U sali Kulturnog centra Požega u utorak od 20,00 gostuje predstava Narodnog pozorišta Užice „Žanka” po tekstu Miodraga Ilića a u režiji Andree Ade Lazić.

U predstavi igraju: Divna Marić, Slobodan Ljubičić, Vahidin Prelić.

Cena karata u pretprodaji je 250, oo dinara a na dan predstave 350, 00.

Za grupne posete preko 25 ulaznica odobrava se popust.

Sve informacije na biletarnici Kulturnog centra Požega.

Ovog vikenda , eksluzivno u Beogradu u Centru lepih umetnosti Guarnerius održaće se trodnevni Festival Tango Neutral od 24. do 26. oktobra,  i to u organizaciji Beogradske tango asocijacije i Guarneriusa.

Eksluzivnost ove tango svečanosti jeste u dve stvari: prvi put u Beograd dolaze istaknuti tengerosi , argentinska  elitna tango imena : Rikardo Vikeira (Ricardo Viqueira) i maestra Mirta Tisejra (Mirta Tiseyra), plesački par koji je godinama označavao vrh tango plesa i koji nakon sedam godina odvojenih  karijera ponovo, ovaj put na poziv Festivala u Guarnerisu, nastupa zajedno. Njih dvoje će obogatiti ovu vikenda malongu– tango plesno veče ali pored toga će tokom svog boravka u Beogradu   držati i majstorske radionice tanga, umetnosti i načina života , time upotpuniti  i obogatiti znanja polaznika tango kurseva koji se već tradicionalno održavaju u Guarneriusu.

Pored umetnika iz Argentine, na festival kao gosti stižu i di–džejevi iz Rusije, Makedonije, Srbije..koji su zaduženi da svojim odabirom muzike na milongama dočaraju atmosferu argentinskih tango večeri.

U sklopu trodnevnog Tango Neutral festivala u subotu 25. oktobra od 19, 00 nastupiće i ansambl Tanguango. Ovaj asambl koji postoji od 2013. godine čine mlade akademske umetnice: Sonja Lukić (klavir), Jelena Adamović (violina) Ljubica Damčević (violina) , Milana Bendek (gitara) I Milena Radićanin (harmonika). Kvintet Tanguango je prepoznatljiv po originalnim  kombinacijama tradicionalnog tanga i tango nueva, tako da su za ovaj koncert spremile kompozicije legendarnog Astora Pjacole ali i Gardela, Kanara, Bardije, Place, Rodrigeza, Salgana, Troila.

Sve dodatne informacije o ovom jedinstvenom festivalu mogu se pronaći na adresi: http://www.tangoneutralweekend.tangoheat.com/

Ovim događajem Guarnerius nastavlja tradiciju koja traje još od 2003. kada je u Beogradu održana prva milonga što je ozačilo početak rada jedinstvenog tango centra u regionu koji okuplja tango plesače i zaljubljenike u ovu vrstu muzike i plesa.

M.Nikolić

Mirko Lovrić

Salon „Réalités Nouvelles” u Parizu koji se ove godine održava 68.  put od 16. do 26. oktobra u jednom svom delu biće obeležen i prisustvom srpskih umetnika.  Najpoznatiji pariski salon posvećen apsktraktnoj umetnosti i po tom obeležju jedinstven u Evropi održava se u Park Floralu a od srpskih umetnika biće zastupljeni: dr Milija Belić, Ivan Jurašin, Radovan Kragulj i Jarmila Vešović, a poseban omaž biće odat nedavno preminulim srpskih umetnicima : skulptoru Momčilu Momi Milovanović i fotografu Mirku Lovriću. Ono što je značajno za srpsku savremenu umetnost jeste da je u najužoj selekciji od pet videa uvršten multimedijalni umetnik svetskog glasa dr Milija Belić koji će pored skulpure biti zastupljen i sa tri kompjuterske animacije.

dr Milija Belić

Salon ove godine okuplja oko 400 umetnika iz celog sveta iz domena crteža, grafike, slikarstva , vajarstva , fotografije i video radova a održava se pod visokim pokroviteljstvom francuskog Ministarstva kulture.

Salon „Réalités Nouvelles” (Nove realnosti) , osnovan je davne 1946. godine i od svog početka je orijenitisan na apstraktnu umetnost. Želeći da nastavi tradiciju i promoviše ideje umetnika kao što su Delone, Dezburg, Egeling, Lisicki, Kandinski, Maljevič i Mondrijan ovaj salon traje do danas a pored njujoroškog , ne samo što pravi presek stanja apstraktne umetnosti u svetu nego, i kako je njegova dugogodišnja istorija pokazala, značajno utiče na formiranje novih puteva apstarkcije. Preteča solona bila je grupa „Réalités Nouvelles” ( Apolinerov izraz) osnovana sa ciljem da promoviše umetnost potpuno oslobođenu direktne vizije prirode– apstraktnu umetnost. Nastavljajući angažman dve prethodne grupe „Krug i kvadrat” iz 1930. i „Apstrakcija –kreacija” koja je delovala izumeđu 1931. i 1936. g. grupa je prvu značajnu izložbu imala tokom juna i jula 1939. u čuvenoj pariskoj galeriji Šarpantije. Grupu „Réalités Nouvelles” činili su , izmešu ostalih : Arp, Delaune, Dezburg, Dišan, Dišan–Vijon, Kandinski, Kupka, Leže, El Lisicki, Maljevič, Manjeli, Monkdrijan, Pevsner, Pikabija,  Šviters, Vantongerlo, Vijon..Posle drugog svetskog rata grupa se konstituisala u asocijaciju koja se sve do danas održava jednom godišnje u vidu salona.

Ivan Jurašin

Od polovine pedesetih godina na salonu počinju da izlažu i umetnici iz Srbije: Petar Omčikus, Bata Mihailović, Kosa Boškan, Ljubinka Jovanović, Radivoje Knežević Knez, Momčilo Moma Milovanović ..Od preokreta u sprkom likovnom izrazu  koji je, kao i sve umetnosti uvek bio vezan za aktuelne političke i društvene tendencije,započet   Lubardinom  izložbom 1951. i pojavom  grupe „Jedanaestorica” kada se radikalno raskida sa klasičnim pristupom umetnosti, srpski umetnici jednim svojim delom kreću putevima apstrakcije. Ta novija aktuelna generacija srpskih umetnika koja je bez straha, kompleksa i predrasuda prihvatila apstrakciju kao univerzalni likovni jezik, od tada je gotovo uvek značajan deo pariskog Salona. Prošle, 2013. godine, na salonu „Réalités Nouvelles” , Srbija je bila počasni gost, a ove godine sama imena svetski priznatih umetnika iz Srbije koji izlažu na salonu a  koji su u svojoj matici nekako (?) zapostavljeni u javnosti dokazuje da naši umetnici svojim kvalitetom i te kako utiču na svetsku umetničku scenu.

M.Nikolić

Početak nove pozorišne sezone u Narodnom pozorištu Užice obeležen je lepim događajima, počev od nagrada koje je predstava „Smećarnik” donela sa festivala „Joakim Vujić”, repremijere predstave „Sistem”, najava za nove predstave i 19–ti po redu Jugoslovenski pozorišni festival. O tome kako živi i šta planira užičko pozoriše , direktor Zoran Stamatović daje svoju ocenu mesta i uloge pozorišta u našem društvu.

Narodno pozorište Užice je repremijerom predstave „Sistem” započelo zvaničnu pozorišnu sezonu, pa da se osvrnemo malo na proteklu ali i na planove za ovu sezonu?

— U razmišljanjima sam se odavno prebacio na budžetsku sezonu, bez obzira što se pozorišne sezone prave od septembra do juna i pošto sam prinuđen da radim i plan i program i izveštaj o budžetskim godinama, meni ova sezona još uvek traje. Nadam se da će kraj, kao što je to bilo i s početkom ove godine obeležiti kreativni napor za nekoliko novih predstava. Ako bih hteo dam nekakvu estetsku ocenu, u prvi plan bih mogao da istaknem da smo brojem izvođenja postojećih predstava na repertoaru postigli , čak i prevazišli svoja očekivanja, povećan je broj publike, poraslo je interesovanje. Nisam zadovoljan brojem novopripremljenih predstava i novih naslova koji su predviđeni  planom za ovu godinu. Razlog za to jeste što smo do sada realizovali svega 10 %  sredstava predviđenih budžetom Grada namenjenih za programe i ostaje nam da u ovoj zadnjoj četvrtini godine pokušamo da realizujemo ostatak. Mi imamo kreativne i radne sposobnosti da naš plan rada možemo da uradimo ali očekujemo reakciju druge strane da bi se stvorila mogućnost da te  planove možemo da realizujemo. Počeli smo rad na tri predstave i ako se uzme u obzir i repremijera predstave „Sistem” onda možete da shvatite da je to prektično cela sezona u ta tri meseca, a još ako dodamo da je pred nama i festival, pa kraj godine gde će se pripremati još neke predstave za decu, ocena je da je pred nama uzbudljiv završetak ove 2014.  Imajući na umu da je Užice bio grad bez kontinuiteta u rukovođenju zadnjih godinu dana kada smo imali proteklu smenu vlasti, mogu biti zadovoljan. Nismo pretrpeli lomove koliko neke druge institucije u gradu ali to nije uteha. Znam da možemo bolje i više a najnoviji uspeh na festivalu „Joakim Vujić” to i dokazuje.

Generalno problem pozorišta kao i svih drugih instiucija kulture jeste nedostatak publike. Publika koja voli pozorište dolazi i dalje ali stiče se utisak da ostatak nije zainteresovan ni za pozorište ni za bilo koje druge oblike kulture i umetnosti . Gde je koren tog poroblema?

— Sistematično se radi na odvikavanju građana Srbije od kulture. Ne radi se na razvijanju kulturnih potreba mladih ljudi , već obrnuto, radi se na razvijanju ne–kulturnih potreba, potreba „iz stomaka” a ne potreba „iz glave”. Govorim o težnjama mladih koje prerastaju u potrebe za munjevitim uspehom bez rada, obrazovanja, bez poštovanja određenih fundusa iz tradicije koju srpska kultura ima. Obrnuto od sistema vrednosti naše kulturne baštine, radi se na poštovanju najgorih dostignuća savremenog kapitalizma kome smo nekako težili i pohrlili u zagrljaj brže nego što smo bili sposobni. Sve što je najgore u tome  vrlo smo brzo uspeli da usvojima, a nismo ni blizu onome što je dobro a što se zove ekonomsko poslovanje i racionalnost u pristupu svim problemima. Kultura upravo služi da osposobi najviši front stanovništva , počev od mladih, a starije da ohrabri, osnaži ..U osnovi toga što je naša država krenula da se reformiše od 90– tih godina pa nastavila do kraja ovog veka, ništa nismo uradili da kultura i obrazovanje budu oslonci toga razvoja već smo nekako sve prepustili pojedincima, medijima koji su pohrlili za brzom zaradom… Pri tome se teži da se mlada publika „obraduje” a starijima daju pogrešne instrukcije pa su nam i dnevne i nedeljne novine, najnovije knjige preplavljene slikama „lepotica” i najnovijim „vrednostima” koje srećom, imaju kratak rok trajanja, a na žalost nisu vrednosti kojima trebamo biti izloženi.  Mlad čovek je skloniji uticajima i nema etalone kojima može da izvrši poređenje  osim onih sretnika koji su u svojoj porodici bili u prilici da dobiju estetske kategorije kao mogućnost i da ih donekle razvijaju i unaprede. Takvi ljudi bi  mogli i mogu da uspostave i unaprede pravilan odnos pa da se u Srbiji i dalje štampaju dobre knjige , da se prave dobre izložbe , da se šire istinske kulturne i umetničke kategorije.

S obzirom da ste direktor državnog pozorišta, a ove godine smo kao država upućeni na dve stvari: Prvi svetski rat i Branislava Nušića pa je sve i u kulturi podređeno ili upućeno na te dve teme, ne čini li Vam se da su instiucije kulture u situaciji da deluju kao konzervatori nacionalne politike?

— Nemam ništa protiv konzistentne nacionalne politike ako je ona dobra , ona će se razvijati , napredovati i biti na polzu naroda i države za koju je oformljena, a ako je loša da , posle stavljanja na tržište bitnih nacionalnih vrednosti – propadne. Prema tome, ne vidim ništa loše u tome što se sada dešava. Ono što meni smeta jeste da ne postoji nacionalna kulturna politika a i naša strateška politika se manja iz minuta u minut. Ta nepostojanost mi najviše smeta. Pripadam grupi ljudi koji voli da se formiraju magistrale , auto puteve kulture, da se zna kuda hoćemo, šta je naš cilj  i na koji način stići do njega  na najefikasniji , najracionalniji i najbrži mogući način. Mislim da to ovde nije slučaj, jer kako u ekonomskom tako i u političkom razvoju često menjamo strategiju razvoja i zato se stiče utisak da tumaramo bez kompasa u magli. Kultura je samo odraz toga stanja. Ona nikako ne može biti nešto što trasira put, ali može biti nešto što oseti taj put i njena je uloga da ga oplemeni, očisti i ponudi dobro , da deleći ga i dalje, to dobro razvija. Kultura nikad ne može formirati politiku osim kad bude bilo dovoljno elementarno pismenog i kulturno pismenog ,nacionalno opredeljenog i orijentisanog naroda da u u trenucima ostvarenja svojih kulturnih potreba može da to, i kroz politiku i na drugi način , učini  na jedan drugačiji, plemenitiji i uzvišeniji način. S mog ugla gledanja naša nacionalna potreba sada jeste da stvaraju uslovi da narod preživi, da se zdravo hrani, da sačuva zdrav razum i da pokuša ovu generaciju nekao da sačuva od pogubnog uticaja masovne potrošnje , tehnologije i po meni– beznađa. Siguran sam  da ne samo mi nego i ceo svet na ovaj način ne ide napred, jer sve ovo vodi jednom začaranom krugu . Ovo možda zvuči kao plašenje širokih masa, ali sadašnje stanje ne vodi pravljenju koraka unapred. Uvek je mladost bila značajnija od starosti, uvek je život pobednik nad smrću , i mora se naći načina za taj korak unapred. Tu vrstu optimizma kultura treba da propagira ali ne na način „lako ćemo”,  nego upornim radom na sebi, svakog pojedinačno i uklapanjem sopstvenog interesa u opšti. Trebalo bi se vratiti na ono razmišljanje koje je postalo i fraza i nekom smislu: „hajde da ja vidim šta mogu da učinim za moje društvo, za moju državu da bi nam bilo bolje i da bih se ja u svemu tome osećao srećnijim”. Spadam u grupu idealista kojima svakodnevni napor i težnja ka nečemu boljem dođe kao lupanje glavom u zid i upornim ponavljanjem tog istog, u koje sam siguran da je na dobrom putu i da na neki način može otrezniti većinu , da gazimo čistijim putevima a ne putevima punim blata. Čak i ova dnevna politika kojim se dolazi do nekakvih ostvarenja mora biti bliža čoveku, da čovek glasanjem na izborima u suštini vrši opredeljenje za već usvojenu strategiju koja bi, da li referendumima ili opštim konsenzusom svih partija na sceni bila jasno definisana , a da na izborima biramo partije koje će je na najracionalniji, najefikasniji i najbolji način implementirati u stvarnost. Od izbora do izbora mi glasamo da li smo za EU ili nismo za EU, da li je Kosovo sastavni deo Srbije ili nije. ..To, po meni, nije put kojim treba da idemo jer nema pravac, jednostavno to je krug. Definišući elemente strategije za sve oblasti društva, takmičeći se ko može brže i kvalitetnije i jeftinije da je implementira u stvarnost , da što veći broj ljudi može da se bavi poslom za koji su obučeni, a ne za koji su stekli diplome otimanjem po ćoškovima, koji će ceniti čistotu kako mentalno tako i fizičku trebalo bi da bude jedan od najvažnijih elemenata naše nacionalne strategije. Putujući po festivalima i gledajući predstave, nekako mi se nametnulo da je prljava ekologija posledica uprljane svesti. Hajde da očistimo svest, da bi očistili prirodu! Hajde da ne pljujemo ulicom, jer ako ne pljujemo ulicom nećemo pljuvati ni brata ni prijatelja ni posao. Kod nas je nekako  pljuvanje postalo olimpijska disciplina.

Pored problema kulture, ne– kulture, pozorišta u Srbiji idu i silaznom linijom kada je produkcija u pitanju. Obim i kvalitet, u ovom trenutku na našoj pozorišnoj sceni, kakva je međuzavisnost po Vašoj oceni?

— Živimo u društvu gde je slabija produkcija i hleba i bakra i gvožđa i automobila i turističkih aranžmana…Pozorište deli sudbinu društva , svog naroda, i ono je upravo odraz stanja koje pokušava da promeni. Ništa drugo..Menjajući sebe, usmeravajući svoje dejstvo da u nekoj meri promeni i shvatanja publike , motivišući ih da se promene međusobno jer to samo po sebi ne može , to je upravo večita funkcija pozorišta bez obzira na zemlju i vreme. Imate one pojave koje nisu bile retke u istoriji gde su propadali režimi koji su za svoj opstanak nudili formulu „hleba i igara” , obezbedivši po koricu hleba i glamurozne umetničke programe , no kod nas se to iz oblasti pozorišta preselilo u neke druge oblasti koji se zovu estrada . Tamo se ulažu milioni , u masovne „kulturne događaje” kojima je svrha bojenje dnevne situacije u ružičaste boje a koja pri tome nikako nije ružičasta. Pozorište trpi, ali i treba da trpi, jer je odraz svog naroda. Ne mislim da nama treba da bude bolje nego prosečnom građaninu, obrnuto sa svakim malim napretkom u standadu građana makar za jedan milimetar nama može biti bolje čak za dva milimetra . Pozicija nam je takva da smo na izvoru duhovnih vrednosti a  samim tim, racionalizujući  taj pristup dolazim do toga da – pomažući drugoga mi pomažemo i sebe, deleći dobro– mi dobijamo duplo više dobroga.

U poslednje suočeni smo s sve većom pojavom malih pozorišnih trupa , par glumaca, „lakih i šarenih ” tekstova koje jedna kategorija publike dočekuje oberučke , pri tome , recimo duodrame ili neke fizički skromnije produkcije ozbiljnijeg i kvalitetnijeg sadržaja koje imaju pravo na svoj život bivaju potisnute u drugi plan, čak i dolazimo u situaciju da publika ove druge odbacuje jer ne pružaju isti vrsti zadovoljstva i uživanja. Kako se Vi na čelu kuće koja ima ovakve lako pokretljive predstave, u fizičkom smislu, odnosite prema ovoj vrsti konkurencije i kako ocenjujete posledice njihove sve veće egzistencije?

— Spadam u kategoriju ljudi koji se apsolutno zalaže za izloženost konkurenciji svih oblika postojanja pozorišta , u smislu da svi oni imaju pravo građanstva,i da se sve to stoji na tržišnoj ponudi. Moj način borbe protiv toga nisu ni zabrane ni ograničenja niti bilo kakav otpor takvoj vrsti postojanje , već su to nedavanja državnih, budžetskih para za neke oblike potkulture,nedavanja sredstava za razvoj takvih „umetničkih tvorevina” i nedizanje takvih tvorevina na nivo kulturnih događaja. Takve tvorevine ne bi postale to što jesu da nemaju moćne medije iza leđa, moćne lobije koji zarad ekstra profita i zarada koje ne prolaze kroz budžetske kontrole a pri tome i ne plaćaju nikakve poreze, zbog toga i funkcionišu i vršljaju po estradama i dalje  i postaju heroji i heroine našeg doba. Moj uticaj da to promenim je gotovo nikakav osim činjenice da se idealistički borim za postavljanje pravih , osvedočenih vrednosti, bez obzira da li to zvučalo konzervativno– tradicionalnih vrednosti kao i afirmaciju novih. Ovo pozorište spada u red najvangardnijih ako se reč avangarda moće upotrebiti kad je pozorište u pitanju, ali u isto vreme na repertoaru ima i tradicionalne vrednosti, dakle najbolje domaće i strane pisce.  Mišljenje koje zastupam i smatram ispravnim, koje možda u nekim krugovima može zvučati i prevaziđenim jeste da bez dobrog teksta nema ni dobrog pozorišta. Jedino afirmacijom ovih vrednosti možemo da se borimo protiv tog đubreta. Mislim da to i jeste intelektualno đubre jer pomaže uprosečavanju vrednosti, uprošćavanju naroda , pomaže lenjosti naroda , lenjosti duha , svemu protiv čega se mi borimo. Naša svrha je da se formira obrazovan čovek , aktivan duh koji će znati da kaže šta hoće a šta neće. Na žalost, odgojili smo generaciju kojoj je cilj da najraniju mladost potroši igrajući na stolu na splavovima u Beogradu, da napustajući neko  mesto iza njih sve ostane prljavo, da ostave zagađene reke.. . Te generacije mladih misle da je odluka da odu u neko inostranstvo način kojim će se sve promeniti kao da će time prestati da pljuju na ulici, nepoštuju starije, rodno ugrožavaju bilo koga , viču po javnim mestima, da budu nedemokratični..da će samo tim prelaskom granice postati građani sveta, a na ovo malo mesta koje se smatra domovinom gledaju samo , upotrebiću reč – bahato. Tu smo svi mi krivi. Nismo uspeli da održimo put koji je srpski čovek imao kroz svoju istoriju. Ne treba ići daleko unazad, jer početkom prošlog veka kada smo formirali nacionalnu svest gde smo kroz žrve velikih ratova oformili jednu duhovnu vertikalu oko koje se mogao graditi jedan ubitačno jak moral uz koji je moglo da se prevaziđe sve pa i oformi  nova kultura i novo obrazovanje. Uz to što je došlo sa strane ali i uz svoju kulturu i obrazovanje formirali smo sopstveni pogled i autohtone pravce u svim oblastima – od slikarstva, pozorišta, književnosti, arhitekture..I to smo uspeli na ovim prostorima! Ne vidim zašto to ne bi mogli i danas. Možemo, pozdano, ali su nam koraci vrlo spori, teški , no ne smemo odustati od njih. Prosto , niko neće umesto nas to uraditi, niti je bilo kome više nego nama stalo da se ovde bolje živi. Ja od toga ne odustajem. Moje ali i mišljenje mojih saradnika je da je takva vrsta odustanja jedna najgora malodušnost. Ne boriti se na svom prostoru, prostoru rođenje , tu gde smo dobili šansu da živimo , već da pohrlimo u Beograda i da neke probleme tamo rešavamo na lakši i jednostavniji način jer to nije naš grad , pa ćemo njega praviti boljim a pri tome ne biti sposobni da ga prepoznamo u svim nitima koliko to mogu ljudi koji su tamo rođeni i u tom duhu žive?! A ovde? Ovde ćemo sve ostaviti onima drugima koji će od našeg prostora napraviti predgrađe ili selo, u pogrdnom smislu reči sela. Pri tome, moram se ograditi od upotrebe reči selo i ograničiti je na ono drugo značenje , jer selo kao mesto za život  jako poštujem pošto vučem korene sa sela i u prirodi nalazim snage i mogućnosti da intelektualan način suprotstavim svemu što jeste divljaštvo , prostitucija duha i primitivizam.

U planu Narodnog pozorišta Užice jeste i postavljanje mjuzikla , govorilo se o „Nani” po istoimenom romanu Emila Zole. Od planova se stiglo– do..?

—To je deo naših snova koji stoji na prvom mestu. Mjuzikl podrazumeva ozbiljne budžete  i to blagovremeno pripremljene ozbiljne budžete. Mjuzikl ne možete da radite ukoliko ne otkupite sva prava koja su za to potrebna i to od svih autora koji god i gde god bio. Da bi se dobilo to što smo mi hteli moramo platiti pisce, kompozitore , izbrusiti sve to da bi tek onda došlo do scene– reditelja i glumaca. To praktično znači da za jedan mjuzikl treba onoliko novca koliko mi iz budžeta dobijemo za jednu godinu, a već sam napomenuo koji je to iznos koji smo do sada , do desetog meseca godine dobili. S takvim stvarima se mora biti realan ali nećemo od toga odustati. U međuvremeno možemo postaviti druge predstave kao što je „Sistem”, predstave koje govore o društvu , bitnim temama …predstave manjeg formata koje ne postoje samo da bismo njima popunili vreme i prostor već i dalje želimo da budemo blagi grč u stomaku, da niko ne ostane indiferantan u odnosu na to kako i šta radimo, u svakom slučaju– da izazove osećanje i da to osećanje pokrene. U mjuziklu je obrnuta stvar –mjuzikl poziva na radost, ali ovaj koji smo mi planirali da radimo nije samo slikanje radosti kao što je to, bez loše primisli na poređenje– pejzaž u slikarstvu, već je u sklopu naše programske politike i strategije koju sam dao u konkursu za direktora . Mi želimo pomeranja. Ne želimo samo mrtvo more u smislu „ ne talasaj da bi bilo dobro”. Pri tome ne želimo nikakve lomove već svakodnevna razmišljanja , nešto zbog čega se valja radovati svako jutro, razmišljanje o tome  šta sve treba uraditi da bi ono bilo radosno, da bi veče spokojno moglo da sačeka sledeće jutro…Nekako, nema pauze na prostoru duha, a meni se čini da smo se mi ovde izborili za uspavan duh, za uspavan mentalitet. Ovde više ništa nije šok, ni gladni ljudi ,ni smrt na ulici, ni bolest u komšiluku, katastrofalne poplave, opomene od prorode i Boga nazovite to kako hoćete..Ništa više ne izaziva dovoljno senzacije kod našeg prosečnog čoveka da bi u njemu probudilo dodatne motive. Velika katastrofa s poplavama koja nas je proletos zadesila  pokazala je  da u ljudima ima duha. No jako brzo se pokazalo, već nakon par meseci, da osim tih pravih vrednosti u duhu našeg naroda , ima i nečeg drugog, a ja se borim da tog drugog ima sve manje.

Pred nama je Jugoslovenski pozorišni festival, manifestacija na koju smo ponosni i koja je postala i zaštitni znak kulturnog života  ovog grada. Program je već najavljen, no imate li planove za prateće programe, koja su razmišljanja u tom pravcu?

— Kao i sve i to zavisi od budžeta. Ne želimo ništa da radimo da bi novinari i mi sami mogli da kažemo – evo, imamo dodatne programe! Ako ne budu mogli  da budu dobri dodatni programi onda ih sigurno neće ni biti. Ono što je izvesno,  to je izložba fotografija koja tradicionalno prati festival.  Osim toga, s Ministarstvom za kulturu i informisanje smo u dogovoru da projekat Kreativna Evropa koji je naš ministar potpisao sa čelnicima EU bude promovisan na predstojećem festivalu. Pri tome će menadžeri svih institucija kulture ne samo iz Užica već iz celog regiona u okviru festivala biti obučavani za pristupanje projektima. Smatramo da mnoge kulturne manifestacije iz našeg regiona mogu da nađu materijalno utemeljenje u toj oblasti i pokušaćemo da ,ne samo pričom, već i praktičnim koracima , zajedno s prijateljima iz Ministarstva kulture učinimo taj novac dostupnijim. Nastojaćemo da  te kreativne kapacitete o kojima često pričamo otvorimo i materijalnu  podlogu  koju nam nudi Evropa ostvarimo ili bar da izgubimo iluziju da imamo neke kapacitete u toj oblasti i da shvatimo da treba da tražimo nove. To će, siguran sam, biti značajan doprinos ovog festivala. Samim tim biće to prilika da se kao festival pogledamo u ogledalo, da vidimo šta s njim dalje, kako ga osavremeniti , materijalno ojačati , proširiti materijalnu bazu koja će doneti veći kvalitet predstava. Osim toga, nisam pristalica gomilanja programa u jako kratkom vremenskom periodu, tih deset dana festivala sa svakodnevnim predstavama uzimajući u obzir da većina publike ima radne obaveze pa je  i samo praćenje programa dovoljan fizički i intelektualni napor na radnu  svakodnevnicu. Kulturne manifestacije treba ravnomerno rasporediti da ih ima tokom cele godine, pa onda ne vidim razlog da se sve to stavi u tih deset dana , a postoji mogućnost da , kao nekada, ostvarimo neke programe u toku januara, radionice, izložbe i slično, i da sve to bude sastavni deo Jugoslovenskog pozorišnog festivala.

M.Nikolić

„Ko je hteo da uživa svet

prihvatio se zadatka

neizvršivog.”              /Vaslava Šimborska/

Sistem: zvezdani, prirodni, društveni, organizacioni, lični,organski,  mišićni , nervni…

Sloboda: imenica, pojam, misao, težnja, namera, čin..

Egzistencija ličnosti u okviru sistema koji je po definiciji još Aristotel okarakterisao kao nešto više od prostog skupa stvari , neizbežno postavlja pitanje slobode. To „nešto više” menja se u zavisnosti od tipa sistema. Kada govorimo o društvenom sistemu, možemo ga posmatrati i kroz opnu odnosa Osvalda Pejpusa,Šefa Bezbednosti  Latalije i Hala Remijusa, Studenta, u sobi za istinu, u državi Lataliji , izmišljenoj Baltičkoj državi, u dramskom tekstu Aleksandra Novakovića „Sistem”, obnovljenoj predstavi Narodnog pozorišta Užice  iz 2001. g. Za određivanje vremena radnje,  autor je na početku teksta napisao: „vreme, možda sadašnje” tako da nam podatak da,  između 2001. g. i 2014. g a gledajući sadržaj „Sistema”,  postoji neko vreme , ne govori ništa osim da se možda kazaljka na časovniku bez istinske svrhe pomerala  od vremena Aristotelove definicije. Za sav taj period nisu se ni menjala osnovna ezgistencijalistička  pitanja za razliku od stanja sistema koji se usavršavao . Za sisteme i za odnose unutar društvenih sistema, logos jedinke unutar njega , vreme ne znači ništa, jer su ti odnosi postojaniji i od samog logosa, uređeni  ljudskom prirodom i animalističkim ostatkom u čoveku koji se ogleda u težnji da jedan vlada ,a drugi po logici–mora biti potčinjen. Kada na sceni postoji jedna stolica nalik na onu za saslušanje , uzak prostor ograničen belom linijom oko nje , za očekivati je da krivac ili optuženi bude na njoj . Na početku predstave to je optuženi , student Hal Remijus ( igra Vahidin Prelić) koji je uhapšen pri atentatu na predsednika države u ulozi krivca, buntovnika krivca pred sistemom, jedna prkosna jedinka kojoj je cilj da ostvari slobodu, da sruši sistem tako što će mu otkinuti glavu. Svu mrežu sistemskih pravila, propisa, normi , kodeksa, formalnih i neformalnih zakona… u prostoru izvan bele linije pokazuje nosilac, sprovoditelj i stvoritelj istih koji ima pravo da okrivi i osudi– Osvald Pejpus (igra Slobodan Ljubičić). U međudejstvu dva elementa sistema koji tokom predstave menjaju mesta optuženog i krivca,  postavljaju se pitanja koja otkivaju odgovore šta je to „nešto više” što ga definiše, koje su to korelacije odnosa , motivi, namere, ciljevi da bi se jedna društvena zajednica okarakterisala kao sistem i kakvo je mesto i uloga svake jedinke u njoj. Da li je potlačeni dovoljno jak i da li njegova snaga proizilazi iz motiva , koji su opet pod znakom pitanja, borbe za slobodu? Šta je sve potrebno dobiti i izgubiti kao ličnost da bi se bio zaštitnik sistema? U naizgled jednostavnom dijalogu prepliću se složena psihološka stanja i otvaraju nova pitanja. Na kraju, „Sistem” Aleksandra Novakovića , onakav kakav nam je pokazao reditelj Stefan Džeparoski, ne daje eksplicitan odgovor na pitanje da li postoji krivac za trenutno stanje, već nudi mogućnost novog pitanja: Da Vaši motivi i namere, Vaši postupci i dejstva donose rezultate: da li se težnjom za promenom i s druge strane– težnjom za očuvanjem samo prividno menja ili stvaraju uslovi za rađanje novog sistema. Sistem je večan, pitanje slobode i opstanka unutar sistema je lična stvar, personifikacijom sebe kao elementa Vi sami birate svoj život i postavljate svoju odgovornost, formirate sebe i postavljate odnose drugih prema Vama isto kao i Vas prema ostalima. Pitanja intimnog , privatnog i društvenog života su pitanja postavljanja, trajanja i usavršavanja društva (skupa jedinki)  i sve je tome podređeno. Sa stanovišta sistema nevini ne postoje, krivci ne postoje, sve je podložno ciljevima i motivima, istinama i sumnjama,  te otuda i opravdanje ,velika kočnica obaranju sistema– moralno opravdanje: „Drugačije nije moglo”.

Glumci Slobodan Ljubičić i Vahidin Prelić svojim majstorstvom pokazali su svu unutrašnju napetost likova, psihološke trilere jedne ličnosti koja menja elemente ponašanja i moralnih kodeksa  u zavisnosti od namera i osećaja dužnosti. Slobodan Ljubičić na sceni pokazuje raskošnu lepezu mogućnosti jednog glumca da iskaže psihologiju jednog čoveka, sva tanana stanja transformacije čoveka u zavisnosti od namera i mesta koje je sebi odredio i namenio unutar društva. Vahidin Prelić, saglasno ulozi pokazuje onu drugu stranu koja to isto radi ali s drugačijeg stanovišta i druge pozicije u sistemu. Bogat scenski pokret , dinamičan minzascen ovoj duodrami daju puslirajući ritam koji dodatno multiplikuje psihološke sastave i odnose likova. Rediteljska rešenja jednstavno ali efektno pokazuju ono što je i pisac pokazao u komadu: da je prostor za traženje istine u okviru sistema moguć u jednom izolovanom trenutku do koga se dolazi kroz vrata slučajnih događaja na granici incidenta..ali ..ta vrata se mnogo češće zatvaraju nego otvaraju.

foto: Narodno pozorište Užice

M.Nikolić

U Jokanovića kući, u petak 10 .oktobra u sklopu programa proslave Dana grada, otvorena je izložba slika, crteža i kolaža Miljane Drašković pod nazivom „O ratu i ustanku”.

Na otvaranju izložbe ispred Narodnog muzeja Užice pod čijim pokroviteljstvom je organizovana izložba, prisutnima se obratila istoričar umetnosti, kustos Katarina Dogandžić Mićunović:

— Ova izložba je organizovana u skopu proslave Dana grada i godine Velikog rata i za nas, ne manje važno, jeste što slavimo povratak Miljane Drašković u naš likovni život. Oni koji prate likovni život Užica sećaju se izvanrednih Miljaninih izložbi i Narodnom muzeju je čast što posle duže pauze ima zadovoljstvo da predstavi šta je sve ova naša umetnica uradila u poslednje vreme i poslednjih godina. Pred nama je deo slika iz jednog velikog ciklusa „Objavljenje” koji Miljana radi dugi niz godina i stiče se utisak da je to tema koja nju tako dobro i tako dugo okupira. Radeći u jednom savremenom izrazu shvatajući trendove evropskog i nacionalnog slikarstva  Miljana ostaje istorijski verna jednoj temi. To je svakako i sklonost samog autora prema istorijskim temama a isto tako, čini se, da su ova velika ulja na platnu inspirisana grobljima i spomenicima Takovskog kraja , uglavnom predela u kojima su živeli ustanici i junaci prvog i drugog srpskog ustanka idealna tema da se sav Miljanin talenat koloristički iskaže.  Na ovim monumentalnim oblicima spomenika do punog izražaja je došla ta koloristička i ekspresionistička umetnikova priroda u jednoj vrlo zanimljivoj konstrukciji spomenika koji izgledaju kao da plešu. Postavljeni u znalački komponovane slike tako da mi kao publika možemo doživeti svu lepotu njenog slikarskog ali i njenog crtačkog talenta što se pogotovo vidi u ovom drugom delu ciklusa koji Miljana , čini mi se, premijerno predstavlja publici.

Skrećući prisutnima pažnju na noviji pristup  i korišćenje nove tehnike u opusu Miljane Drašković, Katarina Dogandžić Mićunović je istakla:

—Već smo navikli na Miljanu kao na jednog velikog koliristu što i vidimo na ovoj izložbi , ali ona se ovde pojavljuje u zasebnom delu i kao jedan izvanredan crtač serijom crteža i kolirisanih crteža koji su inspirisani knjigom „Srpska epopeja” francuskog žurnaliste Anrija Barbija koji je bio dopisnik pariskih listova u Prvom svetskom ratu. Nazivi ovih crteža odgovaraju delovima Barbijeve knjige i posvećeni su velikoj epopeji tog strašnog puta srpske vojske preko Albanije do Jadranske obale. Ovde se pojavljuje Miljana kakvu do sada nismo poznavali. Ona je skocentrisana na crtež postavljen na panoima koji podsećaju na strip table i upravo tu je naša umetnica uhvatila korak sa savrmenim trendom ilustrovanja epa, ilustrovanja istorije kroz strip, što je u velikoj meri uticalo i na savremeni film. Odnekud se u Miljaninoj liniji pojavio teški severnjački ekspresionizam, u liniji njenih crteža kao i crteža rađenih grafitnom olovkom . Na ovim kolorisanim crtežima vidi se jedan zanimljiv stripski pristup na portretima vojvoda, generala Prvog svetskog rata ali i žena heroina ovoga rata.

Miljana Drašković je  na pitanje o tematici kojom se bave ova izložba dala sledeći odgovor:

—Temu groblja i ustanka radim već duže vreme. Njima sam počela da se bavim pre deset godina od Takova preko Orašca , vezano za prvi i drugi srpski ustanaka i nekako se uz temu Velikog rata koga pominjemo ove godine u svojstu stogodišnjice završetka dogodilo da je naredne godine i 200 godina od Drugog srpskog ustanka. Kada sam podnela zahtev za izložbu , proslava Velikog rata me je dodatno inspirisala. Osim toga, moj pradeda Tihomir Đorđević je učesnik Velikog rata i ostao je na Mačkovom Kamenu i sigurno da je osećaj duga i poštovanja uticao da napravim ovaj dodatak posvećen Velikom ratu.

Pri pomisli na groblja većini ljudi je prva asocijacija tuga, kraj, praznina, no Vaš  jarki koloristički ekspresionizam ne odaje da Vi imate takav utisak. Groblja , u Vašem viđenju, su šta..?

—Suština mog viđenja groblja je odnos prema smrti a smrt nije naš konačan kraj. Ja grob vidim kao jednu i jedinu tačku vidljivu i sa ovog i sa onog sveta, onog sveta u iracionalnom smislu. Grob je prosto tačka, obeležje, graničnik.., kao ono što moramo svi proći, biti i zadržati se tu. Kolorit slika groblja proizilazi iz mog odnosa prema smrti koji je oslobođen straha, oslobođen mračnih pomisli. U duhovnom smislu, pomisao na smrt nekada može označiti i izbavljenje.

Kustos izožbe je skrenula pažnju na novi deo u Vašem radu, jednu vrstu stripa..Bavite se i stripom ili je to samo trenutna faza u istraživanjima?

— Ako nekoj vrsti umetnosti posvećujem manje pažnje u odnosu na sve ostale onda je to strip i nikakva unapred određenja prema stripu nije bilo niti sam imala nameru da tako slikam. Verovanot ti događaji prelaska naše vojske preko Albanije u meni su se gomilali u tom obliku, u obliku pojedinačnih slika i prosto, crtež je nekako sam nastao na taj stripovski način, kao da se pojedinačne slike , kao epizode tih događaja instiktivno ali i logično nadovezuju jedna na drugu.

Biografija: Miljana Drašković (1959.) rođena u Užicu, završila Višu ekonomsku školu u Beogradu i studirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Član je ULUS–a od 1996. a od 1999. u svojstvu je samostalnog umetnika. Do sada je izlagala na 31. samostalnoj i više od 250. kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

M.Nikolić

Milorad Miki Damjanović, glumac, rođen u Priboju, po majci koja je rodom Kovačević, rođeni unuk slikara Bože Kovačević, igrao je jednu od naslovnih uloga , Acu Joksimovića u predstavi „Pukla bruka” u KC Požega 8. oktobra.  U ovoj predstavi tumači lik Zlatiborca  oženjenog Bosankom a o utiscima s gostovanja u Požegi je izjavio:

—Na ovoj sceni igram prvi put posle završene Akademije i jako sam srećan zbog toga. Pošto sam iz ovih krajeva, kad god dolazimo ovamo, čim prođem Čačak i nastavim put Požege, Užica..osećam se kao da sam stvarno u mom kraju.  Ovo večeras je bilo prvo izvođenje predstave Pukla bruka u sezoni  tako da smo igrali i za vašu ali i za našu dušu, zabavljali se, improvizovali  i vidim da je to publika prepoznala tako da nam je stvarno bilo lepo.

Kad krenete na putovanje s predstavom „Pukla bruka” da li imate, s obzirom na tematiku komada,  zadršku u razmišljanu kako će publika u malim sredinama reagovati?

— Ne delim ovu zemlju na Beograd i provinciju jer sam i sam dete provincije i sve ono što imam potrebu da kažem u Beogradu imam potrebu da kažem i u Priboju, pa i ovde u Požegi. Ovu predstavu smo igrali i u Čajetini o kojoj je i govor u komadu. Nije poenta gde se ovo dešava…Može da se dešava svugde u svetu i imam utisak da se pokazalo kao odlično i da su ljudi u provinciji shvatili da je to takođe negde oko njih ,možda njihov suprug, supruga, sin, ćerka…s tim što ovo nije glavna tema već se takođe bavimo i nasiljem . Naime, hteli smo da iskritikujemo nasilje i to ne mora samo da se odnosi na nasilje u porodici. Tema može da bude nasilje na nacionalnoj osnovi, neslaganje u životnim potrebama..U osnovi svako nasilje je nedostatak komunikacije među ljudima i to je razlog što se ljudi ne razumeju i mrze i pri tome misle da je to zapravo problem  a ne posledica..Mi smo ovom predstavom hteli da kažemo da ukoliko negde želite da kažeta svoj problem i da iza njega stanete , kakav god on bio, ukoliko to saopštite drugoj strani– partneru, majci, ocu, prijatelju..na jedan zdrav i normalan način, onda se na problemu može raditi. Ukoliko ne komuniciramo jedni s drugima,na svim nivoima, govorim čak i o visokoj politici, to je ono što nas koči, i o tome u najvećem govori ova predstava.  Priča o dvoje ljudi iz nekog sela sa Zlatibora koji su našli zajednički jezik i istinski i srcem se razumeli  je univerzalna priča  koja se može desiti bilo gde i bilo kad.

U vreme kada su mišljenja oko Prajda podeljena veliki je izazov i igrati ovu predstavu, nasilje u porodici je takođe aktuelna tema..kako publika reaguje u različitim sredinama?

— Ovo nije samo priča o običnim odnosima u srpskoj porodici , već se na jedan dublji način govori o nekim važnim stvarima. Posle Prajda o kome toliko pričamo , mislim da neka važne stvari treba uvek i uvek govoriti. Treba ih govoriti na način na koji narod može da razume. Ja inače imam to viđenje pozorišta i u takvom pozorištu volim da igram. Volim pozorište koje publika razume  i onda kada izađe iz sale možda malo i razmisli a moguće i promeni ugao gledanja na neke teme ili neke stvari. Mislim da smo mi ovde ispričali jednu životnu priču koja se dešava i kako god stavljali glavu u pesak , krili se i govorili da se to dešava nekom drugom , to se realno– dešava i ovde.  I vrlo svesno je pisac to smestio ne u Beograd,nego u neko malo mesto u Srbiji, tako da imamo priliku da iskritikujemo zapravo i one koji se pošto poto bore za to ali to ne razumeju ali i one druge koji to ne žele da razumeju. Komad je takav da smo hteli da ispričamo jednu običnu ljudsku priču, koliko god ona bila bizarna na prvi pogled, koja upućuje na jedno suočavanje s nekim bitnim stvarima koje su i realne i moguće.

Vaš stalni angažman je Beogradsko dramsko pozorište, kakve su vesti za ovu sezonu?

— U Beogradskom dramskom trenutno imam pet naslova. Prošle godine je izašla premijera „Maratonaca” u Zvezdara teatru gde igram Kristijana, odnosno Kristinu jer je rediteljka prebacila da žene igraju muške uloge i obrnuto. To je sada prva predstava koju igram i kojoj se jako radujem,  predstava se igra na kartu više. Ono što je još jako važno je da smo prošle godine u Priboju, mom rodnom gradu, napravili festival „Dani Danila Lazovića” koji je jedinstven u ovom delu regiona na kome mladi glumci , studenti akademija umetnosti govore poeziju. Festival smo napravili u znak poštovanja na glumca Danila Lazovića a s druge strane hteli smo da napravimo nešto što nigde u regionu ne postoji. Ove godine imamo studente iz Srbije, Makedonije, Crne Gore , Bosne i Hercegovine i plan mi je da dok sam ja direktor festivala, a to je naredne tri godine, na ovom festivalu predstavim i druge zemlje regiona koje nisu bile u sastavu Jugoslavije. Opština Priboj je uložila znatna sredstava u ovaj festival i glavna nagrada je 1000 € što nemaju ni profesionalni festivali sa stažom tako da se nadam da će to biti dodatna stimulacija za učesnike. Ovim putem pozivam sve da budu naši gosti u Priboju na festivalu 30. 31. oktobra i 1. novembra.

Tijana Dapčević, u javnosti poznatija kao pevačica pravo je glumačko otkrovenje. Kako ste uopšte krenuli putevima glume?

—Kad sam bila mala i kad su me pitali šta bih volela da budem kad porastem, moj odgovor je uvek bio da ću biti glumica. Polazim od one stare, narodne: ako nešto mnogo želiš, onda ti se to na kraju i isplati. Milorada znam dugi niz godina i kad god bi se sreli u gradu , kroz šalu je pitao kad ćemo nas dvoje nešto igrati i uvek sam mu govorila: „nađi tekst , pa ćemo igrati”. Onda je on posle „x” godina došao i doneo komad „Pukla bruka”i rekao :„ ti ćeš biti Bosa, ja ću biti Aca”. Na prvi pogled sam se bukvalno zaljubila u komad i odmah počela da radim na liku Bose: ko je ona, odakle dolazi, kako dolazi…Moja ideja je bila da to bude žena sa četiri razreda osnovne škole, zlostavljana u detinjstvu, prostodušna žena koja neizmerno voli svoga muža i koja će sve na svetu da mu oprosti samo da bi bila s njim .  Živeti kako Bog zapoveda  a ne kako okolina zapoveda , na kraju krajeva bez totalnog interesovanja kako reaguje okolina, Bosa će preći preko svega i to je u stvari – ljubav . Oberučke sam prihvatila izazov , pošto volim izazove, i volim taj adrenalin pre i posle a naročito u toku predstave. Malo mi je bila frka u početku kako ću taj tekst smestiti u folder (glavu)  ali nisam imala nikakav problem jer sam imala takvu sreću da sam bila okružena ljudima koji su imali beskrano stpljenja ,od Milorada do rediteljke Milice Kralj.Pose toga su sledile predstave „Gde su kokoške” i „Maratonci” u Zvezdara teatru.

Višestrani angažmani su verovano i naporni. Kako postižete sve i kavi su dalji planovi?

— Naporno jeste, ali kad se dobro organizujete sve je moguće, verujta da je dobra organizacija ključ svega. Srećom imam divnog supruga koji me podržava u svemu što radim tako da sam ja u suštini jedna srećna kocka!Sledeće šta planiram ? Pa u planu je novi singl i jedan sasvim izvestan projekat s jednom grupom iz Makedonije s kojom ću raditi jako interesantan koncept, za Novu godinu sam u Crnoj Gori, gomila ugovorenih koncerata…

M.Nikolić

U savremeno doba , u to računamo zadnje dve ili tri decenije našeg društveno i državnog preobražaja ili preobražavanja neke teme koje su ranije bile ili zapostavljane ili prećutkivane ili zataškavane dobile su mesto u javnosti. Odnosi u porodici, prava supružnika, zlostavljanje, homo i heteroseksualnost, stav okoline prema različitostima..sve je to na tapetu medijske, državne i socijalne politike s različitim motivima, stavovima i postalo bitan faktor demokratskog života. Na stranu da demokratije u nekom obliku nije bilo ranije,ali je patrijarhalnost takođe bila jedan od faktora koji je doprineo da se škakljive stvari koje se tiču porodice srpskog čoveka ne tiču javnosti kao i da nije na javnosti da donosi sud o stvarima koje se tiču situacije unutar četiri zida (uključujući tu i ne samo zidove kuće nego i zidove sela, grada, velegrada..) Priče o onome o čemu govori predstava „Pukla bruka” (pisac komada Dušan Janković), bili su sporadični incidenti koji su svoj najveći publicitet omeđili opnom  većeg ili manjeg malograđanskog trača. Onda, kad u pozorište posle izvesnog vremena uđe škakljiva tema onda je na oprezan i dovitljiv način treba predstaviti publici.

Pukla bruka je komad naturalizovanog  rečnika, budući da je pisac junake smestio u malo selo na Zlatiboru, blizu Čajetine , gde su krave, bašta, pijaca  i mlin ne samo delovi zamišljene scenografije koja se pominje u predstavi nego i odraz prilika u kojima se živi u svakom mestu u Srbiji (svetu takođe) koje ima uporišne tačke života i rada oko kojih se vrti ceo život i izvan kojih se ne izlazi previše („ ponekad kafana” reče Bosa) jer za to nema potrebe. Bosanka–Bosa , neobrazovana žena koja ni posle udaje za Zlatiborca ne želi da menja akcenat niti da prihvati domicilne izraze, sva od neizbrušene i  neuglađene prirode , agresivna jer je to ponela sa sobom iz porodice, pripremljena unapred na sudbinu patrijarhalne žene („ kuća, pos`o, kuća , pos`o..eto đe mi prođe život”) s mužem Acom gazi petu godinu bračnog života. Ništa neobično ,no život nekad ispada iz koloseka..pored ćerkice , Bosa saznaje da je muž po nekad vara sa, ni manje ni više –mlinarem. Predstava je smeštena u sobu u policijskoj stanici u koju je dospeo mladi bračni par nakon što je Bosa uvredila (pljunula ) policajca i dok čekaju da ih puste upućeni su jedno na drugo ali i na kameru („oko”) koju policajac donosi nakon Bosinog fizičkog napada na muža. Ta kamera koja postaje njihov sadrug, treći sagovornik, koji nema mogućnost da sudi, prigovara, komentariše … i kome mogu da se povere, izjadaju, ispričaju i da za uzvrat ne očekuju verbalnu reakciju. Njih dvoje, kroz međusobne sukobe, uspomene, naizmenične sentimentalne prizive prošlosti, izneverene nade i očekivanja od braka otkivaju svoje najintimnije tajne kao i, uz pomoć otvorenosti prema „oku” glavne problema nesrećnog bračnog života kao i puteve za njihovo rešavanje. Komad prepun lokalizama, narodnih doskočica, nadmudrivanja, duhovitih upadica , ne pretenduje na vulgarnost više nego na svakodnevne ruralne jezičke dovitljivosti, govori o ozbiljnim temama kao što je homoseksualnost, nasilje u porodici (prema ženama isto kao i prema muškarcima), ali  dodirujući kroz nekoliko scensko narativnih pasaža i šire  probleme: nasilje na ulicama, narkomanija, stavovima sredine prema gej populaciji, ali i različitost u shvatanju najplemenitijeg ljudskog osećanja – ljubavi. Naravno, bez ljubavi ništa nije moguće, tako da i  ovaj par sa Zlatibora shvata da  ljubav i jeste shvatanje potreba drugog, razumevanje I prihvatanje različitosti, tolerancija i na kraju , da je za sve to potrebna ozbiljna i iskrena komunikacija. Kamera, odnosno u komadu „oko” ozbiljno je upozorenje što za društvo odnosno državnu zajednicu koja pomoć za rešavanje nekih svojih problema na ove teme traži ili očekuje od inostranstva što za porodice koje  slične situacije imaju u svojoj kući ili užoj okolini i koje odbijaju da zatraže način da ih prevaziđu, ako već ne mogu komunikacijom u užem krugu, ono bar uz pomoć stučnih službi ili osoblja.

Glumački par Milorad Miki Damjanović i Tijana Dapčević, uigrani  i s vidljivim poverenjem u glumačke sposobnosti jednog u odnosu na drugo bili su na visini zadatka dopuštajući sebi i publici da uživa i u improvizacijama. Dozvolivši sebi da ih tekst i atmosfera ponesu svojim tokom , s nadogradnjom u trenucima koje su oni osetili kao pogodnim i dopustivim za obogaćivanje radnje , ni u jednom trenutku nisu dozvolili niti da predstava skrene s ionako dinamičnog ritma niti da pređe u preartikulisanu vulgarnost. Od Tijane Dapčević, na koju smo što kroz pevačku karijeru što kroz medijsko lice s TV ekrana raznih televizija navikli na estradni imidž ,u slučaju ove predstave gotovo kao šok deluje profesionalnost dostojna akademski obrazovanog glumca sa godinama staža na scenskom prostoru.

Scenografija u vidu dve stolice i stola , lanaca u prednjem planu scene položenih na pod, naslikane satove na kojima stoji vreme ( uvek je pola šest) ima ulogu da dočara kako prostor sobe u policijskog stanici tako i vreme (mereno satima isto kao i odrednicom „sadašnjost)  u kojim se tema predstave bavi. Kostimi koje smo videli na sceni nisu samo u funkciji oslikavanja lokaliteta ličnosti nego i njihovih karaktera: žena sa sela u pratktičnoj trenerci, pletenom prsluku i marami koju ne želi da skida i mladi muž s izrazitom sklonošću ka savremenim tredovima.

Na predstave koje se najave kao komedije sa dva do tri glumca, još ako se doda epitet urnebesne komedije, većina ljudi ide ili da se smeje, ubije vreme , zabavi..ali „Pukla bruka” uz sve to nudi i jednu ozbiljnu i aktuelnu temu  upakovanu u šareni omot prihvatljiv najširem krugu ljudi.

M.Nikolić