Milioni ljudi širom sveta poseduju violine, sviraju iste, ceo svoj život posvete muzici, no mali broj njih u svoj toj muzici nađe onu tanku nit kojom je vezana za bezvremenu emociju,vaseljensku misao o svrsi postojanja, i interpetira na takav način da i nas u toku koncerta učini jedinstvenim i vrednim univerzalnosti koju muzika kao umetnost poseduje. Jovan Kolundžija, violinskim iterpretacijama povezao je ceo svet u jedno muzičko tkanje u kome je posebna čast i privilegija biti publika, jer posle koncerta nikad niste ista osoba koja je došla da čuje i uživa. Na svoj violini „pietro guarneri” iz 1754.g. , učiniće ne samo da čovek oseti uživanje u muzici već i rađanje novih emocija, nadogradnju i stvaranje onog finog , neopipljivog i neopisivog sloja radosti zemaljskog života u konfrontacija s nebeskim zakonima koji nas čini jednakim bogovima.
Kad govorimo o muzici govorimo o emocijama. Pitanje odnosa jednog i drugog je večito pitanje o prvenstvu nastanka- kokoška ili jaje? Možda ste Vi uspeli da nađete odgovor?
—Iz emocije je nastala potreba za muzikom. Pretpostavljam da to tako treba da ide. Onda se iz tog susreta muzika i emocija druže do današnjih dana a i trebalo bi da se nastave družiti do večnosti. Jedno od drugog ne može da se odvoji mada bi bilo jako zanimljivo znati da li postoji trenutak kad jedno ili drugo uopšte ima vremenski trenutak ispred … Muzika bez emocija ne može da postoji jer onda ona ruši samu sebe, a emocija zahteva jednu umetnost koja će je na najbolji način, ne– objasniti, nego– istražiti. To je jedno nadopunjavanje iz neophodnosti i odnos to dvoje je jedna iskonska potreba. Verujem da taj odnos nije nastao iz napora nego da se jednostavno rodio jer je tako… , neobjašnjivo je, ali–moralo biti!
Iz istorije muzike poznati su stvaraoci, od kojih se kao fenomen izdvaja Betoven, koji su i pored oštećenja sluha stvarali muziku koju nisu mogli da čuju. Šta je to što veliki interpretator ima u sebi– koja sposobnost da bi nam muziku poznatih kompozitora učinio jedinstvenim doživljajem?
—Mislim da čovek mora da se rodi sa jednom dozom sezibiliteta koji će mu pomagati u dešifrovanju muzike. Svi pojmovi u knjigama, profesori, muzikološka nauka ne mogu naći reči da se objasni sve ono što vi intuitivno i kroz talenat koji imate možete da u stvari– dešifrujete partituru. Svaki autor pripada nekoj stilskoj epohi , to se uči u školama i zna se kako se interpretira barok, kako romantizam itd. Onda, i razni autori imaju svoje specifične odrednice tako da se i to uči. Ono drugo što ne može da se nauči i što je Bogom dato —ili imate ili nemate i u s tim darom vi prepoznajete ono što u partituri , makar pisalo sa hiljadu reči, ne može da se objasni. Znanje, tehnika i partitura su samo smernice koje treba da dovedu do toga da vi osetite šta je autor nameravao da ispriča. Naravno, u ovom prepoznavanju svaki od velikih interpretatora to vidi drugačije – svi su ostavili neki trag svojim izvođenjem ali su se i dosta razlikovali. Postoji ta tolerancija shvatanja u doživljaju a doživljaj mora da bude jak. Kao intepretator morate da se nametnete, da razbijete predrasude kod tog živog čina– koncerta i da zadobijete pobliku. Sve to ide u krug i sve to treba znati.
Različite interpetacije jedne iste partiture su ono što vas– izvođače, čini specifičnim i prepoznatljivim, tako da ste u nekom smislu i autori jer izvođenjem nadograđujete kompozitore. Do koje granice može da postoji autorstvo u interpetaciji?
— Bez obzira što postoji jedna ista partitura ona može različitim senizbilitetima predstavljena na više različitih načina i da svaki od njih bude dobar i jednako zanimljiv, ali sve ovo što pričamo kreće se u granicama neke mere. Čim se pređe granica to se oseti. Svaki od velikih violinista koja ja obožavam od Šeringa , Menuhina i mnogo drugih, svaki od njih je antipod jedan drugome– strahovito mnogo se razlikuju ali niko od njih nema neke stilske izlete koje delo ne podnosi. Imate fantastične muzičare jako različite interpetacije ali je to opet sve u nekim okvirima koje delo dozvoljava. Suština svega je mera i tu ličnu meru koja je pre svega stvar unutrašnjeg osećaja ja ne umem i ne mogu da objasnim. Jednostavno je to nekakav unutrašnji doživljaj granica koje jedno delo dozvoljava.
Bavljenje bilo kojom umetnošću podrazumeva i određenu dozu onoga što se zove osamljenost. U kom stepenu nedostatak socijalne dimenzije može biti kompenzovan emocijama koje pruža umetnost?
— Tu imamo različitih ljudi. Postoji puno primera da se može egzistirati na oba fronta– da budete potpuno prisutni u javnosti, društvu, okruženju,ljudima..da tražite od njih „ obožavanje” odnosno pažnju koju dobijate i da je jednako i pružate. Međutim uvek morate da nađete nekoliko sati za vežbanje da biste ostali u formi. Ako niste u formi ništa vam ne vredi ni senzibilitet ni talenat a svakodnevno vežbanje omogućava da tehnika bude pravo pomoćno sredstvo a ne da vas muči. Muzika je ono što ne zna svako ali joj svako prilazi. To je emocija nekog dela i svako je uzima i daje joj se koliko može i to je to. Moj put je nešto drugačiji. Ja samoću izuzetno volim, radim i vežbam svakodnevno..Ne volim ni intervjue jer ne vidim razlog zašto bih nešto pričao ako ljudi znaju i prepoznaju ono što sviram.
Tolika posvećenost nečemu se obično klasifikuje i kao egoizam ili već egocentrizam ako ste opredeljenji za scenu i javni nastup. Kako se živi s tim?
—Kad uđete u ovaj proces, u bavljenje muzikom, od malih nogu onda ste njen rob i jedino što vam je preostalo je da nađete način da se što bolje izrazite i da dostignete neke zadatke koje postavljate ispred sebe, neke fantastične intepretacije koje ste čuli i kojima hoćete da priđete što bliže jer znate da to možete. Ja osećam da mogu strahovito mnogo, iznutra osećam,ali ne uspeva mi to baš uvek. Uspeva mi s vremena na vreme, a voleo bih da to bude češće. To ja iznutra znam i malo ko to može da primeti. Kad razgovaram s ljudima na tu temu gledaju me u čudu, ali to su valjda nekakve delikatne finese koje su u vama samima i koji sami savladavate i koje bi, verovatno mogao da primeti jedino neko ko ima izuzetno jaku intuiciju da vas čita kao knjigu. Ima i stvari koje su lake i rešive i kada s velikim zadovoljstvom učestvujem u kreiranju – sviranju koncerta. Onda, nekada mi se ne svira jer osećam da nisam u raspoloženju. Uvek nosite taj pečat večitog rizika šta će biti svaki sledeći koncert i kuda ide..Naravno, ima i puno koncerata koji me potpuno ispune i onda lebdim. Međutim– samo do sledećeg koncerta.
Od prvog susreta s muzikom bavite se interpetacijama. Da li ste nekada poželeli ,makar kao misao, da komponujete?
— A, ne ! Pored svega vrednog što postoji u muzici ja sam na tom polju tako tanak. Toliko sam inspirisan i pun kada je tuđa muzika u pitanju da u meni ne postoji prostor za tako nešto.
Violina je vaš umetnički život. Kako ste se prepoznali?
— Kad sam bio mali, to je bilo vreme posle Drugog svetskog rata kada se muzika jedino čula na radiju, čuo sam zvuk violine i taj prvi susret je bila i moja sudbina. Toliko sam bio fasciniran i toliko me je taj zvuk privukao da sam odmah od roditelja tražio violinu. Oni su onda pozvali jednu staru profesorku muzike koja mi je privatno držala časove, ona mi je i dala njenu violinu. Nakon dva meseca rekla je da moram odmah u muzičku školu jer sam jako brzo počeo da sviram . Dalje je sve išlo svojim tokom, nagrade na nacionalnim a zatim i na internacionalnim takmičenjima, pa potom poznanstvo s profesorom Šeringom. Svirao sam na svim merdijanima po sto do sto dvadeset koncerata godišnje i zbilja sam se samo tome posvetio. Sada kada se pitam– da li je moglo da izgleda drugačije, moglo je sigurno…Posle svakog koncerta se kajem što nisam nešto više i drugačije uradio.
Iza Vas je više od četrdeset godina rada , više od četiri hiljade koncerata. Kad stanete i okrenete se iza sebe, šta odgovorite na pitanje „jesam li zadovoljan?”
— Na putu sam da budem..Uvek sam bio a i sad sam na putu da budem zadovoljan.
M.Nikolić
