Zlatiborac Aleksandar Radišić, niže  uspehe u stonom tenisu i zahvaljujući još jednoj medalji sa Svetkog kupa u Bratislavi korak je bliže učešću na Paraolimpijskim igrama u Rio de Žaneiru sledeće godine. Kada je 2008. počeo da se bavi stonim tenisom, nije ni slutio da će ubrzo postati član stonoteniske paraolimpijke reprezentacije Srbije i da će se sa međunarodnih takmičenja vraćati sa medaljama. Do sada je osvojio bronzanu medalju na Svetskom kupu u Rumuniji 2010.godine, zatim srebro na Svetskom kupu u Sloveniji, a najveći uspeh je postigao na Evropskom prvenstvu u Italiji 2013. godine gde je osvojio bronzanu medalju, a sledeće godine na Svetskom kupu i prvo zlato u dublu sa Goranom Perlićem. Aleksandar je kako kaže u sportu ceo život i za njega nema granica, sebi stalno postavlja nove izazove. Tako je ponovo osetio čari skijanja, a skako je i padobranom.

Kako i zašto si odabrao stoni tenis?

—Ceo život sam u sportu. Pre povrede trenirao sam fudbal i skijanje i nakon povrede samo sam tražio sport koji bih mogao da nastavim. Malo sam se raspitao koji sport bi to mogao da bude i koji je dostupan tj.prilagođen osobama u kolicima. Nakon skupljenih informacija odlučio sam se za stoni tenis. Najbliže aktivno udruženje paraplegičara u to vreme kada sam počinjao je bilo u Čačku, čiji sam i danas član. Tamo sam počeo da treniram i jedan period sam išao svaki dan za Čačak na treninge!

Da li si uspeo da izboriš učešće na Paraolimpijskim igrama u Riju?

—Još uvek nisam obezbedio kartu za Rio. Trenutno sam na svetskoj rang listi 29-ti. Sada mi predstoji Evropsko prvenstvo u Danskoj u oktobru i sledeće godine Svetski kupovi. Nadam se da ću na njima uspeti da osvojim dovoljan broj bodova kako bih obezbedio kartu za Paraolimpijske igre u Riju 2016. godine!

Na kojim si takmičenjima učestvovao ove godine i kakve si rezultate ostvario?

—Učestvovao sam na dva Svetska kupa u Italiji i Slovačkoj. Oba su bila sa najvećim koeficijentom (40). Konkurencija je bila izuzetno jaka, došli su igrači iz celog sveta. U Bratislavi sam u dublu uspeo da osvojim bronzanu medalju. U dosta napornom i jako neizvesnom meču za bronzu pobedili smo favorite, ekipu Brazila koja je dosta bolje rangirana od nas sa 3:1 i tako uspeli da stignemo do još jedne u nizu medalja sa Svetskog kupa i korak bliže Riju.

Takmičiš se i u singlu i u dublu-koja disciplina ti više odgovara i zašto?

— I jedna i druga disciplina je karakteristična na svoj način. U singlu ste prepušteni sami sebi i sve što uradiš stojiš iza toga, dok u dubl tu je i partner, moramo da se poznajemo jako dobro, timski duh je jako bitan. Da jedan drugog bodrimo u svakoj situaciji i da se dopunjujemo, moramo da budemo jedno. Tako da mislim da je dubl dosta kompleksniji i zahtevniji.

Koji rezultat do sada smatraš najznačajnijim i koje takmičenje ti je ostalo u posebnom sećanju?

—Najveći sportski uspeh do sada je odlazak na prvo Evropsko prvenstvo u Italiji 2013. godine i osvajanje bronzane medalje. Bio sam presrećan samim tim što se nalazim na jednom mestu zajedno sa najboljim sportistima u Evropi u stonom tenisu, a još kada na sve to osvojite medalju, osećaj je fenomenalan. Nakon ovog uspeha dospeo sam na 21-vo mesto na Svetskoj rang listi!

Zbog kvalitetnijih treninga, sa Zlatibora si se preselio u Novi Sad u jednom period. Koliko si uspeo da uz bolje sparing partnere i uslove podigneš nivo igre i poboljšaš rezultate?

—Na Zlatiboru stoni tenis nije baš toliko popularan kao što je to u nekim drugim krajevima. U Novom Sadu je baza reprezentacije. Novi Sad ima najbolje uslove za trening. Kada kažem uslove mislim na pristupačnost sala za treniranje (SPENS), veliki broj igrača, sparing  partnera, trenera, rekreativna liga u kojoj i mi učestvujemo i igramo sa svim ostalim igračima kako bi što više napredovali i poboljšali našu igru. Uslovi su idealni, što na žalost ne mogu da kažem za neki drugi grad u Srbiji. Zbog toga sam 2013. godine morao da se preselim u Novi Sad i živim tamo godinu dana do početka Evropskog prvenstva kako bih se što bolje pripremio i poboljšao svoju igru. Sav taj trud, napor i odricanje se na kraju i isplatio. Osvojio sam svoju prvu Evropsku medalju. Kada sam se vratio  na Zlatibor saznao sam da je to prva Evropska medalja koju je jedan sportista doneo u Opštinu Čajetinu što me je učinilo još više ponosnim.

Šta je potrebno da bi se stiglo do medalja i sportskih uspeha poput tih koje si ti ostvario?

—Najbitnije je da veruješ u sebe i to što radiš. Da imaš podršku porodice. Postaviš sebi cilj i postepeno ideš ka njemu. Konstantan trenig, rad, trud, želja, upornost  i rezultati ne mogu da izostanu.

Šta je to što tebe vuče napred, da svaki dan naporno treniraš i boriš se za još bolje i više?

—Ceo život sam u sportu i ne mogu sebe da zamislim bez njega. I kada završim profesionalnu karijeru ostaću  sigurno u sportu na neki način. Smatram sebe jako upornom osobom i svaki dan, svaki trening je novi izazov za mene koji me tera da budem bolji, da pomerim svoje granice, mogućnosti, da dostignem svoj sportski cilj koji sam zacrtao, a to su  Paraolimpijske igre. Smatram da je san svakog sportiste da učestvuje na Olimpijskim odnosno Paraolimpijskim igrama i da je to vrh sportske karijere pa tako je to i moj cilj. Još ako osvojite medalju, to treba doživeti, a ja se nadam da hoću.

Koliko je bilo teško, ali opet i veliki izazov za tebe da postaneš član paraolimpijske reprezentacije Srbije i postigneš sve te uspehe koje si ostvario do sada?

—Iza svakog uspeha stoji mukotrpan rad, dosta odricanja, uspona i padova, žrtvovanja, ali na kraju sve se isplati i dođe na svoje. Velika mi je čast što sam deo Paraolimpijske stonoteniserske reprezentacije Srbije. Neka moji rezultati govore u moje ime.

Imaš li neki hobi, baviš li se još nekim sportom?

—Kada trenirate dva puta dnevno i zaposleni ste, radim u Turističkoj organizaciji Zlatibor, nemate baš puno slobodnog vremena. Ali kada imam pauzu i nemam takmičenje volim da probam neke druge stvari, okušam se u novim izazovima. Moja velika ljubav je skijanje. Pre tri godine nabavio sam kolica za skijanje tako da mi se i ta velika želja da ponovo skijam ostvarila.  Nakon skijanja došao sam na ideju kako bih mogao da skačem sa padobranom što sam naravno i učinio. Bilo je to lepo iskustvo, treba probati. Ša je sledeće, videćemo?

Tekst: M.Hobetko, foto: arhiva Aleksandar Radišić

Članovi Planinarskog kluba „Era” iz Užica, Slobodan Stefanović, Slavica Milić, Slavica Pecikoza, Ivan Milutinović i Nenad Milinković izveli su od 18. do 26. jula planinarsku akciju na Karpate. U ovoj ekspediciji užički planinari su imali šest odvojenih tura, a zatim su se uspeli na najviši vrh masiva Parang u Rumuniji.

Slobodan Stefanović, vodič plainarskih akcija i pohoda ispred Planinarskog kluba „Era” iz Užica je objasnio da je to jedna od retkih akcija koje se organizuju u okviru našeg grada i ove godine predstavlja najjaču planinarsku akciju izvedenu do sada od svih klubova.

—Pohod je trajao devet dana. Krenuli smo iz Užica 18. jula i nakon dana putovanja smo stigli na odredište i odmah smo krenuli sa planinarskim turama. Ukupno smo izveli šest odvojenih tura, od kojih je poslednja bila uspon na najviši vrh masiva Parang, jedan od masiva Južnih Karpata, Parangul Mare koji je visok 2519 metara. On se nalazi u blizini grada Petrošanija i Sibinja, a od Užica je udaljen oko 700 kilometara.

U ovoj akciji Stefanović ističe da nije bilo problema i poteškoća, ali je ovo bio jedan od ozbiljnijih testova za iskusnije i aktivne članove Planinarskog kluba „Era”.

— Napomenuo bih da je uspon na najviši vrh Parangul Mare bio jako težak, mukotrpan i dug. Sama tura je dugačka 26 kilometara sa ogromnom visinskom razlikom od 1800 metara u usponu i isto toliko u padu. Ali, kad se stekne kondicija nakon tih pet tura, onda se lakše dođe na najviši vrh—kaže Stefanović.

Vreme ih je u potpunosti poslužilo, uslovi za penjanje su bili prilagođeni svim turama.

—Čar i lepote planinarenja su to što na ovakvim pohodima imamo priliku da uživamo u jedinstvenim prirodnim lepotama. Tako smo u ovoj akciji pored izlaska na više od 12 vrhova od preko 2000 metara obišli i veliki broj glacijalnih jezera i kanjon reke Lotru.

Na ovakvim pohodima nezaobilazna su druženja i razmena iskustava sa planinarima iz drugih zemalja. Tako je bilo i ovog puta.

—Svako veče je bilo druženje uz logorsku vatru i gitaru. Bilo je kolega planinara iz Češke, Rumunije i bilo je zaista zanimljivo.

Za ovakve i slične akcije pripreme su celogodišnje, kaže Stefanović.

—Naš planinarski klub svakog vikenda organizuje po jednu ili dve akcije. Do sad smo izveli više od 50 pojedinačnih akcija. Kada se redovno hoda, pešači  onda nema problema i to je sasvim dovoljno i za neku jaču ekspediciju.

Na pitanje koji je sledeći pohod Stefanović odgovara:

—Mi uvek kažemo da vrhovi osvajaju nas, a ne mi vrhove.  A inače veću akciju imamo ovog vikenda. Obilazimo Zlatar i planinu Čemernicu. Mesta Božetići, Ursule, Štitkovo i Ljepojevići. Svako ko ima volje da se druži  i pešači može da postane naš član.

tekst:M. H., foto: Ivan Milutinović