavisi od kompozitora i epohe u kome je pisana. Barok je pun improvizacija, klasicizam traži pogađanje tačnog stila što je jako teško postići pa je po tome možda i  najrigorozniji i najteži . Romantizam i početak XX veka , opet, daju mnogo više slobode od melanholije preko „ludila” do tačke najvećeg uzbuđenja ..totalne sreće ! Sve to može da se improvizuje u mislima , osećanjima i potezima gudala i različitim tonom ali note se ne menjaju, tako da jedna te ista kompozicija mogu potpuno različito da zvuče. To vam je kao kad vas profesionalni šminker našminka za dve potpuno različite prilike i u skladu sa vašim stilom i garderobom.

Kad vidite partituru, ona je za Vas rečnik emocija ili …

—    Partitura je , za mene, samo ogoljeni kostur kome treba obući adekvatno odelo!

Osim muzike kojom ste kao  životim pozivom vezani za Pariz, u čemu još Vam on nudi satisfakciju a u čemu Srbija ?

—Pariz je jedan od retkih gradova u svetu koji vam nudi apsolutno sve! U njemu ne možete da budete nesrećni..Svako veče svira najmanje po jedan svetski priznat i poznat muzičar, ima najmanje sto vrednih izložbi istovremeno , najmanje sto  različitih pozorišnih predstava istovremeno..a da ne pominjem građevine, arhitekturu….tamo je svaki čošak istorija i priča za sebe. U Parizu se diše punim plućima i to je za umetnika najbitnije. Ali, Srbija ostaje moja domovina, moj zavičaj..ima idealan vazduh…moja soba iz detinjsva…, najukusnije voće i najdivniji ljudi..To su stvari s kojima se rodite i koje su deo vas gde god da živite ili radite.

M.Nikolić