Automobilista, Milovan Vesnić vlasnik je mnogobrojnih tutula i trofeja, ali bez obzira na to, on sebi uvek postavlja nove ciljeve. Ove godine uspeo je da postane šampion centralne Evrope u klasi 2000cca na kružnim stazama i da prethodnim peharima i titualama pridoda novi. Za ovaj uspeh proglašen je za najboljeg sportistu godine  u Užicu, što mu  je jedna od najvažnijih nagrada, kako je rekao. Za gradski portal Ero, govorio je o prvim trkama, strahu da ne razočara oca, o prethodnoj sezoni, ali i kakvi ga izazovi očekuju u narednoj godini sa novim automobilom.

Kako biste ocenili godinu za nama?

—Mogu reći da je ovo najbolja godina u mojoj dosadašnjoj karijeri. Rezultati sve govore sami. Ova sezona je u šampionatu centralne Evrope bila nova za mene. U ovo takmičenje je moj tim ušao dosta dobro pripremljen i sa puno opreza. Od prve trke u Mađarskoj gde smo odradili veoma dobar posao, pobeda na dve trke, nakon čega nam je cela slika bila čistija i jasnija, znali smo šta nas čeka dalje. Ostatak šampionata je išao svojim tokom, a ja i moj tim smo apsolutno dominirali u šampionatu. U mom sportu jasan pokazatelj su pol pozicije, a ja sam na svih osam trka imao najbrža vremena. Ostvario sam sedam pobeda i jedno četvrto mesto, koje je posledica penala koji sam morao da odradim. Ali, dobro to se dešava kao i u drugim sportovima. Nimalo nije bilo lako u početku, kada dođe rezultat i kad sve prođe, to izgleda mnogo jednostavnije nego u toku same sezone. U ovoj godini se stvarno desilo mnogo lepih stvari, između ostalog i u privatnom životu, pošto sam po drugi put postao otac —priča Mikica.

Objašnjava da je autosport tehnički najskuplji sport na svetu, gde mora da se plati tehnika koja svaki dan napreduje i da se ide u korak sa tim.

—U suštini do sada najveći problem u mojoj karijeri je bila finansijska strana, kako zatvoriti finansijski jednu sezonu i to je ono sa čim se i danas borimo. Mi u timu smo se nažalost, navikli na to, živimo sa tim, borimo se i ne posustajemo. Optimizam je uvek prisutan i nekako prevazilamo te probleme uz pomoć sponzora i donatora.

Iako je sezona u takmičenju centralne Evrope gotova njegov tim ASK „Sport auto Vesnić”  ne odmara. Vredno se pripremaju za sledeću godinu.

—Pred kraj 2013. godine sam uspeo da promenim automobil, popeo sam se, stepenik, možda i dva više. Nabavio sam vrhunski automobil BMW 320si S2000, ušli smo u nove projekte, već se intenzivno radi na tome. European Touring Car Cup, šampionat Evrope ETCC,  daleko je ozbiljnija priča. Moja ekipa zajedno sa mnom radi na tome, pripremamo automobil, ali i prikupljamo sredstva da što bolje odradimo sezonu koja je pred nama. Uz sve to što ću voziti u idućoj godini, neizbežna su testiranja, probanja, a to jako puno košta. Nadam se da ću uspeti taj minimum da obezbedim, da ne dođem baš nepripremljen, što do sad nije bio slučaj za moju ekipu. Moram se dobro pripremiti jer opet je novi šampionat u pitanju, još teža okolnost je novi automobil, treba se upoznati sa njim, ali i sa tehnikom automobila. Na sve to moram da dodam da je 80 posto staza za mene novo i to je jedan razlog zašto više i bolje moramo da se pripremamo i testiramo. Sigurno neće biti nimalo lako, ali mi kao i svaki put ulazimo sa dosta optimizma i nadam se uz malo sreće da ni rezultat neće izostati.

Auto Milovana Vesnića za novu sezonu

Sledeće sezone imaće priliku da upozna staze u Francuskoj, Salsburgu, Belgiji. U njegovom timu novi član je tehnički inžinjer, Nemac, koji je zadužen za elektroniku i logistiku. Taj deo posla samo malo ljudi ume da radi u Evropi i nada se da će njihova saradnja biti uspešna.

— Voze se po dve trke u danu i zato je bitno da sve bude u redu, da imate sreće da vas neko ne udari, pola sata je pauza između dva takmičenja. To je vreme dovoljno da se pogledaju gume, srede kočnice i kreće druga trka. Sreća je mnogo bitan faktor. Ono što tražim od svog automobila je da bude pouzdan, da izdrži celu sezonu uz adekvatno održavanje, da nemam nekih većih pehova. Ovo je tehnički sport i sve je otvoreno i sve može da vam se desi. Moje je da ga čuvam, a ekipa je tu da ga održava.

Uz trkačke automobile od detinjstva

Uz oca Miluna, automobilskog šampiona stare Jugoslavije, odrastao je uz automobile, trke i miris benzina. Iako je trenirao fudbal, još kao klinac je znao i osećao, čime će se baviti u životu.

—Odrastao sam uz trkački autmobil. Moj otac je otišao na prvu trku tri dana posle mog rođenja. Iako sam skoro 10 godina trenirao fudbal u Slobodi od malih nogu sam znao čime ću da se bavim. Volim sport, taj stil života, druženje. Moji roditelji nisu bili za to da se bavim ovim sportom, ali kada je pala odluka i kada su videli da nemaju gde, ja sam stvarno imao njihovu beskrajnu podršku kao što je i danas imam. Moja porodica živi za trke i auto sport, imaju puno poverenje u mene i zaista daju poslednji atom snage da se svi moji projekti izguraju do kraja. Ja im se zahvaljujem zbog toga.

Na početku nije sve bilo lako, trebalo je isplivati iz očeve senke i dokazati se.

—Krenuo sam da se takmičim 1994. godine, tada je moj otac bio najtrofejniji automobilista stare Jugoslavije svih vremena. S jedne strane je bilo lako, jer sam poznavao materiju, znao sam dosta toga o ovom sportu, ali sam imao strašan pritisak da ne osramotim oca. Bilo mi je jako teško, prva trka je bila u brdska i vozilo se u Zaječaru. Na kraju sam u konkurenciji od sedam šampiona države uspeo da osvojim treće mesto i tada mi je pao kamen sa srca. Rekao sam sebi dobro je i onda je to krenulo nekim svojim tokom. Počeo sam da pravim ozbilje rezultate od prve godine, već druge sezone sam bio dvostruki šampion, na brdskim i kružnim stazama i proglašen za najboljeg automobilistu Jugoslavije, za najvećeg talenta. Ušao sam u jedan pravac koji ne ispuštam do dana danas.

Adrenalin je u automobilizmu nešto neizostavno. Ali, Mikica je objasnio da se pobede ne ostvaruju srcem i junaštvom.

—Adrenalin u mom slučaju služi za to da podstakne veliku želju i motiv da odradiš posao što bolje. Ovaj posao se ne radi srcem, junaštvom, ni umećem, već je mozak taj koji diriguje situacijom i on mora da primi mnogo informacija za vreme jedne trke i treninga.

Na trkama se ponekad dogodi i nešto zanimljivo i nezaboravno.

— Anegdota koju ću pamtiti dugo odnosi se na 1999. godine dok sam vozio Evropski šampionat u renoovoj seriji na poznatoj stazi Leman. Bili su potpuno nerelani uslovi za mene, pošto nisam imao novca da probam auto bilo gde, a kamoli da ga testiram na stazama  koje ću voziti. Krug u Lemanu je 13,5 kilometara, a mi smo dobili za zvanični trening da odvozimo tri kruga i za to vreme treba da napraviš dobro vreme i naučiš stazu. Što je praktično nemoguće izvesti. Izašao sam na stazu, video jednog Francuza ispred sebe i pomislio, super ja ću malo da probam da ukradem nešto što može da se ukrade i da postignem što bolje vreme. Vozeći za njim došli smo na deo puta koji se račva, on je otišao desno, i krenuo sam za njim. Na putu nije bilo nikakvog znaka, od tog skretanja ima kilometar ipo do boksa, ja vozim za njim i vidim kroz prozor grupu od 15 automobila u drugom pravcu. Pomislim gde idemo mi, šta se dešava. Francuz je imao tehnički problem i krenuo je u boks, ja nisam imao problem, osim što nisam znao kuda treba da vozim. Kad sam došao do boksa ljudi su me pitali u čemu je problem, ja sam samo prošao, nisam smeo da im kažem o čemu se radi. Propao mi je prvi, ali i drugi krug, imao sam samo jedan, a nisam poznavao stazu uopšte. Ali, na kraju se sve dobro završilo, od 85 vozača zauzeo sam 15 mesto.

Kako i uz šta se odmarate i punite baterije?

—Jedva čekam Novu godinu da odem sa porodicom na nekoliko dana do Zlatibora. Trudim se da što kvalitetnije provodim vreme sa porodicom. Starijeg sina sam ubacio u sport, dok sam na fizičkim pripremama on ide pored mene biciklom i pravi mi društvo, tako mi je dosta zanimljivije i zbog toga me trening čini srećnim jer provedem sat, sat ipo sa njim. Počeo je da ide sa mnom i u teretanu i vežbamo zajedno.

Šta bi ste poželeli Užičanima za Novu godinu?

—Želim svim sugrađanima puno zdravlja, uspeha, što manje nerviranja. Sportistima želim puno sreće, što manje povreda i da imamo razloga da se što više puta sretnemo u toku godine na proslavama, jer je to dokaz nečijeg ostvarenog uspeha i dobrog rezultata.

N. H.

U Hali sportova Veliki Park, u subotu, 28.decembra održano je međunarodno takmičenje iz ritmičke gimnastike. Domaćini, klub ritmičke gimnastike „Gracija” iz Užica, ove godine, sedmi put do sada,  ugostili su 12 ekipa i to iz  Rusije i Bosne i Hercegovine dve ekipe, Niša, Kruševca, Mladenovca, kao i dve škole iz Užica i iz Mačkata. Takmičarke, njih sto pedeset,  od predškolskog  uzrasta do osmog razreda osnovne škole pokazali su nivo znanja i veštine kakav se i očekuje od takmičenja međunarodnog karaktera.

U B programu, redosled po rezultatima je:

1. Cvetković Helena (2007) Sarajevo

2. Žunić Iva (2006) Užice

3. Gardić Maša (2005) Užice

4. Vučić Iva (2005) Užice

5. Tanović Andrijana (2003) Užice

6. Cvijović Anđelina (2002) Užice

7. Trbović Salma (2001) Sarajevo

U A programu postignuti su sledeći rezultati:

1. Kaletović Vedrana (2005) Sarajevo

2.Jovanović Zvezdana (2006) Beograd, klub In

3. Simić Iva (2002) Užice, klub Gracija

4. Šustova Valerija (2000) Rusija, Kaliningrad

5. Gardić Mina (1998) Užice, klub Gracija

6. Ajutina Jelena (1997) Rusija, Krsnojarsk

U grupnom sastavu za decu do predškolskog uzrasta najbolji su bili klub Gracija iz Užica, 1–2 razred klub Gracija iz Niša, 3–4 razred klub In iz Beograda, 5–6 razred klub In iz Beograda, 7–8 razred klub In iz Beograda.

U kategoriji škola koje neguju ritmičku gimnastiku najbolja je bila škola Stari Grad iz Užica. Pavle Stefanović, direktor domaćina, kluba Gracija iz Užica je rekao:

— Gimnastika je najstarija sportska disciplina, a ritmička gimnastika u Užicu postoji više od trideset godina. Iako je baza svih sportova, imajući u vidu da  istezanje, zagrevanje sportiste uključuje elemente ritmičke gimnastike. Osim toga, za decu je jako zdravo i zbog držanja tela, položaja kičme, elastičnosti mišića. Na žalost, ovaj sport u našem gradu nije popularan, niti se ulaže dovoljno u njega, kako finansijski tako i medijski. Malo ljudi i zna da ovaj klub postoji već deset godina, da je ovo sedmi put da smo sa dosta uspeha organizovali ovakvo takmičenje. Možemo se pohvaliti da uprkos ovoj vrsti zapostavljenosti sa skoro svih takmičenja u Užice donosimo medalje i pehare, i gde god gostujemo, a takvih, na žalost mnogo više nerealizovanih putovanja pogotovo na pozive iz inostranstva, dostojno reprezentujemo i promovišemo naš grad i ceo zlatiborski region. Do sada smo vaspitali, jer sport jeste vrsta vaspitanja, preko hiljadu devojčica, a iznedrili smo i dve olimpijske reprezentativke u dosadašnjim državnim timovima. Olga Stefanović, trener, je bila olimpijska reprezentativka u Sarajevu 1984. u klizanju i smatram, a i rezultati pokazuju, da ima vrhunske sposobnosti za rad sa decom. Do prošle godine smo imali i dečake u klubu, mada je patrijarhalna sredina, na žalost veliki problem u radu  sa dečacima. Ove godine smo uključili i nekoliko škola iz Užica, školu iz Mačkata koji su iskazali volju i spremnost da u svoj program fizičkog vaspitanja uključe i ritmičku gimnastiku. Mi jesmo na budžetu grada, ali s obzirom na značaj i uspehe koje mlade takmičarke postižu na takmičenjima, na talenat i potencijal, ova sredstva su nedovoljna, a firme radije pomažu medijski popularne sportove.

Milunka Nikolić