markes

„To čudno biće, koje je govorilo da poseduje šifre za tumačenje Nostradamusa, bio je tmuran čovek, obavijen plaštom tuge, sa azijskim pogledom koji kao da je znao i stvari s one strane života. Nosio je veliki crni šešir, nalik na raširena krila gavrana, i prsluk od somota sa zelenom patinom vekova. Ali, i pored svoje velike mudrosti i tajanstvenosti koja ga je okruživala, imao je ljudsku težinu, neku sklonost za zemaljsko, zbog koje se zaplitao u najsitnije probleme svakidašnjeg života. Žalio se na staračke bolesti, patio je zbog sitnih novčanih neprilika i odavno prestao da se smeje jer mu je skorbut uništio zube.”

Ovim rečima, Gabrijel Garsija Markes je opisao Melkijadesa, vođu ciganskog plemena koje s vremena na vreme dolazi u Makondo, grad čija se stogodišnja sudbina opisuje u romanu „Sto godina samoće”. Melkijades je taj koji donosi sva čudesa novog sveta, nepoznatog jednoj izolovanoj zajednici duboko u šumi do koje samo Cigani tajanstvenim putevima, nepoznatim i stanovnicima Makonda zaglavljenim u jednom danu koji traje jedan vek, kao što je Markes doneo nama, življu jedne planete s koje uporno traži put do novih, svoja čudesna dela od „Očiju plavog psa”(1950) do zadnjeg dela „Sećanja na moje tužne kurve” (2004). U delima u kojima se mešaju magija i realan svet, Biblijska predanja i savremeni život, pripovedački poverljiv govor književnika tih i tužan, bajkoviti šapat i novinarska činjenica, uvek ubedljiv kao što su ubedljive priče iz detinjstva koje se slušaju otvorenih usta i sanjaju noću, kao i poverenje s kojim se  čitaju novinarski članci koji  otvaraju nove teme za diskusiju.

Tri dana nacionalne žalosti u Kolumbiji, povodom njegove smrti je način na koji mu njegovi zemljaci odaju počast, isto kao što ga je svet, 1982. nagradio Nobelovom nagradom za književnost, a Pablo Neruda dobivši to priznanje , 1971. izjavio da je srećan ali da G.G. Markes zaslužuje Nobela pre nego on.

Za Markesov život vezane su mnogobrojne legende i za života. Osim što je svoju  ženu Mercedes upoznao kada je imala 13 godina i da mu se devojčica već tada obavezala na vernost, čekajući da sazri za brak čitavih četrnaest godina (kao što je Aurelijano Buendija čekao godinama da Remedios Moskote odraste ne bi li se venčali), jedna od tvrdnji biografa jeste da je bio sin svoga dede i da ga je to saznanje nateralo da napiše „Pukovniku nema ko da piše”(1961). Na tim tvrdnjama o spoznaji svoga incestnog porekla, mnogi kritičari našli su izvor njegove lucidne genijalnosti u temama za svoja dela. Ne ulazeći u tačnost ove tvrdnje, istina je da je Markes bio izuzetno posvećen svom radu, čak je radeći na „Sto godina samoće”, ostao u sobi čitavih osamnaest meseci dok nije završio roman. Činjenica je i da se, po saznanju da je oboleo od raka limfnih žlezda(1999.), otišao na izolovano mesto, u kuću na obali i pisao svoj poslednji roman dok bolest nije posustala. Dve trećine svog života proveo je u siromaštvu i jedva sastavljajući kraj s krajem, radeći kao novinar (a da nikad nije napisao nijedan intervju, članak s pitanjima i odgovorima, radeći isključivo izveštaje), pišući pripovetke i romane, da bi tek pred kraj života osetio privilegije koje ima slavan i čitan pisac. Mnogo puta optuživan je da je komunista ali nikad nije to ni potvrdio niti porekao, tvrdio je da se bori  za jednakost svih ljudi, optužujući čak i socijalističke sisteme Latinske Amerike za produkciju neravnopravnosti. Bio je veliki prijatelj Fidela Kastra. Iako rođen u Kolumbiji, veći deo života proveo je van nje–jedan deo u Evropi a najviše u Meksiku, gde je i umro. Pored književnog rada velika ljubav bila mu je kinematografija koju je počeo da izučava u Rimu, 1955. Više puta je izričito odbio ponude da se bavi diplomatijom.

Uzimajući po parče sebe i svog životnog iskustva za svaki svoj književni rad, sam sebe je ispisao do smrti.

I ponovo citat iz „Sto godina samoće” i Melkijades, kao slika saznanja da je  Gabrijel Garsija Markes napustio ovaj svet i nade da to nije istina:

„Stvarno, upoznao je smrt, ali se povratio, jer nije mogao da podnosi samoću. Odbačen od svog plemena zbog vernosti životu, kažnjen gubitkom natprirodne moći, odlučio je da se skloni u ovaj kutak sveta koji smrt još nije otkrila i da se posveti radu u jednoj labaratoriji za dagerotipiju.”

M. Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107