Predstava Narodnog pozorišta Užice, „Spletka i ljubav” otvorila je festival Novi tvrđava teatar u Čortanovcima u subotu 5. jula. U društvu odabranih Narodnog pozorišta Subotica, rumunskog teatra Maska i Zagrebačkog kazališta mladih u novom ambijentu u Vili Stanković u Čortanovcima, pored svih problema oko organizacije ovog festivala, dešava se čudesni novi teatar, moderan pristup dramskom tekstu, kvalitetom potvrđenih pozorišnih reditelja novog doba: Nemanje Ranković, Borisa Liješevića, Andraša Urbana i teatra iz Bukurešta kome je ovakav pristup osnovna koncepcija.

Pozorišna kritika je nešto bez čega pozorište,  kao i svaka umetnost , ne može i ne bi trebalo da izostavi, jer, ukoliko je realna i objektivna pruža mogućnost samom pozorištu na ono na šta nas i pozoriše stimuliše: preispitivanje. Ovom prilikom prenosimo izvode iz prve kritike Festivala u Čortanovcima nakon predstave „Spletka i ljubav” objavljene 7.jula , Radio Beograd 2, Gorana Cvetkovića:

„Šiler– naš savremenik

Ponovo se pokazalo–nema mrtvih pisaca–postoje samo mrtva pozorišta! I, naravno–postoje živa pozorište, koja svakog pisca igraju kao savremenika–postavljaju njegova pitanja svom vremenu i na njih odgovaraju isto onako iskreno i odgovorno, precizno i jasno–kako je to i davno fizički umrli pisac radio, dok je pisao. Naravno–kada je reč o tako značajnom i velikom piscu, moćne zamisli i hrabrog stava, junaka u borbi za pravdu i slobodu, heroja u pobuni protiv eksploatacije i ugnjeavanja, protiv licemerja u društvenim odnosima, protiv bolesti društva velikih klasnih razlika–znači kad govorimo o velikom Šileru–onda je inspiracija za dobro pozorište i značajnu poruku savremenom svetu i veku , bliska i bogato ostvarljiva! Ozbiljan dramaturški rad iskusnog profesionalca Nebojše Romčević, omogućio je reditelju Nemanji Ranković i ansamblu Narodnog pozorišta Užice, da sastave jasnu, komunikativnu, preciznu, maštovitu i jezgrovitu predstavu, koja odlikava–preko Šilerovog šarolikog ogledala, sliženost i našeg društva  korupcije i prevara, političke farse, opasnosti od raspada i krvavog raspleta. Naravno–komad se zove Spletka i ljubav, tako da i o ljubavi ima mnogo toga u predstavi– o ljubavi velikih zanosa i na kraju, smrtnog tragičnog završetka, dostojnog tragedije Romea i Julije. Preplitanje i povezivanje te dve teme– lične, ljubavne i javne– političke, na fonu drastičnih potresa i protesta, koji izazovu neku od evropskih socijalnih revolucija–sve to stvara dobro proučenu, skladno složenu priču, koja jasno i glasno odgovara na Šilerove preokupacije, zadržava visok nivo estetike u dijalogu i mizanscenu, koncepciji likova i njihovoj čistoj interpretaciji , a istovremeno odzvanja pitanjima i odgovorima našeg društvenog i političkog trenutka.

Reditelj Nemanja Ranković rešio je da Romčevićevu verziju Šilerove Spletke i ljubavi odigra sa dosta širokom paletom stila. Njegov Predsednik–valjda nekakvog Gradskog veća ili šta–u izvođenju iskusnog i razigranog Slobodana Ljubičića– bahati je bonvivan, pun cinizma i prljavog humora, odvratnog i razmetljivog paradiranja snagom i uticajem, a istovremeno i kukavna slabotinja, iako bez morala–sasvim bez prave ljudske i političke snage. Njegovog sina – zaljubljenog  Ferdinanda , mladi Branislav Ljubičić, igra romantičarski ozbiljno i sa pravim Šilerovskim zanosom. Devojka u koju je zaljubljen i sa kojom Šekspirovski umire na kraju– Luiza, prikazana je kao razigrani devojčurak na pragu ljubavnog života, puna sreće i životne radosti, ali i porodične odgovornosti. Ivana Pavičevič Lazić  igra sasvim savremenu razumnu, iako zanesenu ljubavlju , devojku iz komšiluka–stavljenu pred krupne dileme sliženog i pokvarenog društva. Veoma uspešno je savladala sve probleme ogromnog raspona ovog lika–od naivne zaljubljenosti do tragičnog učešća u gadnoj prevari, pa sve do kobne smrti da bi ispunili zakletvu dužnosti. Odlično! U njenoj igri sažet je ceo kompeksni svet nastao radom pisaca Šilera i Romčevića, kao i reditelja Nemanje Rankovića– približiti se današnjoj devojci, ali nije ispustila moralne postulate romantične uzvišenosti. Veliki dvorski spletkaroš, inače i sam nesrećno i neostvareno zaljubljen u mladu lepoticu iz naroda, Luizu–Vurm, u tumačenju preciznog i okretnog, disciplinovanog i energičnog Vahidina Prelića, bio je veoma važna karika lanca prevare i zla. Prepoznali smo savremene mlade političare, koji cinično lažu po našim TV ekranima o potebi da se uradi ovo i da se promeni ono–samo da bi oni smestili svoje zadnjice u deblje  i dublje fotelje! Ovaj lik je potvrdio smisao i potrebu igranja ovog komada kao tumača i komentatora društvene prekse–što je najvažnije smisao javne umetnosti– živog pozorišta. Otac i majka nesrećne devojke – muzičar Miler– Momčilo Murić i gospođa Miler, Biljana Zdravković, jasno su pratili partituru složene igre propadanja pod veštim mahinacijama drske i neobuzdane vlasti. Maršal Dvora– što god to bilo– bonvivan i prevertit, vešto i ubedljivo je prikazan kao farsični klovn skorojevićke razuzdanosti. Nemanja Hadži Jovanović uneo je mnogo smisla za komično i sardonično u svoju ulogu. Mlada plemkinja, koja se zanela u flertovima sa ovim pa sa onim visokim dužnosnikom, zatrudnela pa pokušala da ih ucenjuje–propala na svim kolosecima, žalosno ali osvetnički, pobegla iz zemlje da preti opasnim povratkom– Ledi Milford, u tumačenju zanosne Andijane Simović– prava je slika propale egzistencije kratkotrajnih vladara i moćnika, koji ne sagledaju svoje stvarne granice delovanje. Njenu iskusnu družbenicu i savetnicu, diskreno i tačno odigrala je Biljana Prokić.

U izvanrednom prostoru neke čudne , dobro restaurirane tvrđave, u dvorištu protokolarne Vile Stanković u Čoranovcima, scenografija Marijane Zorzić Petrović– dva čudna objekta– između vešala i dvorskih portala– delovali su moćno, a volte, kule i stepenice, terasa i daleka pozadina vile tvrđave, odlično su podržavale savremenost političkih , ali tajanstvenih ljubavnih igara i tragedija. Muzika Miroljuba Aranđelovića Rasinskog, bogato je produbljivala dramatiku i opasnost igara pretnje, opasnosti i tragike, koje se igraju na ulicama u pobuni i u dvoru u intrigama . Kostimi Snežane Kovačević korespondirali su i sa likovima i sa temom, jasno i jednostavno–sasvim indikativno. Ferid Karajica je kao koreograf i autor scenskog pokreta, umnogome pomogao da se razigra mizanscen ove upečatljive i potrebne predstave.”

Mišljenje kritičara Gorana Cvetković je objektivan i lirski , u pisanu reč pretočen dramski komad  smo imali priliku da vidimo na sceni našeg ,Užičkog pozorišta . Deo teksta koji se odnosi na kritiku aktuelne vlasti i imena Radoslava Laleta Pavlovića okrivljenog za rasturanje prvobitnog festivala Tvrđava teatar i njegovo izmeštanje na novu lokaciju i pod novim imenom nećemo prenositi. Jednostavo, ova vlast je kao i svaka druga vlast, sa svim osobinama likova iz komada „Spletka i ljubav”. Tamo– Lale, ovde kod nas neki drugi poltronski  Lale iz lokalne vlasti koji smatra  da pozorište treba da postoji da bi zabavljalo narod, kao neka vrsta cirkusa s predstavama iskrpljenih štapom i kanapom, po mogućnosti trubačima i talambasima da bude primerenije folklornom ambijentu iz kog su naši gradski oci potekli i odakle ni za živu glavu neće mrdnuti . Za nešto ozbiljnije od crvene na trubi, nema se u budžetu…a svi koji na ovakva veselja ne idu smatrajući ih neprimerenim bar prosečnom intelektu ,  treba da budu kažnjeni (uskraćeni) za ono što svaka vlast koja se iole prepoznaje u ovakvim i sličnim komadima,  spusta na nivo „ filozofskih  lupetanja ”. Pored farse Kuku Todore pomenutoj  u  ovoj pozorišnoj  kritici  koju nismo preneli a koje je objavljena na nacionalnoj frekvenciji , kod nas , u našoj provinciji podobro se ukorenila i poenta priče o Carevom novom odelu.

M.Nikolić