Kuća Šećeragića bila je prostrana i udobna. Smestiše me u Đulinu sobu. Uprkos umoru i uzbuđenjima koja sam doživela toga dana, nisam mogla da zaspim. Učinila sam to tek pred zoru, ali sam se ubrzo probudila sa bolom u duši i nejasnim mislima u glavi. Nisam mogla odmah da shvatim gde se nalazim, ali kad primetih Đulin osmeh, sve mi bi jasno…

Od tog dana Đula i ja nismo se razdvajale za sve vreme boravka u njihovoj kući. Kao i ona, i ja sam nosila dimije i nastojala da se ponašam kao prava muslimanka…

Tek pošto je glavna austrijska vojska prošla kroz varošicu, Đulini roditelji odobriše nam da s vremena na vreme, ali nakratko, posećujemo njihove rođake i prijatelje.

Ovi susreti su za mene bili novi i prijatni, jer se na njima dosta i zanimljivo pričalo, pušilo, smejalo… To je, u stvari, bio skup žena i devojaka. Sve su one pokazivale pupo razumevanje za moj neugodni položaj i trudile se da me što bolje ugoste i razvesele. Ni jedno njihovo poselo nije prošlo bez mene. Bila sam im na tome mnogo zahvalna.

Tuga me nije napuštala. Sve više sam razmišljala o svojima; ni o kome ništa nisam znala. Videći me tako setnu, moja dobra Đula bi mi prišla, nežno me zagrlila, široko se osmehnula i rekla:

– Ma, hajde, bona, sve će biti dobro! Uskoro ćeš, videćeš, saznati dobre vesti o tvojima u Užicu i o ocu i braći na frontu… Ne tuguj, mila moja… Možda će moj otac uspeti da uhvati vezu sa tvojima…

Prolazili su dani puni neizvesnosti, straha i tuge. U grad sama nisam smela da izlazim, niti da posetim koju srpsku kuću, iako sam to veoma mnogo želela. Bila sam odvojena od sveta, jer se moj zaštitnik stari Šećeragić, bojao za mene. Pri susretu, a oni su bili česti, na svaki moj uzdah, rekao bi:

– Imaj strpljenja, dete. Vremena su mutna. Ne zna se šta nam ko misli. Zbog neopreznosti, i ti i moja porodica mogu da stradaju. Dao sam reč tvome ocu da ću te odvesti majci u Užice, ako se on ne vrati da te uzme…

Nadala sam se kakvom glasu od oca, ali uzalud. Na rastanku mi je obećao da će se ubrzo javiti preko veza svog pobratima Šećeragića. No, kad god bi se starac vratio iz varoši, činilo mi se da je sve brižniji. Na pitanje da li ima kakvih vesti od oca, odgovarao je:

– Ni glasa od pobratima. Nadam se glasnicima svakog časa. Moramo imati više strpljenja…

Dođe zima, a ja ne saznah ništa o ocu i braći, niti o majci i ostalima u Užicu. Neizvesnost sam teško podnosila. U meni se češće i snažnije javljala želja da se vratim kući.

Stari Šećeragić me odvraćao, govoreći da je sneg velkki, da je okupator na svakom koraku, da je putovanje mučno i opasno. Nikakvih prevoznih sredstava nije bilo. Jedino su se, istina veoma retko, samo u najnužnijim prilikama, kretali pojedini trgovci koji su na jakim konjima prenosili robu.

Tako bi odlučeno da čekam proleće.

Međutim, nekoliko dana kasnije, dođe stari Šećeragić i reče mi da napišem pismo majci, jer su se neki njegovi prijatelji spremali na put uUžice.

– Kroz nekoliko dana, kad se vrate, imaćeš vesti o tvojima u Užicu – reče mi Šećeragić. – Nadam se da su tvoji dobro i da će ih tvoje pismo obradovati i odagnati im zle slutnje…

U meni se ponovo javi silna želja da krenem s onim nepoznatim ljudima i rekoh to Šećeragiću. On se dugo opirao, ali videći da sam nepokolebnaljiva, popusti i reče da će mi nabaviti dobrog konja i toplu odeću.

Tako dođe dan rastanka s mojim divnim domaćinima. Bila sam iskreno zavolela ovu porodicu u čijoj sam kući provela teške dane okupacije.Na rastanku, Đula me je dugo ljubila, a i ja nju, jer sam je veoma zavolela. Sve svoje devojačke tajne samo je meni poveravala. Nas dve se rastasmo teška srca… Nikad se više nismo videle. Mnogo godina kasnije saznala sam da se odselila u Tursku i tamo udala.

Pred ponoć poslednjeg dana decembra 1915. godine, stari Šećeragić mi donese odeću: tople čamppre, gunj postavljen krznom, čizme, fes i čalmu…

Počeh da se smejem zbog fesa i čalme. Rekoh da će mi to biti suvišno, ali je starac zahtevao da baš tako budem odevena, tvrdeći da ću prerušena u Turčina najsigurnije stići do svojih u Užicu. Poslušala sam ga. I dok sam se oblačila, on je trojici svojih prijatelja davao uputstva kuda i kako da se krećemo, šta treba da radimo ako uz put naiđemo na austrougarske patrole… Rekao nam js da ponesemo dosta hrane i da uz put ni po koju cenu nigde ne svraćamo.

Krenusmo. Bio je mraz kakav se lugo pamti. Putovanje je bilo sporo i teško. Sneg je bio veliki. Često smo silazili s konja da bismo se hodanjem malo zagrejali. Moji saputnici su bili dobri, čestiti ljudi. Veoma su cenili starog Šećeragića.

Preko Zlatibora smo upadali u sneg do pojasa. Konji su se teškom mukom probijali kroz smetove.

Najzad, posle dvadesetak časova, bili smo na prilazima Užicu. Počela sam da drhtim i od pomisli šta ću sve zateći kod kuće, kakve me vesti i saznanja očekuju. Što sam se više bližila kući, sve sam više strahovala. Tako se u meni javiše dve želje: jedna, da što pre stignem, druga, da se put što više oduži… Bojala sam se crnih vesti…

Bio je prvi dan nove, 1916. godine. Nešto oko osam časova uveče bili smo na brdu Dovarju, odakle se vidi ceo grad. Spuštali smo se polako, ulice su bile jako osvetljene, ali nikog živog nije bilo na njima. Kao da sam ulazila u mrtav grad…

Najzad sam bila pred kućom! Iz nje je dopirala svetlost, ali je, kao i svuda unaokolo, bilo tiho. Stajala sam nekoliko trenutaka pred vratima, ne usuđujući se da odmah pokucam… Najzad, čuh tihi majčin glas:

– Ko je?

– Ja sam, majko, Ljubica!

Vrata se brzo otvoriše i majka, videći me onako odevenu i s trojicom nepoznatih ljudi, ustuknu uplašena. Brzo skinuh fes s čalmom i nađoh se u njenom zagrljaju… Moji saputnici vezaše konje u dvorištu i uđoše da se okrepe i odmore. Oko nas okupiše se četiri moje sestre i brat. Svi smo plakali od radosti. Ni oni nisu ništa znali o ocu i trojici braće…

Napisah pismo puno zahvalnosti porodici Šećeragić i zamolih moje saputnike da ga svakako predaju. Oni obećaše i odoše da završavaju svoje poslove.

Sutradan sam morala la se prijavim vlastima. To je bio moj prvi kontakt sa okupatorom. Začudo, pokaazaše se veoma ljubazni. Čak mi poželeše i dobrološlicu. Rekoše mi da je dobro što sam se vratila, jer su im učiteljice potrebne. Ja sam se, mećutim, držala veoma rezervisano. U stvari, bila sam čvrsto odlučila da se ne bavim učiteljskim pozivom sve dok se ne vrate naši vojnici.

U našoj kući je stanovao jedan Mađar sa ženom, koja je dobro govorila naš jezik. Majka mi je odmah skrenula pažnju da pazim šta ću reći pred njima. Ona je to učinila iz straha da mi se što neprijatno ne dogodi, a i zbog toga što su ovi Mađari bili zaista dobri ljudi. Pa ipak, mi ič nismo rado gledali. Kad je jednom Mađarica upitala moju šestogodišnju sestru Katu da li će je voleti ako joj iz Mađarske donese veliku, lepu lutku, odgovorila je:

– Možeš mi doneti i deset, ali ja te ne volim! Ti si Švabica!

Trsbalo je živeti, a u kući se ni na koga nije moglo računati, osim na mene. Nešto se moralo raditi i obezbeđivati sredstva za svakodnevni život. Ali, šta? To pitanje sam sebi često postavljala.

Jednoga dana pozvaše me u komandu i ponudiše mesto učiteljice. Rekoše mi da odmah napišem molbu. Kad sam se vratila kući i rekla majci zašto su me zvali, ona se obradova. Najzad ću raditi svoj posao, zarađivaću i koliko-toliko poboljšati naše prilike, jer su rezerve hrane bile na izmaku.

Čvrsto sam odlučila da ne radim dok traje okupacija! Mislila sam da sačekam proleće, pa ako se naši ne vrate, da se preselim na imanje blizu grada… Mislila sam: kad naše seljanke, čiji su očevi, braća i muževi u ratu, mogu da obrađuju zemlju, mogu i ja. Najvažnije je, biti nezavisna, raspolagati svojim vremenom i slobodom kretanja.

(kraj drugog dela)

Zahvaljujemo se Udruženju građana „Amanet“ i portalu www.prvisvetskirat.rs na ustupljenom materijalu

N. hobetko