U Gradskoj galeriji Užice sinoć je otvorena izložba slika Milice Salaški, umetnice iz Beograda.
Otvarajući izložbu Zoran V. Cvetić, direktor Gradske galerije Užice je rekao:
—Moj prvi utisak kada sam pogledao slike tokom postavke radova je bio jedno odsustvo boja, ali kada sam malo dublje zagledao njene radove primetio sam da je boja u tim slikama prisutna toliko koliko je potrebno. Zapravo boja je u duhu vremena, ona želi da prikaže vreme, a ne da akcentuje boju kao nešto primarno—naveo je Cvetić.
Milica Salaški je rođena 1980. godine u Beogradu, magistrirala je 2009. godine na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u klasi profesora Gordana Nikolića. Do sada je učestvovala na više od 60 grupnih internacionalnih izložbi u Bugarskoj, Grčkoj, Makedoniji, BiH, Finskoj, Švajcarskoj, Japanu, Slovačkoj, Italiji i drugim zemljama. Dobitnica je nekoliko nagrada iz oblasti slikarstva, među kojima izdvajamo nagradu Zlatna Paleta ULUS–a 2011. godine. Član je ULUS–a od 2005. godine.
U svom obraćanju publici Salaški se zahvalila organizatorima i Galeriji što su je pozvali i učinili tu čast da prikaže svoje slike.
—Ovo slike su nastale u periodu od prethodne dve godine i ranije. Drago mi je što sam u Užicu i ovo je moja prva poseta ovom gradu. Povezala bih taj utisak koji je meni jako bitan i pokušavam da tu ličnu impresiju u današnjem vremenu u sadašnjci koja je za moj rad vrlo inspirativna u smislu svakodnevice, prezentujem i na svojim platnima. A Užice je po meni vrlo zanimljiv grad i veooma specifičan po geološkom položaju, ali i po tome jer je to jedna ušuškana sredina, posebna, sa vrlo zanimljivom i vrlo progresivnom arhitekturom i samim tim kontekst ljudi u odnosu na arhitekturu i ovakvo rešenje, da kažem to tako, gradskog urbanog koncepta je za mene vrlo zanimljivo.
Na tvojim radovima se oseća i ta samoća koja je prisutna u ljudskoj svakodnevici. Odakle interesovanje za to?
—Sobzirom da je to kontradiktorno sa recimo razvojem tehnologije, uopšte dostupnosti informacija, pokrivenosti medija, tom kulturom spetakla, masovnog druženja… Primetila sam da svi mi, osećamo jednu vrstu otuđenosti u smislu da i pored tako velike interakcije i na prvi pogled masovne dostupnosti medija u suštini imamo jako, veliki diskontinuitet u osećanju drugog bića. Samim tim kao da se povećala razdaljina između svih nas, a u suštini je bliskost nešto što nas održava kolektivnim, svesnim bićima, jer smo mi vrlo zavisni od emocija i interakcije sa drugim ljudima. A u današnje vreme svi smo zbliženi tim tehnologijama, koje vrlo brzo napreduju, ali nas one samim tim distanciraju suštinski jedan od drugih.
Koliko je boja važna u tvojim radovima? Kako se odnosiš prema koloritu?
— Meni je boja značajna dotle dok ne konkuriše, značajno, sadržaju slike. Da bih istakla određenu formu i eventualnno posmatrača podstakla da razmisli o određenoj ideji koju pronalazi na slici, ne dajem dovoljno prostora da se boja isuviše razigra na površini, to jest ne koristim boju da bi stvorila utisak obojenosti, da tako kažem, već tona svakodnevice koji je nekada siv, nekada je u smislu jutarnjeg izlaska sunca, pa može da sadrži toplije nijanse. Na prvi pogled deluje kao da su to neboje, kao da kolorit nije u prvom planu.
Šta je to što te podstiče i inspišire da stvaraš?
—Inspiraciju mogu da pronađem iza svakog ugla, na ulici kojom prolazim, na svim mogućim događajima na svakodnevnom nivou, svakodnevnom iskustvu koje oblikujem i koje oblikuje mene, u ljudima iz moje okoline. Meni je inspiracija život sam. Recimo položaj čoveka u odnosu na sredinu u kojoj se nalazi, raznorazne stvari i problematika koji imaju tu svakodnevnu tematiku opet su povezani sa nekakvim psihološkim razvitkom ili nekom socijalnom tematikom, koja nema svoje vreme, već je nešto što je uvek aktuelno.
Koliko se u tvojoj karijeri menjao tvoj stil rada, tematika kojom se baviš?
—Nisam odskakala od lične ekspresije, uvek je u prvom planu bio čovek kao predmet slike i uvek je taj čovek bio postavljen u nekoj kompoziciji koja je bila izrazito humanističkog karaktera. Zato što smatram, mada neko može reći da je to podilaženje publici, da je to opipljivo i gledljivo zanimljivo. Neki misle da je bilo kakva predmetnost koja je svima nama dostupna i vidljiva, najjednostavnija da se razume i dokuči. Smatram da to nije baš tako jednostavno i da i pored tog prisustva figure, slika ne mora da ima samo taj realističan prizvuk svakodnevice već može da bude izmaštana. Jer je svakodnevica izvor sve moguće imaginacije, maštanja, naših snova. Od neke budnosti sve počinje, od nečega što možemo da doživimo može da se razvije mnogo više nego što možemo i da zamislimo i pretpostavimo.
Kakvi su ti planovi za dalje, postoji li mogućnost u tvom stvaralaštvu da nešto promeniš, okreneš se još nekim stvarima?
—Mislim da će moj rad imati konstantan kontinuitet i mislim da ću se zadržati na tim figuralnim kompozicijama. Niko ne zna šta će budućnost doneti, ali i dalje smatram da je to nešto što me nosi, gura napred, to je jednostavno meni i dalje vrlo zanimljivo. I dalje mislim da je sam čovek najintrigantniji i prosto nasjloženiji i najkompleksniji za samo prezentovanje bilo na slici ili na nekim drugim medijima, mislim da je ljudska prisutnost jako bitna u umetnosti.
M. H.
