SALA 1
Od 8. do 14. maja
u 20 časova
cena ulaznice: 300 dinara
Žanr: Komedija
Reditelj: Nickolas Stoller
Scenario: Andrew J.Cohen, Brendan O’Brien
Uloge: Steh Rogen, Zac Efron, Rose Byrne, Christopfer Mintz-Plasse, Dave Franci, Ike Barnholtz, Lisa Kudrow
Komedija o mladom bračnom paru koji je primoran da živi u kući pored bratstva i to nedugo nakon što su dobili bebu.
SALA 1
Od 8. do 14. maja
u 16 i 18 časova
cena ulaznice: 250 dinara
Žanr: animirani, sinhronizovan, 3D
Trajanje: 82 min.
Glavne uloge: Milan Gutović, Toma Kuruzović, Nenad Nenadović, Danijel Sič, Maša Dakić, Katarina Marković, Marko Janketić, Dobrila Ilić, Dubravka Kovljanić, Dušica Sinobad, Bojan Lazarov
Režija: Jeremy Degruson, Ben Stassen (Sammy’s Adventure 3D)
Tražeći skrovište od oluje, napušteni mačak, Munja, ušunja se u tajanstvenu kuću u vlasništvu penzionisanog mađioničara Lorensa, poznatijeg pod imenom “Slavni Lorenco”. Lorens deli svoj bajkoviti svet s brojnim životinjama i mnoštvom blještavih mehaničkih spravica i robota koji mogu da pripreme doručak izvodeći spektakularnu muzičku i plesnu tačku. On poželi mačku dobrodošlicu, ali zec Džek i mišica Megi počinju da kuju zaveru kako da ga izbace. Kada Lorens završi u bolnici, njegov nećak pokuša da ga prevari da proda kuću. Ali stanari razviju sablasnu strategiju da odbrane svoj dom. Pretvaraju kuću u ukleti dvorac, a Munja postaje njihovo tajno oružje…
Učenički Parlament Medicinske škole orgаnizuje humаnitаrno veče u sredu, 7.mаjа u 19 časova nа velikoj bini Grаdskog kulturnog centrа u Užicu. Veče će biti orgаnizovаno kаo vid pomoći drugаrici, mаturаntkinji Medicinske škole, kojoj je u požаru izgorelа porodičnа kućа.
U progrаmu učestvuju plesаči iz grupe „Step up”, KUD „Zаvičаj”, recitаtori i člаnovi Drаmskog studijа Medicinske škole s odlomkom iz komedije „Kir Jаnjа”. Ulаz je besplаtаn, аli se može dаti dobrovoljni prilog kаo pomoć.
Ponovo smo za vas u saradnji sa Izdavačkom kućom Laguna spremili zanimljiv poklon. Ljubitelji naučne fantastike sigurno će uživati u knjizi Kalibanov rat, Džejms S. A. Kori. Svi koji se u toku dana jave i tačno odgovore na nagradno pitanje koje se nalazi na kraju teksta, imaju mogućnost da postanu dobitnici ove knjige. Izvlačenje dobitnika će biti obavljeno u sredu, a dobitnik će biti obavešten o preuzimanju nagrade. Odgovore na postavljeno pitanje, koje se nalazi na kraju teksta, treba poslati na e-mail adresu: office@ero.rs.
KALIBANOV RAT, DŽEJMS S.A. KORI
Ukratko o knjizi
Akciona avantura u svemiru koja će oduševiti sve ljubitelje naučne fantastike. Druga knjiga serijala Prostranstva.
Važni argumenti za prodaju
Za ljubitelje spejs-opera ovo je neizostavno štivo. Apsolutni hit koji ne smeju propustiti.
Sadržaj
Nismo sami. Tuđinski protomolekul je očigledan dokaz postojanja inteligencije van ljudskog poimanja. Niko ne zna šta to narasta na Veneri, ali šta god bilo, ogromno je, moćno i zastrašujuće. Kad stvorenje nepoznatog porekla i naizgled nemoguće fiziologije napadne vojnike na Ganimedu, nestaje krhka ravnoteža snaga u Sunčevom sistemu. Počinje trka za dokazom o tome da li je protomolekul umakao s Venere, ili neko sebi stvara armiju supervojnika. Džim Holden je u središtu svega toga. Uprkos svemu, on je i dalje jedini koji može da ustanovi šta se dogodilo na Ganimedu. Kako god bilo, protomolekul je oslobođen i Holden mora da pronađe način da ga zaustavi pre nego što rat proguta čitav sistem.
Ciljna grupa
Ljubitelji Zvezdanih ratova.
Drugi o knjizi
„Kalibanov rat je još bolji od Buđenja nemani. Prava spejs-opera, poput klasika uz kakve smo odrastali. Istinski hit… Fantastično napisano.“ Džordž R. R. Martin
„Budućnost kakva bi trbalo da bude.“ Wall Street Journal
„Dostojan nastavak Buđenja nemani. Uzbudljivi likovi i neverovatan zaplet stvaraju upečatljivu priču koja vapi za filmskom adaptacijom.“ Library Journal
„Posle čitanja ove vratolomne priče čitaoci će moliti za trećom knjigom serijala.“ Publishers Weekly
Prethodno objavljeni naslovi
Buđenje nemani
Biografija autora
Iza imena autora Džejms S.A. Kori nalaze se dva imena autora Danijela Abrahama i Taja Frenka.
Nagradno pitanje glasi: Kako se zove knjiga koja je prethodila Kalibanovom ratu?
Odgovor slati na e-mail adresu: office@ero.rs
U Gradskom kulturnom sinoć je otvorena izložba slika ulje na platnu Dušana Mandića iz Nove Varoši. Diplomirani mašinski inženjer po struci, a slikar u duši, Mandić je Užičanima kroz letnje i zimske pejzaže Zlatara u kojima centralno mesto zauzima beloglavi sup predstavio svoj dvadesetogodišnji slikarski rad.
Na otvaranju izložbe slikar mr Obrad Jovanović je sa poštovanjem govorio o radu Mandića:
—U ovim trenucima treba biti pošten i prvo se zahvaliti publici što je došla u ovom broju. Svaka umetnost celom narodu daje u stvari dostojanstvo. Kad ne bi bilo umetnosti, umetnika, narodi ne bi imali dostojanstvo, ne bi imali okrilje svoje svesti. Svako umetničko delo je sintetičko jer sadrži svest umetnika i svoga doba. Kad pogledamo ove slike, one su u stvari i magija i terapija. Prvo je magija, uopšte jedan deo privlačenja publike, kako to da se sretnu mašinski inženjer, rukovodilac i slikar. Slikaru se ovde ne bi mnogo verovalo, ali mašinskom inženjeru mora, ima razlog. Kad pogledamo slike vidimo koji je odnos između emocionalnog i racionalnog. Za mudrost se kaže to je potisnuta emocija, a uveden razum, ovde vidimo kako fenomen prirode, lepote izvan čoveka, izvan njegove čulnosti, izvan njegove egzistencije utiče na formiranje svesti i na estetski odnos prema samom bojanju prirode. Kad ove slike pogledamo, mislim na publiku koja će se vratiti kući. Koliko puta odemo na izložbe niti razumemo šta, niti razumemo kako i tu je ustvari psihologija čoveka, publike, na neki način povređena. Da li smo mi kao publika toliko glupi da ne možemo da razumeo o čemu se tu radi, ne možemo sami sebe da utešimo, ne možemo da nađemo razrešenje između onoga što vidimo, onoga što mislimo i onoga što treba nekome da kažemo. Ovde je tu sve razrešeno. Fenomen lepog jeste u zanatu. I sama pojava sadrži u sebi dva fenomena, feomen anđeoskog i fenomen đavolskog, u tehnici je đavolsko, a u samom motivu je anđeosko—rekao je Jovanović i dodao:
—Biti u okrilju novovaroškog pejzaša, ti tajnovitih, nepreglednih šuma, s druge strane, sećati se nekih drugih majstora Save Stojkova, hlebinske škole, naivaca 50 i 60 godina, je veliko iskušenje, pogotovo za jednog mašinskog inženjera. Međutim on se tu sasvim vešto snašao u samoj tehnici i kad ove slike pogledamo i pođemo, one će ostati kao jedan zaštitni znak tog fenomena. Kako se uopšte tu pojavio beloglavi sup, on je postao i zaštitni znak to celog kraja, a sa druge strane on će na neki način postati zaštitni znak ovog umetnika. S druge strane kad pogledamo šta se dešava na samom tlu, to puženje, ta muka preživljavanja, ta suvoća samog tla, ona je maestralno na nekim slikama dočarana i kad bi me neko pitao šta da mu kažem u kom smeru treba da ide, rekao bih da treba da ide u tom smeru, za tim fenomenom mirisa te zemlje, on to ume da pokaže. Ako neko slika dve, tri godine, bude u pubertetu, pa počne na piše pesme, pa se zaljubljuje, to je jedno, ali ako neko slika 20 godina sa njim nema šale.
Autor se zhvalio GKC na ustupljenom prostoru i svima koji su došli na izložbu. Istakao je da toplinu koja mu je ukazana u Užicu nikad neće zaboraviti, uvek ću biti blizu, jer mu je danas dat veliki podstrek.
U svetu slikarstva je od malena, ali ni odlazak na studije mašinstva, nije mogao da priguši taj slikarski poriv. Unutrašnji glas koji je nadjačao sve, naveo ga je da se ponovo vrati i još više posveti slikanju.
—Tražio sam neki prepoznatljiv motiv, ono što bih ja mogao da radim i onda sam video beloglavog supa. On je nešto za šta smo mi vezani u Novoj Varoši i to sam prepoznao kao nešto što me čini srećnim, jer se divim njegovoj snazi, njegovoj nadsili i da pokušam njega da opisujem kad leti, kad gleda, u svakom smislu. To dok sam njega pokazivao, razni motivi drugih slikara su uticali na mene da možda stavim iza njega i to što nije Zlatar, ali sam nastojao da to bude Zlatar. Tehnika je realizam koju sam pokušao da prikažem u letnjem i zimskom pejzažu. Volim zimske pejzaše sa jakim koloritom, jakim crvenim nebom, crnim snegovima to je ono što čini zimu posebnom i ono što ljudi vole kao emotivnu pobudu. U tom smislu sam orla stavljao u te motive—rekao je Mandić.
Dušan Mandić
Kao neko ko se ostvario u profesiji mašinskog inženjera, kaže da njegovo vreme i dokazivanje u slikarstvu tek predstoji. U njegovim slikama primetna je preciznost, ta sigurna ruka inženjera, koja daje posebnu notu njegovom slikarskom pregalaštvu.
—Ta preciznost se može primetiti sobzirom da moje slike imaju određenu ivičnost, da se pokazuje sva proporcija koja ide u toj prirodi kako se vidi, tako da mi to pomaže dosta toga. Ali, kad neko više kritički gleda kaže to ti malo i smeta, tako da bih ja rekao da mi i pomaže, ali i smeta, ali ja sam upravo inženjer koji sve gleda precizno, da definiše ono što vidi.
M. H.
U sredu 7.maja sa početkom u 20,00 na Velikoj sceni Narodnog pozorišta na repertoaru je komad „Smećarnik” po tekstu Koste Peševskog, u režiji Stevana Bodrože.
Milisav o kome je ovde reč nije Milisav iz karikatura, stripova, aforizama, crtica i ostalih dosetki, kao Radoje, Miloje, Stanoje…kojima se na alegoričan i simboličan način ističu, a najviše ismevaju naše naravi i sklonosti nego istinski čovek iz naše varoši.
Verovatno svaka porodica ima jednu ličnost koja na sebe neprimetno i vremenom preuzme ulogu lidera oko koja se vrte sva mišljenja, saveti, komentari, pa i komične situacije, to što mladi danas nazivaju „car” ili „ legenda”. U našoj porodici to je tečo Milisav. Imamo još nekoliko njih u statusu teča, ali kad se u razgovoru kaže Tečo, onda se misli na Milisava. Takve ličnosti nemaju starosnu granicu ni vremensko određenje, tako da ga, od njegovih daljih praunuka pa do onih približnih po godinama u toj iscrtanoj školici rodbinskih odnosa, svi zovu–Tečo. Tečo Milisav je `32 ili `33 godište, već kako gde piše, a i kako kad sam potegne svoje godište u pričama, već prema prilici– da li priča o snazi u odnosu na bolesti i smrt (kada je godinu stariji) ili dobronamernim zabranama u obavljanja sitnih kućnih poslova (kada je godinu mlađi). Jedna godina života, i ne može baš puno toga da promeni, ali u glavi onog ko nosi više od osam decenija života na nogama, može puno toga da učini. Sav svoj radni vek proveo je u Valjaonici, kao bravar. Ispoštovao je sve neformalne zakone života popisane za ljudsku zajednicu:od ženidbe, stvaranja i izvođenja dece u život, pravljenje kuće, vikendice, letovanja, održavanja prijateljskih i rodbinskih odnosa, kroz sve svadbe, rođendane, sahrane i daće, sve kako se treba i kako je red.
Ono zbog čega je i zauzeo neformalno mesto lidera u široj familiji je njegova principijelnost i kategoričnost, koja je nama ličila na beskrajnu bandoglavost iz koje su se najčešće prepričavali ili promašaji ili neponovljivo smešne situacije, ali je godinama srasla za njega i učinila ga –Tečom, članom porodice kome se ništa ne protivureči i na čiju se ne komentariše. Kad je otišao u penziju, isto kao što je za dan odlučio da prestane da puši, taj zadnji dan posla, seo je na fotelju u dnevnoj sobi i rekao:„E, dosta je bilo, sad vi!” To kategorično, „dosta je bilo”, odnosilo se na to da ništa više neće preduzimati , ”a sad vi” na braću od tetke koja su opet imala svoju decu. Tako je bilo, a jedina stvar koju je iz svog ranijeg, radnog i društveno angažovanog života, zadržao, bilo je svakodnevo čitanje dnevnih novina posle doručka u devet sati.
Dok je radio u Valjaonici, kupovao je Borbu (na početku karijere v.k. bravara). Vremenom, s životnim i radnim iskustvom prešao je na Politiku, udubljivao se u tumačenja napisanog i uživajući u dugim tekstovima i lepo oblikovanim rečenicama. Onda je prešao na Večernje novosti, koje je su se i najduže zadržale u njegovom životu. Pravio je kuću, ženio sinove, otplaćivao kredite, jurio kući s posla i na posao od kuće pa su mu odgovarali kraći članci ili izveštaji, bez straha se da će osatati neinformisan a opet ne izazivajući grižu savesti na trošenje preko potrebnog vremena. Posle Novosti, obuzet opštom zarazom nategnutosti i tumačenja pravog puta za prelazak iz socijalizma u kapitalizam, sav ponosan u nastojanju da bude deo demokratije, ubeđen da to znači da će nas sad pojedinačno pitati za mišljenje, bacio se na ozbiljniju štampu koja se stručno bavila tumačenjem stvarnosti. Svoju, sve tanju platu, trošio je na Dnevni telegraf, i toliko se ozbiljno zaneo svojim mestom u društvu u koje su ga novine ubedile, da je, na veliko zgržavanje tetke koja nije smela da protivreči, a sve češće pravila slovo F s rukama na kukovima gledala kako nedeljom pristiže i Duga i Nedeljni Telegraf. Njeno slovo F postalo je, uz huktanje i uzdisanje, alarm za širu porodicu. Počela je da se žali da Tečo sve manje obraća pažnju na svakodnevne obaveze, da sve više vremena provodi na žive debate s komšijama i rodbinom koja dolazi u posete, isključujući ih ili uključujući u odabrani krug, praveći raspored poseta i vreme koje će na njih potrošiti , isključivo prema mišljenjima i političkim sklonostima, da Aranđelovdan liči na politički miting a ne na slavu sa svećom i kolačem…
Demokratija se uselila i u njihovu kuću! To je trajalo do prvog lakšeg infarkta koji je nametnuo i laganiji tempo života . Tokom oporavka, vratio se Večernjim novostima, da se ne bi opterećivao dugim čitanjima, pedantno i revnosno prateći zbivanja u zemlji i svetu, isto kao što je i primenjivao propisanu terapiju. Demokratija je, upkost kratkim člancima i dalje živela u kući, pojačana svakodnevnim komentarima na prenose skupštinskih sednica zbog kojih je tetka morala da kupi sebi drugi televizor i preseli se u malu sobu, da bi mogla da prati serije. Komentari, rasprave s komšijama i ubeđivanja s rodbinom su se nastavljala, a sve je kulminiralo naglim porastom skale na kojoj se meri šećer u krvi. Nekoliko dana nakon prvih loših rezultata i povećanog broja lekova, pored onih za srce, krvni pritisak i cirkulaciju, Tečo je dobio infekciju oka. Zbog visokog šećera, lečenje infekcije se odužilo na dobrih pola godine. Na preporuku lekara , a više od straha za zdravlje, prestao je da čita i da gleda TV, pa je, uz muziku s radija i vesti svakih sat vremena, u kući nekako bilo tiho i mirno.
Mir je kratko trajao, dok, uz malo veću dioptriju nije stekao sigurnost da je ponovo zdrav i sposoban za život, tražio da mu se kupe novine. Kupili su mu najtanji dnevni list, složivši se oko činjenice da treba što manje da zamara oči. Nekoliko dana je bio miran, čitao i ćutao, verovatno željan svega novog što se u međuvremenu desilo. Onda je, valjda, poželeo da dublje uđe u srž događaja i da logički poveže činjenice sadašnjih dešavanja sa onim što je u međuvremenu propustio, tražio da mu se kupi nešto opširnija, i kako je izjavio „ozbiljnija” štampa. Na navaljivanje, doneli su mu Kurir, a posle nekoliko dana, uz burnu reakciju nesnosnog starca koji se teško odriče navika, da tamo nema ništa osim tračeva, ogovaranje i prepucavanja dokonih i belosvetskih danguba, doneli su mu Večernje novosti. Iste primedbe je imao i na Novosti, dodajući da od crne hronike i čitulja ima utisak da novinari ne izlaze sa ratišta, stratišta, ludnica i groblja… Ni Informer, ni 24 Časa,ni Blic , ni dobra stara Politika nisu prošli bolje, a za svaki dnevni list koji su mu donosili imao je sve ciničnije, ogorčenije, i otrovnije primedbe. Stanje u kući , ujtro, bilo je prilično mučno– nezadovoljni starac koji čeka novine, tetka koja postaje sve ravnodušnija i sve manje pravi slovo F, sinovi i unuci u raspravi koje novine kupiti toga dana da bi se ispoštovale navike i obezbedio kućni mir. Sve je to trajalo sledećih nekoliko meseci, dok se Tečo Milisav konačno nije malo smirio. Slomljen od istraživanja, očekivanja, izneverene znatiželje i mogućnosti da rastumači i da svoj sud, postajao je sve mirniji. Nije više tako često komentarisao ni dnevnu politiku, sve više je tražio programe na televiziji na kojima se prikazuju stare serije domaćeg igranog programa, dokumentarne televizijske stanice na kojima se prikazuju emisije o životinjama i prirodi. Kad ga ujutro upitaju koje novine da mu kupe, kratko podigne naočare i kaže, sada već uobičajeno:
—„Ma prelistaj redom, vidi gde su dobre karikature ili aforizmi, posle mi je svejedno koje smejurije ću da čitam.”
I prvi put je tetka u kući glasno iznela svoje mišljenje:
—„E moj Milisave, zar ti je osamdeset godina trebalo..”
M. Nikolić
Intenzivno koriste sve prednosti elektronske muzike, čime postižu indi-pop zvuk, kroz koji provejavaju fank, pank, rok i još mnogo toga što u svojoj muzičkoj laboratoriji kreira šest muzičara beogradskog benda Svi na pod. Najzaslužniji za to kako bend zvuči su bubnjar Goran Savić , basista Ivan Mihajlović, gitarista Ivan Mirković, prepoznatijivi zvuk saksofona i flaute bendu donosi Jamal Al Kiswani, Petar Rudić, osnivač i producent i pevačica Bojana Vunturišević. Užičani su imali priliku na Next festivali ponovo da uživaju u njihovoj muzici.
Kako se najbolje može opisati ono što vi radite?
—Ako hoćeš u dve reči da opišem ono što sviramo najbolje da kažeš da sviraš pop muziku. Jeste to pop muzika, ali kada dublje zađeš u to, čuješ i fank,pank, rok, i sve su to žanrovi koji su deo pop kulture i zato je najbolje reći da sviramo pop—kaže pevačica Bojana Vunturišević.
Na vašim nastupima može da se oseti i primeti jedna vrsta energije na koju publika veoma pozitivno reaguje. Iz čega proističe ta energija i kako dolazite do nje?
—Ništa tu nije posebno. Mi prosto imamo sreću da radimo ono što volimo, naš posao je da mi stvaramo muziku i da to izvedemo pred ljudima. Mi smo najsrećniji kada stvaramo, kroz probe to doterujemo i kad izađeš ispred ljudi to je ono najlepše. To je ono zbog čega mi ovo i radimo. Prosto kad radiš ono što voliš ne možeš da ne šalješ neku dobru energiju, ljudi to prepoznaju i to je to.
Nedavno je izašao vaš novi album „Mladost”.
—Kažu da nije na prvo slušanje, ali što ga više slušaš postaje ti sve draži i draži. Ja volim da kažem da je to album koji govori o jednom sazrevanju i o jednoj ljubavi i onda se uvek rasplačem. Ali, dobar je to album. Može to sazrevanje da se odnosu na jednu osobu, a može i generalno da se tumači kao sazrevanje benda, jer smo mi sazreli i muzički i priče su nam zrelije. Da je drugačije, mi bismo non-stop svirali jednu te istu pesmu i ne bismo bili po reći put u Užicu, jer biste nas posle drugog nastupa izviždali.
Kako vas je primila publika u našem gradu
—Super. Užice mi se čini kao centar ovog dela zemlje i na naše nastupe dolaze ljudi iz okolnih mesta i mi smo već upoznali ekipu koja nas prati iz ovog kraja. Oni nas prate na koncertima od Sarajeva pa do Subotice. Prijatelji smo na FB i zaista nam je drago da imamo takve fanove.
Postoji li nešto čega se bend Svi na pod pridržava i ne odstupa u svojoj muzici?
—Mi samo samo zacrtamo da završimo pesmu, jer nema bolje pesme od završene. To nam je jedini cilj. Nema odstupanja, to znači kao da osoba ima principe, a osoba sa principima je limitirana osoba, pa kako ti možeš da kažeš, ja to neću da radim iz principa. Mi smo slobodni kad stvaramo i pustimo da nas pesma odvede u bilo kom pravcu. Pa na primer kad slušaš O mladosti moja klasičan pop i odjednom krene „suluda” recitacija, kad obratiš pažnju malo dalje pošto je naša muzika prilično slojevita ti čuješ iza free džez neko ludilo, ne znaš šta ti se dešava, a da imamo principe ne bismo imali takve delove u pesmi. Kod nas nema pravila—objašnjava Vunturišević.
N. H.
Strogo đuskanje koje promoviše bend „Zemlja gruva” nije moglo da izostane ni u Gradskom kulturnom centru. Mladi su se ludo zabavljali, đuskajući, skačući uz sada već poznate numere ovog beogradskog benda, kao što su Najlepše želje, Nisam znala da sam ovo htela, Kako bilo i druge. Grupa muzičkih entuzijasta koja je želela da stvori nešto totalno drugačije u muzičkom svetu osnovala je bend Zemlja gruva 2007. godine, a u maju 2010. je izašao njihov za sada jedini album WTF.
Bend je osim muzike koju radite, specifičan i po većem broju članova. Kako se snalazite u takvim uslovima i koliko je teško orgaizovati rad tako velikog broja ljudi na jednom mestu?
—Generalno radimo ono što mi volimo. Ne postoji neki dogovor iza toga ili da smo se prepoznali u nekom žanru i da na tome insistiramo, nemamo žanrovska ograničenja. Prosto se to dešava iz nas samih iskreno. Naš bend varira sa brojem članova. Ali stalno postoji bas, bubanj, gitara, tri vokala, dva duvača, a imali smo nekad jednu gitaru i duvača. Znamo svi da nije lako raditi sa ljudima. Ali kroz iskustvo, iskristališu se principi gde su slabe tačke, pa se u organizaciji na to fokusiramo. Nakon ovoliko godina mi smo se uigrali i sada je to sve lakše—kaže Konstrakta iz Zemlje gruva.
Uz netipičnu muziku i pesme u centar pažnje izbacio vas je i nekonvecionalan stil oblačenja.
—U bendu su dve pevačice i naše poznanstvo potiče i pre Zemlje gruva. Prosto otkad radimo zajedno insistirale smo na promeni stajlinga, držimo do toga. Kada su neki veći koncerti angažujemo stilistu, a inače za ostalo se same spremamo. Mislim da svi treba da vode računa o stajlingu i pojavnosti, jer je imidž veoma važan.
U vašoj muzici se primećuje da pratite trendove.
—To je tačno, trudimo se da to sve ispratimo i u distribicuiji. Tako smo mi među prvima 2010.godine postavili muziku za besplatno preuzimanje. Pa sada prelazimo na drugi način distribucije muzike preko poznatog portala, a imamo i svoju izdavačku kuću Gruvlend. I posle četiri godine postojanja uspevamo da publici pokažemo Gruvlend, a to je nešto šire od Zemlje gruva. Gruvlend je sva naša saradnja sa drugim muzičarima i u tom smislu ćemo imati 9. maja u Domu omladine koncert na kojem ćemo predstaviti sve autore sa kojima sarađujemo.
Izdali ste do sada samo jedan album. Koji princip rada ste odabrali što se tiče objavljivanja vaših pesama?
—Nakon tog albuma opredelili smo se da radimo samo singlove, jer je to logičan izbor zbog u skladu sa muzičkim dešavanjima u svetu. Dugo nas nije bilo, poslednji singl smo objavili prošle godine Udri jače manijače, obradu pesme Dina Dvornika. U maju će izaći naša autorska pesma i u principu spremamo se i voleli bismo da postignemo da na svaka dva meseca izbacimo singl. Nisam sigurna da ćemo raditi na albumu.
N. H.
Užički bend Ubrzo potom publika u Gradskom kulturnom centru imala je priliku da čuje druge večeri na Next festivalu. Mladi članovi grupe Aleksandar Hadžić gitara, Matija Simeunović pevač, saksofon, Milan Cicvarić bubnjevi i Matija Rađenović basista i pevač predstavili su se alternativnim rokom i njihovim kreacijama muzičkih stilova.
Kada je i kako nastao bend Ubrzo potom?
—Pod tim imenom bend postoji dve godine. Po osnivanju su pevač i drugi gitarista bili braća iz Hondurasa, koji su došli ovde jer im je otac misionar u katoličkoj crkvi. Međutim sticajem okolnosti morali su da odu, a onda su Aleksandar Hadžić, Milan Cicvarić i Matija Rađenović nastavili da rade sami. Godinu dana sam išao na časove saksofon, pa pauzirao, ništa nisam radio na tome, trebala mi je motivacija da vežbam, pa sam predložio članovima benda da probamo zajedno i da vidimo šta od te saradnje može da ispadne. Sve je počelo neobavezno. Malo su ostali bili skeptični jer ja imam mnogo mekši muzički ukus i odnosu na njih. Ali, već na prvoj probi smo se našli i ja sam se odmah uklopio. Njima se to svidelo, ali i meni i te prve probe su pokazale da možemo da funkconišemo zajedno—priča Matija Simeunović.
Ko piše pesme, kako ste organizovani u bendu?
—Letos smo počeli sa radom, vežbali smo i imali nekoliko svirki u GKC i Čajetini. Pa smo krenuli ozbiljnije da radimo i shvatili smo da se saksofon odlično uklapa u sve. Zajedno smo počeli da pišemo tekstove za nove pesme, vežbali i dogovorili se sa producentom Sašom iz Sevojna da napravimo demo snimke, ali da to ne budu totalno demo snimci, jer smo mi hteli malo jači kvalitet. Snimljene pesme se mogu čuti na youtubu ipmravinjak. Tu su četiri pesme, tri smo izvodili, jedna je unplugged i nju ne sviramo za sad.
Ko su vaši idoli i koliko to što slušate pivatno utiče na muziku koju stvarate u bednu?
—Svaki član u bendu ima različite idole i različit muzički ukus i drugačije muzičke detalje unosi u muziku benda. Ja sam bluzer, po malo džez slušam, basista je grandžer, gitarista je alternativac voli svašta, zna mnogo dobre muzike i zato dobro autorski radi, odrastao je uz Peperse, voli tvrd zvuk… i to spaja u jedno, omiljeni bend bubnjara je Tool i u pesmi Mravinjak može se primetiti veliki uticaj tog benda. Svaka pesma je drugačija ima uplive raznih muzičkih žanrova, a sve imaju naš pečat.
Šta vas očekuje u narednom periodu?
—U maju ćemo nastupiti u polufinalu Belgrade demo festa i nadamo se da ćemo se plasirati u finale tog takmičenja. U planu je da uradimo spot za pesmu Mravinjak, ali tek kada se stvore uslovi za to.
N. H.
Bend Lollobrigida sinoć je u Gradskom kulturnom centru na Next festivalu potpuno razdrmao publiku. Jer upravo je zabavno, bučno, provokativno, sa puno plesa odlika ovog benda. Čim se pojavio na sceni ovaj bend imao je karakterističan pečat i potpis, ništa kod njih nije bilo obično i klasično. Kako u muzičkom miksu u kojem je mnogo toga pomešano, ali opet sa istančanim ukusom i pravom dozom, pa do nekonzervativnog modnog stila, sve to je Ida Prester osnivač benda, uspela da spoji i očuva tokom desetak godina koliko bend postoji.
Šta je to karakteristično za muziku benda Lollobrigida i kako je bend dobio baš taj naziv?
—Bend je nazvan po poznatoj italijanskoj glumici čiji sam bila fan. U celu priču sam ušla još pre više od10 godina i napočetku sam sama radila muziku. To je bio kao neki moj alter ego Lollobrigida. A pošto je ta italijanska glumica bila poznata po izuzetno velikom poprsju, onda sam morala naći nekog sa sličnim poprsjem pošto to nisam bila ja, pa je u bend došla moja prijateljica. Naziv se tokom godina nije menjao dok su se članovi benda dosta menjali. A zajedničko bendu i ono što je karakteristično za našu muziku je da želim raditi parti muziku na kojoj ljudi plešu i dobro se zabavljaju. Mi nemamo velikih umetničkih pretenzija, niti želimo da menjamo svet u globali, već ga želimo menjati utoliko da bude veseliji, šareniji, radosniji da se ljudi dobro provedu—priča Ida, koja je trenutno na porodiljskom, ali je to ne sprečava i da dalje naporno radi.
Može li se vaša muzika svrstati i ukalupiti u neki stil?
— Disko pank recimo. Danas su se granice pogubile, mi radimo pre svega disko muziku. Može parti biti tehno, narodnjaci, turbo folk, ali mi radimo najbolji koji znamo, a to je parti pank. Mi smo više elektro pop, ali sam uvek insistirala da imam čvrst bend, pogotovo sam to sad dobila sa ovom najnovijom postavom, kojoj je ovo tek drugi koncert. Mislim da se super drže, jako su žestoki, a to sam i htela, da na nastupima sve pršti. Ja se najbolje osećam uz pank i veliku energiju. Nismo znali šta možemo u ovom delu Srbije očekivati, jer nikad nismo nastupali u ovim krajevima. Pošto sam ja iz Hrvatske, dolazili bismo do Beograda i Novog Sada. A pošto sada živim u Beogradu onda je sve jednostavnije i nadam se da ćemo Srbiju u narednom periodu bolje upoznati—objašnjava Ida koja je bila prezadovoljna odzivom i prijemom publike u Užicu.
Kontroverzni je reč kojom se imenuje i označava vaš rad, ali i vaša pojava na nastupima-zbog čega se uvek trudite da šokirate, kako pesmama, tako i stajlingom?
—Mislim da je danas malo toga kontraverzno. Postoje Lejdi Gaga, Majri Sajrus, nije ti poenta da radiš nešto subverzivno jer toga nema, pank je umro 1979., ali bilo bi pretenciozno da mi sada mislimo da napravimo nešto čime ćemo šokirati. Ne možeš ti sada ničim i nikoga šokirati. Tako da mi sada radimo muziku o nekim stvarima koje nam se dešavaju i koje su nam bliske. To su uvek bile neke moje ljubavne veze ili neke stvari koje su me inspirisale za tekstove, od droge, alkohola, pedera, disko klubova, do prekida, zaljubljivanja, to je tako smućkano, uz malo bizarniji okvir i eto kakva sam takva sam, ne neznam raditi drugačije tekstove.
Novi album Pilula se pojavio pre tri godine. Publika ga je dobro upoznala, ima dosta pesama koje su se izdvojile i zavolele. Da li se sprema nešto novo?
—Radimo i na novom albumu. Danas svi bendovi tako rade da izdaju singlove, kad ih skupe dovoljno izdaju album. Mi već imamo pet gotovih pesama i kada se nagomila ostalih pet, objavićemo album, a pre svega čekamo da se neka pesma izdvoji kao hit i da sa njom zatvorimo album.
Tokom svih ovih godina sa kim ste sve sarađivali?
—Sarađivali smo sa dosta različitih ljudi. Poenta benda je bila da istražujemo, od raznih dizajnera kostima, režisera spotova, raznih statista, različitih žanrova od elektro popa, mračnijeg rejva, roka i panka, pa su i producenti u skladu sa svim tim bili različiti. Prošli ceo album je radio Slovenac Gregor Zemnjič i zato je ceo album tako slovenski, fini, malo suptilniji. Novi album smo počeli sa Petrom Rudićem iz benda Svi na pod i zahtevamo od njega da pruži malo tu balkansku energiju, jer mi je sad takva ekipa u bendu. Tako da će ovaj album zvučati još brže i divlje.
Ko su bili tvoji idoli i koliko su uticali na tvoje muzičko opredeljenje i muziku benda Lollobrigida?
—Moj prvi idol je Majkl Džekson, a onda sam imala razne faze. Neke od njih imaju uticaja u muzici, neke ne, ali su mi svi dragi. U srednjoj školi sam slušala Nirvanu, Pearl Jam, PJ Harvey malo ozbiljnija struja, a kad sam počela sa bendom slušala sam francuske šansone. I to je imalo totalno različit uticaj i zato je ispao ovaj parti bućkuriš u kome ima svega.
N. H.
Hadži prodane duše odnosno Vuli, Vlade, Milan, Vojkan i Branislav članovi su benda koji uvek može da garantuje dobru muziku, dosta zabave, lud provod, a u stanju su i da iznenade i publici pruže i nešto neočekivano. Nakon ozbiljnog nastupa na Next festivalu, prve večeri u Gradskom kulturnom centru, pristali su na neozbiljni razgovor za sajt Ero. Dobre i pozitivne vibracije ovih mladića nemoguće je ne primetiti i ne osetiti već prilikom prvog susreta, to je njihova odlika, ali i dokaz da šala i vedar duh bezobzira na vreme i uslove u kojima živimo još negde može da se nađu.
Bend neobičnog naziva, ne može svirati toliko običnu muziku. Od njih se očekuje nešto drugačije, specifičnije, određenije, a oni se upravo trude da tu liniju ne pređu.
—Naš bend karakteriše dobar zvuk, a što se tiče boje tj tipa može se opisati kao garage rock, alternative, hard rock—odgovaraju članovi benda.
Ko je zadužen za pisanje tekstova?
—Najviše tekstove piše basista , ali i mi ostali radimo na tekstovima—objašnjavaju kako kod njih nastaju pesme.
Ne može se zaobići priča o spotu za pesmu Zakonodavni organ u kojem se članovi benda pojavljuju bez odeće. Zar ne čini odelo čoveka ili vi pokušavate da nam poručite nešto drugo?
—Što se tiče golotinje u spotu to je urađeno kao fora. To je pokret.. Sa tim smo hteli da kažemo da je nošenje odela veliki trošak i da je to bespotrebna stvar i da biljudi uštedeli kad ne bi nosili odeću. Zato se mi zalažemo za ukidanje odela, tekstilnu industriju uopšte…
Kako protiče rad na novom albumu i kada publika može da ga očekuje?
—Radimo na albumu, ali jednu po jednu pesmu. Hteli smo da ga uradimo u studiju sa kvalitetnim zvukom, ali nemamo novca da odjednom snimimo ceo album, tako da ćemo polako raditi i kad tad ćemo ga privesti kraju. Jedna pesma „Dole u šumi” treba da izađe u narednih nekoliko dana, trenutno priprememo sledeću, a radna verzija pesme se zove Doktor, ali teško da će pesma ostati pod tim nazivom. Smislićemo nešto autentičnije.
N. H.
Svetski dan slobode medija obeležava se 3. maja svake godine od 1993. godine, kada je Generalna skupština Ujedinjenih nаcijа odlučila da se na ovaj dan ukaže na slobodu medija i kаko bi se podigla svest o znаčаju slobode štаmpe i podsetile vlаde držаvа dа je njihovа dužnost dа poštuju i podržаvаju prаvo nа slobodu izrаžаvаnjа zаgаrаntovаno člаnom 19. Univerzаlne deklаrаcije o ljudskim prаvimа.
Taj dan je prilika da se ukaže na položaj novinara i situaciju u novinarskom poslu. Da nije lako pisati i otkrivati istinu u to su se mnogo puta uverili novinari širom sveta. Često su zbog svojih tekstova, televizijskih i radio emisija bili izloženi pritiscima, pretnjama i onemogućavani su da profesionalno obavljaju posao i svoju novinarsku dužnost– da javnost obaveste o korupcijama, pljačkama i drugim nelegalnim radnjama. Sloboda govora zagarantovana svima, ipak je najviše uskraćena novinarima u svim zemljama. Ni u Srbiji situacija nije ništa bolja po tom pitanju. Svedoci smo svega toga i postalo je očigledno koliko su vesti dirigovane i naručene. Ukoliko novinar dirne u zabranjenu zonu, neće mu biti dozvoljeno da priču istraži i privede je kraju.
Udruženje novinara Srbije saopštilo je da je sloboda medija u Srbiji ugrožena, jer novinarstvo nije nikada bilo u težem ekonomskom položaju nego što je danas.
—Napredak Srbije na svetskim rang listama političkih i medijskih sloboda (Fridom haus i Reporteri bez granica) maskira materijalnu bedu novinara, koji su pali na dno lestvice po zaradama, iako spadaju u zaposlene sa najvišim prosekom obrazovanja — navedeno je u proglasu UNS-a povodom Svetskog dana slobode medija.
Neka istraživanja pokazuju da novinari u Srbiji zarađuju kao železnički radnici, a plaćeni su slabije od vozača autobusa.
—Zato i ove godine, na Svetski dan slobode medija, moramo ponoviti da nema slobodnog novinarstva u uslovima bede, korupcije i straha — poručili su iz UNS-a.
Krajem meseca je najavljen set medijskih zakona, koji će biti donet do leta, s ciljem da država izađe iz medija i da se postavi temelj za slobodu medija i govora i efikasno informisanje građana. UNS podržava sprovođenje medijske strategije i donošenje novih medijskih zakona, ali upozorava da se ne sme ponoviti divlja privatizacija medija.
Sloboda medija je u sve većem padu pokazuju mnogobrojna svetska istraživanja. Ali, time opada i sloboda govora uopšte, utiče se na ljudsko pravo koje je svima zagarantovano.
Srbija je prošle godine bila na 74. mestu po slobodi medija, među 197 zemalja. A u svetu je prošle godine sloboda medija bila na najnižem nivou u protekloj deceniji, navedeno je u izveštaju međunarodne organizacije Fridom haus o slobodi medija u svetu u 2013. godini. Što se tiče bivših jugoslovenskih republika, Slovenija je na 39. mestu, Crna Gora je na 78, na 83. mestu je Hrvatska, na 98. mestu je Kosovo, 103. je Bosna i Hercegovina, dok je Makedonija na 122. mestu.
Iako bi se očekivalo da su međuprvolasiranima druge zemlje spisak propasiranih po slobodi medija za 2013. izgleda ovako: Švedska, Norveška i Holandija, a na četvrtom i petom mesto su Finska i Belgija.
Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu obeležava Svetski dan slobode štampe okupljanjem medijskih profesionalaca, organizacija za slobodu štampe i agencije UN kako bi podneli izveštaj o proceni stanja slobode medija širom sveta. Svaka konferencija je centrirana oko teme u vezi sa slobodom štampe, medijskim pokrivanjem terorizma, nekažnjivošću i ulogom medija u postkonfliktnim zemljama. A u Srbiji će 3. maj biti obeležen akcijom „Pet minuta gromoglasne tišine” čiji je cilj je da se „gromoglasnom tišinom” pokaže da su mediji spremni da se bore za slobodu novinarske profesije. Na slobodu medija i govora uopšte, treba ukazivati tokom cele godine, jer ako se za to ne izborimo sami, niko to neće učiniti umesto nas.
U ponedeljak 5.maja , od 20,00 na Velikoj sceni Narodnog pozorišta na repertoaru je komad „Smećarnik”, po tekstu Koste Peševskog,u režiji Stevana Bodrože.
Za Francuze ona je nešto posebno, muzička ikona i najpoznatija šansonjerka, Edit Pjaf. Krhkog, nežnog stasa, ali neobično snažnog glasa ova pevačica stekla je popularnost širom sveta. Francuska pevačica je umrla pre pola veka, ali njene pesme i danas žive. Pevala je o siromaštvu i bedi na ulici, ali pre svega o čaroliji ljubavi. Njene najpoznatije pesme La vie en rose” (1946), “Hymne à l’amour” (1949), “Milord” (1959) i “Non, je ne regrette rien” (1960) slušaju se i danas.
O ovoj svetski poznatoj šansonjerki i danas se ispredaju priče o njenom životu, karakteru i onome šta je i kako radila, a mnogo toga je i danas prekriveno velom tajni. Ipak, nepobitna je činjenica da je ona umela da peva i da su njen glas i pesme bili nešto nestvarno u čemu se uživalo.
Edit Pjaf, pravim imenom Edit Đovana Gasion, rođena je 19. decembra 1915. u bolnici Tenon u Belvilu u Parizu. Ime je dobila po britanskoj bolničarki Edit Kavel, koja je u Prvom svetskom ratu bila pogubljena jer je pomagala francuskim vojnicima da pobegnu iz nemačkog zarobljeništva. Editin otac Luj-Alfons Gasion bio je ulični akrobata, poreklom iz Normandije, a majka Aneta Đovana Melar, pevačica koja je nastupala pod umetničkim imenom Lin Marsa, po ocu je bila Francuskinja, a po majci Italijanka. Majka ju je želeći da ostvari muzičku karijeru ostavila sa ocem. Otac ju je prvo odveo kod ženine majke, ali pošto mu se nije dopalo kako se ona stara o njoj, odveo ju je svojoj majci koja je bila vlasnica bordela.
Jedna od priča koje su su kasnije pojavile, a za koje se sumnja da su tačne, je da je Edit boraveći u bordelu oslepela, ali da se nekoliko godina kasnije nakon hodočаšća do sаdа već kаnonizovаne svetice Terez de Lisije izlečila i ponovo progledala.
Sa deset godina počela je da živi sa ocem. Uvideći da lepo peva, vodio ju je sa sobom, pa su zajedno nastupali na ulici. Edit je sa 14 godina napustila oca, na kratko je radila kao sluškinja, ali se ipak vrlo brzo vratila pevanju. Nastupala je u kafanama, pariskim trgovima, zabavljala se s prijateljicom Simon Berto, s kojom je ostala bliska do kraja života, upoznala mnoštvo muškaraca… U 17. godini zaljubila se u zidarskog radnika Luja Dipona i s njim je dobila ćerku Marselu. Ipak njen nemirni muzički duh nije joj dao mira, tako da je ćerku ostavila Luju i vratila se muzici. Sa dve godine njena ćerka se razbolela od meningitisa i umrla je. Njena smrt ju je teško pogodila, prebacivala je sebi da se to možda ne bi dogodilo da je ostala s Lujem i brinula o njoj, a legenda kaže da se prostituirala kako bi došla do novca za kćerinu sahranu. Teško je danas reći je li to istina ili još jedna njena izmišljotina.
U muzici joj je malo bolje krenulo kada je 1935. godine upoznala Luj Leplea, vlasnika kabarea „Gerny”. Čuo ju je kako peva šansonu Žana Renoara „Poput vrapčića”, svideo mu se njen glas pa ju je angažovao za platu od 40 franaka za veče. On joj je dao i novo ime – Pjaf, što u pariskom slengu znači „vrapčić”, po pesmi koju je pevala kad ju je prvi put čuo.
Već na prvom nastupu neugledna, samo 142 centimetra visoka pevačica, odevena u jednostavnu crnu haljinu koju je sama sašila – jer nije imala novca da je kupi – opčinila je kabaretsku publiku. Nije bilo potrebno puno pa da se pročuje za Edit i njen anđeoski glas. U kabare su dolazili siromašni i bogati, samo da je čuju kako peva. Potpisala je i ugovor za snimanje ploče, ali tada je, 1936, u obračunu u pariskom podzemlju ubijen Leple. Za ubistvo je optužen kriminalac kojeg je Edit Pjaf poznavala odranije, pa je policija i nju ispitivala, sumnjajući da je bila saučesnik u zločinu. Na suđenju je oslobođena, ali afera joj je naškodila: diskografska kuća je odustala od snimanja ploče, a kako je „Gerny” zbog smrti vlasnika zatvoren, ostala je bez posla. Potražila je angažman u drugim klubovima, neko vreme pevala i u Belgiji, ali tamo nije imala previše uspeha pa se vratila u Pariz.
U njen ljubavni život tada je ušao tekstopisac Rajmon Aso. On je pisao pesme za nju, a zahvaljujući njemu, njena popularnost je počela da raste. Francuska je ubrzo čula za nju i njeno izvođenje šansona. U to doba snimila je i prve ploče, koje su se odlično prodavale, ali kad je 1939. izbio Drugi svetski rat, Aso je morao u vojsku, pa je došlo do prekida njihove saradnje. bio mobilsan pa je njihova veza i poslovna saradnja prekinuta.
Snimila je i nekoliko filmova, a Žan Kokto, dramatičar i pesnik, za nju je napisao dramu “Le bel indifferent”, u kojoj je glumila glavnu ulogu. Nastavila je da nastupa i kad su Nemci okupirali Pariz, pevala je i za njih i družila se s nemačkim oficirima. Veoma brzo je menjala ljubavnike. U njima je na kratko pronalazila utehu, ali kao da nije dozvoljavala da je neko potpuno zavede, već bi sve prekidala i išla dalje.
Mladom pevaču Iv Montanu u kog se Edit bila zaljubila je pomogla u karijeri pošto mu je omogućila da nastupa sa njom i vodila ga na turneje po Americi.
Njen najveći hit pesmu Život u ružičastom prvi put je izvela u oktobru, 1946. godine u kabareu „L’etoile”. To je za nju bila jedna od najboljih godina. Tvrdila je da je tada upoznala i ljubav svog života Marsela Serdana, francuskog bokserskog prvaka. On je bio oženjen, ali je nastavio da se viđa sa njom. Iako ga je nagovarala da se razvede, on nije pristao na to. Srećno razdoblje za Edit se završilo 1949. godine kada je Serdan poginuo u avionskoj nesreći. Njegova smrt joj je veoma teško pala. Opijala se, ulazila u niz kratkotrajnih veza, prvo s Edijem Konstantenom, kojem je pomogla da izgradi glumačku karijeru, potom s biciklistom Andreom Puseom, pa s američkim slikarom Daglasom Dejvisom, a onda se zaljubila u pevača Žaka Pilsa, koji se nešto pre toga razveo od pevačice Lisjene Bože. Njegova ljubav pomogla je Edit da prebrodi to teško razdoblje. Odlučila je da se promeni, smiri, prestane da pije i počne normalno da živi, pa kad ju je Pils zaprosio, pristala je da se uda za njega. Venčali su se 20. septembra 1952. u Njujorku, gde je tada imala nekoliko koncerata, a kuma na venčanju bila joj je stara prijateljica Marlen Ditrih. No, miran život, izgleda, ipak joj nije odgovarao. Nakon samo nekoliko godina zatražila je razvod i nastavila da živi burno kao pre.
Nastavila je da pije, a nesigurna za volanom preživela je nekoliko saobraćajnih nesreća nakon kojih je počela da se drogira i zatim je imala nervni slom. Dva puta je imala upalu pluća, išla je na lečenje od zavisnosti, ali nije joj uspelo. Ipak bez obzira na sve, nastavila je da radi nastupa istim temopom. Snimila je još jedan hit, šansonu Milord.
Jedan od hitova koji je verno opisao njenu životnu filozofiju je Ne žalim ni za čim.
Pevala je u pariskoj „Olymipiji”, a dva puta je nastupala u Karnegi holu. Seriju poslednjih koncerata održala je u pariskoj Olympiji. Tu je održala recitale od januara 1955. do oktobra 1962. godine, a odlomci pet recitala iz tog perioda su sakupljeni i izdati na ploči. U aprilu 1963. godine, Edit je snimila svoju poslednju pesmu L’homme de Berlin.
U zimu 1961. godine Edit se zaljubila u 20 godina mlađeg frizera grčkog porekla Teofanisa Lambukasa sa kojim se venčala sledeće godine.
Već tada je bila lošeg zdravlja, a boraveći sa njim u mestu Plaskasije, u brdima iznad Kana, nameravala je da se tu oporavi. Delovalo je da joj se stanje popravlja, ali obolela je od raka jetre i umrla 11. oktobra 1963. Teo Sarapo je uvio njeno telo u pokrivač i prevezao ga u Pariz, kako bi, prema njenoj poslednjoj želji, bila sahranjena u rodnom gradu.
U biografiji „Pjaf, francuski mit” koju je napisao Rober Beler, novinar i književnik koja se pojavila 2013. godine srušeni su neki od mitova o ovoj francuskoj pevačici šansona. On je po raznim arhivama istraživao njenu korespodenciju i otkrio je javnosti nepoznata pisma koja je Edit slala pesniku Žaku Buržau. Na osnovu tih pisama i drugih dokumenata Beler u knjizi pobija činjenice da je ona rođena na ulici, da je u detinjstvu nekoliko godina bila slepa i o čudesnom izlečenju. Takođe u knjizi tvrdi da ona nije bila žrtva u ljubavi, kako se često predstavljala, nego nezasita zavodnica koja je ostavljala muškarce kad bi joj dosadili, a onda govorila da su je oni odbacili. On tvrdi da je lagala o sebi da bi svoju biografiju učinila zanimljivijom i ispunila je romantikom.
Izvor:sajt Gloria, wikipedia, sajt Gracija, sajt b-92.
Miljanova priča
Bio nam je juče u poseti deda. Pita –„šta radiš?”, ja po navici, odvalim–” ništa deda, blejim!” E, tu je skočio matori, ma ni sekund nije prošlo, kad se izderao– „Šta god ga pitam-on bleji! Ima li šta u gradu, viđaš li koga-ništa,bleja! Šta si planirao sutra–bleja! Kako je bilo juče–bleja! Ne znam jel imam sina ili životinju!Mislio sam da nam je svima suđeno po dve noge, ali ovaj izgleda ima i dve viška!” Matori mi je, inače inženjer, rano se oženio kevom pa je malo popustio sa živcima a i šef ga dribla na poslu-malo sam i ja potegao nervni završetak, ali sam se posle smirio. Kad sam otišao u sobu, seo sam i smirivao se….a u stvari kidao sam isti nerv kao i matori!
Čudom se ne načuditi, ali kako mu objasniti a da to bude shvatljivo da stvarno imam dve noge, ali mi ni najbolje cipele ne pomažu da se pokrenem. Jer, nemam gde! Nije gore toliko visoko ni dole toliko tvrdo, nego je u sredini baš neudobno. Čini mi se energije za sve, sve bih sad mogao, ovog trena, gotovo kao Supermen , ali šta s njom? Čini mi se i auto bih uz stepenice izneo i pretrčao bi za dva dana do Pešte, ali kakvog to smisla ima? Ideja koliko hoćeš,mogo bih cepelin s njima napuniti, ali kome one trebaju! Niko neće ni da sasluša, kamoli da sluša, pa što bih se trošio? Već četiri godine tražim posao-nema, malo ono što sam imao šljaku letos na Malti, dva meseca, to je sve što sam uradio, a i to mi je bilo da kao platim sebi taj put i provedem se tamo. Ali, ajde, bio sam na Malti! I onih pola godine na benzinskoj, pa me lik zavrnuo za kintu. Voleo bih da imam nešto svoje, nešto kao– neki svoj ćošak, kao– neki svoj lokal, pa da počnem polako…
To što nekad izađem s društvom u grad, to mi prisedne jer, prvo moram od matorih da tražim kintu, a kao imam dvadeset četiri, pa onda, svi isto pričamo…Nekad mislim da smo svi zajedno krenuli od kuće, došli tu gde smo, pa ćemo se posle ovog lufta zajedno i vratiti kući. Zato mi se i ne izlazi. Malo kladionica, kao da se razdrma svakodnevnica..I malo basket..Ne mogu više ni matorce da slušam, prvo počinju da pričaju kako su oni u mojim godinama…Pa dobro, onda bilo tako. Na posao i niste čekali, jeste da ste počeli od jedne viljuške i kašike pa redom do kuće i vikendice, ali kad čovek ima platu nije teško svaki mesec po viljušku do escajga, pa kredit za more, pa kredit za kuću..Ne mogu više da slušam ni svetle primere uspešne dece naših prijatelja. Niko mom matorom nije kriv što je hteo da bude pošten i čist celog veka, da se ne šlihta nikome, da trči kući posle posla, na vikendicu, kod babe i dede, pa nikog od glavonja i ne zna niti ima nekog na položaju ko bi mu bio, kao–prijatelj.. Kao, ne zna on kako se sad dobija posao, pa sam ja kriv što sedim kući. Makao bih se, makar do Beograda da probam, ali mi je i to problem, morao bih da tražim lovu za početak od njih, ali ne znam kad i kako bih im vratio ako ne krene po dobru…Bio sam s Jelicom tri godine. Bilo nam je super, baš smo se strava slagali. Nismo nešto puno ni pričali zadnju godinu, sad mi je došlo u glavu. U stvari, više smo ćutali i radili ono što smo navikli da radimo prethodne dve godine. Valjda to tako ide kad si dugo s nekim. Nismo se ni svađali, tu i tamo male prepirke oko gluposti. Onda smo se prosto– razišli. Ne znam ni zašto, danas kad mislim o tome nije mi jasno, ali ni svađe, ni povoda, samo smo prestali da se viđamo i to je to. Sretnem je nekad u gradu, ima drugog tipa, tako, dobro je, slažu se..sve je o.k. Nije da ne bih voleo da smo zajedno, ali sad mi nekako svejedno. Bio sam u bedari jedno mesec dana kad me stiglo da sam sam, ali prošao sam to.
Sad izlazim sa starim društvom, znamo se još iz osnovne. Ortaci su, nemam reč! Samo, i na njih sam navikao, nekako nemamo neke nove priče odavno, osim ovog sa TV i sa neta, malo se kačimo oko sporta..onako, rekreativno. Svako od nas ima svoj problem,neko na poslu, neko zato što nema posao , neko sa devojkom, neko zato što je nema. Par puta ovih zadnjih mesec dana sam se uhvatio kako smišljam da izbegnem da izađem s njima. Posle me bilo sramota- hteo sam da prevarim jedine prijatelje koje imam. Ali, došla mi žuta minuta. Pođem od toga da i njima nekad to isto sigurno dođe, pa mi bude lakše, nisam ja jedini kvaran. Ponekad zavidim matorcima, bar znaju gde će ujutro kad ustanu. Mene nekada mrzi i poštaru vrata da otvorim. Kad se saberem, ostalo mi malo–, to, kad pogledam novosti na netu, malo fejs, i pustim muziku. Zavidim matorima što još planiraju, pa se i ja zanesem a bude mi posle muka. Od čega i šta ja to planiram? Kad imaš ciglu– praviš kuću, kad imaš brašna– praviš kolače, kad imaš zašto–smeješ se, nekad i zaplačeš kad te nešto dobro potrese. E, ovako, baš blam i reći da bi nešto hteo..i reći da te nešto zasmejalo ili uzdrmalo…Kao da više ništa nije moje, ni ovaj život nije moj. Možda je matori u pravu, još jedino da nađem one dve noge što mi nedostaju, pa na livadu, među ostale, dok se čobani ne naberu cveća.
M. Nikolić
Gledam jutros kroz prozor, lepo napolju, subota, ne ide se na posao, ma milina. Ali, treba do rodbine. Kad god pomislim na ženine, nešto mi se i ne ide..Dobri su ljudi, nismo imali probleme, hoću da kažem, tolerišemo se i poštujemo do granica pristojnog. Tako je zadnjih dvadeset i kusur godina. Kako je žena već sinoć nagovestila da nismo bili, eto, mesec dana, znam da je taj krajnji rok istekao danas.
Evo nas u kolima. Sve vreme u glavi prevrćem jednu misao- na koji način će li se tašta obradovati- osmehom na desnu stranu lica ili iznenađenim podizanjem obrva uz ravnomeran osmeh. E, nije svejedno. Kad se nasmeje na desnu stranu, znam da se ova moja nešto požalila, ne znam kakve mi grehe u poluvremenu između poseta pripisuje, ali tašta uvek nađe način da me prekori a da nikad do kraja nisam na čisto za šta li sam kriv. Za dvadeset i kusur godina braka čovek jednostavno nauči da tumači signale i sa fotografija njenih daljih predaka.
Stigli smo, i eto ga – osmeh na desnu stranu. Stanem na momenat, da li da počnem da se prisećam ili da se jednostavno spremim na primedbe, ionako nerazumljive, pa da unapred priznam da sam kriv.
—„Daj malo zabiberi udarac! ”
Nema formalnog uvoda ali priča počinje polako. Brzo prelazi pozdrave i počinje sa mogućnošću da se ode na odmor, nismo bili, ima pet godina. Vidi, pa ni ja nisam računao, ali se u momentu sabiram– kad je ono mlađi sin završio srednju? Stvarno– prošlo pet godina! Priča se nastavlja u psihološkom smeru– kao iz svog iskustva znam da svaki brak ulazi u monotoniju, potrebna je promena…
—„Nešto se ovde zbiva što ja ne razumem! ”
Priča li ona to o svom braku ili pravi aluzije na moj sopstveni? Pogledam u ženu, okrenula se ka bratu i snaji i pričaju nešto u pola glasa. Tast uljudno služi rakiju, pita jesam li za meze…A tašta navodi priču na to kako su se rođaci, valjda od njene familije , razveli, a svi mislili da su srećni, bili su u tako divnom braku više od dvadeset godina i dvoje zlatne dece ostadoše bez roditelja, takoreći –siročići…Nešto mi ta priča nije baš ni nalik na familijarno ćaskanje posle mesec dana pauze. Sve bih da prekinem ali se ne usuđujem.
—„Ostavi to, i onako, ja to ne bih razumeo.”
Skupio sam hrabrosti da, u trenutku kad je ustala da okrene gibanicu u rerni, pomenem moje roditelje koji nikad nisu imali problema u braku, bar ih ja nisam video, a da nisu nikad išli na letovanje. Roditelji mi, inače, žive na selu, pa kud bi oni to na letovanje? U tom trenutku je vruć pleh tresnuo malo jače na sto i tašta se okrenula. Ne razume me ?! Ne razumem ja nju?! Neko tu…
—„Genije je pobrkao sve moguće signale, krenuo je u pogrešnom pravcu!”
Nisu to ista vremena, nisu to isti ljudi..Sad, polako uz gibanicu, priča kreće u sociološkom pravcu. E, sad i seljaci idu na more, nema to više kao nekad, nisu to ni oni seljaci sa motikama po ceo dan u njivi, to sad mehanizacija ostavlja dovoljno vremena i za odmor, a i, ljudi su se promenili. Znaju sad i na selu šta je fejsbuk, šta su letovanja, gde i kako se bukiraju aranžmani, ni seljak čovek ne ide da tabana po agencijama, nego lepo, sedne pod trešnju, lap top u ruke i gotovo. A eto, mi, tolike godine, deca su se odvojila, svako ima svoje, valjda možemo sebi da priuštimo jedno letovanje na rate..Aha, sinulo mi je ono što naslućujem..
—„Dobro, dobro, cifre ne lažu! ”
Dok je stezala u ruci tanjir sa gibanicom, umotan u belu salvetu, za poneti, uhvatio sam ženin pogled pun molbe i nejasnog straha ispod oka. Malo sam bio i zatečen, kad smo seli u auto, očekivao sam da će mi se obratiti bar sa izvinjenjem ili makar da nastavi s temom koju je započela njena majka ali direktno. Iskreno, bio sam ljut, očekivao sam izvinjenje, za ime sveta, posle više od dvadesetak godina braka, može direktno da mi kaže šta želi! Milione, šta milione, milijarde i kvadrilione puta smo se o svemu zajedno dogovarali, pa zar tome ne služi brak. Što smo se primicali kući, bio sam sve ljući. Mislio sam, kad otvorim ulazna vrata, to će biti vrhunac i počeću da vičem..
—„Madam, ne treba mi vaša ljubav, imam zavoje koji će da me greju!”
Kad smo ušli, svim silama sam se trudio da se obuzdam. Zašto se požalila majci, zašto meni nije predložila! Okrenuo sam se, mislim da sam i bio crven u licu.
—Pre nedelju dana nam je bilo dvadest pet godina braka. Bio si s društvom na pecanju od tri ujutro do posle podne, a onda si zaspao– rekla je, gledajući u pod.
Ništa nisam rekao. Samo sam otišao u sobu, uključio TV, a u glavi sam svo vreme vrteo crtani koji sam još uz decu zavoleo:„Sofronije traži ženu”.
M. Nikolić
Despotizam vidi čoveka lišenog dostojanstva- K. Marks
U današnjim uslovima, kada se progres meri prodorom i napretkom kapitalističke misli kao i primenom njegovih rezultata po ekonomiju i politiku, našoj uobičajenoj euforiji nekritičkog prihvatanja svega nadolazećeg sa zapada kao jedino uspešnog , delo Dimitrija Tucović kao i rezultati njegovog rada verovatno će se zagušiti isparavanjem roštiljskog dima, a šačica sindikalista prošetaće ulicama glavnog grada. Delo jednog čoveka koji je u mnogome zadužio društvenu misao, čak i ako je neprihvatljivo ili nepoželjno za današnje uslove našeg državnog uređenja, moralo bi bar u jednom istorijskom kontekstu te misli biti pomenuto.
Dimitrije Tucović je poreklom sa Zlatibora, iz Gostilja, od oca pravoslavnog sveštenika, rođen 13. maja 1881.Upisao je Realnu gimnaziju u Užicu u kojoj i počinju njegove prve socijalističke aktivnosti. Pod uticajem drugova iz Realke: Dragiše Lapčevića, Radovana Dragovića i drugih, u okviru đačke družine „Napredak” čija je centralna ličnost i postao nakon odlaska Dragovića, čitale su se i širile ideje prvih socijalista,zabranjene knjige Svetozara Markovića, Vase Pelagića, Mite Cenića, Dragiše Stanojevića…Kada je 1898.godine ukinuta Realna gimnazija u Užicu, Dimitrije Tucović i njegovi prijatelji, u znak protesta istakli su crnu zastavu na krovu i protestne parole na krovu. Sledeće, 1899. godine, Tucović prelazi u Beograd da završi gimnaziju i aktivno radi na organizovanju mladog radničkog pokreta. Socijalistička grupa srednjoškolaca koju je on organizovao priključuje se Beogradskom radničkom društvu koje je 1902. godine organizovalo demonstracije studenata protiv politike Nikole Pašića. Predvodio je martovske demonstracije protiv apsolutističke vladavine Aleksandra Obrenovića, 23. marta 1903. godine koje su se završile nasiljem i zbog kojih je morao da emigrira, prvo u Zemun a potom u Beč.
Na osnivačkom kongresu Srpske socijaldemokratske stranke 2. avgusta 1903. godine, Radničke novine koje je uređivao Tucović proglašene su partijskim organom. SSDP postaje deo Druge internacionale uz blisku saradnju Tucovića sa Rozom Luksemburg, Lenjinom i ostalim nosiocima marksističke i socijalističke ideologije.
Godine 1906. diplomirao je prava na Beogradskom univerzitetu, 1907. otišao je na specijalizaciju u Berlin ali se već početkom sledeće godine vraća zbog krize u radničkom pokretu. Na VI kongresu stranke , te, 1908. godine izabran je za sekretara SSDS. Jedan od njegovih najvećih doprinosa je ujedinjenje dva pokreta unutar partije i sindikata u jedinstven socijalistički pokret.
Pokrećući medijsku kampanju preko Radničkih novina protiv prestolonaslednika Đorđa Karađorđević koji je prebio na smrt svog poslužitelja a režimska štampa taj događaj okarakterisala kao „misteriozno ubistvo” , zahtevajući kaznu za počinioca i pravdu, Đorđe je 27. marta 1909. bio primoran da se odrekne prestola u korist svog mlađeg brata Aleksandra. Na taj način je socijalistički pokret poljuljao poverenje širokih masa u monarhiju i ojačalo veru u republiku.
Na međunarodnom planu, Dimitrije Tucović aktivno učestvuje u svim događanjima podižući ugled svoje partije, tako da je bio i organizator i vođa Prve balkanske socijalističke konferencije, održane u Beogradu 1910. godine, na kojoj su se socijalisti svih balkanskih zemalja složili da deluju u pravcu ukidanja naslilno ucrtanih granica na Balkanu i stvaranje Balkanske federacije. Te godine, Dimitrije Tucović je i osnovao marksističko teoretski časopis Borba i postao njegov prvi urednik. Prenoseći iskustva u radu Narodnih domova iz Berlina i Kopenhagena, u Beogradu je , na njegovu inicijativu , takođe osnovan Narodni dom. Prilikom aneksije Bosne i Hercegovine, oštro istupa u javnosti kritikujući stavove socijalista nekih zapadnih zemalja, utičući da se i u zaključke kongresa Socijalističke Internacionale unese stav o nezavisnosti malih zemalja.
Kao rezervni oficir I pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva učestvovao je u balkanskim ratovima i srpskom vojnom pohodu na Albaniju. Iz tih ratnih iskustava proizašle su njegove oštre reakcije na vojne i političke aktivnosti Srbije u odnosu na Albaniju. Po završetku prvog balkanskog rata odlazi u Berlin na doktorske studije. Njegove ambicije na tom planu nisu se ostvarile zbog Prvog svetskog rata, napadom Austro Ugarske na Srbiju. Ponovo se pridružuje srpskoj vojsci. U činu kapetana II klase poginuo je u svojoj 33. godini 20. novembra 1914. godine u Kolubarskoj bici na Vrače Brdu u rejonu Ćelija, kod Lajkovca. Vest o njegovoj smrti objavljena je u velikom broju listova u Evropi i to na naslovnim stranama. Povodom njegove smrti oglasili su se , kako prijatelji i pristalice tako i njegovi oponenti. Lav Trocki je u pismu Dragiši Lapčević izjavio: „Zajedno sa vama sam oplakao našeg dragog prijatelja Dimitrija Tucovića, jednog od najboljih u našoj socijalističkoj porodici”. Novine „Due Neue Zeit” od 11. decembra 1915. godine, prenele su izjavu Karla Kauckog: „ Među mnogobrojnim krvavim žrtvama koje je Internacionala podnela na bojnim poljima, Dimitrije Tucović je najpoznatija i najuglednija žrtva. Socijalistička Internacionala će sa čašću čuvati uspomenu na njega”.
Njegovi posmrtni ostaci su 1949. godine preneseni sa lazarevačkog vojnog groblja i sahranjeni na trgu Slavija koji je preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića. Na trgu je spomenik čiji je autor vajar Stevan Bondarov.
U svojim ratnim dnevnicima koje je vodio do kraja života, napisao je:
„Neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod”.
Miroslav Krleža je u drugoj polovini dvadesetog veka zabeležio: „Dimitrija Tucovića sjetio sam se i njegove knjige o Albaniji i njegove tužne smrti, kako je ostao pregažen kao dronjak pod točkovima onog istog mehanizma protiv koga se smiono i muževno borio. U njegovoj svijetloj pojavi javlja nam se utjeha da ni na našim horizontima nisu još sve zastave beznadno pale i smrt Dimitrija Tucovića, kao i ona modra, tiha, melanholična agonija Svetozara Markovića, događaji su koji stoje kao putokazi na početku našeg puta u civilizaciju”.
Socijalističke ideje Dimitrija Tucovića nisu samo ideje o ravnopravnosti klasa, odnosno ideje o socijalnoj pravdi. Njegova borba koja bi se u kontekstu današnjih konfuzija o našem mestu u svetu i Evropi mogla ozbiljno i temeljno uzeti u ozbiljna razmatranja pre donošenja bilo kakvih pamfletskih i stvarnih odluka jesu i odnosi imperijalističkih, velikih sila prema malim narodima i njihovi interesi pod maskom dušebrižnog pokroviteljstva nad jednom nacijom i stanjem ljudskih prava. Iskustva koja smo imali pre i posle bombardovanja od strane Nato pakta, iskustva sa Kosovom i njegovim otcepljenjem i iskušenja koja nas dalje čekaju na putu u Evropsku uniju, svakako su jednim delom i protumačena za vreme života Dimitrija Tucovića i opisana u njegovim delima. Njegov izraz „kamatno ropstvo” u današnjim opisima političkih i ekonomskih tokova se prevode na nove izraze– interesne grupe i lobi. Zato, i pored našeg otklona od socijalizma i perioda u kome smo ga sprovodili u stvarnom životu zemlje čiji smo deo bili, svakako bi trebalo na studiozan i zapitan način ponovo pročitati sve što je Tucović napisao, dajući im nova tumačenja .
Ostavljajući dalje ljudima od struke da nam na uvid daju pravu kritiku i pravi smisao dela Dimitrija Tucovića koja je i dan danas, u ovom zapletu teorija i mišljenja, predmet polemike i konfuzije mnogih teoretičara društvene misli, dovoljno je istaći misao Dušana Opačića da je Tucović „ uspeo da spoji nespojivo, anacionalno i nacionalno. Od polazne tačke marksističkog učenja razvio je modernu srpsku socijalističku misao kao sastavni deo humanog patriotizma, nužnosti odbrane svog naroda i države.”
M. Nikolić
U Gradskom kulturnom centru u ponedeljak, 5. maja u 19 časova biće otvorena samostalna izložba slikara Dušana Mandića iz Nove Varoši. Izložba će biti otvorena do 19. maja.
SALA 1
Od 2. do 7. maja
u 20.15 časova
cena ulaznice: 300 dinara
Žanr: Akcija, triler
Reditelj: Jaume Collet-Serra (Ukradeni identitet , Siroče)
Scenario: John W. Richardson, Christopher Roach
Uloge: Liam Neeson (Bijes Titana, Taken 3, 96 sati: Istanbul), Julianne Moore (Ta luda ljubav, Nema me, Djeca čovječanstva), Anson Mount (Profesionalac, Zakon i red)
Radnja filma se odvija na međunarodnom letu Njujork – London. Tokom leta, američki savezni agent prima seriju pretećih poruka: svakih 20 minuta biće ubijen jedan putnik, sve dok se 150 miliona dolara ne prebaci na tajni bankovni račun…. Trka sa vremenom tek je počela.
