novi performans

Kada se priča sa umetnicima smatra se besmislenim pitanje zašto su i na koji način uradili to što su uradili, a preovlađujući član odgovora je – traženje, istraživanje. Običan čovek bi se, gledajući kroz istoriju civilizacije, našao svoju suštinu, bivstvovanje i cilj u ispunjenju osnovnih prirodnih nagona i potreba. Umetnik je taj koji se rađa sa prirodnom potrebom više, potrebom stvorenom nagonom za objašnjavanjem i prikazivanjem neke drugačije slike sveta, čije zadovoljenje ne može da se ostvari osnovnom paletom ovozemaljskih uživanja–jesti, piti, spavati, razmnožavati se…

Tako je bilo od davnina, još iz vremena kad je umetnost u povoju teoretske artikulacije počivala u naručju filozofije, šćućurena u Diogenovom buretu, u pokretu ruke Sokrata koji  ispija otrov prinoseći žrtvu  svom smislenom traganju–viđenju i osnovama filozofije  koju je izvukao iz svoje duhovne utrobe.

Umetnost je išla uporedo sa razvojem svih ostalih čovekovih delatnosti, namenjenih što olakšavanju zadovoljenja svojih osnovnih potreba, što stvaranju novih. Sve do ere savremenih ratova u kojima je izostalo veličanje  časti i viteštva kao rezultat individualne pobede jedinke, nije imala problema da prednjači i vodi čovekovo duhovno biće na konopčiću iza sebe. Strašnim oružjem, bombama i minama, kojim je obesmišljen život i nagon za samoodržanjem doveden na nivo apsurda, otvara se pred ljudima i pitanje besmisla svega postojećeg. Nove vrste umetnosti, nove teme u postojećim umetnostima koje prate i filozofiju kao poduporanj i odskočnu dasku, kao da obesmišljavaju i čovekov razum. Pravi istinski početak poništavanja plemenitog vođstva umetnosti kao da je počeo, a potom naglo eskalirao  razvojem savremenih sredstava komunikacije, kada su u nizu– telefon, radio i televizija, internet, pre njihovog materijalizovanja bili ideja svrsishodnog sredstva za olakšavanje materijalnog postojanja čoveka, pretvorili u sredstva manipulacije sve u svrhu iskazivanja i centralizacije moći. Sredstva koja su omogućavala bolji i kvalitetniji život na zemlji pretvorila su se u tirane čovekove svesti, u krvoločna vampirska oružja protiv njegove duhovne slobode. Individualna sloboda se stavlja u službu moći centralizovanih sistema koji određuju i polje i domet njenog dosega. Latentni sadržaji koje nude masovni mediji isto toliko su efikasni kao i puške na bojnom polju. Umetnost dobija nove sadržaje, koji često liče na batrganja i davljenja zdrave misli koja se tehnološkim napretkom naglo povlači na nivo koji je imala u kamenom dobu, pre samosvesti.

Abramovic-Method_inline

Veliki broj novih izražajnih sredstava, mogućnosti eksperimentisanja po prirodi moćnog ljudskog duha dovodi do razgranjavanja umetničkih disciplina i njihovih produkata, što je po prirodi stvari i dobra tekovina sveg ovog napretka, i bilo bi da se to ne zloupotrebljava u svrhu manipulacije i stvaranja lične i sistemske moći. Činjenicu da  je ljudski um bio prioritetan u kreiranju razvoja civilizacije poništava momentat kad je jedna štampana ploča poetskog naziva pobedila svetskog šahovskog velemajstora u otvorenom, viteškom dvoboju, jedan na jedan, čovek protiv mašine. Mašina stvorena da olakša čoveku život postala je ne sredstvo, nego aktivni član, suparnik i pobednik. Svih tih godina umetnost luta nekim drugim stranama života provlačeći se kroz rupe u razumu u koje se jednako, sistemom propagande i navodne slobode koju nudi mas medijska produkcija, ubrizgavaju takozvani novi kriterijumi umetničkog traženja i objašnjavanja svesti. Otvaraju se nova tumačenja estetike, često retorički toliko zanesena da se u toj retorici i sama objašnjenja poništavaju do te mere da estetske  norme postaju jedna nova vrste nove umetnosti dovoljne samoj sebi. Ono što nam umetnost nudi dostojno je ne samo podsvesnog čitanja nego i paranormalnog meditiranja, a teorija to podržava smatrajući da je to jedini način opstanka umetnika u svetu u kome se sve zna, u kome je sve objašnjeno. Gledamo kako neko nepomično stoji satima i danima i to se zove performans. Ili umentnik navodi prisutne u muzeju ili galeriji da ga gađaju predmetima koji su im dostupni i to se zove performans. Da li je to umetnost koja nam nedostaje, koja nam objašnjava svet, koja nudi novo viđenje sveta? Čak i savremena kritika prečesto govori o tome da je  stvoreno delo prepoznavanje umetnikove energije. Kakvu li to energiju mogu osetiti u nepomičnosti jedne osobe u praznom prostoru? Potrebne su parapsihološke  sposobnosti odvajanja od sopstvenog bića, onakvog kakvog ga je priroda kreirala milionima godina da bi se ušlo u tematiku koju nam medijski iznuđena umetnost nudi.. Ako u galeriji, muzeju, svejedno, izložbenom prostoru, stanete ispred slike, skulpture, odlivka, izrezbarenog upotrebnog predmeta, kostima, svejedno, nužno osetite ili privlačnost ili odbojnost. Ili prepoznate energiju umetnika ili ne. U ovim takozvanim novim viđenjima stvari koje su plod prokletstva potrošačkog društva i pop artovskog pridavanja važnosti i publiciteta nesuvislim stvarima koje nas okružuju, nužna reakcija zdrave svesti je da u tome što se nudi ima više manipulatorskog i tržišnog nego istinski vrednog.

Jedno je tržište koje priznaje i vrednuje Van Goga, Pikasa, Munka, Kandinskog.., dela koja su jedinstvena, neponovljiva i previše lična zasluga umetničkog genija, drugo je tržište  savremene umetnosti koje nas same, kao posmatrače, publiku, poništavaju do besmisla, da je pitanje da li i nas same savremeno tržište umetnosti ne čini faktorom kalkulacije umenosti zarad umetnosti i umetnika zarad epiteta  umetničkog zanimanja. Ne bi nas moglo drugačije ukalkulisati nego kao varijabilni elemenat spreman na negaciju samih sebe, svog života i vremena koga, zahvaljujući elektronici imamo sve više za dokolicu, a pri tome smo toliko naviknuti na materijalnu aktivnost, da nam je slobodno vreme luksuzni deo života a njegovo trošenje zarad duhovnih istraživanja i stvaranja sopstvenih kriterijuma previše opterećujuća obaveza. Umetnička dela se obrušavaju  na nas, pokrenuta već istrošenim buntom ugaslog rock and rolla i njegovih antipoda s druge strane, vremenom su se stopila u jednu prilično jednoličnu, monohromatsku bujicu koja se polako smirila u jezero u kome se davimo bez pojasa. Ne usuđujemo se reći da ne uživamo u tome jer tako dokazujemo da smo nesposobni da zavirimo u onostrano lice božanstva koje samo umetnici vide. Verovatno su to i bila lica božanstva i jedinstvena naličja njihovih stvaralaca dok su imala žara da istražuju život, no kako nam je život postao jednolična svakodnevnica kontrolisana štampanim pločama koje odnose primat nad duhovnim naprezanjima, prepuštamo se sveopštem besmislu koje nam estetičari objašnjavaju kao umetnost.

Minimum obrazovanja je  potrebno da se i bez dubljeg objašnjenja prepoznaju dela poznata iz istorije umetnosti. Ali je zato potrebna sposobnost staklene kugle kojom  ne baratamo ni u snovima bez halucinacija da bi se osetila savremena umetnost. Da se ne pominje, na primer, buduća  umetnička vrednost nekog parčeta drveta u koje je zabijeno par eksera i alka od lanca koje se sad uklapa u nekakvu kategoriju novijih dela. O njenom stvaraocu buduće generacije neće moći da znaju ništa bez opširne kompjuterske enciklopedije koja će se istraživati po zadatku a ne po radoznalosti kao polugom razvoja, što samo govori o tome da su takvi umetnici trendovski humanis. Najprostije bi bilo pitati se– koja li će buduća generacija uživati u samokažnjavanju umetnika u muzeju naočigled gledalaca koja se sada kategoriše kao vrhunski vredan perfomans? Muzika koja se zagubila u sopstvenom traženju ima brzu sposobnost transformacije i reinkarnacije. A šta kad izgubimo skulpturu, slikarstvo..? Još nekoliko generacija koje su već sada okarakterisane kao okoštali konzervativci koji nisu poklekli u naporima ekperimentisanja i traženja novih oblika i boja, neće imati koga da nauče svekolikom bogatstvu spektra, niti koga da rastumači žive oblike nastale potezom četkice. Nije ni čudo da se galerije i muzeji žale na odsustvo publike. U traženju novih granica i novih izraza, umetnost je prenebregnula činjenicu da varijabila jednog postojanja i njegov esencijalni sastojak jeste publika. Bez obzira na nedostatak interesovanja za sopstvene duhovne potrebe, i ovlaš smotreno delo jednog novog umetničkog talasa koji ne probuđuje pažnju publike van marketinških pijedastala, ne može da diše bez pluća koja čini publika. Ovo je prvi put u istoriji civilizacije da se potajno želi smrt preovlađujuće umetnosti ne bi li se stvorile mogućnosti da kao Halejeva kometa opet dođe vreme novih stvaranja koje će, u nekom od narednih vekova, biti prepoznata kao završne tačke traženja na putu umetničkog genija. Smrt preovlađujućih galerijskih i muzejskih trendova, centara iz kojih se distribuira savremeno viđenje umetničkog dela, koju može prouzrokovati sama publika oslobođena trendovskog stida je jedini način vraćanja umetnosti čoveku i čoveka samog sebi.

performans novije umetnosti

Ono što sada nije besmisleno niti sramotno je iskreno  pitati nekog od savremenih umetnika  šta želi da nađe na kraju svog traganja? Najlonske naočare i staklenu kuglu publika sigurno ne želi da ima dok učestvuje u njihovim istraživanjima samih sebe zarad sebe i  jednokratne priče o sebi. Ili jednostavnije, gde se zaturilo vredno umetničko delo, dostojno pamćenja civilizacije u traganjima umetnika u beskrajnom duhovnom pejzažu svesti, kad će umetnost umesto da bude vođena, ponovo postati vodič?

Milunka Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107