Dekupaž tehnika je na prostor Evrope dospela u 12. veku iz Kine, gde su kineski seljaci upotrebljavajući papir živih boja za dekorisanje lampiona, prozora, kutija za poklone, nesvesno stvorili jednu od živopisnih tehnika primenjene umetnosti. Koreni dekupaža, pre Kine dosežu i do istočnog Sibira, a u evropskim zemljama je procvetao kao tehnika u 17. veku kada su majstori iz Venecije, u nedostatku kvalitetnog materijala i nejeftinoj izradi nameštaja oslikavanog tehnikom kineskog laka koji je bio izuzetno cenjen i tražen, pribegli tehnici dekupaža, nazivajući je i l’arte dr povero’– umetnost siromašnih.
Vrlo brzo je, i pored ovog sporednog naziva, dekupaž našao poklonike i u vodećim ljudima tog vremena– Madam de Pompadur, Mari Antoaneta, kasnije i neki vodeći umetnici kao Pikaso, Miro koriste ovu tehniku. Do danas je dekupaž evoluirao i razvio se u brojnim stilovima, a među publikom je najpoznatija i najraširenija tzv. „salvetna tehnika”.
Snežana Kovačević, kostimograf Narodnog pozorišta iz Užica u svojoj umetničkoj školi „Mašnica” uz pomoć Mirjane Đoković organizovala je časove dekupaža. Mirjana Đoković, koja se ovom tehnikom počela baviti iz radoznalosti pre tri godine, sada već iskusni majstor koja dekupaž ne smatra samo hobijem i dopunom kućnog budžeta nego i velikom ljubavi kojoj se potpuno i profesionalno posvećuje. Za dolazak na časove dekupaža potrebno je, za početak, od kuće poneti kuhinjsku dasku ili neki manji, ravan drveni predmet koji ne mora biti nov, a kakve svako verovatno ima na pretek u starim stvarima, nekoliko tuba akrilnih boja i nekoliko četkica koje se mogu nabaviti u kineskim radnjama. Nezaobilazne su i dekorativne salvete, bitno je izabrati zanimljivo dizajnirane komade. Mirjana ističe da se mogu dekorisati i druge vrste materijala, njeno iskustvo s predmetima od stakla, keramike, porcelana je našlo svoje upotrebno i dekorativno mesto u mnogim domovima, mada ističe da se mogu koristiti i metal, karton, plastika pa čak i platno. Pored salveta mogu se koristiti i fotografije koje se prenose na pirinčani papir, razglednice, isečci iz novina, pisani tekstovi, štampani motivi, a nekada čak i tekstil i čipka. Akrilne boje se koriste jer imaju univerzalnu namenu, nemaju miris karakterističan za uljane boje, lakše se suše, nisu toksične što je naročito bitno jer su polaznici ove škole uglavnom deca, a pri tome ove boje su otoporne na vlagu i habanje, to znači mogu naći svoju praktičnu primenu bez ikakve opasnosti da će izgubiti svoj izgled prilikom korišćenja i održavanja.
Kako reč– dekupaž znači seckanje, cepkanje, suština je da se motivi sa salveta, sa prvog sloja iscepkaju (jer se prilikom sečenja makazama ostavlja bela ivica papira koja ostaje vidljiva kao prelaz na dekorisanom predmetu), i poslažu na obojen predmet. Predmet se boji dva puta, prvi put tamnijom, a potom svetlijom bojom, nakon sušenja koje se može ubrzati korišćenjem fena, dekoriše iscepkanim salvetnim motivima po želji i u službi kreativnosti umetnika. Iscepkani delovi se zatim premazuju lepkom a potom lakiraju. Postupak izgleda jednostavan, a najsloženije u ovim prvim časovima je bilo biranje i uklapanje motiva. U suštini, pod rukovodstvom i budnim očima iskusnih majstora, sve izgleda kao ozbiljna kreativna igra.
Na kraju ovog časa koji je prošao u pozajmljivanju četki, boja, razmeni motiva sa salveta, zajedničkom sadržajnom osmišljavanju predmeta, nastalo je nekoliko izuzetno maštovitih, osveženih kuhinjskih daski, među kojima su i dve stare oko dve decenije, koje će, ovako ponovljene ponovo naći mesto u kuhinji ili poslužiti kao lep poklon.
Milunka Nikolić