slika5

Za dr Vidoja Milovanovića, profesora elektronike i elektrotehnike na Visoko poslovnoj tehničkoj školi u Užicu knjige su blago bogato duhovnom vrednošću. Interesovanje za knjige uvelo ga je u mnogobrojne svetove, u knjigama je znanje, a otkrio je i mnogo toga lepog i zanimljivog. Jedna posebna prostorija u njegovom domu odvojena je za biblioteku koja je građena postupno, knjigu po knjigu, uz učešće i njegove supruge i ćerki, i sada broji oko 35000 naslova. Ljubav prema knjigama građena od detinjstva, uticala je da odabere profesiju nastavnika, ali i da počne da piše. Autor je četiri stručne knjige iz elektrotehnike i elektronike, a pisao je i o Nikoli Tesli, Milutinu Milankoviću, Mihailu Pupinu, Ruđeru Boškoviću, Mihajlu Petroviću Alasu.

Strast prema čitanju

Posedujete veoma bogatu privatnu biblioteku. Vodite li evidenciju, koliko je knjiga u vašoj biblioteci sada?

—U biblioteci ima oko 35000 knjiga, ali ne znam tačan broj, jer kada god počnem da brojim knjige, zaspim.

Kada je i kako počelo da se stvara to malo, ali nadasve veliko bogatstvo knjiga u vašem domu? Znate li koje su prve knjige koje su našle mesto u njoj?

—Sve je to počelo nekako neprimetno, sakupljale su se knjige dobijene na poklon, najčešće za rođendane, povremeno bih, još u osnovnoj školi kupio poneku knjigu, onda se kasnije stvorila velika ljubav prema knjigama koja je polako prelazila u strast, u strast čitanja. Sećam se tih prvih knjiga, izdvojiću samo neke do kojih sam prilično teško dolazio. Beogradski Nolit je 1976. godine izdao Dnevnik istraživanja od Nikole Tesle, iste godine, 27. decembra kupio sam tu knjigu u užičkoj Nolitovoj knjižari, a za to je trebalo štedeti novac od džeparca prilično dugo. Ta Nolitova knjižara mi je puno značila, uvek je bila bogato snabdevena, tu sam svraćao kada god sam imao novca, ponešto kupovao, a i samo prelistavanje knjiga imalo je svojih čari. Kada sam primio prvu platu, prvo sam svratio u tu knjižaru i kupio više knjiga, neke za poklon, a neke za sebe. Više od dvadeset godina tu knjžaru je veoma uspešno vodio gospodin Joković, veliki knjižar i ljubitelj knjige. Ta knjižara mi i sada nedostaje i nikada nigde, u drugim knjižarama, nisam osetio to duhovno bogatstvo, tu čar kupovanja i prelistavanja knjiga.

Kada ste se zainteresovali za knjige i šta ste otkrili u njima?

—Neko veće interesovanje za čitanje javilo se u srednjoj školi, i do tada sam čitao, ali znatno manje. U knjigama sam otkrio jedan novi svet znanja, lepote, mašte…

Sećate li se koja je bila prva knjiga koju ste dobili (kupili) i kako je izgledao vaš prvi susret sa knjigom?

—Prvu knjigu, koje se sećam, dobio sam na poklon od učiteljice Lole na kraju završenog prvog razreda osnovne škole. Više se ne sećam da li je to bilo za odličan uspeh i da li sam uopšte bio odličan, ili je učiteljica poklonila knjigu svom najmlađem učeniku, jer sam pošao u školu sa šest godina. Ta knjiga i ta izuzetna učiteljica puno je uticala na mene i na stvaranje ove biblioteke.

slika3

Koje vrste knjiga se nalaze u vašoj kolekciji? Da li ste uspeli da pročitate sve knjige koje se nalaze u vašoj biblioteci?

—U biblioteci su zastupljene skoro sve oblasti. Iz svetske i domaće književnosti ima najveći broj naslova, ali i knjiga iz psihologije, filozofije, elektrotehnike, matematike, slikarstva, muzike… Veliki broj knjiga iz ove kolekcije sam pročitao, ali, naravno, ne sve.

Na koji način se bogatila vaša biblioteka? Koliko su članovi vaše porodice uticali na njeno povećanje?

—Veoma postupno, knjiga po knjiga — biblioteka. Uvek sam koristio pogodnosti članstva u više desetina klubova čitalaca i na taj način sam na puno povoljniji način dolazio do knjiga. Moje ćerke i supruga takođe vole, čitaju i povremeno kupuju knjige, i najčešće sam od njih imao podršku. Povremeno se supruga ljutila ako se potroši više novca za knjige, a onda sam se dosetio da knjige koje se meni svide jednostavno kupim i njoj poklonim. Verovatno su ove knjige puno uticale da moje ćerke studiraju književnost. Ksenija je profesor književnosti, a Irina ima još jedan ispit do završetka fakulteta.

Knjige na plafonu

Kako i gde ste rasporedili sve knjige? Knjiga ima čak i na plafonu? Hoćete li morati da proširujete prostor za biblioteku?

—Sve knjige su složene na policama prema oblastima i prema veličini knjige. Na plafonu se nalazi nekoliko hiljada knjiga, jer sam čuo da je najlakši način da se neko opismeni da mu knjiga padne na glavu. Tek ako se knjige nalaze na plafonu, ima smisla govoriti o knjizi po glavi stanovnika…

slika4

Redovan ste posetilac Sajma knjiga u Beogradu. Neretko ste se sa sajma, pa čak i za vreme velikih kriza, vraćali sa puno knjiga. Da li je to tačno i da li je to odraz vaše velike ljubavi prema knjizi ili ste naprosto pronalazili toliko dobrih knjiga na sajmu kojima niste mogli da odolite?

—Od srednje škole redovno svake godine posećujem Sajam knjiga u Beogradu. Sajam knjiga nisam propustio ni kada sam bio u armiji, uzeo sam odsustvo i iz Sarajeva otišao na Sajam knjiga u Beograd. Sajam knjiga je za mene praznik, uvek se nađe vrednih knjiga, ponuda je velika, a cene su znatno niže nego u knjižarama. Sarađujem sa više izdavača i knjižara, i najčešće ne uzimam novac za moje knjige koje oni prodaju već razmenjujem za njihova izdanja.

Koja knjiga u Vašoj biblioteci za Vas ima najveću vrednost i zašto, a koja je materijalno najvrednija?

—Teško je izdvojiti, veliki broj knjiga za mene ima posebnu vrednost, na primer preko sto knjiga od i o Nikoli Tesli, Teorija prirodne filozofije od Ruđera Boškovića, dela Dostojevskog, Tolstoja, Benedikta, Meše Selimovića, Andrića… Materijalno najvredniju knjigu ne bih izdvojio, jer knjige za mene imaju samo duhovnu vrednost.

Postoji li neka knjiga koju niste uspeli da nabavite, a da želite da je imate u svojoj kolekciji? Koju knjigu ste najteže nabavili i kako ste došli do nje?

—Većinu knjiga koje sam želeo da pročitam sam uspeo i da nabavim. Naravno postoje izuzeci. Svetolik Ranković je živeo u drugoj polovini devetnaestog veka, napisao je tri romana i nekoliko pripovedaka. Roman Gorski car objavljivan je u više izdanja, dok romane Porušeni ideali i Seoska učiteljica nisam uspeo da nađem u knjižarama već više od 30 godina. Pročitao sam ih jer ih užička biblioteka poseduje. Na neobičan  način sam došao do sabranih Šekspirovih dela, koja su izdata 1978. godine. Iste godine mi je akviziter knjiga, koji je poznavao moje roditelje, ponudio taj prilično skup komplet knjiga na kredit na 12 mesečnih rata, u otpremnici je napisao, umesto student, oficir JNA, jer tako nije morao overavati otpremnicu. Uredno sam isplatio ove knjige i to su jedine knjige koje sam uzeo na kredit. Veliku pomoć u pronalaženju retkih knjiga sam imao od užičkog prodavca knjiga gospodina Mića Miloševića. Skoro da ne postoji knjiga koju on ne može pronaći.

Umesto čokolade knjiga

Koliko je vaša ljubav prema knjigama uticala na to da za vaše zanimanje odaberete zanimanje profesora?

—Verovatno puno, važno je u životu odabrati šta volite da radite, a onda pronaći nekoga da vas plaća za to. Još kao učenik maštao sam o tome da postanem prosvetni radnik i na jednom pismenom zadatku na temu šta bi voleli u životu raditi, pisao sam da bih želeo biti učitelj, a uz puno sreće i nastavnik. Dobio sam nedovoljnu ocenu uz obrazloženje da rad i nije tako loše napisan, ali da je tema potpuno promašena, da to jednostavno nije realno. Opet sam dobro prošao — da sam napisao da želim postati profesor, isterali bi me iz škole.

slika1

Kako biste ocenili status knjige u Srbiji?

—Najlakše bi bilo reći da se knjizi kod nas ne posvećuje dovoljna pažnja, ali ipak nije to baš tako. Svake godine se kod nas izdaje sve više knjiga, među njima ima i puno vrednih izdanja i te knjige pronalaze svoje čitaoce. Ponuda je bogata i raznovrsna pa svako može pronaći knjige prema svojim interesovanjima. Za one koji žele da čitaju knjige su dostupne. Narodna biblioteka u Užicu ima bogat fond knjiga, a blagovremeno se nabavljaju i najnovija izdanja. Za mene je užička biblioteka najvažnija ustanova kulture u našem gradu i tu sam se uvek lepo osećao, u tom velikom duhovnom bogatstvu, koje pored knjiga čine i svi zaposleni u biblioteci.

Koliko vaši studenti čitaju?

—Retki su trenuci kada sa studentima mogu pričati o knjigama, jer je puno nastavnih obaveza u toku predavanja i vežbi, ali ono što povremeno čujem veoma je ohrabrujuće. Mislim da većina studenata pored učenja pročita nešto i za svoju dušu i to su najčešće veoma vredna dela. Često ih viđam i na književnim večerima, izložbama, popularnim predavanjima.

Kako bi se deca mogla zaintersovati za knjigu? Da li je po vama tačno da u knjizi svako može naći nešto zanimljivo, korisno i vredno?

—Veoma jednostavno, kada pođemo u goste, umesto čokolade poklonimo deci knjigu. Veliki uticaj da deca zavole knjigu može imati porodica. Ipak, najveći uticaj u tome ima škola, pre svega profesori književnosti, ali i svih drugih predmeta. U većini knjiga možemo pronaći puno znanja, lepote, zanimljivosti. Zamislite taj osećaj, pa i ja sam ovo mogao napisati da sam se setio, ali u svakom slučaju to bih potpisao.

Mladi sve manje čitaju, nepismenost je velika. Hoće li doći vreme kada će knjige skupljati prašinu u bibliotekama i knjižarama, čekajući da ih neko otvori i pročita?

—Ovde se ne bih složio sa Vama, ja veoma verujem u mlade i mislim da je svaka naredna generacija bolja od predhodne. Mladi možda i nešto manje čitaju no pre, ali sigurno više znaju. Veliki deo informacija je veoma lako dostupan na internetu i tu se mladi izuzetno dobro snalaze. Jedino što bih im mogao zameriti je što previše vremena provode u virtuelnom svetu preko raznih društvenih mreža i slanja SMS poruka, a premalo se druže. Mislim da će se knjige uvek čitati i da ih ništa ne može zameniti.

Koja je vaša omiljena knjiga, uz šta Vi volite da se odmarate?

—Moju najomiljeniju knjigu neko je uzeo i još mi je nije vratio, a nisam uspeo celu da je obojim. Lakše bih izdvojio sto omiljenih knjiga nego jednu. Ali ipak da pokušam da navedem nekoliko naslova: Braća Karamazovi, Derviš i smrt, Junak našeg doba, Trgovci dušama, Samarkand, Moć podsvesti, Mape uma i mnoge druge. Uvaženi kolega profesor dr Dragoslav Jokić uvek mi je govorio da je pored čitanja i, naravno, razmišljanja o pročitanom potrebno i pisati. Savet sam poslušao, tako da svakodnevno pored čitanja ponešto i pišem i to je moje najlepše vreme odmaranja. Ovde bih naveo jednu Borhesovu misao: „Čitanje i pisanje nas približavaju sreći”.

Milka Hobetko

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107