Category:

Odbojka

    grbic_VITEZ_SPORTA

    Za sve one uspehe koje je tokom dugogodišnje odbojkaške karijere ostvario igrajući za reprezentaciju Srbije, Vojvodinu, italijanske klubove Kune, Padova, Roma volley, Latina, brazislki Sao Paolo, Osaku iz Japana, Paok iz Grčke, Dinamo iz Moskve i Fenerbahče iz Turske, ali i za sve ono što čini i dalje, Vladimir Grbić naš poznati odbojkaš, sada potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije je pre nekoliko dana dobio nagradu Vidovdanski vitez za sport koju dodeljuje opština Čajetina. Vanja je odbojkaški vitez koji je u svom poslu postigao sve što se može ostvariti. Olimpijski je i Evropski šampion, osvojio je 13 medalja na velikim takmičenjima, a uz to dugo će se pamtiti njegova fanatična borbenost  i odlučnost na terenu. Iako više ne „zakucava” loptu u protivnički deo terena, Vanja se trudi da mnogobrojno sportsko, ali i životno iskustvo prenese na mlađe generacije, jer smatra da je to jedna od njegovih dužnosti. Za portal Ero je pričao o posvećenosti, kako vrhunski sportisti treba da budu i vrhunske ličnosti, zašto je reprezetacija svetinja, kako se stiče poštovanje javnosti, ali i kako se bori za očuvanje prirodnih lepota u našoj zemlji.

    Nedavno ste primili nagradu opštine Čajetina, Vidovdanski vitez za sport. Tokom bogate sportske karijere često ste u dresu reprezentacije Srbije i ekipama za koje ste igrali zaista bili „vitez” na odbojkaškom terenu. Primajući nagradu izjavili ste da ste mladima uvek želeli da prenesete bit, suštinu igranja za reprezentaciju. Koliko je teška uloga učitelja i zbog čega je važno da uspešni ljudi poput Vas prenose svoje iskustvo na mlađe?

    —U svom odrastanju gledao sam učio i vodio se pasijom i posvećenošću vitezova tog vremena ne samo iz odbojke već i drugih sportova. Onih koji su za svoju zemlju igrali časno ponosno i dostojanstveno. Kada sam došao u priliku da igram za reprezentaciju želeo sam da gledajući me vide da sam dostojan njihovog poštovanja, shvatio i razumeo njihovo učenje i da su ponosni na mene. Kada sam završio svoju karijeru moja misija nije gotova. U ime poštovanja i duga prema onima koji su učili mene i bili moja inspiracija sada je došao red na mene da ta ista inspiracija budem mladima koji će svu pasiju, iskustvo i posvećenost vitezova koji su mene inspirisali i učili dobiti nesebično od mene i ostalih vitezova mog vremena. Sport nije počeo sa mnom, sa mnom ne treba ni da završi, a moja je moralna obaveza da one koji dolaze posle mene obučim da se isto tako u budućnosti nesebično odnose prema onima koji dolaze. Ja sam samo jedna karika u nepreglednom lancu onih koji su bili i onih koji treba da budu vitezovi srpske odbojke i srpskog sporta uopšte, onih koji će naš narod činiti ponosnim što ga tako predstavljamo ne samo rezultatski već na svaki način.

    050.SCGvsBRA.02

    Šta znači nositi dres reprezentacije i kolika je to čast bila za Vas?

    —Kada me je predsednik Svetske odbojkaške organizacije pitao pred polufinale sa Kubom da li mi nedostaje igranje u reprezentaciji, rekao sam mu: „Dao bih sve svoje preostale godine života da mogu da odigram za svoju zemlju još 5”. To jeste bilo egoistično i nepravedno prema momcima koji sada igraju i koji nas dostojno predstavljaju, ali je to moje najiskrenije osećanje. Reprezentacija je SVETINJA za koju je čast umreti. Sama prilika da obučete dres svoje zemlje vas na to obavezuje. Ja jesam emotivac i patriota van granica čija se najiskrenija emocija mogla videti na terenu.

    Posmatrajući Vas dok ste bili igrač, ali i van terena uvek smo mogli da vidimo da se svuda ponašate kulturno, normalno, fer i da tome pridajete veliku pažnju. Koliko je za igrača i tim važna kultura ponašanja, kako se ona stiče i zašto je sve manje ima u sportu?

    —Vrhunski sportisti MORAJU biti vrhunske ličnosti, inače nisu vrhunski sportisti već samo igrači. Mi svojim primerom kreiramo opšte mišljenje prema kome se ljudi vode i kao takvi moramo biti prema sebi strogi. Sport ne poznaje tj ne sme da poznaje prevaru, podmetanje, nepoštovanje, netoleranciju i nefer pristup, već vrhunske vrline ljudi. U zdravom telu zdrav duh je primer koji mladi prate. Ja sam toga svestan i tako se i ponašam.

    Vladimir-Grbic

    Još na početku karijere u mlađim danima provodili ste sate i sate naporno trenirajući u sali u Kleku sa bratom Nikolom. Prisetite li se ponekad tih momenata i kako danas gledate na taj rad i odricanja? Kako neko u dečačkim danima može da pretpostavi da može da dosegne „zvezde” u sportu i postane jedan od najboljih odbojkaša na svetu?

    —To nisu odricanja i nije žrtva, to je jedini put da uspete u sportu. Mi smo imali izbor kao i sva deca. Želeli samo da dokažemo ocu da smo njegovi dostojni naslednici, oni koji će njega i majku učiniti ponosnima. Deluje kao parafraza, ali je tako. Moj otac je bio superheroj bez plašta i kostima najstrožiji prema sebi i njegovi principi i moralna načela koje nam je majka uvek brižno i pažljivo objašnjavala su bili ozbiljni stubovi našeg uspeha koje u početku nismo razumeli. Veoma je važno što su nam oboje pomogli da uspemo i istrajemo da postanemo vrhunski ljudi.

    U vašoj karijeri, ali u životu posvećenost ima veliku ulogu. Koliko je iz vašeg iskustva potrebno biti posvećen nečemu (ideji, sportu…) i treba li čovek u potpunosti da da sebe da bi ostvario rezultat?

    —Otac me je postavio pred liniju odbojkaškog terena i rekao: „Ova linija nije obična linija, ovo je granica dva sveta, onih koji su sa ove strane linije je svet ljudi koji ne menjaju svet, onih kojima je svejedno koliko i šta radili isto im je. A sa one druge strane je svet vitezova i samuraja, ljudi POSVEĆENIH do maksimuma koji hrabro zakorače preko linije i urade svaki korak sa najmanje 100 posto, spremni da daju život za svoju zemlju, svoj narod i svoj tim. Ako si hrabar da budeš vitez ili samuraj zakorači, posveti se i stani među njih dostojanstveno”. Svako od nas zna koliko je dao sebe i ako se maksimalno posveti uradiće svoje najbolje što je dovoljno da sebe  ispoštuje.

    U karijeri obeleženoj medaljama i uspesima, danas kada pogledate iza sebe – možete li da izdvojite neki uspeh i da nam kažete zbog čega vam je baš on najdraži?

    —Olimpijada u Sidneju. Vrhunac sporta je olimpijsko zlato. Sve čemu smo učeni sa svojim vrednostima, pretočeno u najveći uspeh.

    Sport daje, ali i uzima mnogo. Šta je za sve ove godine odbojka vama pružila, a šta vam je oduzela?

    —Dala mi je sve, a nijje mi uzela ništa, jer ne žalim nijednog sekunda što sam uradio sve što je trebalo da stignem na vrh, da me ljudi vole, poštuju i počaste najlepšim osećanjem, a najtežim istovremeno kod nas. Dala mi je mogućnost da pokažem svom narodu koliko ga volim, što sam ponosan na to ko sam i odakle sam i što sam imao mogućnost da stignem gde sam stigao.

    Veliki ste borac za očuvanje prirode. Koliko se Donkihotski osećate na tom polju i zbog čega je toliko teško u Srbiji očistiti reke i planine i pobrinuti se da se oni ne zagađuju?

    —Mi nemamo svest o tome i bojim se da bez drastičnih mera nema napred. Bio sam u zemljama koje su uništile svoju prirodu, a danas ih rigorozno čuvaju. Srbija je najlepša zemlja na svetu, a odnosimo se prema njoj kao da je tuđa, boli me duša kada vidim šta imamo, a kako to uništavamo.

    10999013_373381296182751_6141881423358309960_o

    Zbog čega ste izabrali funkciju potpredsednika OSS, umesto da budete trener?

    — Ja i sada radim sa mladima tj sa decom. Trenerski posao kako ga ja doživljavam traži 24 časa dnevno, a ja imam porodicu kojoj sam i ovako na pola posvećen. Proveo sam 20 godina u inostranstvu i želim da se posvetim svojoj porodici.

    Nedostaju li vam treninzi, utakmice, publika? Kako ste se navikli na život van terena i čemu posvećujete to vreme koje je nekad bilo rezervisano za treninge i utakmice?

    —Naravno, ali kroz rad sa decom to sve nadoknadim, jer su mi njihov osmeh i njihova radost najveća nagrada. Vremena malo imam. Sada sam asistent na katedri odbojke kod profesora Nešića na FSFV u Beogradu i na doktorskim studijama i uz beachvolley sve mi je manje vremena preostalo za moj ribolov.

    Naša reprezentacija danas ima mlad i talentovan tim koji vodi vaš brat Nikola. Zatraži li on ponekad savet od Vas i u čemu se trudite da pomognete tim mladim momcima?

    —Nikola i ja imamo otvoren odnos i normalno je da će se posavetovati sa mnom. U potpunosti podržavam svaki njegov dosadašnji izbor, jer znam da je to najbolje za naše momke. Oni me jako podsećaju na našu generaciju iz 1995. godine. Želim im da nas nadmaše. Za to zdušno navijam.

    Tekst: M. Hobetko, foto:sajt atastar.rs, vebidoo.com, FB, OSS.

     

    0 comment
    0 FacebookTwitterPinterestEmail
Newer Posts

Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107