Učešće Muzeja na otvorenom „Staro selo” Sirogojno od 14. do 17. maja na finalnom izboru za nagradu Evopski muzej godine u Estoniji koju dodeljuje Evropski muzejski forum u konkurenciji 36 nominovanih muzeja, još je jedno priznanje i potvrda vrednog rada celog muzeja. Jedini muzej ove vrste u Srbiji 2012. godine je dobio Evropsku nagradu za kuluturno nasleđe za projekat „Kuće Zlatibora od 19.veka do danas”, a to je prvi projekat iz Srbije koji je dobio takvo priznanje. Stručni tim zaposlenih u ovom Muzeju zaslužan je za ove uspehe, ali i za drugačiji i kreativniji pristup muzejskom stvaralaštvu zahvaljujući čemu je uspostavljen kvalitetniji odnos sa publikom.

O nastupu Muzeja na otvorenom „Staro selo” u Estoniji, o tome kako se stvara suština koja uvek prevagne i privuče publiku, zašto je naziv izložbe šlag na torti i kada se možete igrati sa njim, kako su svetski stručnjaci prepoznali koncept Muzeja na otvorenom „Staro selo” i priču o ljudima i njihovom odnosu sa i prema muzeju, ali i o tome zašto muzeje i kulturu ne treba da vode oni koji misle da je to lako, razgovarali smo sa dr Nikolom Krstovićem, višim kustosom Muzeja na otvorenom „Stari selo” u Sirogojnu.

„MI + VI = MAGIJA”

Kako se Muzej na otvorenom „Staro selo” ove godine predstavio u Estoniji na izboru za nagradu Evropski muzej godine?

—Svaki predloženi muzej u Evropi (a ove godine ih je bilo više od 350) prolazi kroz složenu proceduru kako bi bio nominovan za European museum of the year ili EMYA nagradu. Ove godine nominovano je ukupno 36 muzeja iz oko 25 zemalja Evrope. Odmah nakon objavljivanja nominacija 15-člani žiri se sastaje nekoliko puta i bira pobednika – dakle pobednik (pobednici) su već određeni pre nego što same prezentacije uopšte i počnu. Ipak njihova imena se drže u tajnosti sve do poslednje večeri i samog proglašenja. Celokupno prezentovanje muzeja pretvoreno je u logo „Mi + Vi = MAGIJA”, što je zapravo zapis jedne grupe posetilaca u muzejskoj knjizi utisaka iz 2010.godine. Samo predstavljanje pred žirijem pratila je i poster prezentacija sa istom parolom pretočenom u formulu.  Što se tiče same prezentacije ili 15-minutnog predstavljanja Muzeja i ono je, kao i svim ostalim učesnicima, prilično dirigovano. Tri do četiri minuta se prezentuje sama institucija i njene aktivnosti u poslednje 4 godine. Potom oko šest minuta javnog intervjua, gde članovi žirija postavljaju najrazličitija pitanja. Ta dva dela praćena su video prezentacijom koja „teče” iza prezentera. Konačno poslednja tri do četiri minuta su ona u kojem se predstavlja neki predmet koji na najbolji način prezentuje filozofiju muzeja i koji je takođe prikazan na ogromnom led ekranu u pozadini. Muzej „Staro selo” je izabrao da se predstavi procesom, odnosno pričom koja je nosila ime „Problemi sa moralom”. Ideja je bila da se kroz naš „predmet” raspravi večita aktuelnost pitanja javno-privatno, ali i da se potenicira stav, pogrešnost muzejskog stava, da svaki muzejski predmet mora biti originalan, unikatan i veoma vredan.  Naš „problem sa moralom” predstavio je tri priče čija je glavna tema prva bračna noć i devičanska krv na svadbenom čaršafu i to kroz priču kako bi ona izgledala u tradicionalnoj kulturi, kako u malograđanskoj jučerašnjici, a kako u trendy savremenici. Potom je celoj publici data uloga „svekrve” odnosno da imaju uvid u „okrvavljeni čaršaf” koji, naravno nije bio originalan, a potom su i „posluženi” rakijom sa medom ili biberom u zavisnosti od toga da li im je bile po volji to što su videli: rakija sa biberom ostala je na stolu – a za medovaču se tražilo još! Trebalo je dugo vremena da objasnimo da je to ipak i samo „muzejski” predmet. Morali su da se kasnije zadovolje estonskom votkom!

dr Nikola Krstović u Estoniji tokom predstavljanja Muzeja „Staro selo”  foto:Liina Guiter

Kako ste zadovoljni ovogodišnjim takmičenjem i šta je za vaš Muzej značilo učešće na jednom ovakvom izboru gde ste se našli u konkurenciji 36 nominovanih muzeja?

—Imam i pozitivan i umereno negativnu ocenu samog takmičenja. Pozitivni utisci odnose se svakako na kvalitet organizacije EMYA 2014. Nekoliko muzeja i lokaliteta u Estoniji, Savet Evrope, Evropski muzejski forum (EMF), ICOM, civilni sector i pojedinci, svi su oni bili krajnje angažovani da ceo događaj protekne veoma glatko i na veoma visokom nivou. Drugi, i najjači, utisak je izrazito visok nivo prezentacija evropskih muzeja. Gotovo tridesetak je moglo poneti bile koju nagradu sudeći na osnovu prezentacija. Ipak, ne zaboravimo da je žiri sudio na osnovu komplikovane prijave i poseta članova žirija nominovanim muzejima. Negativan komentar, i čini mi se da to nije samo moj utisak, odnosi se, na žalost, na samog pobednika. Letonski muzej Žanis Lipke i švajcasrki Saurer Arbon sasvim su zasluženo osvojili nagrade: Lipke Kenet Hadson nagradu za inovativno prezentovanje i uključivanje tehnologije u svoju postavku koja ima snažnu priču posvećenu stradanju Jevreja u II svetskom ratu, a Saurer Sileto nagradu za angažovanje zajednice i volontera – radi se o muzeju koji nema ni organizaciju ni menadžment, a koji je posvećen vraćanju stare slave mestu koje je nakon prestanka rada industrije potpuno zapustelo – 60 volontera koji su prošli kroz razne obuke iz konzervacije vraća starim zgradama, automobilima i svakodnevnom životu stari sjaj. Zaista poduhvat vredan svake pažnje u svetskim razmerama. Ipak Muzej nevinosti, nobelovca Orhana Pamuka, iako veoma zanimljiv, praćen Pamukovim Manifestom o muzejima i knjigom, smatran je za jednog od favorite za neko priznanje, ali ne i za glavnu nagradu. Činilo se da su slava i „Nobel” uticali na odluke žirija, iako sam Muzej nevinosti nije bio među naboljima. Mnogi, jako dobri projekti, inicijative i muzejske aktivnosti su na žalost ostali bez priznanja kao danski Den Gamle Bi, muzej urbane culture, Kuća „ odnekle”, odnosno muzej fantazije, utopije i naučne fantastike iz Iverdona, Lozane, Pomorski muzej Alanda, holandski renovirani Štedelijk iz Amsterdama, muzej moderne i savremene svetske umetnosti, Muzej evropskih kultura iz Berlina, Muzej novca NB Litvanije, Galerija Viljema Morisa iz Londona… Dakle, sve u svemu veoma jaka konkurencija, ne samo muzeja, već i predstavnika. Detaljnije o nominovanima, novim inicijativama, praksama i kretanjima u evropskim muzejima na sajtu http://www.emya2014.eu/Nominations

Kako su žiri i ostali prisutni na takmičenju reagovali na vašu prezentaciju?

—Naša prezentacija ostavila je priličan utisak. Očito je da su muzejske tendencije da su ljudi (posetioci, zajednica, volonteri, publika, on-line publika) najvažniji i da se insistira na komunikaciji, aktivnoj ulozi muzeja u okruženju, promovisanju vrednosti u zajednici, postavljanju nezgodnih pitanja zvaničnicima, ukazivanje na problem stvarnih ljudi u stvarnom svetu u kojem muzej operiše. U tom svetlu, cela naša kampanja Mi + Vi = Magija (We + You = Magic) uklopila se savršeno i nekoliko puta služila kao motiv i u zvaničnim i u nezvaničnim diskusijama. Ono što je važno na ovakvim manifestacijama su svakako kontakti. Iako sam puno ljudi već poznavao sa nekih drugih konferencija, otvaraju se novi vidici sa novim kontaktima. Tako je već postavljena osnova za saradnju sa institucijama koje su nam ili mogu biti bliske po načinu funkcionisanja kao što je Muzej fantazije iz Iverdona ili Galerija Viljema Morisa iz Londona (VM je bio osnivač pokreta „umetnost i zanati” i promovisao ručnu izradu)…

KONCEPT LJUDI, A NE PREDMETI

Zahvaljujući novijim pristupima muzeologiji i jedinstvenim ambijentom u Muzeju „Staro selo” vaš Muzej je 2012.godine dobio priznanje Evropske nagrade za kuluturno nasleđe za projekat „Kuće Zlatibora od 19.veka do danas”. Šta Vas je u ovo vreme nemaštine, slabog interesovanja za umetnost, navelo da krenete težim putem i u Muzeju se posvetite kreativnosti i maštovitom pristupu i ponudite nešto drugačije?

—Ne bih se složio da je to teži put. Pre bih rekao jedini mogući – da budete u svetu oko vas, da se potrudite da ga razumete i da njegovu poruku prenesete dalje, da je proširite. To je upravo izvedeno u projektu „Kuće Zlatibora od XIX veka do danas” u saradnji sa Radioniom Krug sa Zlatibora i nastavkom projekta koji je nosio naziv „Zlatiborac na određeno vreme”. Naročito kroz prvi, nagrađeni projekat od strane EU Heritage Awards i Saveta Evrope muzej je rešio da prevaziđe svoje fizičke granice i izađe napolje, uključi se među žive ljude koji su istovremeno nosioci memorija i koji imaju veoma vredna sećanja za čitavu zajednicu. Odlučili smo da ih sve pospajamo i da oni postanu kustosi, da oni odrede koje su im to kuće na Zlatiboru važne i zbog čega. Rezultat je bio impresivan, odziv ljudi sjajan. Ali najvažnije je da su ljudi razumeli da su potrebni muzeju onoliko koliko je muzej potreban njima. Muzej nije lagao, nije bio nekakva nedodirljiva, lažno važna i autoritarna institucija. Ne, predstavili smo se kao komšije kao neko ko traži da zajedno popijemo kafu. I tada smo shvatili da ako imamo takav stav postajemo potrebni ljudima, a ne trpljeni kao nužno zlo!

Šta je to što Vaš muzej nudi posetiocima, a što su profesionalci od strane Evropskog muzejskog foruma ocenili visokim ocenama?

—Ceo naš koncept predstavljanja sastojao se iz priča o ljudima i njihovom odnosu sa i prema muzeju. Dakle, nismo insistirali na građevinama, predmetima, već na ljudima. Svima onima koji su kroz naše programe prošli kroz muzej, ostavili svoj trag, upoznali nas, prihvatili, onima koji su ovaj muzej gradili, usavršavali, onima koji predstavljaju nešto što sami predmeti ne mogu da ispričaju. Ali, prepoznali su i da smo hrabri, da govorimo otvoreno o stvarima i problemima običnih ljudi ili istorijskih okolnosti. Prepoznali su i našu otvorenost da saradjujemo sa alternativnim umetničkim scenama, fakultetima, institutima, kolegama iz preko 15 evropskih zemalja, ali sve to na isti način kao i sa zanatlijama, domaćicama, volonterima, srednjoškolcima, studentima…I to sve u okolnostima gde je najbliži grad udaljen 30km gotovo seoskim putem.  Ne treba zaboraviti da Muzej na otvorenom „Staro selo” ima jednu od najobrazovanijih struktura u svojim profesionalnim redovima: od sedam stručnjaka dva su doktori nauka i jedan je magistar koji su u isto vreme i viši kustosi, a tri su muzejski savetnici. To otvara vrata stalnim debatama i „moždanim olujama” u kojima se poštuje različit stav i drugačije mišljenje. Ne znam da li i jedno selo u Evropi može da se pohvali ovakvim kapacitetom! Ili možda neka institucija u Srbiji.

Orhan Pamuk pored postera prezentacije Starog sela upućuje podršku Srbiji usled poplava

NAZIV IZLOŽBE JE ŠLAG NA TORTI

Vaše izložbe ukazivale su na mnogo zanimljivih tema, već nazivom su budile pažnju i privlačile publiku. Koliko sam pristup temi i maštoviti nazivi, mogu biti jedan korak dalje tj bliže publici?

—Pretpstavljam da mislite na „Ljubavna švrljanja”, „Zlatiborac na određeno vreme”, „Hajduci”, „Ljubavne magije”, „Ale i bauci – lov na bića s one strane”, „Od kolevke do planete”, „Evo čaja – evo običaja”, „Drvo života” ili trenutni „Zduhać”. Naziv je šlag na torti i s njim se možete igrati onda kada ste sigurni u svoje istraživanje, kada ste sigurni da je zadovoljena projektna forma i cilj i kada ste sigurni da ste, barem u našem slučaju, stvorili neku vrstu platforme na kojoj ljudi mogu dalje da sarađuju.To znači da će se o tome pričati na slavama, na skupovima, u parkovima, bez obzira kako vam katalog bio super dizajniran ili kako vam značajna ličnost otvarala izložbe. Mi smo se odlučili za malo ljudskiji pristup – da ljudi znaju i sećaju se šta smo radili, a ne da „blenu” u naše stručne kataloge i nemaju pojma šta smo hteli da kažemo, koju vrednost da promovišemo i koju poruku da pošaljemo! U suštini, nismo mi katolička crkva koja govori na latinskom, naši su naslovi ljudski, čitljivi i veoma razumljivi. Izmišljanje (naučne) tople vode je potpuno besmisleno i autistično! Pa ni ja ne bih nikada otišao na izložbu čiji naslov mora da se napiše u tri reda. Ipak, živimo u vreme twittera, Facebooka, brze razmene informacija…

Da li to znači da naši muzeji moraju da shvate da u stvaranju izložbe moraju u potpunosti da se posvete svim detaljima podjednako(zanimljiv naziv, kreativan pristup temi, maštovit plakat), jer u ovom šarenišu ponude na društvenom tržištu, svaka sitnica može da bude značajan tas na vagi i privuče pažnju publike?

—Zapravo, nikada ne prevagnu sitnice, nego suština. A suština se ne desi, ona se gradi, neguje i što je najvažnije stalno kritički preispituje. Ali, na žalost ili na sreću, zavisi već od ugla posmatranja, suštinu morate i upakovati. I to lepo, primamljivo i, zašto da ne kupljivo!

Naši muzeji samo nekoliko puta godišnje, shodno sredstvima, priređuju nove postavke i izložbe, tako da smo prinuđeni da uglavnom obilazimo stalne postavke. Šta bi bila ideja vodilja za oživljavanje naših muzeja? (Može li i treba li novac da bude jedini izgovor za malu ponudu muzeja, ali i manje posetilaca?)

—Mi smo svi, na žalost, prinuđeni da se neograničeno dosađujemo u našim muzejima. A ko ide tamo gde će da se dosađuje i gde mora da prati identične postavke „od Noja do Avnoja” – dakle, malo arheologije, malo srednjeg veka, malo XIX veka i tu obično zapnemo. Izuzev par izuzetaka kao što su muzeji u Valjevu, Kikindi, Kraljevu ili Muzej istorije Jugoslavije, Muzej primenjene umetnosti u Beogradu, Galerija Matice srpske u Novom Sadu i možda još par institucija, sve se izmešta u nezavisne scene i inicijative kakvi su KC Grad, Mikser, projekti EvropaNostre Srbije, gde je sve daleko življe i dinamičnije. Muzeji jesu čuvari i trezori i na žalost će veliki deo obaveznog muzejskog posla ostati nevidljiv posetiocima, ali građani imaju puno pravo da znaju šta to oni zapravo čuvaju. Novac jeste važan, ali važan je i angažman ljudi. Taj angažman može postati veoma otežan kada muzeje strukturiraju i vode ljudi koji su prvi put u svom životu ušli u muzej, koji ga doživljavaju kao propalu fabriku nameštaja ili kugličnih ležajeva, kada se bave trivijalnim stvarima, a misle da tako rešavaju nešto veoma važno. Kako je duhovito sročeno na fejsbuku: dragi potencijalni direktori, ako mislite da je lako voditi muzej (kolektivno pamćenje i identitete jednog naroda ili njegovog dela) dobro razmislite pre nego što to mesto prihvatite – jedan takav kao vi može vam sutra biti doktor u bolnici – a onda ste ugasili. Poruka je jasna – ako nam muzeje i kulturu vode ljudi koji misle da je to lako, onda je i Srbija ugasila. Kakvo je stanje možda je dijagnoza da je već i ugasila. Muzej je institucija, ali i mesto slobode, slobodnog izraza, mesto inspiracije i inventivnih poduhvata. Dakle, vrednosti koje se nikako ne mogu računati samo u novcu i opravdati jedino brojem posetilaca – tako razmišljaju zabavni parkovi. Muzej je i mesto ideja, ali najvažnije, tima koji se slaže oko jedne misije – da služi ljudima oko sebe, da ih podseća ko su, šta su i kako se menjaju. Tu se vraćamo na angažman muzejskih radnika – to je jedan začarani krug oko mistifikovanih i polu-fantomskih zbirki (koje su “svetinja”, a večito su nesređene), oko toga kome namenjujemo izložbe i zašto ih „proizvodimo” (sigurno ne zbog 2 boda za katalog koji ničemu ne služe), i na kraju kome zapravo služimo. Dodajte tome upravnika koji ne zna ili još gore ne razume čak ni ICOM-ovu definiciju muzeja ili etički kodeks kada ih pročita i dobili ste recept za potpuni neuspeh. Naravno, niko neće ni u ludilu priznati da se nalazi baš u ovom stanju.

Ilustracija predmeta na EMYA 2014. godine

Šta se novo sprema u vašem Muzeju?

—„Staro selo” ima razrađenu strategiju do 2017.godine. Njoj se prilagođavaju svi programi u cilju realizacije. Ova godina je posvećena kući i prirodi, čovekovom okruženju. Kada govorimo o okruženju u finalnoj fazi je nova signalizacija koja podrazumeva novi web-portal muzeja i QR kodove na svakom objektu i nešto moderniji i vizuelno dopadljiviji identitet. U toku je izložba „Zduhać” od koje su počeli i „eksperimenti” na twitteru. Slede „Primitivni oblici stanovanja” (radni naslov izložbe) i „7 kuća za 7 priča za 7 života” što je projekat razvijen sa našom naučnicom i arhitektom Ksenijom Bunjak, Projekat „Ganice u povlačenju” (Frontiers in retreat) umetnika na boravku (artists in residence) u saradnji sa KC Grad iz Beograda gde će Muzej poslužiti kao „inkubator” ideja savremenim umetnicima i dizajnerima iz 10 evropskih zemalja krajem septembra i početkom oktobra. Naš međunarodni Zbornik 2014 izlazi krajem avgusta na temu „Oci osnivači” sa radovima 17 kolega iz 15 zemalja sveta od SAD do Sibira i Gruzije. Uskoro nas očekuje Konferencija u saradnji sa Filozofskim fakultetom i Centrom za muzeologiju i heritologiju pod nazivom „Muzeji i obrazovanje” na kojem će biti promovisana knjiga „Muzeji na otvorenom: živeti ili oživeti svakodnevicu”, međunarodni Zbornik iz 2013.godine „Iz drugog ugla”, kao i nastup Muzeja u Estoniji. Već po inerciji i tradiciji tu su i „Vašar starih zanata i zanimanja” kao i festival „Svet muzike”.

Sledeća, 2015.godina, odvijaće se pod motom „Staro selo – mesto susreta” a nastaviće se volonterski programa A-SMYILE u saradnji sa Američkim savetom u Beogradu, realizacije projekata Frontiers in retreat, „Posleratna kuća”, kao i novi „Iz ruke Rada Poznanovića: Jedan život – jedan svet”, saradnja sa katedrom za etnologiju na temu „Privatno-javno, hoćeš-nećeš”, izložba “Instrumenti”…i jošmnogo toga!

M. H.

U Kulturnom centru Požega, 31. maja odigrana je predstava „U Edenu na Istoku” po tekstu Borislava Pekića, u režiji Nikole Đurička koji je ujedno i nosilac jedne od glavnih uloga (Novi), dok je  uloga Starog poverena Vojinu Ćetković.

Tekst Borislava Pekića nastao 1971. godine govori o dvojici duševnih bolesnika koji se na jednom od stajališta svojih života sreću u bolnici za duševno obolele. S ozbiljnošću laganog humora do ironije koja izranja iz odnosa karaktera,  tekst govori o odnosima između bivšeg člana tajne policije i jednog progonjenog građanina, koji su, krajnje ozbiljno prihvatili svoje društvene  zadatke do te mere da su im podredili svoje živote bez trunke ostatka ili distance. U njihovim bivšim životima ne postoji ni zrno sumnje u opravdanost ili etičnost dužnosti, i saživljavavanjem sa svojim ulogama u društvu koje im postaju jutro, dan i noć postojanja, definisali su i svoje ličnosti. Stari( progonjeni) je lik obuzet manijom gonjenja koja je do te mere saživela sa njim da neprekidno menjanje imena i zanimanja, radnje koje je preduzimao tokom celog života služe kao paravan, metod zametanja tragova i sve to skupa  vodi do postepenog gubljenja identiteta. Život u stalnoj napetosti, stalnom oprezu da će biti otkiven, indentifikovan  i pozvan na odgovornost dovodi do najtežih oblika sumnje u istinitost realnog sveta. Čak i recepti za kolače sadrže tajne šifre, a žena koja ga je optužila i prijavila kao manijaka biva isključena iz njegovog života čija je jedina svrha tumačenje potencijalnih opasnosti i kovanje  planova da se od istih umakne. Novi (progonitelj) je lik čija opsesija posmatranje i pedantno skupljanje podataka, vođenje kartoteke zarad koje imena žrtava imaju jedinu svrhu, metodi kojima koristi njegova služba su do te mere determinisani da pravila i izuzeci ne postoje,( čak je Marks uključen na listu sumnjivih i optuženih!), a koordinatni sistem postaje matematički plan kojim se progonjeni hvata u zamku. Njegove metode su određene pravilima službe, ali zaboravljajući da u toj službi postoji još neko sličan njemu, biva uhvaćen u klopku tog istog sistema i njegova sudbina se nastavlja u ludnici, zajedno sa svojom žrtvom. Jedino mesto na kome su slobodni od svojih opsesija su prostori ludila u kome je za progonjenog raj i mesto zvano sloboda a za progonitelja je ista sloboda označena paklom jer mesta bez imena i parametara nemaju svrhu postojanja. U zajedničkom, stešnjenom svetu ludnice, dijaloški deleći vreme kroz razmenu iskustava dolaze do spoznaje da su jedan drugog oblikovali svojim životima i ulogama  koji niti bi bi se zvali životom niti bi imali svrhu bez njihovih međusobnih odnosa. Pitanje uzroka i posledice i njihov značaj u određenju sudbina je pitanje samog postojanja.

Sa distance od još malo pa pola veka od kada je tekst napisan govori o društvu koje je skoro uvek određeno strahom, sumnjom, potrebom i nužnošću skrivanja istine, životom pojedinaca koji protiče kao forma drušvene uloge i nemogućnošću ostvarivanja identiteta i prave ljudskosti u sistemima. U takvim sistemima filozofski označena bit čovekovog postojanja jedino je moguća u Edenu, koji ni sam nije prava sloboda jer njegovu svetlost koja će ga opredeliti kao raj ili pakao određuje naučeni,utrenirani i s ovog sveta,u dušu, uklješteni  obrazac ponašanja. Večita tema slobode čovekovog bića u društvenim okolnostima kada je tekst nastao na koje aludira i pomen Marksovog imena , tema je, i još slojevitije pitanje u današnjem vremenu u kome se podstrekavanje  odnosa između progonitelja i progonjenog postali javan i  društveno opravdani način ponašanja kojim se meri i zasluga žrtve za narod i otadžbinu.

Reditelj i glumci u ovoj predstavi na momente nam skreću pažnju na aktuelnost na jednostavan i nama prihvatljiv  način. Sto, uz stolice jedini deo scenografije, je mesto gde se možete sučelice susresti sa mislima svojih sagovornika, uz distancu njegove table koja vam može poslužiti i za prezentaciju planova. Takođe, može vam poslužiti i za igru, koja je od stonog tenisa koji je ovu zemlju proslavio na svetskoj mapi sedamdesetih postao veliki tenis koji nas danas proslavlja. Osim igre, koja je od male postala velika, ništa se nije promenilo! Jednostavna i funkcionalna rekvizita, baloni crvene i zelene boje, na maštovit i veoma pragmatičan način upotrebljeni u svrhu jasnijeg opisa radnje i tumačenja simbola, daju likovnu razdraganost crno beloj slici sveta. Vojin Ćetković, mnogo puta dokazan kao glumac ozbiljnih uloga dramskog karaktera, s vremena na vreme prelazi svojom dikcijom  u neku drugu dramsku retoriku , koja pomalo odskače od zadate uloge, dok Nikola Đuričko s toliko suptilnosti i senzibilne emotivnosti u prvi plan gura ljudskog dramskog lika u kome se u isto vreme prepliću i tragedija i patnja ali i surovost i ozbiljnost koje proizilaze iz dužnosti. Ne treba izostaviti ni ulogu svetlosnih efekata, koji osim uobičajenog isticanja i skretanja pažnje na glavne tačke scenskih dešavanja postaju i treći lik čineći od atmosfere još jednog nevidljivog glumca koji govori jezikom podsvesti (dizajn svetla uradio Svetislav Calić).

U moru lakih, putujućih tekstova i mobilnih trupa koje su, malo zbog finansijske anoreksičnosti naše kulture, malo zbog kriterijuma ugađanja ukusima „prosečnog” gledaoca , s vremena na vreme prisutni u našim provincijama, „U Edenu na Istoku” dođe nam kao daleko  ozbiljnije štivo u odnosu na čitanja  „urnebesnih” komada koji u memoriji gledaoca imaju ograničen rok trajanja i čija se upotrebna vrednost ogleda samo u zabavno provedenoj večeri .

M.Nikolić

Završna priredba predškolaca u kojoj  su učestvovala deca iz osam užičkih vrtića održana je večeras na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.

Mališani koji su prethodnu godinu proveli u vrtiću, ovom priredbom oprostili su se od jedne etape u školovanju i vaspitačica, ali i otvorili naredna vrata škole i učiteljica. Pesmom, igrom, recitacijama, sa mnoštvom zanimljivih kostima predškolci su pokazali šta sve umeju i koliko mogu.

—Kao i svake godine i ove smo pripremili završnu priredbu na kraju školske godine u kojoj učestvuju svi predškolsci i vaspitači koji su izveli tu generaciju. Ove godine blizu 290 predškolaca je učestvovalo u završnoj priredbi, a publika je mogla da uživa u 12 tačaka. Ovo je za nas uvek specifična situacija kad se opraštamo od te dece, ali ujedno osećamo i veliko zadovoljstvo jer smo na neki način uspeli da ih izvedemo na pravi put, da ih dalje prepustimo školi, zadovoljni što su postali prvo pravi ljudi, što su stekli mnoge vrednosti u vrtiću, što smo i mi odrasli s njima uspeli da se izgradimo i porastemo—rekla je Zorica Todorović, psiholog u vrtiću.

Svaka generacija dece je drugačija i nosi nešto posebno. Ovu krase iskustvo i veliko znanje.

—Za ovu generaciju predškolaca mogu samo reći da su maestralni. Imam običaj da kažem ovo jesu šestogodišnjaci, ali kao da su osmogodišnjaci. Sa jako puno iskustva, znanja, sigurna deca u sebe, samosvesna, zaista možemo da budemo ponosni na ovu generaciju—rekla je Todorovićeva.

Uz pesmu Čudna šuma Yu grupe zaigrali su mališani iz vrtića Neven i podigli publiku na noge. Ova popularna numera bila je zanimljiva i deci koja su u kostimima leoparda, pčelice, medveda, slonice, bubamare i drugih odveli publiku u jednu zaista čudnu šumu i pokazali da su zaista uživali u nastupu i plesu.

Vojka Aleksić koja je učestvovala u plesu uz pesmu Čudna šuma,  je rekla da joj je bilo super. Priznala je da je imala malu tremu, ali kada je izašla na scenu, trema je nestala.

Jovana Jokić, je bila pčelica i nije krila zadovoljstvo nastupom njenih drugara u Narodnom pozorištu.

Nikola Špijunović, koji je bio medved i Bogdan Ilić, leopard su istakli da su srećni što su nastupili danas i da se posebno zahvaljuju vaspitačicama Ani, Aleksandri, Ljilji i Dragani, koje su sa njima uvežbale tačku.

M.H. N. H.

Nakon gostovanja predstave „Crvenkapa” koju će Narodno pozorište 03. juna izvesti u Arilju, u četvrtak  05. juna na Velikoj sceni užičkog pozorište na repertoaru je „Narodni poslanik” Branislava Nušić, u režiji Slavenka Saletović.

U utorak 10. i sredu 11. juna na Velikoj sceni očekuje nas komad „Smećarnik” po tekstu Koste Peševskog , u režiji Stevana Bodrože.

U ponedeljak 16. juna imaćemo priliku da pogledamo premijeru komada „Žanka” Miodraga Ilića,u režija Andree Ade Lazić, koju ćemo moći da vidimo i na prvoj i drugoj reprizi u sredu 18. i četvrtak 19. junakao i u petak 20. juna na Velikoj sceni.

Između premijere i prve reprize „Žanke” u Narodnom pozorištu ,u utorak 17. juna na Velikoj sceni gostuje Zlatko Paković kao reditelj prizora „Neprijatelj naroda” (Ibzen i Breht, partitura za kompozitora, dva glumca i reditelja), u kojoj igraju Igor Filipović, Bojan Dimitrijević i sam Zlatko Paković , uz muzičara Božidara Obradinović.

U utorak 24. juna na Velikoj sceni na repertoaru je „Svečana večera u pogrebnom preduzeću” Iva Brešana u režiji Snežane Udicki.

Kraj meseca je u znaku jubileja: u četvrtak 26. juna je jubilarno 50– to izvođenje „ Došljaka” Milutina Uskoković u režiji Aleksandra Lukača, a u petak 27. juna na Velikoj sceni je takođe jubilarno 50–to izvođenje komada „Čorba od kanarinca ” Miloša Radovića u režiji Boška Dimitrijević na Maloj sceni Narodnog pozorišta.

izvor:Narodno pozorište Užice

Na Učiteljskom fakultetu, 28. maja , deca iz vrtića „Poletarac” izvela su predstavu „Put u središte bajke”. Razigrana i raspevana bajka kolažnog karaktera govorila je o odnosima između ljudi, dečijim jezikom i simbolima kroz vile, čarobnjake, leptire, bumbare, cveće, laste i sve one, deci prihvatljive, likove. Da su odrasli dobro razumeli da je ova  bajka namenjena prvenstveno njima pokazali su svojim reakcijama, onako kako su  tekst i ozbiljnost  s kojim su deca odigrala svoje uloge zahtevali. Malim glumcima ni u jednom trenutku nije zatrebala pomoć suflera, niti su pogledom tražili mame, tate ili poznata lica u publici, maksimalno skoncentrisani na tekst koji su govorili s puno emocija kao pravi profesionalci, tako da se stekao utisak da su veću tremu imali roditelji koji su gledali šta im deca poručuju kroz ovu „Bajku”. Po rečima vaspitačica, deca su pre predstave govorila da se „stide”, što je njihov izraz za tremu i to je trajalo  samo do početka predstave, kada je hrabrost i igra pobedila strah od javnog nastupa.

Pavle Koldžić, koji je imao ulogu da svojim tekstom poveže ovaj kolaž u jedinstvenu priču, šarmantan u svom ogrtaču i cilindru poput pravog, mudrog čarobnjaka, nakon predstave je rekao da je učio ozbiljno „negde oko mesec dana”, i da su mu, pored mame koja je „malo ” pomagala, najviše pomogle učiteljice– Duša, Goca i Ksenija. Pavle je, posle ove predstave, siguran, s svojih sedam godina, da će postati glumac kad odraste.

Katarina Rajić, je izjavila da je bilo teško da nauči, ali da je od tri učiteljice, njoj najviše pomogle Duša. Mama joj nije pomagala, jer je predstava trebalo da bude tajna do samog izvođenja da bi se mama iznenadila. Ona još nije sigurna da li bi htela da bude glumica, ali kako je rekla–„biće umetnik”!

Jedna od vaspitačica iz „Poletarca” Ksenija Šupić koja je, pored Gordane Janković i Dušanke Stopić, radila na pripremi ove predstave je izjavila:

—Predstavu „Put u središte bajke” su igrala deca pripremne predškolske grupe, znači deca uzrasta 6–7 godina koja u septrembru polaze u prvi razred. Sama priprema ove predstave je jedan projekat koji traje od kraja prošle godine, kada smo počeli da učimo tekstove. Ove godine smo radili na retoričkim pripremama , posle toga smo radili muzičko scenske pokrete i kada smo to spojili, sledila je priprema scene pa kostima, tako da je na kraju skoro ove godine naš „Put u središte bajke” ugledao svetlost dana.

S obzirom da predstava, onako kako su je deca bez treme, zbunjenosti, gubljenja ritma, izostanka pauza u tekstu izvela , deluje kao da je su i vaspitači uložili dosta truda i energije kakve nekad ni profesionalci u pozorištu ne ulažu.Koliki je zaista trud potreban da bi se ovakva predstava uradila?

—Na vaspitaču je da uradi sve, od teksta , režije, scene , pokreta…Pošto imamo 34. dece u grupi, cilj nam je bio da svi budu podjednako zastupljeni po ulogama. Tragajući za tekstom koji bi to omogućio, našli smo na tekst književnice Mirjane Đopo iz Bosne, koji nam je to omogućio, i na kraju smo nas tri vaspitačice ravnopravno podelila prvo naše uloge i zaduženja, pa smo onda zajedno s decom došli do ovakvog rezultata. Predškolsko vaspitanje se zasniva na učenju kroz igru i što više učenja koja prate angažovanje što više čula dece, njihove fizičke sposobnosti isto kao i senzorno perceptivne aktivnosti. S decom nije teško raditi, bitno je da je čovek razume njihovu prirodu , kao i da nađe kompromis između onog dečijeg u njemu i onog odaslog, zrelog, ali da ne dozvoli sebi da ponovo podetinji.

Ovde je i izložba dečijih radova. To su takođe radovi dece iz  „Poletarca”?

—Izložba se zove „Naši koraci kroz detinjstvo”, i ovde su radovi dece grupa od četiri do sedam godina starosti. Izložba je namenjena roditeljima, vaspitačima a i studentima Učiteljskog fakulteta. Kroz radove koje smo izabrali se vidi likovni razvoj deteta, razvoj njihove mašte kao i motorike, tako da ona nije samo kulturnog i zabavnog, već i edukativog karaktera, i moći će da se pogleda narednih sedam dana.

Direktorka vrtića „Poletarac”, Lela Kovačević, je istakla svoju zahvalnost dekanu i osoblju Učiteljskog fakulteta na saradnji i ustupljenom prostoru:

—Ova veče je samo nastavak naše  uspešne saradnje sa fakultetom  za koju se nadamo da će se nastaviti i u sledećem periodu. Naši vaspitači su potekli sa ovog falulteta, tako da je ovo, u neku ruku,njihov povratak „kući”. U „Poletarcu” sam nešto više od godinu i po, i  posle kraćeg odsustva iz ovog posla, kad sam se vratila bila sam više nego iznenađena kreativnošću i sposobnostima naših vaspitača. Ovom prilikom želim i da najavim priredbu koju će vrtići iz Užica zajednički izvesti u Narodno pozorištu , u petak, 30. maja od 18,00, kao i da pozovem, ne samo roditelje nego i sve zainteresovane građane Užica.

M.Nikolić

U subotu 31.maja od 20,00 u Kulturnom centru Požega biće izvedena pozorišna predstava „U Edenu na Istoku”  po tekstu Borislava Pekića, u režiji Nikole Đurička. Predstava je prvobitno bila planirana za 15. maj, ali je usled vanrednih okolnosti odložena, pa kupljene karte važe za novi termin.

Igraju: Stari(prvi bolesnik) :Vojin Ćetković i Novi(drugi bolesnik) :Nikola Đuričko. Stručna konsultacija: Nebojša Bradić, kostimi: Maja Nedeljković, dizajn svetla: Svetislav Calić, fotografije: Predrag Zagorac, inspicijent: Olivera Milosavljević

Dramski komad napisan 1971. godine je farsa koja se odigrava u bolnici za umobolne, između dva lika , progonitelja, bivšeg člana tajne policije (Novi) i progonjenog–psihičkog bolesnika koji pati od manije gonjenja (Stari).

„STARI: Ne bunim se ja, moj gospodine, protiv pitanja, samo da mi se jednom postave, niko me ništa ne pita, samo me prate i smeštaju

NOVI: (Nezainteresovano):Ne znam za vaš slučaj, ali vam mogu garantovati– i na pitanja će doći red. Pitanja su, zacelo, već sastavljena, samo još nije vreme da se postave. A onda: CAP, ŠKLJOC, FIK!”

Tekst koji, po rečima Borislava Pekića, pokušava da odgovori na uvek poznato– Kako? a nikad odgovoreno– Zašto?

Cena karata je–u preprodaji 500,00 din, na dan predstave 600,00 din. i mogu se nabaviti na biletarnici KC Požega.

Baletski studio „Maga Magazinović” iz Užica, pod rukovodstvom balerine Dunje Mahorčić, učestvovao  je na Plesnom festivalu u Kragujevcu koji je održan 25. maja. U velikoj konkurenciji, od preko 200 kategorija, užičke balerine su, po oceni međunarodnog žirija, osvojile prvo  mesto u četiri kategorije i drugo mesto u dve kategorije.

Prva mesta su osvojile balerine u sledećim kategorijama:

—mini kategorija, trio, deca do 7. godina

—deca početnici, 8.–11. godina

—deca, profesionalci, 8.–11. godina

—deca od 11. do 15. godina

Druga mesta su osvojili:

—mini kategorija, ansambl, deca do 7. godina

—mini kategorija, gupa, deca do 7. godina

Dunja Mahorčić, rukovodilac „Mage Magazinović”, jedinog baletskog studija u Srbiji koji se  bavi isključivo  klasičnim baletom, ne krije zadovoljstvo i radost zbog ispunjenih očekivanja od svojih balerina.  I pored umora još od takmičenja u Obrenovcu kada su se vratile s pregršt nagrada , prethodnog u Kragujevcu, deca su, kao pravi profesionalci  puna elana, spremna i za sutrašnji nastup u Domu kulture u Čajetini, od 19 časova u sklopu manifestacije „Deca među narcisima”.

 M. Nikolić