ff d

Koliko je pojedinac, koliko je društvo spremno na žrtvovanje identiteta zarad asimilacije? Pričamo generacijama, vekovima o našem identitetu, o srpskom identitetu, ličnosti jedne male nacije koja, istorijski gledano nikako nije uspevala da se uklopi u zupčanike koje su pokretali jaki narodi, oni koje važe za vodeće, nego je uvek samlevena istim, satrvena i izmučena ponovo preispitivala svoje obličje. Kad god bi se pokrenuli, u zaletu, suočeni sa čudima velikog sveta, nespremni na žrtve, ali spremni na patnju zbog principa, ideala, načela, vraćali bi se pod skute tradicije, korena i slavnih predaka, kao Miloš Kremić iz predstave „Došljaci” u rodno Užice i porodičnu toplinu, da bi vođeni nečim što nam izgleda preveliko za žrtvovanje, a pretesno za ono iskustvo koje smo otud doneli, jurnuli u susret tragediji. Predstavu „Došljaci” nastalu po romanu Milutina Uskokovića, a u adaptaciji i režiji Aleksandra Saše Lukača, u izvođenju užičkog Narodnog pozorišta, pored intimističkog gledanja na sudbinu pojedinca u prestonici koja se završava samoubistvom zbog  neodustajanja od ideala i moralnih principa, može se posmatrati u širem konteksu, kao sudbina naše i svih malih nacija.

Pojedinačno, svi smo idealisti po nekom pitanju. Od urođenih do stečenih u porodici načela, od želja i tumačenja sopstvene duše i slepog sleda protumačenog, koje se u realnom društvenom poretku nabija na njegove ograde, ukopava ispred otvorenih puteva, sapliće na pragove, dok ne položi život na oltar ideala. „Provincija je mesto gde ništa ne uspeva”– rekao je naš sugrađanin profesor Obrad Jovanović. Misao se može proširiti –provincija je stanje duha u kome ništa ne uspeva, obuhvatajući time pojedinačno i kolektivno uklapanje u tokove vremena. Nije Uskoković, niti njegov lik u dramatizovanom romanu „Došljaci” bio jedini koji je kroz golgotu patnje došao do jedinog, defetističkog rešenja– samoubistva. Dokle smo mi kao društvo, kao mali  balkanski narod sa teretom slovenskog arhetipa, stigli u odnosu na ostatak sveta? Postoji li neko ko nije jednom potvrdio unutrašnju misao i činjenicu da „ceo svet negde ide, dok mi stojimo u mestu ili idemo unazad”? Koliko puta, utehe radi smo se okrenuli i rekli– to je za nas neprihvatljivo, za naš mentalitet pogubno? A, u suštini bilo je pogubno jedino za naš opstanak.

d-f

Predstava „Došljaci” u više slojeva govori o svemu tome, na tih način kao što je bio Uskokovićev duh iz koga je proistekla sva patnja pesnika koji se zarad lirske tuge koju smatra bogotvorom kome treba sve podrediti, govori i o nama provincijalcima, koji tradicionalna načela smatramo nepromenljivim zakonom kosmosa. Provicijalci kakve nam ova predstava slika žive i u prestonici, i našoj i svim prestonicama sveta. Svet koji se u ezgistenciji društva široko ubraja u građansku klasu. Na izuzetno kreativan način reditelja Aleksanda Saše Lukača, predstava nastala u vreme, koje sa ove tačke na kojoj smo sada možemo slobodno nazvati –boljim, iako pripada prošlosti, donela je našem pozorištu slavu i nagrade na festivalima. Tematika kojom se bavi nije, i dok idemo unazad umesto u korak sa svetom, ne može biti prevaziđena.

Da li ste ikada, posle predstave, poželeli da se poklonite ansamblu i ekipi koja je realizovala ideju autora, umesto da se oni poklone vama? U ovom slučaju, to bi svakako bilo zasluženo. Naše pozorište nema medijsku pažnju prestoničkih kritičara osim na festivalima. I uvek se na tim mestima govori o fenomenu užičkog pozorište koje opstaje uprkos skromnim finansijama i zapostavljenosti u marketinškoj i teatarskoj javnosti. Fenomen koji to svakako jeste, pogotovo kada se, kao u ovom slučaju pokolopi kvalitet nosilaca predstave s idejom reditelja. I uvek isto pitanje nakon ovakvih predstava–kako to da još uvek radimo iste stvari, da se ne menjamo kad imamo pred nama primer naše buduće sudbine?

M. Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107