U Gradskoj galeriji u Užicu večeras je u okviru proslave Dana grada Užica otvorena izložba slika Slavka Krunića, pod nazivom „Uprava neukaljanih časti”. Još jednom su Užičani svojim prisustvom uveličali otvaranje izložbe i pokazali koliko vole i neguju umetnost i slikarstvo.
Ovoga puta posetioci imaju priliku da, kako u svom obraćanju reče Zoran V. Cvetić, direktor Gradske galerije učestvuju u vanvremenskim pustolovinama jednog slikara koji svojim portretima ličnosti, izmišljenih likova iz prošlosti i sadašnjosti privlači pažnju publike. Graditelj Violina Stradivari, tajanstveni profesor Peragraš, kompozitor Đorđo Maineri, lautista Karamazov, indijska boginja Sarasvati i drugi.
—Likovi su prema rečima autora začuđeni u svetu u kojem postoje, ali više od svega traže sabesednika. Autor ove nadahnute i narativne izložbe pod sloganom „Uprava neukaljanih časti” pripada srednjoj generaciji umetnika. Diplomirao je slikarstvo u klasi profesora Radomira Reljića u Beogradu i magistrirao na istom fakultetu u klasi profesora Anđelke Bojović. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije i ULUPUDS. Izlagao je na više od 70 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu, njegove slike su u javnim i privatnim zbirkama. Dobitnik je nagrade Gran pri Milene Pavlović Barili i nagrade za ilustraciju prozne knjige na Novosadskom sajmu knjiga. Ilustrator je i Politikinog zabavnika—rekao je u svom obraćanju Cvetić.
Junaci Krunićevih slika oživeli su i u knjizi Nesanica za dvoje, Mirjane Ognjanović. U pogovoru ove knjige Mirjana je ovako opisala opčinjenost Krunićevim slikama: „Kada je prvi put videla katalog slika Slavka Krunića, učinilo joj se da su joj ti portreti vrlo poznati, te je počela da ih tumači, ne vodeći računa o tačnosti tih objašnjenja.” Mirjana Ognjanović je izučavala svetsku književnost u Beogradu i klasičnu gitaru u Italiji. Svojevremeno se zaposlila u listu „Politika” gde je skoro dve decenije pratila muziku i književnost, a onda je odabrala „Politikin zabavnik” za koji i danas piše.
Novinarka Mirjana Ognjanović je u svom obraćanju pozdravila drage žitelje Užica, grada odakle potiče porodica njene majke, njeni ujaci, Slavko Vukosavljević pesnik i Zira Adamović, novinar i dugogodišnji urednik kulturne rubrike Politike. Svoju saradnju sa Krunićem objasnila je rečima:
—Slavko i ja smo počeli da radimo prema načelu ogledala. U tom ogledalu koje bi trebalo da odražava istinu ili suštinu bar, mi uvek vidimo ono drugo, zato se trudimo da dajemo najbolje od sebe da bi ugledali nešto što vredi. Mene su Slavkove slike uvek podsećale na one priče koje su na granici između sna i jave. Podsetiću na jednu drevnu legendu po kojoj su carevi vavilonski imali obavezno 24 tumača snova i svaki put kada bi usnili oni bi dobijali 24 različita objašnjena za isti san. Ja bih vas molila da i vi razmišljate o Slavkovim slikama kao o snovima, jer mi se čini da čovek ako pravi neku ravnotežu u životu može da je pravi jedino između sna i jave. I šta god da pretegne to je to—istakla je Ognjanovićeva.
Retko se slikaru pruža prilika da bude jedan od glavnih likova knjige. Vi ste tu čast, na sreću dobili. Kako je biti junak priča u knjizi Nesanica za dvoje?
—Pošto se sa Mirjanom dugo družim i sarađujem, tu se desila jedna interesantna stvar. Za mene je bilo iznenađenje da sam stavljen u jedan istorijski kontekst u tim pričama. Dobra stvar je u tome što čitaoci koji znaju kakvim se slikama bavim, kada pročitaju knjigu i kada mene sretnu u nekim istorijskim, vanvremenskim pustolovinama, mislim da će to na njih ostaviti zbunjen utisak. Taj zbunjeni utisak je najbolja polazna tačka za razumevanje mojih slika, jer ono što je zajedničko kod svih portreta koje ja slikam je upravo ta zbunjenost—objašnjava Krunić.
Kako i da li nesanica utiče na vaše stvaralaštvo?
—Nesanica se tu nametnula. Naravno sama od sebe. Mi smo uglavnom autori koji imaju tu kreativnu nesanicu, koju uspemo da kreiramo preko dana. Da taj radni dan iskoristimo, to vreme, kao da smo ga odsanjali. Tako da je naše radno vreme puno snoviđenja i otud ta nesanica, to nije ona prava nesanica. I naravno nesanica za dvoje je, jer lakše je i tu nesanicu podeliti.
Likovi na vašim slikama su veoma neobični, privlače pažnju svojim uvećanim očima ili ustima, nosem.
—Oni imaju jednu karikaturalnu crtu, ali ono što ih razlikuje od karikature je to što meni nije namera da oni budu ismejani. Ta crta koja liči na karikaturu je disproporcija u očima, u anatomiji i to je sve zato da bi oni komunicirali, pre svega, da akcenat bude na pogledu. Čini mi ovakve kakvi jesu, da će ih ljudi tako lakše razumeti.
Od koga ste dobili najzanimljivi, najkreativniji komentar za vaše slike?
—Najdraži je od jedne porodice koja je u slikama prepoznala, njima nešto familijarno. I posle nekog kraćeg vremena, kad je slika bila kod njih u stanu, ta gospođa mi se na neki način pohvalila, rekavši: Svaki dan kad odem i kad se vratim kući ja se pozdravim sa osobom na toj slici.
M. H.
