naslovna blejaMiljanova priča

Bio nam je juče u poseti deda.  Pita –„šta radiš?”, ja po navici, odvalim–” ništa deda, blejim!” E, tu je skočio matori, ma ni sekund nije prošlo, kad se  izderao– „Šta god ga pitam-on bleji! Ima li šta u gradu, viđaš li koga-ništa,bleja! Šta si planirao sutra–bleja! Kako je bilo juče–bleja! Ne znam jel imam sina ili životinju!Mislio sam da nam je svima suđeno po dve noge, ali ovaj izgleda ima i dve viška!” Matori mi je, inače inženjer, rano se oženio kevom pa je malo popustio sa živcima a i šef ga dribla na poslu-malo sam i ja potegao nervni završetak, ali sam se posle smirio. Kad sam otišao u sobu, seo sam i smirivao se….a u stvari kidao sam isti nerv kao i matori!

Čudom se ne načuditi, ali kako mu objasniti a da to bude shvatljivo da stvarno imam dve noge, ali mi ni najbolje cipele ne pomažu da se pokrenem. Jer, nemam gde! Nije gore toliko visoko ni dole toliko tvrdo, nego je u sredini baš neudobno. Čini mi se  energije za sve, sve bih sad mogao, ovog trena, gotovo kao Supermen , ali šta s njom? Čini mi se i auto bih uz stepenice izneo i pretrčao bi za dva dana do Pešte, ali kakvog to smisla ima? Ideja koliko hoćeš,mogo bih cepelin s njima napuniti, ali kome one trebaju! Niko neće ni da sasluša, kamoli da sluša, pa što bih se trošio? Već četiri  godine tražim posao-nema, malo ono što sam imao šljaku letos na Malti, dva meseca, to je sve što sam uradio, a i to mi je bilo da kao platim sebi taj put i provedem se tamo. Ali, ajde, bio sam na Malti! I onih pola godine na benzinskoj, pa me lik zavrnuo za kintu. Voleo bih da imam nešto svoje, nešto  kao– neki svoj ćošak, kao– neki svoj lokal, pa da počnem polako…

To što nekad izađem s društvom u grad, to mi prisedne jer, prvo moram od matorih da tražim kintu, a kao imam dvadeset četiri, pa onda, svi isto pričamo…Nekad mislim da smo svi zajedno krenuli od kuće, došli tu gde smo, pa ćemo se posle ovog lufta zajedno i vratiti kući. Zato mi se i ne izlazi. Malo kladionica, kao da se razdrma svakodnevnica..I malo basket..Ne mogu više ni matorce da slušam, prvo počinju da pričaju kako su oni u mojim godinama…Pa dobro, onda bilo tako. Na posao i niste čekali, jeste da ste počeli od jedne viljuške i kašike pa redom do kuće i vikendice, ali kad čovek ima platu nije teško svaki mesec po viljušku do escajga, pa kredit za more, pa kredit za kuću..Ne mogu više da slušam ni svetle primere uspešne dece naših prijatelja. Niko mom matorom nije kriv što je hteo da bude pošten i čist celog veka, da se ne šlihta nikome, da trči kući posle posla, na vikendicu, kod babe i dede, pa nikog od glavonja i ne zna niti ima nekog na položaju ko bi mu bio, kao–prijatelj.. Kao, ne zna on kako se sad dobija posao, pa sam ja kriv što sedim kući. Makao bih se, makar do Beograda da probam, ali mi je i to problem, morao bih da tražim lovu za početak od njih, ali ne znam kad i kako bih im vratio ako ne krene po dobru…Bio sam s Jelicom tri godine. Bilo nam je super, baš smo se strava slagali. Nismo nešto puno ni pričali zadnju godinu, sad mi je došlo u glavu. U stvari, više smo ćutali i radili ono što smo navikli da radimo prethodne dve godine. Valjda to tako ide kad si dugo s nekim. Nismo se ni  svađali, tu i tamo male prepirke oko gluposti. Onda smo se prosto– razišli. Ne znam ni zašto, danas kad mislim o tome nije mi jasno, ali ni svađe, ni povoda, samo smo prestali da se viđamo i to je to. Sretnem je nekad u gradu, ima drugog tipa, tako, dobro je, slažu se..sve je o.k. Nije da ne bih voleo da smo zajedno, ali sad mi nekako svejedno. Bio sam u bedari jedno mesec dana kad me stiglo da sam sam, ali prošao sam to.

Sad izlazim sa starim društvom, znamo se još iz osnovne. Ortaci su, nemam reč! Samo, i na njih sam navikao, nekako nemamo neke nove priče odavno, osim ovog sa TV i sa neta, malo se kačimo oko sporta..onako, rekreativno. Svako od nas ima svoj problem,neko na poslu, neko zato što nema posao , neko sa devojkom, neko zato što je nema. Par puta ovih zadnjih mesec dana sam se uhvatio kako smišljam da izbegnem da izađem s njima. Posle me bilo sramota- hteo sam da prevarim jedine prijatelje koje imam. Ali, došla mi žuta minuta. Pođem od toga da i njima nekad to isto sigurno  dođe, pa mi bude lakše, nisam ja jedini kvaran. Ponekad zavidim matorcima, bar znaju gde će ujutro kad ustanu. Mene nekada mrzi i poštaru vrata da otvorim. Kad se saberem, ostalo mi malo–, to, kad pogledam novosti na netu, malo fejs, i pustim muziku. Zavidim matorima što još planiraju, pa se i ja zanesem a bude mi posle muka.  Od čega i šta ja to planiram? Kad imaš ciglu– praviš kuću, kad imaš brašna– praviš kolače, kad imaš zašto–smeješ se, nekad i zaplačeš kad te nešto dobro potrese. E, ovako, baš blam i reći da bi nešto hteo..i reći da te nešto zasmejalo ili uzdrmalo…Kao da više ništa nije moje, ni ovaj život nije moj. Možda je matori u pravu, još jedino da nađem one dve noge što mi nedostaju, pa na livadu, među ostale, dok se čobani ne naberu cveća.

M. Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107