„To čudno biće, koje je govorilo da poseduje šifre za tumačenje Nostradamusa, bio je tmuran čovek, obavijen plaštom tuge, sa azijskim pogledom koji kao da je znao i stvari s one strane života. Nosio je veliki crni šešir, nalik na raširena krila gavrana, i prsluk od somota sa zelenom patinom vekova. Ali, i pored svoje velike mudrosti i tajanstvenosti koja ga je okruživala, imao je ljudsku težinu, neku sklonost za zemaljsko, zbog koje se zaplitao u najsitnije probleme svakidašnjeg života. Žalio se na staračke bolesti, patio je zbog sitnih novčanih neprilika i odavno prestao da se smeje jer mu je skorbut uništio zube.”

Ovim rečima, Gabrijel Garsija Markes je opisao Melkijadesa, vođu ciganskog plemena koje s vremena na vreme dolazi u Makondo, grad čija se stogodišnja sudbina opisuje u romanu „Sto godina samoće”. Melkijades je taj koji donosi sva čudesa novog sveta, nepoznatog jednoj izolovanoj zajednici duboko u šumi do koje samo Cigani tajanstvenim putevima, nepoznatim i stanovnicima Makonda zaglavljenim u jednom danu koji traje jedan vek, kao što je Markes doneo nama, življu jedne planete s koje uporno traži put do novih, svoja čudesna dela od „Očiju plavog psa”(1950) do zadnjeg dela „Sećanja na moje tužne kurve” (2004). U delima u kojima se mešaju magija i realan svet, Biblijska predanja i savremeni život, pripovedački poverljiv govor književnika tih i tužan, bajkoviti šapat i novinarska činjenica, uvek ubedljiv kao što su ubedljive priče iz detinjstva koje se slušaju otvorenih usta i sanjaju noću, kao i poverenje s kojim se  čitaju novinarski članci koji  otvaraju nove teme za diskusiju.

Tri dana nacionalne žalosti u Kolumbiji, povodom njegove smrti je način na koji mu njegovi zemljaci odaju počast, isto kao što ga je svet, 1982. nagradio Nobelovom nagradom za književnost, a Pablo Neruda dobivši to priznanje , 1971. izjavio da je srećan ali da G.G. Markes zaslužuje Nobela pre nego on.

Za Markesov život vezane su mnogobrojne legende i za života. Osim što je svoju  ženu Mercedes upoznao kada je imala 13 godina i da mu se devojčica već tada obavezala na vernost, čekajući da sazri za brak čitavih četrnaest godina (kao što je Aurelijano Buendija čekao godinama da Remedios Moskote odraste ne bi li se venčali), jedna od tvrdnji biografa jeste da je bio sin svoga dede i da ga je to saznanje nateralo da napiše „Pukovniku nema ko da piše”(1961). Na tim tvrdnjama o spoznaji svoga incestnog porekla, mnogi kritičari našli su izvor njegove lucidne genijalnosti u temama za svoja dela. Ne ulazeći u tačnost ove tvrdnje, istina je da je Markes bio izuzetno posvećen svom radu, čak je radeći na „Sto godina samoće”, ostao u sobi čitavih osamnaest meseci dok nije završio roman. Činjenica je i da se, po saznanju da je oboleo od raka limfnih žlezda(1999.), otišao na izolovano mesto, u kuću na obali i pisao svoj poslednji roman dok bolest nije posustala. Dve trećine svog života proveo je u siromaštvu i jedva sastavljajući kraj s krajem, radeći kao novinar (a da nikad nije napisao nijedan intervju, članak s pitanjima i odgovorima, radeći isključivo izveštaje), pišući pripovetke i romane, da bi tek pred kraj života osetio privilegije koje ima slavan i čitan pisac. Mnogo puta optuživan je da je komunista ali nikad nije to ni potvrdio niti porekao, tvrdio je da se bori  za jednakost svih ljudi, optužujući čak i socijalističke sisteme Latinske Amerike za produkciju neravnopravnosti. Bio je veliki prijatelj Fidela Kastra. Iako rođen u Kolumbiji, veći deo života proveo je van nje–jedan deo u Evropi a najviše u Meksiku, gde je i umro. Pored književnog rada velika ljubav bila mu je kinematografija koju je počeo da izučava u Rimu, 1955. Više puta je izričito odbio ponude da se bavi diplomatijom.

Uzimajući po parče sebe i svog životnog iskustva za svaki svoj književni rad, sam sebe je ispisao do smrti.

I ponovo citat iz „Sto godina samoće” i Melkijades, kao slika saznanja da je  Gabrijel Garsija Markes napustio ovaj svet i nade da to nije istina:

„Stvarno, upoznao je smrt, ali se povratio, jer nije mogao da podnosi samoću. Odbačen od svog plemena zbog vernosti životu, kažnjen gubitkom natprirodne moći, odlučio je da se skloni u ovaj kutak sveta koji smrt još nije otkrila i da se posveti radu u jednoj labaratoriji za dagerotipiju.”

M. Nikolić

U izložbenom prostoru Jokanovića kuće danas je otvorena izložba „Vaskršnji čuvari” na kojoj su izloženi radovi sa motivima i simbolima Vaskrsa učenika Gimnazije, Tehničke škole „Radoje Ljubičić” i Umetničke škole i studenata Učiteljskog fakulteta.

Manifestacijom „Vaskršnji čuvari” Narodni muzej je posle višegodišnje pauze obnovio održavanje manifestacije „Biramo najlepše vaskršnje jaje” samo pod novim nazivom. U okviru ove akcije radovi su nastali kroz radionice koje su održane od 8. do 11. aprila u galeriji Jokanovića kuće na kojima su studenti Učiteljskog fakulteta oslikavali vaskršnje motive na jajima urađenim tehnikom papir mašea, a učenici užičkih srednjih škola su crtali i slikali na platnu simboliku Vaskrsa.

Na radionicama su učestvovali studenti Učiteljskog fakulteta sa profesorkom Kristinkom Selaković, gimnazijalci druge, treće i četvrte godine sa profesorkom Biljanom Spalović, učenici trećeg razreda Umetničke škole sa profesorkama Ivanom Stamatović i Bojanom Pećinar Božić i đaci Tehničke škole sa profesorom Aleksandrom Dimitrijevićem.

M. H.

Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Užicu u četvrtak, 17.aprila u 20 časova biće odigrana predstava Svečana večera u pogrebnom poduzeću, Ive Brešana, a u režiji Snežane Udicki.

U Kulturnom centru Požega u subotu, 19. aprila od 19 i 30 časova biće odigrana predstava Divlji zapad. Igraju: Tijana Karaičić, Ivan Ninčić, Janko Radišić i Dušan Radojičić.  Ulaz 200 dinara.

U Gradskoj galeriji Užice večeras je otvorena izložba kanadske grafičarke Žo An Lanvil pod nazivom „Priroda univerzuma”. U sklopu ove izložbe se nalaze i radovi grafičkog projekta „Put u troje” ateljea Pres Papje međunarodne izložbe grafika malog formata.

Izložbu kanadske umetnice Žo An Lanvil Užičani imaju priliku da pogledaju zahvaljujući saradnji Gradske galerije sa kanadskom ambasadom u Srbiji, koja izlazi u susret i podržava umetnike iz svoje zemlje.

—Suština cele priče je izložba Žo An Lanvil i saradnja koju smo započeli sa kanadskom ambasadom prošle godine, koja kulminira ovom izložbom. A nadam se da će pravo osveženje biti sledeće godine kada bude Međunarodno grafičko bijenale u Užicu koje se organizuje već 20 godina. Pričati o grafičkoj umetnosti, a ne spomenuti Međunarodno grafičko bijenale u Užicu bi bilo degutantno, jer grafika je jedna kraljevska disciplina, a u osnovi je crtež kao osnovni likovni postulat. Dugujem zahvalnost svima u kanadskoj ambasadi koji su pomogli održavanje i organizovanje ove izložbe—rekao je Zoran Cvetić, direktor Gradske galerije u svom obraćanju.

Kevin Reks, ataše za kulturu kanadske ambasade u Srbiji je istakao da mu je drago što ima čast da otvori izložbu „Piroda univerzuma” kanadske umetnice u Užicu i dodao:

—Ovo otvaranje potvrđuje odličnu saradnju srpskih i kanadskih umetnika. Grafički bijenale „Suva igla” u Užicu deo je duge tradicije prisustva Kanade na kulturnoj sceni Srbije, upravo kanadski umetnik Florijan Kategan je dobio nagradu na prošlogodišnjem Međunarodnom bijenalu grafike u Užicu, a srpski umetnici poput Aleksandra Mladenovića i Biljane Vuković su predstavili svoje radove u Kanadi. Ambasada Kanade ponosno podržava mnoge izložbe kanadskih umetnika u gradovima u Srbiji —rekao je Kevin Reks, otvarajući izložbu.

Žo An Lanvil kroz svoje radove poslednjih godina razmišlja o svetu koji je okružuje. A kroz najnovije radove ona pokušava da otkrije koja su to utočišta i mesta na koja se sklanjamo, tj koji su to prostori koji nas štite i umiruju. U radu kanadske umetnice dominira crna boja čija je strogoća prednost u odnosu na druge boje za problematiku koju umetnica tretira. Tehnika je uglavnom bakropis u kombinaciji sa suvom iglom.

Projekat „Put u troje” okuplja 16 umetnika članova Pres papjea koji su pozvali po dvoje umetnika iz inostranstva da zajedno kreiraju triptih načinjen od tri grafike malog formata. Tema projekta je mašta koja nalazi izvor u zadovoljstvu čula, čulno razotkrivanje nevaljalih ideja, tajni, neizrečenog.

M. H.

Koliko je pojedinac, koliko je društvo spremno na žrtvovanje identiteta zarad asimilacije? Pričamo generacijama, vekovima o našem identitetu, o srpskom identitetu, ličnosti jedne male nacije koja, istorijski gledano nikako nije uspevala da se uklopi u zupčanike koje su pokretali jaki narodi, oni koje važe za vodeće, nego je uvek samlevena istim, satrvena i izmučena ponovo preispitivala svoje obličje. Kad god bi se pokrenuli, u zaletu, suočeni sa čudima velikog sveta, nespremni na žrtve, ali spremni na patnju zbog principa, ideala, načela, vraćali bi se pod skute tradicije, korena i slavnih predaka, kao Miloš Kremić iz predstave „Došljaci” u rodno Užice i porodičnu toplinu, da bi vođeni nečim što nam izgleda preveliko za žrtvovanje, a pretesno za ono iskustvo koje smo otud doneli, jurnuli u susret tragediji. Predstavu „Došljaci” nastalu po romanu Milutina Uskokovića, a u adaptaciji i režiji Aleksandra Saše Lukača, u izvođenju užičkog Narodnog pozorišta, pored intimističkog gledanja na sudbinu pojedinca u prestonici koja se završava samoubistvom zbog  neodustajanja od ideala i moralnih principa, može se posmatrati u širem konteksu, kao sudbina naše i svih malih nacija.

Pojedinačno, svi smo idealisti po nekom pitanju. Od urođenih do stečenih u porodici načela, od želja i tumačenja sopstvene duše i slepog sleda protumačenog, koje se u realnom društvenom poretku nabija na njegove ograde, ukopava ispred otvorenih puteva, sapliće na pragove, dok ne položi život na oltar ideala. „Provincija je mesto gde ništa ne uspeva”– rekao je naš sugrađanin profesor Obrad Jovanović. Misao se može proširiti –provincija je stanje duha u kome ništa ne uspeva, obuhvatajući time pojedinačno i kolektivno uklapanje u tokove vremena. Nije Uskoković, niti njegov lik u dramatizovanom romanu „Došljaci” bio jedini koji je kroz golgotu patnje došao do jedinog, defetističkog rešenja– samoubistva. Dokle smo mi kao društvo, kao mali  balkanski narod sa teretom slovenskog arhetipa, stigli u odnosu na ostatak sveta? Postoji li neko ko nije jednom potvrdio unutrašnju misao i činjenicu da „ceo svet negde ide, dok mi stojimo u mestu ili idemo unazad”? Koliko puta, utehe radi smo se okrenuli i rekli– to je za nas neprihvatljivo, za naš mentalitet pogubno? A, u suštini bilo je pogubno jedino za naš opstanak.

Predstava „Došljaci” u više slojeva govori o svemu tome, na tih način kao što je bio Uskokovićev duh iz koga je proistekla sva patnja pesnika koji se zarad lirske tuge koju smatra bogotvorom kome treba sve podrediti, govori i o nama provincijalcima, koji tradicionalna načela smatramo nepromenljivim zakonom kosmosa. Provicijalci kakve nam ova predstava slika žive i u prestonici, i našoj i svim prestonicama sveta. Svet koji se u ezgistenciji društva široko ubraja u građansku klasu. Na izuzetno kreativan način reditelja Aleksanda Saše Lukača, predstava nastala u vreme, koje sa ove tačke na kojoj smo sada možemo slobodno nazvati –boljim, iako pripada prošlosti, donela je našem pozorištu slavu i nagrade na festivalima. Tematika kojom se bavi nije, i dok idemo unazad umesto u korak sa svetom, ne može biti prevaziđena.

Da li ste ikada, posle predstave, poželeli da se poklonite ansamblu i ekipi koja je realizovala ideju autora, umesto da se oni poklone vama? U ovom slučaju, to bi svakako bilo zasluženo. Naše pozorište nema medijsku pažnju prestoničkih kritičara osim na festivalima. I uvek se na tim mestima govori o fenomenu užičkog pozorište koje opstaje uprkos skromnim finansijama i zapostavljenosti u marketinškoj i teatarskoj javnosti. Fenomen koji to svakako jeste, pogotovo kada se, kao u ovom slučaju pokolopi kvalitet nosilaca predstave s idejom reditelja. I uvek isto pitanje nakon ovakvih predstava–kako to da još uvek radimo iste stvari, da se ne menjamo kad imamo pred nama primer naše buduće sudbine?

M. Nikolić