Pretpremijerno izvođenje „Snežane i sedam patuljaka” u Narodnom pozorištu u Užicu, 17. decembra ostavilo je decu i roditelje koji su uspeli da na vreme zauzmu mesto u prostoru Male scene koliko očaranim jednim savremenijim viđenjem bajke braće Grim koje je napisao Ljubivoje Ršumović toliko i bogatijim za saznanja koja su dečijem umu potrebna za buduća životna iskušenja, a odraslima nužna kao prisećanje i preispitivanje osnovnih moralnih vrednosti.

Onako kako je juče, na konferenciji za novinare i najavio reditelj Branko Popović, a istakao direktor pozorišta Zoran Stamatović, Ljubiša Ršumović na neosetan i nezamislivo lagan način sve moralne i životne situacije odraslih ljudi priča na deci razumljiv i prihvatljiv način, biranim rečima iz svakodnevnog života i situacijama koje kao da su ispričani od strane njihovih vršnjaka, ali istovremeno i s toliko poruke i  pouke da ni odrasle ne ostavlja bez preispitivanja i iskrenog postavljanja pred ogledalo savesti. Ogledalo, koje u ovoj predstavi užičkog ansambla, elegantno, uzvišeno i istovremeno prisno dečijem duhu, kao najbolji prijatelj,otac, majka.., igra Divna Marić, ima ulogu da pokaže savest kao najboljeg čovekovog i prijatelja i neprijatelja. Da li se mora uvek govoriti istina, čak i kad situacija od koje zavisi da li će se postojati ili ne, zahteva obrnuto? Postoje li „korisne laži” i kada su dozvoljene? Da li je i koliko istina vredna, i čemu ona vodi?

Osim Ogledala, u predstavi imamo i Bunar želja u odličnoj glumi Vladimira Kurčubića, koji ima ulogu, ne samo da uz sitan novčić, ako se ima, nego i dugme od bluze ako se novac nema, da ispunjava želje nego i da izvlači pouke iz situacija koje opredeljuju ljude kao što je na primer da li je, zašto i kada opravdano brzo živeti, šta se dobro desi kada se brzo živi, ali isto tako da i „onaj u brzini često završi u vrzini!” Snežana, kojoj je Biljana Zdravković donela sjaj u oku isti kao u zamišljenom liku Snežane dok se čita bajka, je oličenje dobrote, razumevanja, ali i lepo vaspitane i disciplinovane princeze koja zna kako da privoli patuljke da operu ruke pre ručka, noge pre večere, da ih privoli da što pre pojedu svoju večeru…sve one sitne stvari koje su i roditeljski problemi sa malom decom. Žabac koga princeza jednim slučajnim poljubcem na Bunaru želja pretvara u princa, u ovoj predstavi nema ime, već će nositi ime koje mu princeza bude dala i što će na kraju biti milo ime –Milovan. Princa, koga igra Hadži Nemanja Jovanović, je svestan toga da u vrtlogu događaja koji slede s maćehom, zlim vradžbinama i otrovnom jabukom, mora naći i traži Snežanu, čak i kad na kraju bajke postane kralj, ostaje u dnu srca dete koje će se igrati s patuljcima. Grdana,  koju je igrao Momčilo Murić sa takvom ubedljivošću da se posle predstave mogla čuti i  bezuspešna rasprava dece s roditeljima koji su objašnjavali da kraljicu igra muško, je zla kraljica koja na kraju postaje vredan i predan lovočuvar, koji za kaznu za sva zla dela čisti šumu i svoju zloću okreće protiv onih koji gaze mlado rastinje i ostavljaju plastične kese i otpad po šumi. Patuljci su ti koji nose pouku  truda i zalaganja, saradnje, razumevanja, međusobne komunikacije ali i priznavanja autoriteta kad treba, poslušnosti kad je neophodno, kao i velike želje da po svaku cenu spasu dobrotu i ljubav. Scenografija sa maštovitim rešenjima šume u kojoj i deca, prekrivena plaštom učestvuju, kuće patuljaka, povećava prisnost i onako prisne Male scene sa publikom koja se uključuje u dosetke, šale i skandiranja u prepoznatljivom ritmu pesme patuljaka koji kreću na posao.

Kostimi Snežane Kovačević, blistavi i bajkoviti, do najsitnijih detalja,  sa simbolima koji odražavaju karaktere- paukovoj mreži na leđima Grdanine haljine, blistava haljina Ogledala, Lovac obučen u odeću sa motivima šume i jelena, Bunar želja sa torbicom u koju skuplja novac i kofom na glavi…pomažu i pokreću razumevanje likova. Pouka bajke da se „od dobrote i ljubavi raste” odlična tema za razgovor uz navođenje sopstvenih primera roditelja koja sa svojom decom budu gledala predstavu.

Po tekstu Ljubivoja Ršumovića  i u rediteljskoj magiji Branka Popović čije je umeće u tome da je cela priča jedan logičan sled i  prirodan tok stvari, nošena  izvrsnim glumačkim ostvarenjima, ova bajka, koja bi trebalo da bude jednako poučna i za decu i za odrasle, trebalo bi da počne da blista svojim punim sjajem od premijere zakazane za 18. decembar od 12 i 18 časova.

Milunka Nikolić

U Narodnom pozorištu 16. decembra održana je konferencija za štampu pred premijeru predstave za decu „Snežana i sedam patuljaka” po motivima bajke braće Grim koju je napisao Ljubivoje Ršumović i koja je svojevremeno bila veliki hit u izvođenju dečijeg pozorišta „Boško Buha” iz Beograda. Prvi put u izvođenju ansambla užičkog Narodnog pozorišta, Ršumovićeva „Snežana…” premijerno će biti izvedena u subotu, 18. decembra u 12 časova na Maloj sceni.

Direktor Narodnog pozorišta, Zoran Stamatović na konferenciji je rekao:

— Nekoliko godina unazad ne menjajući kvalitete pozorišta, prilagođavajući se vremenu, rešili smo da u pomoć pozovemo, koga drugog nego nekog svog, ovog puta cela autorska ekipa su Užičani, na šta sam jako ponosan, od pisca, reditelja, kostimografa, scenografa, autora muzike, glumaca našeg ansambla, saradnika koji će, nadam se, jednog dana postati naši članovi. Boreći se da to ne znači odustajanje od kvaliteta i dobrog puta kojim ovo pozorište ide, izabrali smo baš ovaj tim i siguran sam da će taj tim zadovoljiti kriterijume publike, potvrditi kvalitet kojim je ovo pozorište išlo i doneti još jednu dobru predstavu, na zadovoljstvo dece, roditelja i nas samih. Ova predstava je potvrda koliko jedan upečatljivo autorski rad može da nadoknadi one druge nemogućnosti. Ne kažem da materijalne mogućnosti i autorski rad isključuju jedno drugi, naprotiv, najbolje je da jedno drugo prate i dopunjuju se, ali smo pokušali da glorifikujemo autorski rad i vrednost ljudi i dobijemo dobar rezultat. Visokom profesionalizacijom nekada se gubi entuzijazam u radu, a bez entuzijazma, kao što potvrđuju ovi mladi saradnici u predstavi koji su igrali bez nadoknade, nema ni dobrog pozorišta.

Ističući da je ovo 526–ta  premijera u Narodnom pozorištu, umetnički direktor Nemanja Ranković, je predstavljajući ekipu predstave „Snežana i sedam patuljaka” naglasio:

— Jedno vreme ovo pozorište se nije bavilo dečijim repertoarom, međutim poslednjih par godina smo shvatili da je velika potreba naše najmlađe publike da i oni imaju u ovoj kući predstave za njih. Sa Brankom Popovićem, koji je i reditelj ove predstave, sam intenzivno zadnjih pola godine pregovarao koji bi to tekst i koji autor trebalo da se nađe na našem repertoaru, i izbor je pao na našeg pisca za decu na koga smo svi ponosni, Ljubivoja Ršumovića.  Ovo je prvi tekst ovog pisca koji se izvodi u našem  pozorištu, nadam se ne i poslednji, jer smo u pregovorima da za ovu kalendarsku godinu radimo još jedan njegov tekst. Kako je i reditelj kao čovek ove kuće i celo pozorište svesno situacije u kojoj živimo, nismo želeli da se predamo i da pristanemo na nerad kao izgovor za nemaštinu i nemaštinu kao izgovor za nerad.

Branko Popović, reditelj, ističući posebno zadovoljstvo što radi sa ansamblom koji je jedan od najboljih u Srbiji, o svom radu i postavci Ršumovićevog komada je rekao:

—Ovaj komad je izazov iz nekoliko razloga. Jedan od njih je što se prvi put radi bajka koju je napisao Ljubivoje Ršumović, koje je u svakom pozorištu koje je izvodilo postalo pravi hit, kao što su hit i sve njegove pesme za decu. Komad je interesantan zbog toga što je autor u njemu spojio motive tri bajke koje su deci poznate i napravio od njih jedan zanimljiv miks. Tu se pojavljuju i motivi „ Pepeljuge” i „Uspavane lepotice” i naravno motiv „Snežane i sedam patuljaka”. Komad je izazov i po tome što ga radimo na Maloj sceni, jer je tu i način igre drugačiji nego na velikoj sceni, što je tu sve kao na dlanu, pred decom, pred publikom, što je kontakt neposredan i što ono što se radi za decu mora da se radi kao za odrasle, ali još bolje. Ova bajka, koja je napisana po svim pravilima dobro napisanog komada i dobro napisane bajke ima nekoliko poruka koje su nam za ovo vreme jako važne. Prva poruka je da je ovo vreme u kome nam evidentno treba ljubavi i mi moramo da se pozabavimo svojom decom i samim sobom i da svi stanemo pred neko čarobno ogledalo i da kažemo koliko smo u tom pogledu učinili i koliko smo spremni da u ovom vremenu nešto tako uradimo, koliko širimo dobrotu, da na neki način kažemo da li se uopšte bavimo decom, nama i da li zaista iskreno verujemo u tu ljubav u koju se vrlo često zaklinjemo. Ova bajka donosi jednu novu dimenziju koja je potrebna ovom vremenu a to je dimenzija poštenja i dobrote. Smatram da nam to jako treba i da treba stalno da to ponavljamo i obnavljamo i zbog toga je ova bajka neprolazna jer su to dve vrednosti na kojima počiva svako društvo, svaka porodica. Treća činjenica koja je jako važna u ovoj bajci jeste pitanje rada. Patuljci se u ovom komadu pojavljuju kao simbol odgovornog i poštenog rada. Takav rad nam treba na svim nivoima i mi treba decu da od samog početka učimo da je rad nešto što treba da oplemeni, da im ponudimo rad kao jednu lepotu u kojoj treba da uživaju. Treba da im pokažemo da rad nije nikakvo mučenje, nikakvo satiranje, rad nije nešto od čega treba bežati, nego nešto što će nam pomoći da nam sutrašnji dan bude lepši, način da steknemo nove prijatelje, saradnike, i da u radu treba da uživamo. Ovo su jako važne činjenice koje nosi ova bajka, i koja je u ovom trenutku bila potrebna.

Divna Marić, Snežana Kovačević, Biljana Zdravković i Branko Popović

Kostimograf, Snežana Kovačević, je istakla da su kostimi spremni za premijeru i da ih je bilo jako izazovno raditi:

—Posebno sam ponosna na kreaciju maski koje je naša šminkerka odlično uradila a i scenografija i kostim se podržavaju. Jako je teško raditi u oskudici, kad se kostimi moraju uraditi od jeftinih materijala, što iziskuje dosta truda, da se mnogo više šije, doslikava, no ponosna sam na ono što smo uradili.

Muziku za predstavu je radio Zoran Vuković, koji je i autor songova koji su za ovu bajku specijalno napisani. Zadovoljan saradnjom sa muzikalnim glumcima koji su jako brzo završili snimanja u tonskom studiju, rekao je da su songovi prihvatljivi za decu, pevljivi i da se nada da će se mlada publika zabaviti i da će prihvatiti muziku.

Ogledalo, koje u ovom komadu oživljuje u glumi Divne Marić, ovog puta je zavetno ali i čarobno..Divna je, kako je istakla, pre nekoliko godina počela ponovo da veruje u Deda Mraza i da se nada da će je deca posle predstave tako i doživljavati i da će uspeti da im ispuni bar neke imaginarne želje. Poruka predstave koju je glumica istakla je: „Od ljubavi i dobrote se raste”!

Snežanu igra Biljana Zdravković koja je istakla da se nada da će na publiku uspeti da prenese deo zajedništva i radnog duha koji je ekipa razvila tokom proba.

Grdanu, Snežaninu maćehu, igra Momčilo Murić koji se prvi put u svojoj karijeri oprobava u ulozi žene.

Od ostalih članova ekipe tu su:Bunar želja–Vladimir Kurčubić, Žabac/Princ– Hadži Nemanja Janković, Lovac/Dobrica–Goran Šmakić, patuljci:

Mudriša–Ivana Pavičević Lazić

Dragiša–Janko Radišić

Ljutiša–Dragana Vranjanac

Stidiša–Vladimir Kurčubić

Spaviša–Nikola Popović

Glupiša–Svetislav Jelisavčić

Plačiša–Biljana Prokić

Scenografiju je uradila Tamara Bušković, a dizajn svetla Aleksandar Rosić.

Milunka Nikolić

Dok psihologija u jednom stadijumu svog razvoja nije objasnila da presudne uticaje na razvoj čoveka i njegove ličnosti ima poreklo verovatno većina ljudi ne bi ni počela da razmišlja o sebi kao o nastavku nečega što traje od civilizacijskih početaka. Lični i kolektivni arhetipovi koji čoveka i društvo oblikuju su njegov osnov, a izučavanje, nadgradnja, istraživanje i na kraju, s svesne distance, kritički odnos prema tom osnovu, predstavljaju polugu razvoja  i čoveka i društva.

Obrad Jovanović, akademski slikar, kroz sve faze svog ličnog i stvaralačkog rada nosi pečat svoje ličnosti, svog porekla. Na njegovim slikama, kako je u brojnim osvrtima teoretičara, kritičara, saradnika, poštovaoca, rečeno, on daje sliku srpskog društva, karaktera srpskog seljaka, radnika, čoveka. Rođen  je 1949. u selu Mionica kod Kosjerića, Učiteljsku školu završio 1949. u Užicu, 1971. Višu pedagošku školu, odsek likovno vaspitanje u Prištini, a 1977. Akademiju likovnih umetnosti, odsek slikarstvo u Prištini. Magistrirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1992. u klasi profesora Momčila Antonovića. Redovan je profesor na Učiteljskom fakultetu u Užicu u čijem je osnivanju i učestvovao, jedan je od inicijatora osnivanja Umetničke škole u Užicu. Njegove slike publika je mogla da vidi na preko 100 izložbi u zemlji i inostranstvu, deo svojih radova poklonio je Učiteljskom fakultetu. Učestvovao je na preko 120 likovnih kolonija, humanitarnih akcija. Član je ULUS–a od 1979. Na Beloj Zemlji, u kući u kojoj živi i stvara, pored ateljea koji je samo njegov lični prostor, jedna vrsta radne svetinje umetnika, u galeriji kojom je na neki način vratio dug svojoj najvećoj ljubavi– slikarstvu, uz srdačan i domaćinski doček, uvek se mogu pogledati njegove slike koje nisu na jednoj od tekućih izložbi. Tu se može videti ceo njegov opus, od portreta, mrtve prirode, pejzaža do slika koje, kako kaže– „radi za svoju dušu”, istraživanja u materijalu, izrazu, boji, obliku…Za ovu vrstu slika koje izražavaju njegovo pravo duhovno biće kaže da su više samo za njega lično i da takva vrsta slikarstva koje zalazi u ontološku apstrakciju sa realnim osnovama nema u našoj zemlji neko razvijeno tržište. U njegovim pejzažima, motivi koji, po dinamičkoj strukturi izabranog, govore o tome da je to pesnik pejzaža kod koga je monotonija stanje mrtvila duha. A slike sa motivima sahrana, sabora, susreta, rastanaka, utkano je pravo stanja duha srpskog naroda, onog iskonskog, arhetipskog duha. Njegovi portreti su njegovo viđenje karaktera ljudi, i često, kako kaže, iako je zaboravio pravi događaj, pobudu ili iskru koja ga je navela da slika neki portret, dovoljno je da ga pogleda i da se tačno seti čoveka koga je naslikao i sveg onog što je vezano za njega, onoga što je dominantna crta njegove ličnosti. Simboli i simbolično, ljudi i životinje, duh i materija, stanje i kretanje, to je ono što čini osnov Jovanovićevog slikarstva.

Osnovno pitanje ocene vrednosti dela jednog slikara je pitanje iskrenosti, poštenja autora prema sebi, svom delu i prema publici. Koliko je taj kriterijum vrednosti danas prisutan u umetnosti?

—Kad je u školskom sistamu, u samim predmetima, filozofija, metafizika zamenjena ekonomijom to je kraj svega, jer je matafizika  u vaspitno–školskom sistemu, pogotovo na višem nivou–  korekcija svesti! Pojam pravde, pojam Boga je matafizički pojam, ali njega punimo sa našim postupcima u životu, sa našom praksom–da li smo se mi ponašali idealno, da li smo se ponašali pravedno, ti što naš narod kaže– da li je to lepo ili nije. Mi smo se tu potpuno pogubili, a sve to smo izgubili u sistemu. Kad pogledamo našu realnost, sve je prešlo u svoju suprotnost: radnici su postali neradnici, lekari– dileri, popovi– trgovci, a profesori– zemljoradnici. Setimo se šta je govorio Andrić, a on to nije rekao bez razloga: „Živeti znači slagati varku na varku”. Kad se danas u jednom gradu, od na primer milion ljudi, ujutro probudi, recimo, sto hiljada njih koji da bi preživeli, moraju nekog da prevare. I– mi smo sad svi u nekom od lanaca prevare. Da li je moguće da pošten čovek nađe sebi mesto kad, na primer direktori banaka kažu da to što oni primenjuju u Srbiji ne smeju da pomisle da primenjuju u matičnoj zemlji. Gde smo mi tu? Kad pričamo o fenomenu umetnosti– umetnost čini svest o umetničkom delu. U čemu se završava naša svest o umetničkom delu? Da li je umetničko delo proizvod emocije, strasti, viška pameti ili manjka mogućnosti. Sada ispada da je umetničko delo manjak mogućnosti a s njim ne možete ništa da postignete. Kroz umetnost, na kraju, ne možete da formirate dobrog čoveka, dobar karakter, jer čim izađete sa umetničkim delom, vi u stvari izlazite u sukob sa drugima koji su ili špekulanti ili nemaju pojma šta je umetnost.

Novija umetnost će tek za neko vreme ući ili ne u istoriju umetnosti. Sporno je šta će od svega toga što se sada naziva –umetnost, naći mesto u budućim enciklopedijama. Kako Vi ocenjujete noviju umetnost?

—Umetnost počiva na emociji i zanatu, a nastaje iz odnosa pojava u prirodi, pojava u ljudskom društvu i u samoj duši. Umetnik crpi svoj motiv iz pojava u prirodi, ljudskom društvu i iz sopstvenog doživljaja. Ali u svetu, pa i kod nas je eliminisan zanat, način. Šta je umetnik? Umetnik je način načina. Način na koji nešto interpretiraš da bi se nešto kazalo. Kad se pokazalo koja je veština svirati violinu, koja je veština dobro crtati, koja je veština poznavati grafičke tehnike, koja je veština igrati ruski beli balet..svi oni koji to nisu mogli da postignu u kanonima čiste umetnosti, oni su počeli da traže alternativu i na kraju postali andergraund čiste umetnosti, pravog zanata. I sad, oni su nadvladali, uzeli umetničku scenu u svoje ruke. Onaj ko ne zna da svira violinu, on će na koncertu razbiti violinu i biće veća umetnost razbiti violinu nego svirati violinu. Onaj ko ne zna da svira Šopena ili neko drugog kompozitora, on će sedeti na klaviru i čitati novine, ili skakati po njemu…I šta sad mi uzimamo kao umetnost? Ako nam to nametne većina, onda svi kažu da je to umetnost.  Problem sadašnjih umetnosti jeste u tome što su ti iz alternative prodrli. Oni koji nisu mogli da budu baletani ili pozorišni glumci, oni se sad bave nekom umetnošću koja nije ni balet ni pozorište, a najmanje slikarstvo ili vajarstvo. Onda, na drugoj strani imate ljude koji nisu mogli da polože prijemni ispit da budu kamermani, režiseri, fotografi..oni su počeli da prave neku video produkciju u okviru likovnih umetnosti. Šta je to? To je u stvari, samo jedan hibrid, jedan mutant, koji se tu ubacio da preuzme jedan deo kolača, dao publike ili deo svesti, ali u suštini, kada se raščisti– to je jedan goli amaterizam. Onda, tehnologija, i uopšte, ta umetnost estrade je poništila suštinu. Nije slučajno što su prošle godine na Bijenalu u Veneciji vratili amatere– izvornu emociju. Običan čovek koji se nađe na koncertu ili književnoj večeri ili na izložbi u nekoj galeriji, veliko je pitanje da li odatle izlazi oplemenjen, sa nekom novom nadom, nekom novom idejom, da li je to nešto od emocije u njemu pothranilo i podržalo njega kao individuu, kao emotivno biće ili je poništilo i emotivnost i ljudskost i humanost. Ako gledamo film koji ne možemo da razumemo, odemo na koncert a ne znamo da li je u pitanju muzika, gluma, buka.., odemo na izložbu i ne možemo ništa da razumemo, da li smo mi onda u kontekstu savremeni i sposobni to da pratimo ili smo jednostavno od svega toga poniženi i odbačeni. Zato, umetnost mora vratiti emociju, i svi oni umetnici koji u svom delu podržavaju emociju, oni su ostali ili će ostati. Ne može taj tehnicizam biti sam sebi cilj tako prazan. Na kraju–šta je večnost? To je neiscrpan izvor mogućnosti. Vi možete sedeti za računarom ceo dan i noć i naći sve informacije, a na kraju, kad ga isključite, ostajete sami sa sobom i osećate se kao isceđen limun. Ali ako dobro pročitate jednu umetničku pesmu, odgledate film, budete na koncertu, vidite dobru sliku..vi se onda u duši osećate punijim, i u suštini, vidite da to što vi imate u sebi postoji i u objektivnom, umetničkom delu.

PROBLEM VREDNOSNIH STAVOVA SAVREMENE UMETNOSTI

Kako se, po Vašem mišljenju desilo to da smo dozvolili da nam kič i šund pobede umetnost, i da se te stvari više cene kao statusni simboli, u krajnjem i određuju meru čovekovog položaja u društvu,  nego poznavanje umetnosti?

—Kako reaguje ljudska svest? Na dva načina– indentifikacija ili negacija. Svi oni mali provincijski umetnici, bez obzira kom radu da pripadaju, da bi unutar svoje svesti stekli legalnosti prema onome što je internacionalno, oni se lepe za to i postaju epigoni toga i sprovode to, bez obzira da li to razumeju ili ne, i u tome je, u stvari, taj megalomanski kič. Jedna je stvar, sociološki posmatrano, te avangardne grupe koje umetnost prave u Americi. Njima je umetnost više zabava, njima je umetnost, na kraju krajeva i reakcija i na siromaštvo i na bogatstvo, i na sredinu u kojoj oni žive, ali mi iz ovog dela Balkana ili drugog dela sveta koji ne živimo takvim životom, ne možemo praviti takvu umetnost. Ali, sa takvom umetnošću se umetnici indentifikuju, da bi i oni to bili. U tome je kič. Kič je u tome da se dopadneš onim ljudima koje poznaješ preko onoga što oni vole kod drugih ljudi. Pitanje je da li ljudi izvan tog kruga imaju nešto da kažu kao individue ili ne. To je prvi princip– identifikacija. Na drugoj strani imamo princip negacije, ljudi kojima je jasno šta je to, oni s tim nemaju ništa, s umetnošću odbačenih stvari, sa antiumetnošću. Oni hoće da jabuka miriše, da pomiluju decu, da večeraju, izađu u priodu a ne da svako gleda svoj program i niko nikog ne konstatuje unutar porodice. To je sad taj fenomen. Da li je emocija razilaženje, deli sa se svima unutar porodice ili socijalne grupe,sredine, ili je nešto posebno što više nikog ne zanima, to otuđenje. Umetnost treba da ima tu sposobnost da se bori protiv otuđenja, jer ona je po svojoj prirodi otvoren sistem. Kad pogledamo danas pećinske crteže, egipatsku, mikensku ili celu evropsku umetnost, ona je u stvari imala za cilj da poveže sadržaje iz Biblije ili mnogobožačkog vremena u nešto što mogu da prihvate oni koji su ispod toga. Gde ćemo imati veći stih od svetskog slikarstva? Gde ćemo imati veću himnu pravdi od epske poezije? Kad pogledamo današnju subjektivnost, pitamo se gde je umetnost ostala? Ostala je u novokomponovanim pesmama, jer jedino gde se sad zastupa stih, gde se može čuti poezija je u novokomponovanim pesmama. Nekada su zbirke poezije prodavane u dvesta, trista hiljada primeraka, danas, onaj ko proda dve hiljade primeraka je ravan geniju. Tu je u stvari, ta emotivnost samlevena i proterana iz svakidašnjeg života, da bi mogla da se nametne umetnost jednog centra. Dovoljno je pogledati samo fenomen muzičke percepcije, pre četrdeset godina bilo je vreme gramofonskih ploča koje su se proizvodile, kupovale, razmenjivale, pozajmljivale..Danas je to sve preuzeo jedan ili dva centra u svetu i oni distribuiraju svu muziku i sve nosače zvuka u bilo kom obliku. To je slučaj i sa umetnošću– to diktiranje iz jednog centra, gde se ideje jednog centra distribuiraju po celoj planeti. Sad je tu problem malih naroda. Da li će oni moći da shvate i da se odupru tome…? Da li ćemo spasiti pojedinca ili uništiti pojedinca na račun kolektiva….? Kad pogledamo ne samo Užice, nego i najveći broj gradova u Srbiji, pa čak i Beograd, možemo videti kakva je to sve provincija. U suštini, provincija je prostor u kome ništa ne uspeva.  Ovde nisu uspeli pagani, nisu uspeli hrišćani, nisu uspeli Obrenovići, nisu uspeli Karađorđevići, nisu uspeli partizani, a ni četnici, ni rokeri ni pankeri…, uglavnom uspeva samo neuspeh. I to samo zato što grupe, sistemi jako brzo uguše pojedince.

ONTOLOŠKI ASPEKT UMETNIKA I UMETNOSTI

Pominjanje ontološkog bića kao filozofske kategorije u traženju smisla života, nekako je uvek povezano direktno ili indirektno sa pitanjem Boga, koga umetnici na svoj način ili izvlače iz suštine umetnosti ili tragaju za njim. Interesuje me, s obzirom na Vaše radno i životno iskustvo i posao kojim se bavite, kakav je Vaš stav–da li je umetnik taj koji je u biti zanimanja, emocije, senzibilnosti najbliži Bogu?

—Sam pojam Bog ne može se poreći, ali u ljudskom poimanju mogućnosti i svesti ne može se dokazati. Kad čovek pogleda od čega nastaje i u toku njegovog života koja su to sve iskušenja, šta sve može u toku jednog minuta, časa, dana ..da ga zbriše, ne postavlja sebi pitanje otkud taj fenomen uopšte postoji. Umetnost je samo dopuna religiji. Umetnost u sebi sadrži i strah i nadu, i iskupljenje i otkupljenje, ona prati paralelno čoveka u svesti. Uvek će postojati način kako će čoveka da napada i kako će da se brani od toga sa čim se sreće. Umetnost je u suštini magijska. I boja je magijska. Evropska estetika je boju podigla na nivo estetskog, filozofskog, vizuelnog itd. ali to u psihi ništa nije promenilo. Boja je i dalje magijska u doživljavanju. Umetnost je oblik pražnjenja i oblik vere i oblik molitve. Za mene je slikanje molitva. Slikanje mrtve prirode, pejzaža–terapija, odmaranje, ali, istraživanje, eksperimetnisanje u raznim tehnikama, to traženje, to izvesno naslađivanje i davanje žrtve. Svaka umetnost je žrtva. Žrtvuje se sopstveno vreme, sopstvena emocija, na kraju na neku prazninu koja se zove publika– hoće li je biti ili neće i šta će od toga biti.? Ali, ne mogu da budem bez tog. U mojim godinama, ušao sam u tu fazu da ne mogu da budem da ne slikam ali uopšte mi nije bitno da li će se te slike nekom dopasti, neće dopasti, prodati ili neće prodati. U krajnjem slučaju za mene je samo bitno– ulazak u atelje i rad. Nekad provedem po nekoliko dana u ateljeu da ništa ne slikam, ali sam tu, kao kaluđer u svojoj isposnici. I to stanje, da imaš atelje, palete, boje, to je stanje sreće koje se ne može ni sa čim porediti, niti menjati za bilo šta. Kad sam završio Akademiju, ja sam pozajmio pare da kupim koverat i marku da konkurišem za posao..I kasnije, kad je bilo teških trenutaka, nikada nisam prestajao da radim. Za mene je rad vera a delo Bog.

Rad je i jedna vrsta odgovornosti prema sebi i svom postojanju. Da li Vam se desilo da Vas je nekad nešto pokolebalo– loša kritika ili nemogućnost da prodate sliku i  dovela  u situaciju da preispitujete svoje opredeljenje ili procenjujete tu vrstu odgovornosti prema životu?

— Pitanje lične odgovornosti je onaj metafizički odnos s početka priče –da li smo mi nešto dali u riznicu pravde? Da li smo pomogli održavanju morala? Da li smo mi u svojim očima uspeli, razdružili se s tim vremenom koje zovemo život. Za mene je izložba sveta stvar. To je stvar uzvišene svečanosti. Izložbe me inspirišu, uopšte, taj osećaj da treba da se pojaviš u javnosti sa svojim delom. Na kraju krajeva, čovek se celog svog života zadužuje i razdužuje. Zadužuješ se u porodici, rodbini, školi, mesnoj zajednici.. A da li se ti, kao čovek, na neki način razdužuješ? Šta si vratio porodici u odnosu na ono što su oni tebi kroz ljubav i brojne žrtve i muke dali? Šta si vratio rodbini? Da li se rodbina tobom ponosi ili te se stidi? Na kraju šta si vratio celom nacionu, celom društvu? Šta smo mi, koji smo završili fakultete za određena zanimanja, uradili za Srbiju da budemo bogatiji, pametniji, savremeniji? Najvažnije je samo raditi, bez obzira na sve. Imam sva ta iskustva, i da ne prodam ni jednu sliku i da imam lošu kritiku, i da mi slika pa čak i izložba bude zabranjivana, ali ništa to nije strašno. Ja i dalje slikam Nekada ta negativna iskustva mogu da utiču i pozitivno, kao iskušenje da li mogu i imam snage da idem dalje. Desilo se jednom kada sam pošao na likovnu koloniju u Deliblatsku peščaru, usput sam razmišljao o motivu koji bi mogao da slikam. I došla mi je ideja da slikam gole trubače.. Kad sam došao tamo i počeo da slikam te gole trubače, gledali su me, da ne kažem trpeli, par dana i onda su mi se zahvalili na poseti. Vratio sam se kući i nastavio da slikam gole trubače. Možda ta doslednost, tvrdoglavost i jeste način da se čovek održi, da uspe. Na kraju krajeva,  svaki čovek ima granice. Kao kad ste u vozu i na pruzi se spusti rampa. Oni koji su u autobusu stoje ispred spuštene rampe, oni u vozu nastavljaju dalje. I obrnuto.

SADAŠNJE STANJE STVARI U UMETNIČKOM I DRUŠTVENOM BIĆU

Pomenuli ste vraćanje duga kao smisao života. Kako bi trebalo da se prema tome postave mladi umetnici?

— Mi živimo u periodu anarhije, apstrakcije i apsurda. Kako je moguće da fudbaler ili jedan tim vrede više nego fabrika? Kako je moguće da Šumadija ne vredi, da sve njive u Šumadiji nikome ne trebaju i ništa ne vrede? Kako je moguće da jabuka bude šest dinara? Ili kilogram suvih šljiva bez koštice bude dvesta pedeset dinara? Kako je to moguće? Kad se anarhija i apsurd uzmu u zdrav razum onda dolazi do apstrakcije da se sve to poništi i znači– ništa vredi sve i sve vredi ništa, a to je ta formula. Vi ste prešli kriterijume svoje uobrazilje, svoje formule i ulazite u opštu formulu– da sve ne vredi ništa i gotovo. Ali to su ta tri A, a pred nama je još dvadeset devet slova i to su sve mogućnosti. Mi smo ušli u apstrakciju preko apsurda i anarhije, i za mene je formula bila slikati i slikati, ništa ne popuštati. Bavljenje umetnošću, izabrati da budeš umetnik je hrabrost. Deca u Indiji, 10– 12 godina, da bi zarađivali za život moraju biti na trgu, a da bi došli na trg, moraju da uhvate kobru i da donesu u onoj maloj pletenoj korpuci. Bavljenje umetnošću je hvatanje kobre za rep. Mora da se ode do onog krtičnjaka, da se raskopa, izvuče, ubaci u korpu, odnese na trg, da joj se svira, balansira i tek onda će ljudi da bacaju rupije ili neki novac, šta god. To je isto i kod nas. Kad čovek počne da se bavi umetnošću, svaki dan mora da se vuče kobra za rep– slika da se stavlja u galeriju, u promet. Neko će na trgu dobro da prođe, nekoga će kobra da ujede, neko će da se uplaši. Snaga jednog fakulteta nije u primarnom nego u alternativnom. Kako Krleža kaže –„kakav je to miš ako nema više rupa?” Hrabrost je samo odlučiti da se bude umetnik. Mladi umetnici u Užicu na zadnja 2–3 Salona su izvanredni, zadnji Salon može bez ikakvih kompleksa biti prenešen u bilo koju galeriju u Beogradu, u Evropi. Drugo je pitanje što Užice zadnjih pedeset godina nikada mladim umetnicima nije dalo atelje da bi mogli da stvaraju. Umetnička škola u Užicu je po rezultatima na prijemnim ispitima na Akademije jedna od najboljih, studenti koji završe ponesu izvanredno predznjanje a grad još ne može da nađe rešenje za prostor ove škole.

 Umetnički svet i uopšte svesno društveno biće bori se protiv  protiv takozvane trendovske umetnosti, trendovskog načina života. Da li postoji izgrađena svest o tome šta su prave vrednosti kao reper daljeg razvoja?

— Ne mogu se poreći razlike između nas i razvijenog dela sveta. Iz istorije umetnosti se zna ko su velikani realizma, nadrealizma ali smo suočeni sa zabludama poluproizvoda, poluumetnosti i to je kič. To što se u Beogradu kao umetničke tendencije stavljaju na prvo mesto, to je u Parizu, Njujorku, Londonu na trećem mestu. Jedno je što jedna mundijalistička linija gura svoj koncept kao stav, oni i, razumljivo, biraju takve profesore na Akademijama. Kad pogledamo galerije u Beogradu, figurativno slikarstvo je proterano, ta fraza bogolikog čoveka je nestala, ali je to privuklo publiku. Drugo je pitanje da li će se to održati? Sigurno da neće. Jer šta čovek vidi kad pogleda u bistru vodu, u ogledalo? Vidi sebe. Kad pogleda u umetničko delo hoće da nađe neku odgonetku, ontološki odgovor na pitanje– šta je to čovek, otkud ovde ja? Da li umetničko delo nosi tu poruku podržavanja čoveka i njegovog celokupnog bića, ili uzima od njega samo neki, da kažemo nusprodukt–fekalije, ošišanu kosu, tragove itd. Biti umetnik znači biti hrabar ili nikako drugačije. Kad svi o nečemu pričaju pravi umetnik o tome ćuti, kad svi ćute, pravi umetnik o tome priča. Da li je umetnost to kad neko aplaudira danu koji je već prošao pa se sve videlo ili onaj prvi petlić koji najavljuje zoru? To je pitanje prirode samog subjekta. Da li čovek može iz postojeće realnosti da izvuče neku poruku i da je da kao umetnički stil, pravac, sliku? Ili će, kad dođe suton, rekapitulirati da li je letos bilo vrelije sunce ili da li su bili lepi oblaci u toku dana? To je pitanje a’ priori i a’ posteriori., da li su ideje nešto što je uticalo na stvaranje svesti ili su ideja nešto što je izašlo kao produkt?!

Isto tako, kad govorimo o novoj Evropi, postavlja se pitanje da li je to Evropa kao neki novi koncept, ili je to amerikanizacija Evrope, da li se tu uzima jedan američki model, da li je to Evropa kakvu Amerika želi da je napravi ili Evropa ima neki svoj koncept, to će vreme pokazati. Ono što je nama presudno su, sigurno, naši prirodni resursi– poljoprivreda, saobraćaj, turizam. Mi smo sve pokušavali, i da pravimo podmornicu, atomsku bombu, hemiju, tenk, avion, autobus, kamion…Ostalo je na kraju, da dobro rađa Vojvodina, da dobro rađa Šumadija, kad se obradi. To je naša budućnost i kad to budemo shvatili imaćemo i robu i kvalitet.

Milunka Nikolić

Za dr Vidoja Milovanovića, profesora elektronike i elektrotehnike na Visoko poslovnoj tehničkoj školi u Užicu knjige su blago bogato duhovnom vrednošću. Interesovanje za knjige uvelo ga je u mnogobrojne svetove, u knjigama je znanje, a otkrio je i mnogo toga lepog i zanimljivog. Jedna posebna prostorija u njegovom domu odvojena je za biblioteku koja je građena postupno, knjigu po knjigu, uz učešće i njegove supruge i ćerki, i sada broji oko 35000 naslova. Ljubav prema knjigama građena od detinjstva, uticala je da odabere profesiju nastavnika, ali i da počne da piše. Autor je četiri stručne knjige iz elektrotehnike i elektronike, a pisao je i o Nikoli Tesli, Milutinu Milankoviću, Mihailu Pupinu, Ruđeru Boškoviću, Mihajlu Petroviću Alasu.

Strast prema čitanju

Posedujete veoma bogatu privatnu biblioteku. Vodite li evidenciju, koliko je knjiga u vašoj biblioteci sada?

—U biblioteci ima oko 35000 knjiga, ali ne znam tačan broj, jer kada god počnem da brojim knjige, zaspim.

Kada je i kako počelo da se stvara to malo, ali nadasve veliko bogatstvo knjiga u vašem domu? Znate li koje su prve knjige koje su našle mesto u njoj?

—Sve je to počelo nekako neprimetno, sakupljale su se knjige dobijene na poklon, najčešće za rođendane, povremeno bih, još u osnovnoj školi kupio poneku knjigu, onda se kasnije stvorila velika ljubav prema knjigama koja je polako prelazila u strast, u strast čitanja. Sećam se tih prvih knjiga, izdvojiću samo neke do kojih sam prilično teško dolazio. Beogradski Nolit je 1976. godine izdao Dnevnik istraživanja od Nikole Tesle, iste godine, 27. decembra kupio sam tu knjigu u užičkoj Nolitovoj knjižari, a za to je trebalo štedeti novac od džeparca prilično dugo. Ta Nolitova knjižara mi je puno značila, uvek je bila bogato snabdevena, tu sam svraćao kada god sam imao novca, ponešto kupovao, a i samo prelistavanje knjiga imalo je svojih čari. Kada sam primio prvu platu, prvo sam svratio u tu knjižaru i kupio više knjiga, neke za poklon, a neke za sebe. Više od dvadeset godina tu knjžaru je veoma uspešno vodio gospodin Joković, veliki knjižar i ljubitelj knjige. Ta knjižara mi i sada nedostaje i nikada nigde, u drugim knjižarama, nisam osetio to duhovno bogatstvo, tu čar kupovanja i prelistavanja knjiga.

Kada ste se zainteresovali za knjige i šta ste otkrili u njima?

—Neko veće interesovanje za čitanje javilo se u srednjoj školi, i do tada sam čitao, ali znatno manje. U knjigama sam otkrio jedan novi svet znanja, lepote, mašte…

Sećate li se koja je bila prva knjiga koju ste dobili (kupili) i kako je izgledao vaš prvi susret sa knjigom?

—Prvu knjigu, koje se sećam, dobio sam na poklon od učiteljice Lole na kraju završenog prvog razreda osnovne škole. Više se ne sećam da li je to bilo za odličan uspeh i da li sam uopšte bio odličan, ili je učiteljica poklonila knjigu svom najmlađem učeniku, jer sam pošao u školu sa šest godina. Ta knjiga i ta izuzetna učiteljica puno je uticala na mene i na stvaranje ove biblioteke.

Koje vrste knjiga se nalaze u vašoj kolekciji? Da li ste uspeli da pročitate sve knjige koje se nalaze u vašoj biblioteci?

—U biblioteci su zastupljene skoro sve oblasti. Iz svetske i domaće književnosti ima najveći broj naslova, ali i knjiga iz psihologije, filozofije, elektrotehnike, matematike, slikarstva, muzike… Veliki broj knjiga iz ove kolekcije sam pročitao, ali, naravno, ne sve.

Na koji način se bogatila vaša biblioteka? Koliko su članovi vaše porodice uticali na njeno povećanje?

—Veoma postupno, knjiga po knjiga — biblioteka. Uvek sam koristio pogodnosti članstva u više desetina klubova čitalaca i na taj način sam na puno povoljniji način dolazio do knjiga. Moje ćerke i supruga takođe vole, čitaju i povremeno kupuju knjige, i najčešće sam od njih imao podršku. Povremeno se supruga ljutila ako se potroši više novca za knjige, a onda sam se dosetio da knjige koje se meni svide jednostavno kupim i njoj poklonim. Verovatno su ove knjige puno uticale da moje ćerke studiraju književnost. Ksenija je profesor književnosti, a Irina ima još jedan ispit do završetka fakulteta.

Knjige na plafonu

Kako i gde ste rasporedili sve knjige? Knjiga ima čak i na plafonu? Hoćete li morati da proširujete prostor za biblioteku?

—Sve knjige su složene na policama prema oblastima i prema veličini knjige. Na plafonu se nalazi nekoliko hiljada knjiga, jer sam čuo da je najlakši način da se neko opismeni da mu knjiga padne na glavu. Tek ako se knjige nalaze na plafonu, ima smisla govoriti o knjizi po glavi stanovnika…

Redovan ste posetilac Sajma knjiga u Beogradu. Neretko ste se sa sajma, pa čak i za vreme velikih kriza, vraćali sa puno knjiga. Da li je to tačno i da li je to odraz vaše velike ljubavi prema knjizi ili ste naprosto pronalazili toliko dobrih knjiga na sajmu kojima niste mogli da odolite?

—Od srednje škole redovno svake godine posećujem Sajam knjiga u Beogradu. Sajam knjiga nisam propustio ni kada sam bio u armiji, uzeo sam odsustvo i iz Sarajeva otišao na Sajam knjiga u Beograd. Sajam knjiga je za mene praznik, uvek se nađe vrednih knjiga, ponuda je velika, a cene su znatno niže nego u knjižarama. Sarađujem sa više izdavača i knjižara, i najčešće ne uzimam novac za moje knjige koje oni prodaju već razmenjujem za njihova izdanja.

Koja knjiga u Vašoj biblioteci za Vas ima najveću vrednost i zašto, a koja je materijalno najvrednija?

—Teško je izdvojiti, veliki broj knjiga za mene ima posebnu vrednost, na primer preko sto knjiga od i o Nikoli Tesli, Teorija prirodne filozofije od Ruđera Boškovića, dela Dostojevskog, Tolstoja, Benedikta, Meše Selimovića, Andrića… Materijalno najvredniju knjigu ne bih izdvojio, jer knjige za mene imaju samo duhovnu vrednost.

Postoji li neka knjiga koju niste uspeli da nabavite, a da želite da je imate u svojoj kolekciji? Koju knjigu ste najteže nabavili i kako ste došli do nje?

—Većinu knjiga koje sam želeo da pročitam sam uspeo i da nabavim. Naravno postoje izuzeci. Svetolik Ranković je živeo u drugoj polovini devetnaestog veka, napisao je tri romana i nekoliko pripovedaka. Roman Gorski car objavljivan je u više izdanja, dok romane Porušeni ideali i Seoska učiteljica nisam uspeo da nađem u knjižarama već više od 30 godina. Pročitao sam ih jer ih užička biblioteka poseduje. Na neobičan  način sam došao do sabranih Šekspirovih dela, koja su izdata 1978. godine. Iste godine mi je akviziter knjiga, koji je poznavao moje roditelje, ponudio taj prilično skup komplet knjiga na kredit na 12 mesečnih rata, u otpremnici je napisao, umesto student, oficir JNA, jer tako nije morao overavati otpremnicu. Uredno sam isplatio ove knjige i to su jedine knjige koje sam uzeo na kredit. Veliku pomoć u pronalaženju retkih knjiga sam imao od užičkog prodavca knjiga gospodina Mića Miloševića. Skoro da ne postoji knjiga koju on ne može pronaći.

Umesto čokolade knjiga

Koliko je vaša ljubav prema knjigama uticala na to da za vaše zanimanje odaberete zanimanje profesora?

—Verovatno puno, važno je u životu odabrati šta volite da radite, a onda pronaći nekoga da vas plaća za to. Još kao učenik maštao sam o tome da postanem prosvetni radnik i na jednom pismenom zadatku na temu šta bi voleli u životu raditi, pisao sam da bih želeo biti učitelj, a uz puno sreće i nastavnik. Dobio sam nedovoljnu ocenu uz obrazloženje da rad i nije tako loše napisan, ali da je tema potpuno promašena, da to jednostavno nije realno. Opet sam dobro prošao — da sam napisao da želim postati profesor, isterali bi me iz škole.

Kako biste ocenili status knjige u Srbiji?

—Najlakše bi bilo reći da se knjizi kod nas ne posvećuje dovoljna pažnja, ali ipak nije to baš tako. Svake godine se kod nas izdaje sve više knjiga, među njima ima i puno vrednih izdanja i te knjige pronalaze svoje čitaoce. Ponuda je bogata i raznovrsna pa svako može pronaći knjige prema svojim interesovanjima. Za one koji žele da čitaju knjige su dostupne. Narodna biblioteka u Užicu ima bogat fond knjiga, a blagovremeno se nabavljaju i najnovija izdanja. Za mene je užička biblioteka najvažnija ustanova kulture u našem gradu i tu sam se uvek lepo osećao, u tom velikom duhovnom bogatstvu, koje pored knjiga čine i svi zaposleni u biblioteci.

Koliko vaši studenti čitaju?

—Retki su trenuci kada sa studentima mogu pričati o knjigama, jer je puno nastavnih obaveza u toku predavanja i vežbi, ali ono što povremeno čujem veoma je ohrabrujuće. Mislim da većina studenata pored učenja pročita nešto i za svoju dušu i to su najčešće veoma vredna dela. Često ih viđam i na književnim večerima, izložbama, popularnim predavanjima.

Kako bi se deca mogla zaintersovati za knjigu? Da li je po vama tačno da u knjizi svako može naći nešto zanimljivo, korisno i vredno?

—Veoma jednostavno, kada pođemo u goste, umesto čokolade poklonimo deci knjigu. Veliki uticaj da deca zavole knjigu može imati porodica. Ipak, najveći uticaj u tome ima škola, pre svega profesori književnosti, ali i svih drugih predmeta. U većini knjiga možemo pronaći puno znanja, lepote, zanimljivosti. Zamislite taj osećaj, pa i ja sam ovo mogao napisati da sam se setio, ali u svakom slučaju to bih potpisao.

Mladi sve manje čitaju, nepismenost je velika. Hoće li doći vreme kada će knjige skupljati prašinu u bibliotekama i knjižarama, čekajući da ih neko otvori i pročita?

—Ovde se ne bih složio sa Vama, ja veoma verujem u mlade i mislim da je svaka naredna generacija bolja od predhodne. Mladi možda i nešto manje čitaju no pre, ali sigurno više znaju. Veliki deo informacija je veoma lako dostupan na internetu i tu se mladi izuzetno dobro snalaze. Jedino što bih im mogao zameriti je što previše vremena provode u virtuelnom svetu preko raznih društvenih mreža i slanja SMS poruka, a premalo se druže. Mislim da će se knjige uvek čitati i da ih ništa ne može zameniti.

Koja je vaša omiljena knjiga, uz šta Vi volite da se odmarate?

—Moju najomiljeniju knjigu neko je uzeo i još mi je nije vratio, a nisam uspeo celu da je obojim. Lakše bih izdvojio sto omiljenih knjiga nego jednu. Ali ipak da pokušam da navedem nekoliko naslova: Braća Karamazovi, Derviš i smrt, Junak našeg doba, Trgovci dušama, Samarkand, Moć podsvesti, Mape uma i mnoge druge. Uvaženi kolega profesor dr Dragoslav Jokić uvek mi je govorio da je pored čitanja i, naravno, razmišljanja o pročitanom potrebno i pisati. Savet sam poslušao, tako da svakodnevno pored čitanja ponešto i pišem i to je moje najlepše vreme odmaranja. Ovde bih naveo jednu Borhesovu misao: „Čitanje i pisanje nas približavaju sreći”.

Milka Hobetko

Dekupaž tehnika je na prostor Evrope dospela u 12. veku iz Kine, gde su kineski seljaci upotrebljavajući papir živih boja za dekorisanje lampiona, prozora, kutija za poklone, nesvesno stvorili jednu od živopisnih tehnika primenjene umetnosti. Koreni dekupaža, pre Kine dosežu i do istočnog Sibira, a u evropskim zemljama je procvetao kao tehnika u 17. veku kada su majstori iz Venecije, u nedostatku kvalitetnog materijala i nejeftinoj izradi nameštaja oslikavanog tehnikom kineskog laka koji je bio izuzetno cenjen i tražen, pribegli tehnici dekupaža, nazivajući je i l’arte dr povero’– umetnost siromašnih.

Vrlo brzo je, i pored ovog sporednog naziva, dekupaž našao poklonike i u vodećim ljudima tog vremena– Madam de Pompadur, Mari Antoaneta, kasnije i neki vodeći umetnici kao Pikaso, Miro koriste ovu tehniku. Do danas je dekupaž evoluirao i razvio se u brojnim stilovima, a među publikom je najpoznatija i najraširenija  tzv. „salvetna tehnika”.

Snežana Kovačević, kostimograf Narodnog pozorišta iz Užica u svojoj umetničkoj školi „Mašnica” uz pomoć Mirjane Đoković organizovala je časove dekupaža. Mirjana   Đoković, koja se ovom tehnikom počela baviti iz radoznalosti  pre tri godine, sada već iskusni majstor koja dekupaž ne smatra samo hobijem i dopunom kućnog budžeta nego i velikom ljubavi kojoj se potpuno i profesionalno posvećuje. Za dolazak na časove dekupaža potrebno je, za početak, od kuće poneti kuhinjsku dasku ili neki manji, ravan drveni predmet koji ne mora biti nov, a kakve svako verovatno ima na pretek u starim stvarima, nekoliko tuba akrilnih boja i nekoliko četkica koje se mogu nabaviti u kineskim radnjama. Nezaobilazne su i dekorativne salvete, bitno je izabrati zanimljivo dizajnirane komade. Mirjana ističe da se mogu dekorisati i druge vrste materijala, njeno iskustvo s predmetima od stakla, keramike, porcelana je našlo svoje upotrebno i dekorativno mesto u mnogim domovima, mada ističe da se mogu koristiti i metal, karton, plastika pa čak i platno. Pored salveta mogu se koristiti i fotografije koje se prenose na pirinčani papir, razglednice, isečci iz novina, pisani tekstovi, štampani motivi, a nekada čak i tekstil i čipka. Akrilne boje se koriste jer imaju univerzalnu namenu, nemaju miris karakterističan za uljane boje, lakše se suše, nisu toksične što je naročito bitno jer su polaznici ove škole uglavnom deca, a pri tome ove boje su otoporne na vlagu i habanje, to znači mogu naći svoju praktičnu primenu bez ikakve opasnosti da će izgubiti svoj izgled prilikom korišćenja i održavanja.

Kako reč– dekupaž znači seckanje, cepkanje, suština je da se motivi sa salveta, sa prvog sloja iscepkaju (jer se prilikom sečenja makazama ostavlja bela ivica papira koja ostaje vidljiva kao prelaz na dekorisanom predmetu), i poslažu na obojen predmet. Predmet se boji dva puta, prvi put tamnijom, a potom svetlijom bojom, nakon sušenja koje se može ubrzati korišćenjem fena,  dekoriše iscepkanim salvetnim motivima po želji i u službi kreativnosti umetnika. Iscepkani delovi se zatim premazuju lepkom a potom lakiraju. Postupak izgleda jednostavan, a najsloženije u ovim prvim časovima je bilo biranje i uklapanje motiva. U suštini, pod rukovodstvom i budnim očima iskusnih majstora, sve izgleda kao ozbiljna kreativna igra.

Na kraju ovog časa koji je prošao u pozajmljivanju četki, boja, razmeni motiva sa salveta, zajedničkom sadržajnom osmišljavanju predmeta, nastalo je nekoliko izuzetno maštovitih, osveženih kuhinjskih daski, među kojima su i dve stare oko dve decenije, koje će, ovako ponovljene ponovo naći mesto u kuhinji ili poslužiti kao lep poklon.

Milunka Nikolić