Čoveka koji jednako uspešno svira petnaest instrumenata i to birajući ih u toku koncerta kao što biramo vrste čokolade na polici u supermarketu ne možete da ne posmatrate s strahopoštovanjem. Pa niko od nas u jednom momentu ne zna šta mu tog trenutka baš prija i šta bi stvarno voleo, a on nas čašćava i čašćava muzikom ..i sa svakom promenom melodije i instrumenta pomislite da je to upravo ono što vam treba i što želite. Šta pitati čoveka koji je nakon godinu dana sviranja saksofona otišao u Amsterdam bez stipendije, bez finansijske podrške roditelja koji nisu toliko bogati, u vreme kada je za Srbe i turistička viza bila dobitak na lutriji, završio konzervatorijum i magistrirao saksofon i pri tome na magistarski rad dobio izuzetno vrednu nagradu u Holandiji? Pitati o upornosti i ljubavi kada i sam o tim danima kaže: „verujte, ništa nije bilo logično. Nije bilo meseca kada se nešto nije desilo što bi mi dalo opravdanje da pomislim– e sad je dosta, probao sam, pokušao, dao sve od sebe..ali , ne ide! Odustajem i vraćam se kući..Ali, ljubav prema muzici, želja da naučim ..bili su preveliki i to mi je dalo snage da sve izdržim!”. Pitati o strpljenju i izdržljivosti nakon duže od sat i po koncerta na ostrvu Uski Vir na Rzavu u okviru ARLEMM–a, dugog bisa na kome je publika tražila „nešto ludo i brzo”, fotografisanja s više od pedeset ljudi a da pri tome s svakim razmeni po neku rečenicu, dosetku, lepu reč, ..izjave za različite medije, pa tek  onda ovaj intervju (nakon čega je oko 3 ujutro seo na bicikl, koji se ne znam odakle tu našao, i s gitarom i još nekim instrumentima na leđima uputio u hotel)? Šta god da se smisli za pitanje, Slobodan Trkulja je jednostavan u odgovorima, jednostavan jer je siguran u ono što radi i siguran u kvalitet muzike  koju on predstavlja i za čiju veću zastupljenost se bori.

U svojim nastupima koristite različite instrumente, evo videli smo na ovom koncertu, jednostavno ih poređate i onda ih birate po nekom svom opredeljenju. Kako se opredeljujete?

—Različiti instrumenti su za mene kao zvučna paleta boja. To su moje zvučne boje koje volim da koristim u zavisnosti od momenta, od inspiracije tog trenutka..Biram instrumetn i pravim melodiju koja mislim da tom trenutku i odgovara. Ovo što govorim odnosi se na moj solo nastup, no kada su u pitanju nastupi sa Balkanopolisom , uopšte studijski rad, onda je to potpuno drugačije . Svaki instrument ima neku svoju emociju, svoju boju i trudim se da , s obzirom na to i aktuelni način sviranja i prosto–mesta gde se svira, atmosfere i svega drugog što opredeljuje muziku , tu emociju uklopim u muziku koja nastaje.

U solo nastupima ste prilično slobodni i skloni improvizacijama, kao da za Vas granice i pravila ne važe?

—Sloboda jednostavno nema granice. Evo, večeras su 3 ili 4 kompozicije nastale na licu mesta, prosto– ambijent me je inspirisao. Nekako sam imao potrebu da se igram s muzikom , da sebe stavim u situaciju da „moram da se snađem”, da započnem nešto a da pri tome ne znam šta će se desiti i kako će se završiti, ili da idem korak po korak.  U jednom trenutku čovek nekako dođe do te jedne spontane , energične, lepe i emotivne muzike koja je osveženje i za mene i za ljude koji je slušaju. Ja volim da pesma ima svoj tok i trudim se da stvaram na način da tok stvaranja ne bude prekinut, to mi je najvažnije. Šta se ostalo dešava, potpuno je slobodno..to je kao belo platno kad slikate i sve zavisi od vaše inspiracije : da li imate viziju slike koju želite da naslikate , da li želite da radite nešto što ste već radili i na način na koji ste već radili ili prosto– samo krenete…

Krenuli ste od KUD Sonja Marinković iz Novog Sada, pa evo i danas ne raskidate s tradicionalnom muzikom i instrumentima. Bili ste jedan od najmlađih gajdaša i to životnom dobu kada se obično sluša pop ili rok ili neka druga muzika. Šta sta Vi našli magično u gajdama i u našoj tradicionalnoj muzici?

–    Počeo sam da sviram sa 11. godina i u to vreme , 1988. u KUD–u sam svirao samo klarinet. Ponekad sam svirao i frulu, neko kolo na primer, ali sam bio uporan da je moj instrument prvenstveno– klarinet …I onda su Milorad Lonić i Ivan Sabo doneli gajde i  tu su me „razbili”. Tu su me „navukli” za čitav život , ali jednostavno ne umem da objasnim kako se to desilo. To vam je kad nađete u nečemu „nešto” što je „vaše” lično, susretnete se s nečim što je deo vašeg karaktera , ličnosti..Nikada pre toga nisam držao gajde u ruci, ali ih nikad više nisam ni ispustao iz ruku. Išlo je dotle, da kada smo išli na turneju bude i onoga: „evo ga onaj mali opet svira! Opet ne možemo da spavamo…”. Od prvog dana sam ih zavoleo i čini mi se, što sam stariji, sve više ih volim . Tako je i sa tradicionalnom muzikom. Drago mi je da sam uspeo da izbegnem sve one zamke koje se kod nas dešavaju u poslednje vreme. Pri tome mislim na momenat kada se tradicionalna muzika nazvala „etno” ili „moderna”. Šta znači to „moderna”? Kao,.. moderna je sad, pa za godinu, dve će izaći iz mode?! Ili etno? Etno je grčka reč za narod, folk –nemačka reč za narod…Trebalo bi da uvedemo i kinesku i francusku reč za narod, da bi na kraju došli do toga da koristimo našu reč za tradicionalnu muziku. Kada kažeš tradicija onda to podrazumeva i drugi prilaz celoj stvari. Tradicijom ne možeš da se baviš tek tako. Tradicija je viševekovna tvorevina, deo istorijskog i duhovnog bića jednog naroda. Prvo, moraš imati jednu dozu poštovanja i odgovornosti prema tome. Mnogo je lakše reći –etno i onda ne snosiš nikakvu odgovornost za ono što radiš, dovoljno je napraviti neku melodiju na osnovu toga što si jednom u životu čuo nešto što se izvodi na fruli li neke gajde…Čitava istorija jednog naroda je ispričana kroz muziku, i ako mi, sada i ovde, prekinemo taj lanac , taj istorijski niz, to je nešto najstrašnije što može da se desi. Ako dozvolimo da budemo ta najslabija karika koja je stala ili posustala i nije dalje prenela niti stvorila nešto što će se nekada uvrstiti u tradiciju, to je ravno katastrofi.

Ovo što Vi radite to je oblikovanje nečega potpuno novog na korenima naše tradicije

—Nedavno sam imao jako zanimljiv razgovor sa irskim konzulom koji je potvrdio sve ono o čemu ja razmišljam i čemu težim. Pričali smo o tradicionalnoj irskoj muzici, o chieftains–u koji je suština irske tradicionalne muzike kakva se svira zadnjih četrdeset godina, i onda se pojavljuje spouks ,koji donose nešto novo, grubo rečeno  donelu su modernizaciju , korak dalje , neke nove ideje..Vi sada imate irsku– keltsku muziku koja je potpuno sveža, nova ali u isto vreme i tradicionalna. Ja već sedamnaest godina govorim–savremena tradicija. Tradicija, ali na savremen način! Ne izgubiti je ali joj prići na neki drugačiji način, koristiti nove instrumenta, razviti sve po malo..Žanr u kome će se kretati nije bitan, da li je to džez, pop, rok.. Naša  tradicija je  toliko bogata da bi bilo greh ne razvijati je , ne raditi s njom nešto dalje i dublje od onoga na šta smo navikli i šta se pod tim podrazumeva. Naravno, pre toga, morate vladati instrumentima– kaval, gajde, frula…Trudim se da gajde, na primer, sviram na što više različitih načina, da vidimo šta sve može da se desi..Pre mesec dana , na EXIT–u , svirao sam elektro–gajde, i …sad ćete vi da me pitate– šta su elektro gajde?!

Šta su elektro– gajde?

–To su iste one moje gajde koje sviram, ali sam s njima uradio nešto što i Džimi Hendrix sa gitarom, povezao sam na distorziju i vap pedalu i taj instrument zvuči isto kao električna gitara. Jednostavno , s njima možete da svirate potpuno iste pesme koje je Hendrix svirao na gitari ili isti solo koje je Radoslav Mihalović Točak svirao. S ovim smo otvorili apsolutno  novo poglavlje, sveže i drugačije i nešto što će sigurno biti prisutno na koncertu koji planiramo 7. decembra u „Areni”. Imam potrebu da s tradicijom radim puno toga i da kroz moj rad ljudi upoznaju tradiciju onakvu kakva je bila, kakva je sada ali i da pokažem kakva može da bude, da otvorim neke nove puteve i nove načine tumačenja i viđenja.

Jedan ste od retkih izvođača koji  je , govorimo o vrsti muzike, uspeo da zadobije jednaku pažnju kod mladih kao i savremena muzička opredeljenja. Kako se zadobija pažnja urbanog mladog čoveka?

—Ne možete mladim ljudima da pričate o nekom dedi koji svira neke raštimovane gajde negde na planini, da im pustite terenski snimak i kažete–eto to su gajde..Mlad čovek to ne razume jer tu nema ništa skladno, harmonično…Uostalom u vremenu mobilnih telefona, fejsbuka,instagrama, twitera, kod njih taj deda s gajdama na polju „ne radi”, tako nešto njih ne može da zainteresuje. Ali čovek s ludom frizurom, elektro gajde, pa čak i rok bend..to je već druga priča. Govorim o Balkanopolisu, grupi koja je do sada prošla nekoliko faza, uključujući i džez, koja iza sebe ima sedamnaest godina rada i to dosta kvalietnog i uspešnog rada..Mladom čoveku i kao pojedinac i kao bend morate prići na način koji on razume. Njegov mozak je sa svih strana bombardovan različitim informacijama i slikama koje mu odvlače pažnju od suštine stvari. Vi , na isti način morate biti interesantni ali ga privući nekom suštinom. A suština je snaga koju muzika ima. Mi smo pričali, govorim o Balkanopolisu, sa ljudima koji su nas slušali na koncertu i došlo se do toga da ti ljudi osećaju potpuno isto što osećamo i mi na sceni, tu radost, tu ljubav…U muzici nema laži, nema maski..Sve se vidi: i kad foliraš, i kad radiš to zbog para, ako je to zbog slave ili popularnosti, ili da bi zavodio devojke …Toga sam apsolutno svestan i uvek stražarim –da ništa ne stane između mene i muzike, da nema tih drugih elemenata . Dokle god je tako, da muzika jeste samo istina i ljubav, ona će i u starim i u mladim buditi one emocije koje treba da budi. Tek u tome muzika ima svoju pravu svrhu i opravdava svoje postojanje a naravno i moje bavljenje njom.

Glas je u našoj tradicionalnoj muzici jako bitan, čak i vrsta instrumenta a Vi ga koristite u svekolikom bogatstvu. Kad nastupate u inostranstvu, kakve su  reakcije publike?

—Prihvatanje toga da je glas jedna vrsta instrumenta na zapadu nije nikakav problem, čak šta više— olakšava razumevanje emocije..Uzmite na primer, Cezare Evon (Cesari Evone), da li razumete šta ona peva? Ne? Ali razumete njenu muziku i u tome uživate..Glas je najsavršeniji instrument ..Moj stil pevanja nije potpuno tradicionalan, isto je kao i sa instrumentima– samo se oslanjam na tradiciju. Trudim se da imam taj tradicionalni zvuk ali ja sam ličnost koja ima poprilično široka shvatanja slobode kada je muzika u pitanju i volim te mogućnosti koje sloboda pruža..Mislim da u toj slobodi, u stvari i leži lepota muzike, jer muzika je prosto– momenat, trenutak u vremenu. I dok ovo pričamo, taj trenutak je već prošlost..i već se sad  dešava prošlost..Tako i muzika, dok je ostetite– ona već prolazi, ali ostavlja trag u vama . Ostavlja trag u onome ko je stvara isto i u onome ko je sluša. Zato mi je bitno i kojim se vrstama muzike izlažem.

Kako odaberete kojoj vrsti muzike se Vi  izlažete budući da stvarate gotovo sve vrste muzike?

—Ne mogu da slušam ovu muziku , takozvanu folk, te „grandovce” jer to nema veze s muzikom. I nemam problem da to kažem. Jer to što oni nazivaju muzikom je samo kič, šund, neiskreno, neharmonično, grozno…a pre svega je jako destruktivno i agresivno. Ako slušate destruktivnu muziku i sami ćete takvi postati. Naučno je dokazano: kada deci u prenatalnom periodu pustate skladnu, harmoničnu muziku , to dete će se bolje razvijati, stimulišu se kognitivni procesi, razvija se kreativnost kod deteta, provećava se broj sinapsi u mozgu a broj sinapsi direktno utiče na iteligenciju. Znači, muzika čini ljude boljim. Rađen je i zanimljiv eksperiment s vodom- voda se izlagala određenoj muzici i onda zamrzavala. Voda koja je bila izložena skladnoj muzici u smrznutom stanju imala je oblik savršenih, pravilnih kristala, za razliku od deformisanih kristala koji su se dobili kad je voda bila izlagana destruktivnoj muzici. Sad zamislite– ljudsko telo je 70% voda, pa šta mi onda to radimo sami sebi. S muzikom je isto kao sa hranom, ne birate nikad smeće da jedete, već pazite šta ćete staviti u sebe.  Bez obzira na žanrove, muzika koja oplemenjuje mora biti deo vašeg izbora, nešto harmonično, melodično i skladno. I sam se trudim da takvu muziku stvaram, jer ako ja jedno pričam i slušam i tome težim , sigurno neću nečim drugim, neiskrenim i„ pokvarenim” bombardovati i gušiti publiku. Poštovanje i poštenje pre svega pa i u muzici!

M.Nikolić

Manifestacija „Ohridsko leto” od  osnivanja 1961. , imala je priliku da ugosti brojne poznate ličnosti iz sveta umetnosti , da im omogući da svojim nastupima obogate umetničke doživljaje publike kao i da nastave sa izgradnjom kulturne baštine Balkana. Ove godine, na 54– ti rođendan na festivalu , između ostalih, ocenjen  kao jedan od najuzbudljivijih muzičkih događaja na Ohridu,  nastupio je  i naš čuveni violinista Jovan Kolundžija sa Gudačima Svetog Đorđa. U ambijentu crkve sv. Sofije, 09. avgusta  maestro Kolundžija , uz  pratnju Gudača, izveo je   delo Johana Sebastijana Baha– Koncert za violinu i orkestar u E–duru.

Iste večeri, Gudači svetog Đorđa nastupili su  kao pratnja našem istaknutom tenoru Zoranu Todoroviću koji je program upotpunio arijama iz velikih opera  Đakoma  Pučinija ,  Đuzepe Verdija i Frančeska P. Tostija.

Nakon ARLEMM–a i  Ohridskog leta,kako je najavio Centar za lepe umetnosti Guarnerius,  maestro Jovan Kolundžija nastupiće kao počasni gost festivala Musica Vila de Llivia u Barseloni, 21.avgusta. Njegov nastup upopuniće orkestar UNESCO–a pod dirigentskom palicom Gonsala Komeljasa.

M.Nikolić