DSC_5097

Na Gradskom trgu Požega koji svojim arhitektonskim rešenjem čini centar grada pravim centrom, bez obzira koliko grad  mali bio, u koji se slivaju i odakle počinju ulice koje se poput kraka morske zvezde šire dalje kroz urbani deo ovih dana postavljene su dve izložbe. Na prvoj, o kojoj smo pisali na našem portalu predstavljena je manifestacija ARLEMM, koja pored izložbe umetničke fotografije Tanje Draškić Savić uključuje i muziku koju posetioci sami mogu aktivirati svojim prisustvom na ovoj izložbi uz pomoć instalirane zvučne instalacije unutar same izložbe. Muzička instalacija se akivira u večernjim satima od 20 časova do 1 sat po ponoći, tako da je šetnja i boravak na ovom trgu koji je autorsko delo Dragane Stevanović i Olivera Stankovića, svojevrstan muzičko vizuelni doživljaj.

DSC_4967

Da li ste skoro bili u večernjim satima na Gradskom trgu Požega? Uz kombinaciju fontane oko Trga upotpunjene raznobojnim svetlima koja menjaju boju, dodajte izložbu umetničke fotografije i klasičnu muziku…  Druga izložba koja je postavljena na Trgu je u sastavu ovogodišnjeg obeležavanja proslave završetka Prvog svetskog rata. Izložbu pod nazivom „ Tamo daleko i ovde..” Požeški kraj u prvom svetskom ratu koju je priredila Narodna biblioteka Požega, autora Jasne Đurić, višeg diplomiranog bibliotekara,  govori o učešću stanovnika Požege u Prvom svetskom ratu. Iz Zavičajnog fonda biblioteke korišćene su fotografije Branka Popovića, Stane Nikolić, Aleksandra Savića, Miloljuba Kaljevića, Nedeljka Ješića, Slavka Joksimovića, Dragojle Tošić, Vojislava Peruničića, Dušice Peruničić, Milosava Markovića, estetski uobličeni  izloženi panoi– kao zastave s faksimilima pisama, dopisa, izveštaja i utisaka govore na jedan izuzetno efektan način o delu istorije koji je surovo dotakao ne samo politiku nego i običnog čoveka, stradalnika u svakom ratu.

DSC_5066

DSC_5076

Dovoljno da pomislite da ste u šetnji u jednom od elitnih turističkih mesta negde u belom svetu, gde ljudi izlaze uveče da sede na klupama u centru, druže se, pričaju međusobno,  a pri tom imaju i utisak da su u svojevrsnom umetničkom amfiteatru– učesnici performansa za koje se u elitnim svetskim gradovima plaćaju ulaznice i satima čeka u redu. Umetnost na ovaj način nije odvojena od ljudi, zbog kojih u krajnjem i postoji. Briše se utisak granica, sofisticiranih tumačenja ili distanciranosti kako od svakodnevnog života tako i od prosečnog stanovnika koji zbog raznih razloga (od neinformisanosti do savremenih trendova života u kome je borba za golo preživljavanje jača od potreba za kulturom) sve manje posećuju kulturne manifestacije unutar zidova instituciija . Menadžeri i upravnici institucija kulture, pored nestašice sredstava za rad žale se i na slabu posećenost. Dva osnovna problema koja muče naše menadžere u kulturi. Na nestašicu para ne možemo da utičemo. Pitanje državne politike kojoj je sve bitnije od prosvećenosti i svesti članova zajednice koji u krajnjem i čine državu neodvajanjem i neulaganjem u kulturu i obrazovanje nema logičnog objašnjenja osim da valjda postoji potreba da kulturna svest i duh naroda izumre ili da se materijalnom diskriminacijom podrže programi koji grade temelje vodećih političkih ciljeva. Sve ovo vuče na gorka sećanja komunizma kada su se odobravale i podržavale jedino manifestacije i sadržaji koji su veličali pragmatičnu marksističku misao koja se sprovodila na teritoriji bivše SFRJ. Današnja ćutanja, nereagovanja i strah od reakcije vlasti od čije volje zavisi buđelar naših institucija kulture, a da pri tome, osim ministra koji je umetnik, po gradovima retko gde u opštinskim organima koji o tome odlučuju možete naći nekoga ko osim osnovnog obrazovanja na polju kulture ima i potrebu i želju kako za ličnim tako i kolektivnim kulturnim nadograđivanjem, a ostatak koji glasa o izdvajanjima sredstava  smatra kulturu i obrazovanje teretom na budžet  iz koga se u velikom broju slučajeva jednokratnim izdvajanjima ispravljaju jučerašnje greške i stvaraju predispozicije za nove po principu „drži vodu dok majstori ne odu”(prim .prev. dok sam ja na vlasti!). O ovom problemu svi znaju i svi ćute. Jednostavno, ako progovorite dolazite u situaciju da budete smenjeni, preraspodeljeni na drugo radno mesto, sankcionisani uskraćivanjem prava potpisa, odluka, bojkotovani i ne znam šta još ima od tih političkih smicalica koji u krajnjem vode ili u apoteku po bensendin ili na Zavod za zapošljavanje. Dakle, menadžment  kulture je prepušten sam sebi, svojoj dovitljivosti i snalažljivosti u orahovoj ljusci odobrenih sredstava.

Drugi problem– nedovoljna posećenost institucija kulture je još veća briga. Ulaznice za većinu kulturnih dešavanja nisu preskupe– ako se radi o pozorištu ili bioskopu kreću se od 200 do 300 dinara, a to je, i pored sve bede koja nas pritiska jednako boca Koka kole, grickalice ili kafa u kafiću na Trgu, ili su, kada je reč o izložbama– besplatne. Zašto publika ne dolazi ? Posmatrajući prethodnih pola godine publiku na izložbama u Gradskoj galeriji ili onima koje organizuje Narodni muzej, primećuje se da je to uvek ista grupa– novinari i zvanice koji pozivnice dobijaju na kućnu adresu ili mejlovima. Plakati kojima se građanstvo obaveštava o događaju uglavnom su zalepljeni na ulaznim vratima i retko– na nekom panou u gradu između umrlica, oglasa za izdavanje stanova s izreckanim brojevima telefona, i plakata o nastupima u klubovima, kafićima i kafanama u gradu. Ni po čemu se ne izdvajaju od ostalog šareniša, dakle– nevidljivi su!  Samim tim– nevidljiv je i događaj. Obavešenja u medijima su štura i svode se na iščitavanje plakata. Iz ličnog iskustva u ovom poslu u našem gradu, pored biblioteke, pozorišta i GKC, muka je doći i do informacija kad se šta dešava u gradu čak  i za te šture informacije. Mi smo već polako izgubili volju zajedno s ostalim građanstvom što se tiče Gradske galerije i Muzeja. Od početka rada portala, u avgustu prošle godine išli smo da se predstavimo u svim institucijama koje se bave kulturom u gradu, da ukažemo na postojanje i ponudimo mogućnosti da iste iskoriste  za obaveštavanje čitalaca o svojim aktivnostima. Od obećanja da će nas staviti na mejling listu do zahteva da pišemo zvaničan zahtev za dostupnošću informacija koja po pravilu treba da bude javna i bez zahteva (od kad je pristup informacijama o kulturnim dešavanjima dobio status vojne i državne tajne nikad mi nije bilo jasno) sve se svelo na naša usputna obaveštavanja na fejsbuk stranicama i izigravanje novinara istraživača o dešavanjima u Galeriji i Muzeju. Koliko god ljudi koji rade u tim institucijama bili predusretljivi i voljni da izađu u susret, ipak, naučeni smo na profesionalizam koji se tiče toga da svaka informacija za javnost treba i mora da bude zvanična a ne plod naših razgovora i ličnih poznanstava i simpatija sa kustosima i zaposlenima u ove dve institucije. Zbog neprofesionalnosti uprava ove dve institucije, na gubitku su građani od kojih kultura na ovaj način biva odvojena,  kao i kustosi i ljudi koji pripremaju izložbe na koje niko ne dolazi. Budući da smo mali medij, koji se finansira iz budžeta naših roditelja penzionera, uz pomoć  Tekstila koji plaća održavanje sajta, kao i odobrenih sto hiljada dinara od stane Grada Užica za godinu dana, za rad Udruženja koje stoji iza sajta ero.rs mogućnosti u odnosu na želje da imamo i štampano izdanje pored elektronskih (koji ostaje jedino želje) su nam skromne, ali pouzdano znamo da imamo čitalačku publiku ne samo u Užicu nego i šire. Dakle, ovo što radimo, radimo iz interesovanja i ljubavi prema umetnosti i trudimo se da damo svoj doprinos ovom gradu i ljudima koji u njemu žive.  Nakon skoro godinu dana rada (za mesec dana) možemo da kažemo da se umetnici i ljudi od kulture ne ustručavaju da nam daju izjave i intervjue, lično mi nije jasno kako postoji neko na čelu institucije ko ovakvu mogućnost (koja ne košta ništa) a doprinosi obaveštavanju javnosti ne ume, neće i ne želi da iskoristi.  Večeras je otvaranje izložbe Gradskoj galeriji za koju smo saznali slučajno, prolazeći pored vrata (a ako nas put sledeći put tamo ne nanese verovatno ni tu informaciju nećemo imati). Pitanje o kome raspravljamo svaki put kada se ovakve stvari dese jeste otići nepozvan i pisati o izložbi, promovisati na taj način Galeriju koja nas, kao i Muzej ignoriše zarad ljudi koje umetnost interesuje ili jednostavno raditi nešto drugo kad i ovako nemamo nikakve materijalne koristi od ovoga što radimo? S druge strane, ono što je bio i povod da sve ovo napišem pored obaveštenja o predivnim dešavanjima u susednom gradu koje oholo zovemo i selom, jeste jutrošnji mejl s obaveštenjem od KC Požega. Budući da rano ustajem, u 6. ujutro sam zatekla mejl s obeveštenjem KC Požega o detaljima izložbe koji su mi nedostajali,  s potpisom direktora mr Slađane Varagić Petrović. Da li je moguće da se institucija otvara ovako rano? Ne, mejl je poslat noćas u 11, 56! U dosadašnjom saradnji sa ovom institucijom, nije čudno ni da radi kao dragstor, jer sam u par navrata obaveštenja za najave dobijala i subotom i nedeljom, a poziv za na primer pozorišne predstve i rezervaciju mesta u prvim redovima zbog fotografija čak i SMS porukom. I kad god sam otišla u KC, bilo da su u pitanju izložbe, promocije, pozorišne predstve, filmske projekcije, prostori ove kulturne institucije bili su puni. Da, mali grad i jedina institucija, reći ćete. Ali, ako prilikom izlaska publike iz sale čujete iste te stanovnike malog grada koji međusobno komentarišu ono što su videli i čuli, onda je svakako u pitanju rezulat kontinuiranog  rada na približavanju tih sadržaja običnom čoveku, edukaciji stanovništva, njegovom upućivanju u tokove i sadržaje umetnosti i kulture. I publika nije uvek ista, jer, ako redovno dolazite na događaje onda ste nužno upućeni na lica koja stalno viđate, ali u ovom slučaju ne radi se samo o zvanicama nego i o onome što zovemo običnom, prosečnom građaninu. Sve čestitke KC Požega na približavanju i mogućnostima da se kultura učini svakodnevicom.

DSC_5057

A što se našeg grada tiče, velika zahvalnost Pozorištu, Biblioteci, GKC na obaveštenjima i saradnji, i budući da ovaj tekst postavljam  bez odobrenja urednika–ce, s kojih se skida svaka odgovornost za gore rečeno, ako me nema u potpisu sledećih meseci znači da je neko iz gradskih vlasti intervenisao.

M. Nikolić

 

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107