Sistem NP

„Ko je hteo da uživa svet

prihvatio se zadatka

neizvršivog.”              /Vaslava Šimborska/

 

Sistem: zvezdani, prirodni, društveni, organizacioni, lični,organski,  mišićni , nervni…

Sloboda: imenica, pojam, misao, težnja, namera, čin..

Slobodan Ljubičić Sistem

Egzistencija ličnosti u okviru sistema koji je po definiciji još Aristotel okarakterisao kao nešto više od prostog skupa stvari , neizbežno postavlja pitanje slobode. To „nešto više” menja se u zavisnosti od tipa sistema. Kada govorimo o društvenom sistemu, možemo ga posmatrati i kroz opnu odnosa Osvalda Pejpusa,Šefa Bezbednosti  Latalije i Hala Remijusa, Studenta, u sobi za istinu, u državi Lataliji , izmišljenoj Baltičkoj državi, u dramskom tekstu Aleksandra Novakovića „Sistem”, obnovljenoj predstavi Narodnog pozorišta Užice  iz 2001. g. Za određivanje vremena radnje,  autor je na početku teksta napisao: „vreme, možda sadašnje” tako da nam podatak da,  između 2001. g. i 2014. g a gledajući sadržaj „Sistema”,  postoji neko vreme , ne govori ništa osim da se možda kazaljka na časovniku bez istinske svrhe pomerala  od vremena Aristotelove definicije. Za sav taj period nisu se ni menjala osnovna ezgistencijalistička  pitanja za razliku od stanja sistema koji se usavršavao . Za sisteme i za odnose unutar društvenih sistema, logos jedinke unutar njega , vreme ne znači ništa, jer su ti odnosi postojaniji i od samog logosa, uređeni  ljudskom prirodom i animalističkim ostatkom u čoveku koji se ogleda u težnji da jedan vlada ,a drugi po logici–mora biti potčinjen. Kada na sceni postoji jedna stolica nalik na onu za saslušanje , uzak prostor ograničen belom linijom oko nje , za očekivati je da krivac ili optuženi bude na njoj . Na početku predstave to je optuženi , student Hal Remijus ( igra Vahidin Prelić) koji je uhapšen pri atentatu na predsednika države u ulozi krivca, buntovnika krivca pred sistemom, jedna prkosna jedinka kojoj je cilj da ostvari slobodu, da sruši sistem tako što će mu otkinuti glavu. Svu mrežu sistemskih pravila, propisa, normi , kodeksa, formalnih i neformalnih zakona… u prostoru izvan bele linije pokazuje nosilac, sprovoditelj i stvoritelj istih koji ima pravo da okrivi i osudi– Osvald Pejpus (igra Slobodan Ljubičić). U međudejstvu dva elementa sistema koji tokom predstave menjaju mesta optuženog i krivca,  postavljaju se pitanja koja otkivaju odgovore šta je to „nešto više” što ga definiše, koje su to korelacije odnosa , motivi, namere, ciljevi da bi se jedna društvena zajednica okarakterisala kao sistem i kakvo je mesto i uloga svake jedinke u njoj. Da li je potlačeni dovoljno jak i da li njegova snaga proizilazi iz motiva , koji su opet pod znakom pitanja, borbe za slobodu? Šta je sve potrebno dobiti i izgubiti kao ličnost da bi se bio zaštitnik sistema? U naizgled jednostavnom dijalogu prepliću se složena psihološka stanja i otvaraju nova pitanja. Na kraju, „Sistem” Aleksandra Novakovića , onakav kakav nam je pokazao reditelj Stefan Džeparoski, ne daje eksplicitan odgovor na pitanje da li postoji krivac za trenutno stanje, već nudi mogućnost novog pitanja: Da Vaši motivi i namere, Vaši postupci i dejstva donose rezultate: da li se težnjom za promenom i s druge strane– težnjom za očuvanjem samo prividno menja ili stvaraju uslovi za rađanje novog sistema. Sistem je večan, pitanje slobode i opstanka unutar sistema je lična stvar, personifikacijom sebe kao elementa Vi sami birate svoj život i postavljate svoju odgovornost, formirate sebe i postavljate odnose drugih prema Vama isto kao i Vas prema ostalima. Pitanja intimnog , privatnog i društvenog života su pitanja postavljanja, trajanja i usavršavanja društva (skupa jedinki)  i sve je tome podređeno. Sa stanovišta sistema nevini ne postoje, krivci ne postoje, sve je podložno ciljevima i motivima, istinama i sumnjama,  te otuda i opravdanje ,velika kočnica obaranju sistema– moralno opravdanje: „Drugačije nije moglo”.

sistem

Glumci Slobodan Ljubičić i Vahidin Prelić svojim majstorstvom pokazali su svu unutrašnju napetost likova, psihološke trilere jedne ličnosti koja menja elemente ponašanja i moralnih kodeksa  u zavisnosti od namera i osećaja dužnosti. Slobodan Ljubičić na sceni pokazuje raskošnu lepezu mogućnosti jednog glumca da iskaže psihologiju jednog čoveka, sva tanana stanja transformacije čoveka u zavisnosti od namera i mesta koje je sebi odredio i namenio unutar društva. Vahidin Prelić, saglasno ulozi pokazuje onu drugu stranu koja to isto radi ali s drugačijeg stanovišta i druge pozicije u sistemu. Bogat scenski pokret , dinamičan minzascen ovoj duodrami daju puslirajući ritam koji dodatno multiplikuje psihološke sastave i odnose likova. Rediteljska rešenja jednstavno ali efektno pokazuju ono što je i pisac pokazao u komadu: da je prostor za traženje istine u okviru sistema moguć u jednom izolovanom trenutku do koga se dolazi kroz vrata slučajnih događaja na granici incidenta..ali ..ta vrata se mnogo češće zatvaraju nego otvaraju.

foto: Narodno pozorište Užice

M.Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107