Predstava Narodnog pozorišta Užice, „Spletka i ljubav” otvorila je festival Novi tvrđava teatar u Čortanovcima u subotu 5. jula. U društvu odabranih Narodnog pozorišta Subotica, rumunskog teatra Maska i Zagrebačkog kazališta mladih u novom ambijentu u Vili Stanković u Čortanovcima, pored svih problema oko organizacije ovog festivala, dešava se čudesni novi teatar, moderan pristup dramskom tekstu, kvalitetom potvrđenih pozorišnih reditelja novog doba: Nemanje Ranković, Borisa Liješevića, Andraša Urbana i teatra iz Bukurešta kome je ovakav pristup osnovna koncepcija.

Pozorišna kritika je nešto bez čega pozorište,  kao i svaka umetnost , ne može i ne bi trebalo da izostavi, jer, ukoliko je realna i objektivna pruža mogućnost samom pozorištu na ono na šta nas i pozoriše stimuliše: preispitivanje. Ovom prilikom prenosimo izvode iz prve kritike Festivala u Čortanovcima nakon predstave „Spletka i ljubav” objavljene 7.jula , Radio Beograd 2, Gorana Cvetkovića:

„Šiler– naš savremenik

Ponovo se pokazalo–nema mrtvih pisaca–postoje samo mrtva pozorišta! I, naravno–postoje živa pozorište, koja svakog pisca igraju kao savremenika–postavljaju njegova pitanja svom vremenu i na njih odgovaraju isto onako iskreno i odgovorno, precizno i jasno–kako je to i davno fizički umrli pisac radio, dok je pisao. Naravno–kada je reč o tako značajnom i velikom piscu, moćne zamisli i hrabrog stava, junaka u borbi za pravdu i slobodu, heroja u pobuni protiv eksploatacije i ugnjeavanja, protiv licemerja u društvenim odnosima, protiv bolesti društva velikih klasnih razlika–znači kad govorimo o velikom Šileru–onda je inspiracija za dobro pozorište i značajnu poruku savremenom svetu i veku , bliska i bogato ostvarljiva! Ozbiljan dramaturški rad iskusnog profesionalca Nebojše Romčević, omogućio je reditelju Nemanji Ranković i ansamblu Narodnog pozorišta Užice, da sastave jasnu, komunikativnu, preciznu, maštovitu i jezgrovitu predstavu, koja odlikava–preko Šilerovog šarolikog ogledala, sliženost i našeg društva  korupcije i prevara, političke farse, opasnosti od raspada i krvavog raspleta. Naravno–komad se zove Spletka i ljubav, tako da i o ljubavi ima mnogo toga u predstavi– o ljubavi velikih zanosa i na kraju, smrtnog tragičnog završetka, dostojnog tragedije Romea i Julije. Preplitanje i povezivanje te dve teme– lične, ljubavne i javne– političke, na fonu drastičnih potresa i protesta, koji izazovu neku od evropskih socijalnih revolucija–sve to stvara dobro proučenu, skladno složenu priču, koja jasno i glasno odgovara na Šilerove preokupacije, zadržava visok nivo estetike u dijalogu i mizanscenu, koncepciji likova i njihovoj čistoj interpretaciji , a istovremeno odzvanja pitanjima i odgovorima našeg društvenog i političkog trenutka.

Reditelj Nemanja Ranković rešio je da Romčevićevu verziju Šilerove Spletke i ljubavi odigra sa dosta širokom paletom stila. Njegov Predsednik–valjda nekakvog Gradskog veća ili šta–u izvođenju iskusnog i razigranog Slobodana Ljubičića– bahati je bonvivan, pun cinizma i prljavog humora, odvratnog i razmetljivog paradiranja snagom i uticajem, a istovremeno i kukavna slabotinja, iako bez morala–sasvim bez prave ljudske i političke snage. Njegovog sina – zaljubljenog  Ferdinanda , mladi Branislav Ljubičić, igra romantičarski ozbiljno i sa pravim Šilerovskim zanosom. Devojka u koju je zaljubljen i sa kojom Šekspirovski umire na kraju– Luiza, prikazana je kao razigrani devojčurak na pragu ljubavnog života, puna sreće i životne radosti, ali i porodične odgovornosti. Ivana Pavičevič Lazić  igra sasvim savremenu razumnu, iako zanesenu ljubavlju , devojku iz komšiluka–stavljenu pred krupne dileme sliženog i pokvarenog društva. Veoma uspešno je savladala sve probleme ogromnog raspona ovog lika–od naivne zaljubljenosti do tragičnog učešća u gadnoj prevari, pa sve do kobne smrti da bi ispunili zakletvu dužnosti. Odlično! U njenoj igri sažet je ceo kompeksni svet nastao radom pisaca Šilera i Romčevića, kao i reditelja Nemanje Rankovića– približiti se današnjoj devojci, ali nije ispustila moralne postulate romantične uzvišenosti. Veliki dvorski spletkaroš, inače i sam nesrećno i neostvareno zaljubljen u mladu lepoticu iz naroda, Luizu–Vurm, u tumačenju preciznog i okretnog, disciplinovanog i energičnog Vahidina Prelića, bio je veoma važna karika lanca prevare i zla. Prepoznali smo savremene mlade političare, koji cinično lažu po našim TV ekranima o potebi da se uradi ovo i da se promeni ono–samo da bi oni smestili svoje zadnjice u deblje  i dublje fotelje! Ovaj lik je potvrdio smisao i potrebu igranja ovog komada kao tumača i komentatora društvene prekse–što je najvažnije smisao javne umetnosti– živog pozorišta. Otac i majka nesrećne devojke – muzičar Miler– Momčilo Murić i gospođa Miler, Biljana Zdravković, jasno su pratili partituru složene igre propadanja pod veštim mahinacijama drske i neobuzdane vlasti. Maršal Dvora– što god to bilo– bonvivan i prevertit, vešto i ubedljivo je prikazan kao farsični klovn skorojevićke razuzdanosti. Nemanja Hadži Jovanović uneo je mnogo smisla za komično i sardonično u svoju ulogu. Mlada plemkinja, koja se zanela u flertovima sa ovim pa sa onim visokim dužnosnikom, zatrudnela pa pokušala da ih ucenjuje–propala na svim kolosecima, žalosno ali osvetnički, pobegla iz zemlje da preti opasnim povratkom– Ledi Milford, u tumačenju zanosne Andijane Simović– prava je slika propale egzistencije kratkotrajnih vladara i moćnika, koji ne sagledaju svoje stvarne granice delovanje. Njenu iskusnu družbenicu i savetnicu, diskreno i tačno odigrala je Biljana Prokić.

U izvanrednom prostoru neke čudne , dobro restaurirane tvrđave, u dvorištu protokolarne Vile Stanković u Čoranovcima, scenografija Marijane Zorzić Petrović– dva čudna objekta– između vešala i dvorskih portala– delovali su moćno, a volte, kule i stepenice, terasa i daleka pozadina vile tvrđave, odlično su podržavale savremenost političkih , ali tajanstvenih ljubavnih igara i tragedija. Muzika Miroljuba Aranđelovića Rasinskog, bogato je produbljivala dramatiku i opasnost igara pretnje, opasnosti i tragike, koje se igraju na ulicama u pobuni i u dvoru u intrigama . Kostimi Snežane Kovačević korespondirali su i sa likovima i sa temom, jasno i jednostavno–sasvim indikativno. Ferid Karajica je kao koreograf i autor scenskog pokreta, umnogome pomogao da se razigra mizanscen ove upečatljive i potrebne predstave.”

Mišljenje kritičara Gorana Cvetković je objektivan i lirski , u pisanu reč pretočen dramski komad  smo imali priliku da vidimo na sceni našeg ,Užičkog pozorišta . Deo teksta koji se odnosi na kritiku aktuelne vlasti i imena Radoslava Laleta Pavlovića okrivljenog za rasturanje prvobitnog festivala Tvrđava teatar i njegovo izmeštanje na novu lokaciju i pod novim imenom nećemo prenositi. Jednostavo, ova vlast je kao i svaka druga vlast, sa svim osobinama likova iz komada „Spletka i ljubav”. Tamo– Lale, ovde kod nas neki drugi poltronski  Lale iz lokalne vlasti koji smatra  da pozorište treba da postoji da bi zabavljalo narod, kao neka vrsta cirkusa s predstavama iskrpljenih štapom i kanapom, po mogućnosti trubačima i talambasima da bude primerenije folklornom ambijentu iz kog su naši gradski oci potekli i odakle ni za živu glavu neće mrdnuti . Za nešto ozbiljnije od crvene na trubi, nema se u budžetu…a svi koji na ovakva veselja ne idu smatrajući ih neprimerenim bar prosečnom intelektu ,  treba da budu kažnjeni (uskraćeni) za ono što svaka vlast koja se iole prepoznaje u ovakvim i sličnim komadima,  spusta na nivo „ filozofskih  lupetanja ”. Pored farse Kuku Todore pomenutoj  u  ovoj pozorišnoj  kritici  koju nismo preneli a koje je objavljena na nacionalnoj frekvenciji , kod nas , u našoj provinciji podobro se ukorenila i poenta priče o Carevom novom odelu.

M.Nikolić

Život Fride Kalo, poznate meksičke slikarke, podseća na nadrealističke filmove s kadrovima u kojima preovladava Dalijevska suicidnost bogova i rastakanje vremena. Rođena je u Kojoakanu, mestu u Meksiko Sitiju u kući koja je danas njen muzej , poznatoj kao „ Plava kuća”, pod imenom Magdalena Karmen Feida Kalo i Kalderon. Fridin otac Vilhem Kalo, jedan od prvih fotografa, takođe i slikar imao je velikog uticaja na njen životni put, budući da je odrastala posmatrajući fotografije i i stare dagerotipe koje je on i izrađivao i sakupljao. Sa šest godina razbolela se od dečije paralize i  posle više od pola godine provedenih u krevetu , Frida je stala na svoje noge, s tim što joj je jedna ostala slabije razvijena. Od ranog detinjstva, među zdravim vršnjacima, suočena s fizičkim nedostatkom, Frida je , pod uticajem oca koji ju je ohrabrivao u ubeđenju da je dovoljno vredna pred Bogom kao i ostala deca, i pri tome joj jedinoj u porodici sa šestoro dece pružio mogućnost za obrazovanje, izgradila svoj identitet nezavisne, samostalne i drske , provokativne ličnosti. Septembra 1925.g. , u svojoj osamnatestoj godini, vozeći se autobusom doživela je saobraćajnu nesreću, pri čemu joj je  šipka za držanje prošla od kičme do karličnog dela. Na ovom parčetu  metala, kao Isusa na krstu, prebacili su je u bolnicu ne dajući joj mnogo nade ni za život, a u kranjem i ako ostane živa na mogućnost da ikada više stane na noge. Izložena brojnim operacijama, ležanju u gipsanom koritu, učvršćivanju kičme korsetima i kaišima, Frida je za godinu dana uspela da prohoda.

Muke nesnosnih bolova, operacija, neizvesnosti i borbe između mogućnosti i želje za životom podržavao je njen inat i prkos, izvlačenja poslednjih atoma vere u sebe i bogove- kako hrišćanske tako i paganska božanstva Astečkog carstva koja su živela na teritoriji Meksika. U svom Intimnom dnevniku koji je kasnije vodila i koji je osnov za razumevanje Fridine ličnosti i umetnosti više puta svoju snagu poistovećuje s Astečkom boginjom Majke zemlje. U bolnici je i počela da slika, prvo da bi prekratila vreme, a kasnije da bi kroz slike, uglavnom autoportete po kojima je najpoznatija,  upoznala sebe, svoju  snagu i suštinu ,istu  prikazala na platnu i od iste uzela snagu za novu borbu. Jer, život Fride Kalo je bio jedino borba. Nedugo po izlasku iz bolnice, suočena s siromaštvom i potrebom da obezbedi svoju egzistenciju,ne znajući ništa drugo da radi osim da slika, Frida je odlučila da će joj to biti životni put. Na jednoj zabavi ,u svojoj dvadeset drugoj godini upoznaje tada već poznatog slikara Diega Riveru. Od njega je zatražila savete u vezi slikanja kao i ocenu vrednosti svoga rada. Dvadeset jednu godinu stariji slikar, prepoznao je „ono nešto” u njenim radovima i ohrabrio je da nastavi dalje. Njihovo poznanstvo krunisano je brakom 1929. g. Slikarski par koji su, zbog fizičkih razlika nazivali „Slon i golubica” a kasnije zbog neslaganja, ispada u javnosti , razlaza i ponovnog spajanja „Lepotica i zver” funkcionisao je kao sudar energija koje jedna s drugom ne može u istom prostoru bez eksplozija, ali odvojeno ne funkcionišu kao energije već kao čekanje na novi podsticaj. Jedno drugom su bili najveći i najodaniji kritičari iz kojih je prizilazio kvalitet, najveće inspiracije ali i najveći bol. Diego,po prirodi nestalan što se tiče braka i bračnih obaveza svoji ponašanjem, čak i vezom s Fridinom sestrom, prouzrokovao je kontrareakcije u Fridinom ponašanju izazivajući od nje sposobnost da uzvrati istom merom čak i sa pripadnicama istog pola. S druge strane, Fridin inat, prkos i osećaj slobode i nesputanosti u ponašanju i javnim nastupima, izazvan raskalašnim uživanjem u retkim trenucima kada nije trpela bolove , provokativan za tadašnji obrazac ponašanja , uvredljiv za salonsku inteligenciju bio je uvek novi okidač za dalja Diegova povređivanja.

Zajedno opredeljeni za Meksiko, čak dotle da je Frida falsifikovala svoj datum rođenja ne bi li se poklopio sa datumom otpočinjana Meksičke revolucije, 17. jula, u skladu sa tepmeramentom južnoamerikanaca i večitom opredeljenošću za slobodu,priklanjaju se komunističkom pokretu. Jedno vreme, u svom domu pružili su utočište i Lavu Trockom, prognanom iz Rusije, kome se u ovom periodu pripisuje i avantura s Fridom Kalo. Umetnost Fride Kalo obeležavaju shvatanja nadrealizma, mada se ona od te kvalifikacije ograđivala, pomalo licemerno, likujući na pozitivnim kritikama i ocenama njenih dela  vodećih evropskih nadrealista. Poznata je po autoporetetima( 55 dela) , po neprekidnom kopanju po sebi, svojoj unutrašnjosti, živim bojama i motivima Meksika, ne odvajajući se do kraja svog života od ljubavi prema snazi i lepoti svoje zemlje i svog naroda nastalog mešavinom izumiruće indijanske kulture i novog , katoličkog verovanja, a svo vreme, pod jačim ili slabijim uticajem SAD.

 Godine 1953. Frida Kalo je imala izložbu u Meksiko Sitiju na koju su je, ponovo posle jedne od operacija doneli učvršćenu u korset. Četiri pobačaja i nemogućnost da ima dece obeležili su njene slike i crteže s još surovijim temama, detaljima, simbolima. Nije želela da slika snove, sama je uvek insistirala i izjavljivala da je  potrebno slikati golu realnost– samo istinu. Putovala je u Evropu, a njeno prijateljstvo s Pablom Pikasom, naslovne strane vodećih evropskih časopisa,  živopisna odeća, karakterično pretpavanje nakitom, aktivan društveni život i drske izjave bili su jeda strana Fridinog života. Druga strana su večiti bolovi, po nekoliko sati dnevno visila je okačena naglavačke o gredu na plafonu radi jačanja kičme, jaki korseti, doze morfijuma i hašiša koje je sama sebi prepisivala radi ublažavanja bolova, alkohol, sklonost samoubistvu, i opet borba za život.  Godinu dana pre smrti (1954.) amputirana joj je noga do kolena. Njen Intimni dnevnik govori, između ostalog i  o bliskosti sa smrti, o prihvatanju smrti i bola kao nečega predodređenog, nužnog i suštinskog za nju kao Fridu Kalo , ličnost koja je obeležila meksičku i svetsku ne samo umetnost nego i istoriju. Od Fride Kalo i Diega Rivere zvanično i počinje samostalna i autohtona meksička slikarska škola. Tri godine nakon nje, umire i Diego Rivera i njegova poslednja želja je bila da se njegov posmrtni pepeo izmeša sa Fridinim u zajedničku urnu koja je i izložena u Muzeju Fride Kalo „Plava kuća”.

„Frida Kalo, kao baštinik evropske i meksičke kulture, shvatila je: jedno je imati lepo telo, a drugo je biti lepa. Ona je uspela da uspostavi distancu prema ružnom, samo da bi ga mogla sagledati, surovo ili bolno, otvorenih očiju, ne skrivajući svoju naklonost prema istini o sopstvenom biću, sopstvenom licu, sopstvenom telu–ne prema modernom modelu lepote.” (Karlos Fuentes).

M.Nikolić

U etno selu i muzeju na otvorenom „Terzića avlija” u subotu, 5. i nedelju 6. jula održava se 9. Sabor izvornog stvaralaštva matice i dijaspore. Učesnici sabora su: SKUD Afrika–Johanesburg, KUD Ohriđanka– Ohrid, KUD Sveti Sava–Zvornik, KUD Vuk Karadžić–Loznica, KUD Sevojno–Sevojno, Etno udruženje Zavičaj –Zlakusa.

Progama počinje u subotu 5. jula  svečanim defileom od 16, 15 u Sevojnu, a nastavlja se od 18,00 u Terzića avliji . Za nedelju 6. jula predviđeni programi počinju u 18, oo u Terzića aviliji.

Salvador Dali –Optičke iluzije

U vremenima kada politička ideologija, istorijski gledano, od renesanse  pa do danas, pokušava da nametne okvire uslovne slobode svakom građaninu ,iskrena i otvorena mišljena i stavovi iskazani kroz umetnost–književnost, pozorište, filmsku umetnost u novije vreme,  uvek su bili među prvima na udaru. Od odobravanja ili nametanja tema kroz materijalnu potporu do personalnog i prostornog rešavanja neodgovarajućeg ili nepodobnog sadržaja, uvek se dolazilo do toga da umetnost povuče najveću kaznu za neposlušnost koja se u krajnjem može uporediti s sokratovskom kaznom ispijanjem kukute ili monaštvom vodećih mislilaca i aktivista  u okviru propisane i odobrene  društvene misli. Novija srpska istorija je prepuna imena i događaja koji su crvenim mastilom bili prekriženi  u tekućim dnevnicima da bi se tek nakon pola veka pojavili u javnosti kao mučenici i nepravedno kažnjeni. Kad priznanje za doprinos stigne s zakašnjenjem , deo istorije je nepovratno izgubljen, pri tome se misli i na generaciju koja je za izvesna saznanja ostala uskraćena osim iščitavanja istih iz spomenara.

Ono što se proteklih meseci dešavalo oko priča o festivalu Tvđava teatar u Smederevu, jednim od značajnijih festivalskih dešavanja na polju pozorišne umetnosti u našoj zemlji, prekriveno je mutnim zavesama političkih i finansijskih događaja nalik na temu uvek aktuelnog dramskog komada o vlasti i umetnosti . O finansijama se do sada nije oglasila nijedna zvanična institucija niti lice kojima je to nadležnost. Tvđava teatar , transformisan u Novi Tvrđava teatar, svoje predstave izvešće daleko od Smedereva, u Čortanovcima, u dvorcu Vile Stanković od 5. do 9. jula . U Smederevu, odlukom Skupštine grada osnovan je  Teatar u tvrđavi ( 6–11. jul) , a na čelo festivala došao je dramski pisac Radoslav Lale Pavlović.

Izjave Vide Ognjenović , idejnog tvorca Tvrđava teatra govore o tome da se u pozadini svega kriju političke malverzacije a kroz njih i finansijske muke organizatora. Po pisanju smederevskog portala www. sdcafe, „Radoslav Lale Pavlović potvrđuje da je u čitavu priču ušao kao stranački kolega na poziv gradonačelnice Jasne Avramović ” i dalje se navodi njegova izjava:„Neka regulišu dugove, dobiće prostor koliko hoće i kada hoće”pri tome misleći na povratak starog, prvobitnog festivala na smederevsku tvrđavu. Očito da iz izjave gospodina Pavlovića finansijsko uslovljavanje prati prostornu egzistenciju prvobitnog smederevskog pozorišnog festivala.

S druge strane, posmatrajući program oba festivala , u Čortanovcima i u Smederevu uočljive su razlike u odabiru i učešću predstava. Uzimajući u obzir ograničena sredstva festivala u Čortanovcima na koja dolaze pozorišta  koja su pristale da igraju samo uz nadoknadu troškova prevoza  a sledstveno tome i verovatno  nemogućnost pozorišta koja ,s obzirom na renome festivala a  i ime i zasluge Vide Ognjenović za dramsku umetnost na ovim prostorima,  imala želju  da učestvuju, Novi Tvrđava teatar  nudi predstave iz zemlje i inostranstva  koje je kritika i publika tokom tek završene sezone visoko ocenila: Spletka i ljubav, Narodno pozorište Užice, tekst Fridrih Šiler, adaptacija Nebojša Romčević, režija Nemanja Ranković; Mirni dani u Miksing Partu, Zagrebačko kazalište mladih, tekst Erlend Lu, režija Boris Liješević; Park, Teatar „Maska” Bukurešt, Rumunija, tekt i režija Mihai  Malaimare; Koštana, Narodno pozorište Subotica, po tekstu Borisava Stanković, režija Andraš Urban.  Pokrovitelji ovog festivala su : Autonomna pokrajina Vojvodina– Pokrajinska Vlada, Opera& Theatre „Madlenijanum”, Beograd–Zemun, a žiri sačinjavaju: Aleksandar Milosavljević, Nataša Gvozdenović, Jugoslav Krajnov.

Festival Teatar u tvđavi otvara Teatar Maska iz Bukurešta sa predstavom Park  koji gostuje i u Čortanovcima, a učestvuju i Šabačko pozorište sa predstavom Postmoderni kabare dobrog vojnika Švejka , tekst i režija Aleksandar Lukač; koprodukcija Art tema i Kruševačkog pozorišta, Lepotica Linejna, tekst Martin Megdone, adaptacija i režija Miloša Jagodića; Narodno pozorište Niš, Mala, tekst Radoslav Lale Pavlović,režija Ivan Vuković; koprodukcija Kruševačkog pozorišta, Narodnog pozorišta Niš i Doma kulture „Vuk Karadžić” Loznica Devetstopetnaesta–tragedija jednog naroda, po romanu Branislava Nušića, adaptacija i dramatizacija Spasoje Ž.Milovanović, reditelj Milan Nešković. Stručni žiri festivala Teatar u tvrđavi čine : Nada Blam, dr Iva Draškić Vićanović, Branko Janković.

Festival na severu nudi atraktivne predstave savremenih rediteljskih i glumačkih ostvarenja, a festival na jugu je  tradicionalnije opredeljen, bar sudeći po naslovima. Budući da su predstave sa severnog festivala već u velikoj meri prošle ocene nekih od prethodnih festivala o njihovim sadržajima i umetničim dometima upoznati smo i iz medija. Južni  festival , bar po rečima Radoslava Laleta Pavlovića, je „drugačiji od mode koja je nastala da su svi festivali postali Bitefi i Parabitefi. Ovde će glumci pokazati glumačko umeće , neće visiti na sajlama, brijati se i farbati lica”, šta god to značilo po kriterijumima ovog dramskog umetnika, izgleda da  na prvo mesto po ovoj najavi  stavlja konzervativni pristup u tumačenju dramskog teksta.

Publika? Pa , ima mogućnost da bira- ili u razvijeni sever  ili nerazvijeni jug; ili pod pokroviteljstvo Vojvođanske vlade ili vodeće političke stranke; za moderni pristup pozorištu ili konzervativno tradicionalni; za slobodnu umetnost ili aktuelne nacionalne  proslave s temom  Branislava Nušića i Prvog svetskog rata. Jedino za šta nema pravo da se opredeli su konfikti , raskoli,  razdvajanja, nesloga…  , s tim se valjda i rađamo u ovoj zemlji. I bez obzira što je pozorište –pozorište, umetnost –umetnost i svako ima pravo da odabere ono što mu se dopada, sreća da svako od nas ima kičmu koja drži u jednom sklopu levu i desnu stranu tela da nam i to ne razdvoje. Ko je od ova dva festivala  u pravu i koja ideologija koju umetnost drži na lancu, e.. , to ćemo po običaju, čitati u nekoj budućoj istoriji iz spomenara.

M.Nikolić

U Gradskoj galeriji u utorak, 2. Jula otvorena izložba „Srednji ton – mezzotinto“ autorski projekat mr Željka Đurovića. Izložene grafike su osim Đurovića poptisali i Žarko Smiljanić, Mehmed Slezović, Snežana Petrović  i Ivan Miladinović.

Na otvaranju izložbe mr Obrad Jovanović naglasio je da je ova izložba veoma iščekivana i da se kroz nju mogu videti umetnici koji su telo i duša srpske grafike.

Kada pogledamo ove radove, mi u stvari vidimo šta je tajna svake umetnosti – zanat. Biće svake umetnosti je u zanatu. Mi živimo u vremenu anti umetnosti, svedoci smo vremena u kome se sve razbilo: atom, porodica, brak institucija države. Umetnik je osuđen na jedno samobivstvovanje, osuđen je kao svaki monah na jednu intimnu ispovest, i ovi radovi nam upravo to i pokazuju.

Mr Željko Đurović  je naveo da je ideja  izložbe  da se jedna skoro zaboravljena grafička tehnika kod nas predstavi javnosti i time „vrati u život“.

Mezzotinta je jedna magična tehnika, koja počinje od crne ploče a završava se savršenim otiskom. Ova tehnika se skoro i ne izučava na fakultetima, pa zbog  toga sve više pada u zaborav. U svetu tehnika je najviše zastupljena u Rusiji i Americi. Što se tiče same izložbe ona je projektnog oblika i zamišljena je da se 5 autora izlaže u 5 gradova sa 50 otisaka. Prva izložba je bila u Beogradu, druga je u Užicu a ostale tri su u Gragujevcu, Lazarevcu i Nišu.

Na pitanje kako povećati broj posetilaca kulturnih manifestacija uopšte, Đurović je odgovorio da je pored finansijskih problema koje imamo u zemlji, veliki problem internacionalizacija kulture gde uvodimo sve što dolazi sa Zapada bez obzira na kvalitet.

Na primer Kulturni centar Grada Beograda je nekada imala desetine hiljada posetilaca, a sada nema ni dve hiljade. Rukovodstvo Kulturnog centra je izbacilo potpuno klasičnu sliku i radi postavke isključivo animacije, videa ili neke druge kompjuterske  forme što se pokazalo da ne privlači dovoljno publiku. Kada budu ravnopravno živele klasične i moderne tehnike, tada možemo očekivati i povratak publike.

N.H

Na Gradskom trgu Požega koji svojim arhitektonskim rešenjem čini centar grada pravim centrom, bez obzira koliko grad  mali bio, u koji se slivaju i odakle počinju ulice koje se poput kraka morske zvezde šire dalje kroz urbani deo ovih dana postavljene su dve izložbe. Na prvoj, o kojoj smo pisali na našem portalu predstavljena je manifestacija ARLEMM, koja pored izložbe umetničke fotografije Tanje Draškić Savić uključuje i muziku koju posetioci sami mogu aktivirati svojim prisustvom na ovoj izložbi uz pomoć instalirane zvučne instalacije unutar same izložbe. Muzička instalacija se akivira u večernjim satima od 20 časova do 1 sat po ponoći, tako da je šetnja i boravak na ovom trgu koji je autorsko delo Dragane Stevanović i Olivera Stankovića, svojevrstan muzičko vizuelni doživljaj.

Da li ste skoro bili u večernjim satima na Gradskom trgu Požega? Uz kombinaciju fontane oko Trga upotpunjene raznobojnim svetlima koja menjaju boju, dodajte izložbu umetničke fotografije i klasičnu muziku…  Druga izložba koja je postavljena na Trgu je u sastavu ovogodišnjeg obeležavanja proslave završetka Prvog svetskog rata. Izložbu pod nazivom „ Tamo daleko i ovde..” Požeški kraj u prvom svetskom ratu koju je priredila Narodna biblioteka Požega, autora Jasne Đurić, višeg diplomiranog bibliotekara,  govori o učešću stanovnika Požege u Prvom svetskom ratu. Iz Zavičajnog fonda biblioteke korišćene su fotografije Branka Popovića, Stane Nikolić, Aleksandra Savića, Miloljuba Kaljevića, Nedeljka Ješića, Slavka Joksimovića, Dragojle Tošić, Vojislava Peruničića, Dušice Peruničić, Milosava Markovića, estetski uobličeni  izloženi panoi– kao zastave s faksimilima pisama, dopisa, izveštaja i utisaka govore na jedan izuzetno efektan način o delu istorije koji je surovo dotakao ne samo politiku nego i običnog čoveka, stradalnika u svakom ratu.

Dovoljno da pomislite da ste u šetnji u jednom od elitnih turističkih mesta negde u belom svetu, gde ljudi izlaze uveče da sede na klupama u centru, druže se, pričaju međusobno,  a pri tom imaju i utisak da su u svojevrsnom umetničkom amfiteatru– učesnici performansa za koje se u elitnim svetskim gradovima plaćaju ulaznice i satima čeka u redu. Umetnost na ovaj način nije odvojena od ljudi, zbog kojih u krajnjem i postoji. Briše se utisak granica, sofisticiranih tumačenja ili distanciranosti kako od svakodnevnog života tako i od prosečnog stanovnika koji zbog raznih razloga (od neinformisanosti do savremenih trendova života u kome je borba za golo preživljavanje jača od potreba za kulturom) sve manje posećuju kulturne manifestacije unutar zidova instituciija . Menadžeri i upravnici institucija kulture, pored nestašice sredstava za rad žale se i na slabu posećenost. Dva osnovna problema koja muče naše menadžere u kulturi. Na nestašicu para ne možemo da utičemo. Pitanje državne politike kojoj je sve bitnije od prosvećenosti i svesti članova zajednice koji u krajnjem i čine državu neodvajanjem i neulaganjem u kulturu i obrazovanje nema logičnog objašnjenja osim da valjda postoji potreba da kulturna svest i duh naroda izumre ili da se materijalnom diskriminacijom podrže programi koji grade temelje vodećih političkih ciljeva. Sve ovo vuče na gorka sećanja komunizma kada su se odobravale i podržavale jedino manifestacije i sadržaji koji su veličali pragmatičnu marksističku misao koja se sprovodila na teritoriji bivše SFRJ. Današnja ćutanja, nereagovanja i strah od reakcije vlasti od čije volje zavisi buđelar naših institucija kulture, a da pri tome, osim ministra koji je umetnik, po gradovima retko gde u opštinskim organima koji o tome odlučuju možete naći nekoga ko osim osnovnog obrazovanja na polju kulture ima i potrebu i želju kako za ličnim tako i kolektivnim kulturnim nadograđivanjem, a ostatak koji glasa o izdvajanjima sredstava  smatra kulturu i obrazovanje teretom na budžet  iz koga se u velikom broju slučajeva jednokratnim izdvajanjima ispravljaju jučerašnje greške i stvaraju predispozicije za nove po principu „drži vodu dok majstori ne odu”(prim .prev. dok sam ja na vlasti!). O ovom problemu svi znaju i svi ćute. Jednostavno, ako progovorite dolazite u situaciju da budete smenjeni, preraspodeljeni na drugo radno mesto, sankcionisani uskraćivanjem prava potpisa, odluka, bojkotovani i ne znam šta još ima od tih političkih smicalica koji u krajnjem vode ili u apoteku po bensendin ili na Zavod za zapošljavanje. Dakle, menadžment  kulture je prepušten sam sebi, svojoj dovitljivosti i snalažljivosti u orahovoj ljusci odobrenih sredstava.

Drugi problem– nedovoljna posećenost institucija kulture je još veća briga. Ulaznice za većinu kulturnih dešavanja nisu preskupe– ako se radi o pozorištu ili bioskopu kreću se od 200 do 300 dinara, a to je, i pored sve bede koja nas pritiska jednako boca Koka kole, grickalice ili kafa u kafiću na Trgu, ili su, kada je reč o izložbama– besplatne. Zašto publika ne dolazi ? Posmatrajući prethodnih pola godine publiku na izložbama u Gradskoj galeriji ili onima koje organizuje Narodni muzej, primećuje se da je to uvek ista grupa– novinari i zvanice koji pozivnice dobijaju na kućnu adresu ili mejlovima. Plakati kojima se građanstvo obaveštava o događaju uglavnom su zalepljeni na ulaznim vratima i retko– na nekom panou u gradu između umrlica, oglasa za izdavanje stanova s izreckanim brojevima telefona, i plakata o nastupima u klubovima, kafićima i kafanama u gradu. Ni po čemu se ne izdvajaju od ostalog šareniša, dakle– nevidljivi su!  Samim tim– nevidljiv je i događaj. Obavešenja u medijima su štura i svode se na iščitavanje plakata. Iz ličnog iskustva u ovom poslu u našem gradu, pored biblioteke, pozorišta i GKC, muka je doći i do informacija kad se šta dešava u gradu čak  i za te šture informacije. Mi smo već polako izgubili volju zajedno s ostalim građanstvom što se tiče Gradske galerije i Muzeja. Od početka rada portala, u avgustu prošle godine išli smo da se predstavimo u svim institucijama koje se bave kulturom u gradu, da ukažemo na postojanje i ponudimo mogućnosti da iste iskoriste  za obaveštavanje čitalaca o svojim aktivnostima. Od obećanja da će nas staviti na mejling listu do zahteva da pišemo zvaničan zahtev za dostupnošću informacija koja po pravilu treba da bude javna i bez zahteva (od kad je pristup informacijama o kulturnim dešavanjima dobio status vojne i državne tajne nikad mi nije bilo jasno) sve se svelo na naša usputna obaveštavanja na fejsbuk stranicama i izigravanje novinara istraživača o dešavanjima u Galeriji i Muzeju. Koliko god ljudi koji rade u tim institucijama bili predusretljivi i voljni da izađu u susret, ipak, naučeni smo na profesionalizam koji se tiče toga da svaka informacija za javnost treba i mora da bude zvanična a ne plod naših razgovora i ličnih poznanstava i simpatija sa kustosima i zaposlenima u ove dve institucije. Zbog neprofesionalnosti uprava ove dve institucije, na gubitku su građani od kojih kultura na ovaj način biva odvojena,  kao i kustosi i ljudi koji pripremaju izložbe na koje niko ne dolazi. Budući da smo mali medij, koji se finansira iz budžeta naših roditelja penzionera, uz pomoć  Tekstila koji plaća održavanje sajta, kao i odobrenih sto hiljada dinara od stane Grada Užica za godinu dana, za rad Udruženja koje stoji iza sajta ero.rs mogućnosti u odnosu na želje da imamo i štampano izdanje pored elektronskih (koji ostaje jedino želje) su nam skromne, ali pouzdano znamo da imamo čitalačku publiku ne samo u Užicu nego i šire. Dakle, ovo što radimo, radimo iz interesovanja i ljubavi prema umetnosti i trudimo se da damo svoj doprinos ovom gradu i ljudima koji u njemu žive.  Nakon skoro godinu dana rada (za mesec dana) možemo da kažemo da se umetnici i ljudi od kulture ne ustručavaju da nam daju izjave i intervjue, lično mi nije jasno kako postoji neko na čelu institucije ko ovakvu mogućnost (koja ne košta ništa) a doprinosi obaveštavanju javnosti ne ume, neće i ne želi da iskoristi.  Večeras je otvaranje izložbe Gradskoj galeriji za koju smo saznali slučajno, prolazeći pored vrata (a ako nas put sledeći put tamo ne nanese verovatno ni tu informaciju nećemo imati). Pitanje o kome raspravljamo svaki put kada se ovakve stvari dese jeste otići nepozvan i pisati o izložbi, promovisati na taj način Galeriju koja nas, kao i Muzej ignoriše zarad ljudi koje umetnost interesuje ili jednostavno raditi nešto drugo kad i ovako nemamo nikakve materijalne koristi od ovoga što radimo? S druge strane, ono što je bio i povod da sve ovo napišem pored obaveštenja o predivnim dešavanjima u susednom gradu koje oholo zovemo i selom, jeste jutrošnji mejl s obaveštenjem od KC Požega. Budući da rano ustajem, u 6. ujutro sam zatekla mejl s obeveštenjem KC Požega o detaljima izložbe koji su mi nedostajali,  s potpisom direktora mr Slađane Varagić Petrović. Da li je moguće da se institucija otvara ovako rano? Ne, mejl je poslat noćas u 11, 56! U dosadašnjom saradnji sa ovom institucijom, nije čudno ni da radi kao dragstor, jer sam u par navrata obaveštenja za najave dobijala i subotom i nedeljom, a poziv za na primer pozorišne predstve i rezervaciju mesta u prvim redovima zbog fotografija čak i SMS porukom. I kad god sam otišla u KC, bilo da su u pitanju izložbe, promocije, pozorišne predstve, filmske projekcije, prostori ove kulturne institucije bili su puni. Da, mali grad i jedina institucija, reći ćete. Ali, ako prilikom izlaska publike iz sale čujete iste te stanovnike malog grada koji međusobno komentarišu ono što su videli i čuli, onda je svakako u pitanju rezulat kontinuiranog  rada na približavanju tih sadržaja običnom čoveku, edukaciji stanovništva, njegovom upućivanju u tokove i sadržaje umetnosti i kulture. I publika nije uvek ista, jer, ako redovno dolazite na događaje onda ste nužno upućeni na lica koja stalno viđate, ali u ovom slučaju ne radi se samo o zvanicama nego i o onome što zovemo običnom, prosečnom građaninu. Sve čestitke KC Požega na približavanju i mogućnostima da se kultura učini svakodnevicom.

A što se našeg grada tiče, velika zahvalnost Pozorištu, Biblioteci, GKC na obaveštenjima i saradnji, i budući da ovaj tekst postavljam  bez odobrenja urednika–ce, s kojih se skida svaka odgovornost za gore rečeno, ako me nema u potpisu sledećih meseci znači da je neko iz gradskih vlasti intervenisao.

M. Nikolić