naslovna terzic

Slušajući komentare ljudi zainteresovanih za slikarstvo, često se čuje –kako je ovo lepo, kao pravo! To „pravo” podrazumeva, u kontekstu ovakvih izjava, da je nešto apsolutno isto kao u prirodi. Postoje pravci u umetnosti koji se takvom vrstom slikarstva i bave. Međutim, ima i onih slikara koji još uvek veruju da je svest čoveka sveobuhvatnija i puna tajni kao i vasiona i da je treba svakim pogledom na sliku probuditi da proba da otvori nove i nove puteve, da razazna sve mogućnosti izazova.

Vladan Terzić, rođen 1953. godine u Beogradu, ceo svoj radni i životni vek proveo je u Užicu i okolini. Nakon završene Više pedagoške škole, završio je Akademiju umetnosti u Novom Sadu, slikarstvo kod profestora Dušana Todorovića, crtanje kod profesora Milana Blanuše. Do sada je imao tridesetak samostalnih izložbi uključujući i zadnju 2004. u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, učesnik je velikog broja kolektivnih izložbi od kojih su najznačajnije u Šibeniku, Rijeci, Beogradu, Johanesburgu, Podgorici, Užicu, Kruševcu, Čačku…Među retkim umetnicima koji se bave pejzažima izlagao je i u Galeriji Ulusa, a 2008. i u Galeriji RTS. O njemu i njegovom radu RTS je snimio dokumentarni film „Koje je boje Tara”.

UMETNIK SE PREPOZNAJE OD DETINJSTVA

Ne postoji univerzalan koncept za umetnosti, postoje li kriterijumi koji odvajaju dobrog i lošeg umetnika, i koliko u toj oceni učestvuje mišljenje publike?

—Čovek ispoljava sebe kroz svaku delatnost počev od najbanalnijih poslova, znate kad za nekog kažu da je vredan radnik pa ga angažuju da radi. U slikarstvu je neophodno biti, kao i u svakom poslu, iskren, čestit prema sebi pre svega, prema stvaralaštvu, bez dodvoravanja publici. Tu dolazi do problema koji muči većinu mladih umetnika, nužda ih tera da rade stvari koje publika traži, a pri tom treba naći način da se ostane svoj. Umetnik se prepoznaje još od najranijih dana svog života. Čujem od ljudi koji prate ne samo moj rad, da sam slikajući, ispoljavao želju i poriv za tima izražavanjem, tim načinom delovanja još od najranijih školskih dana . Sećam se da sam još od osnovne škole bio posvećen ovom poslu. Sada kažem –da je sreće da čovek ima fizičke energije da radi kao nekad. Mislim da je uslov, ali ne po cenu toga da to postane pravilo i da se toga treba slepo pridržavati, da „to” treba da se oseti iznutra, iz sebe, iz samih svojih organa, pustiti da „to”izađe, bez toga da razmišljam o tome šta će kritika da kaže, ili publika koja će možda kupiti sliku i obezbediti time sredstva za život. Dosta mladih stvaralaca je prošlo kroz moj atelje, i svima sam govorio da treba biti iskren, treba se stvarno posvetiti nekoj temi, naći neki svoj način izražavanja. Mladi ljudi, prirodno, dugo ne mogu da se pronađu, i to pronalaženje traje kod umetnika do kraja života. Ali iskrenost je jedini uslov da se nešto uradi u ovom poslu.

ISKRENOST JE OSNOVA DOBROG STVARALAŠTVA

Društvo u kome živimo je potrošačko, marketinški povodljivo. Koliko ima marketinškog upliva u slikarstvu?

—Puno toga što se dešava u slikarstvu zadnjih decenija je nerazumljivo i za same stvaraoce koji se povinuju za aktuelnim dešavanjima i u tome se često ne snalaze. To je pitanje iskrenosti stvaranja o kome govorim. Mladi se povode za stvaraocima koji su nešto uradili, napravili neko ime u svetu umetnosti i društvenom životu uopšte. Na takve stvari treba gledati kao na iskustva, na istoriju umetnosti, ali jedino za šta može da se kaže da je kvalitet je nešto što iz sopstvenog organizma, crpeći neku unutrašnju energiju kreiraš, projektuješ na platno. Prostim rečima govoreći, dosta obdarenih ljudi upisuje Akademiju, ali pitanje je da li svi oni poseduju stvaralački nagon. Kad bi se pravile analize, od svih tih umetnika koji završe Akademiju, dvadeset do trideset procenata njih bude aktivno nakon školovanja, ostatak se opredeli za neki drugi posao, ili jednostavno prestanu da rade.

Mnogi mladi slikari koji završe Akademiju kažu da je to jedno kruto, uniformisano obrazovanje i da im treba puno vremena nakon škole da se oslobode formalnosti. Koliko je to tačno?

— Za većinu mladih slikara to je samo izgovor. Pitao bih –da li je s tobom na klasi bio neko ko je nešto uradio posle  toga, ko je „kidao”, koga Akademija nije učaurila? Đaci koje sam ja obučavao za prijemni na Akademiju, u mom ateljeu, od mene su čuli nešto od znanja koje im treba. Govorio sam im da sam samo jedan od profesora, da će u daljem školovanju imati puno njih, i da ono što uče od profesora može se smatrati samo učenjem zanata. Na fakultetu se uče osnove –iskustva u tehnologiji rada, rad sa različitim materijalima, istorija umetnosti, iskustva iz prošlosti, a pitanje je da li će se od toga izvući neka sopstvena kreativnost. Pravi rad nastaje tek posle školovanja. Nijednog glumca niko ne angažuje tako što mu traži diplomu na uvid, traže da vide njegove uloge. Jedan slikar se ne vrednuje po tome da li je imao desetke na fakultetu, da li je redovno pohađao nastavu. On je nešto naučio u školi, ali pitanje je šta radi posle škole. Umetnost nije kao ostala zanimanja, završiš školu, na osnovu diplome dođeš u firmu, zaposliš se i radiš tu do kraja života. Fakultet nije garancija, ni za većinu zanimanja a kamoli za slikarstvo. Pravi rad za jednog slikara nastaje tek nakon škole.

Dosta ljudi se amaterski bavi slikanjem, mogu li se oni svrstati u kategoriju pravih umetnika slikara?

— Po pitanju toga , s mnogim kolegama imam razmimoilaženje, jer me smatraju najvećim protivnikom amaterizma. Nisam protivnik ozbiljnog amaterizma, to moji prijatelji amateri koji su dobri slikari znaju, već diletantizma. Nije slikar svako ko je napravio par slika i već misli na to da organizuje izložbu. Ti, koji su uslovno rečeno –amateri, koji nemaju školu i koji su imali teži put jer nisu imali priliku da steknu obrazovanje kao akademski slikari, svojim radom i dokazivanjem talenta kroz rad se odvajaju od diletantata. To su ozbiljni slikari  koji su se svojim umetničkim kvalitetom izdigli iznad običnog amaterizma. Tako je i u svakoj profesiji, ne samo u slikarstvu. Uostalom toliko ljudi završi Akademiju pa  nikad od njega ne postane pravi slikar.

Koliko je slikanje mogućnost da se oslobode, prikažu stvari koje se u realnom svetu potiskuju ili skrivaju?

—Mada su mnogi pokušavali da definišu slikara i sliku, mislim da pravog odgovora nema. Kod pravog stvaraoca nema potiskivanja, nego je sve u ispoljavanju. Jedna moja rečenica koju kolege često citiraju govori o tom odnosu, a to je da slika slika slikara. Slika je delo prave ličnosti slikara. Njegovo delo je on sam, na platnu. Uslovno rečeno, on je ispoljio sve svoje unutrašnje porive, nagone, sadržaje, razmišljanja…

PRIRODA JE MOJA FASCINACIJA…

Na Vašim delima su uglavnom pejzaži. Kako da Vas nije privuklo nešto drugo, figure, mrtva priroda, portret..?

—Ove godine je 40. godina od moje prve izložbe dok sam bio student na Višoj pedagoškoj školi. Naime 1973. imao sam prvu izložbu u Narodnom pozorištu, u Užicu i to smatram početkom izlaganja, i evo, sve vreme do sada motiv mog istraživanja i rada je predeo, pejzaž. Ja sam čovek koji je veoma vezan za prirodu. Od najranijeg detinjstva, od dolaska iz Beograda gde sam rođen, od treće godine života živeo sam u Užicu, a sve školske raspuste proveo sam u selu Bioska. Te fascinacije iz najranijeg detinjstva koje opredeljuju čoveka, duboko su urezane u moju ličnost. Priroda je nešto što me ispunjava, nešto što me menja u drugu osobu čim krenem iz grada. Zato je i svo moje slikarstvo vezano za prirodu, čak i slike koje tamo počinju a završavaju se u ateljeu. Sve ove slike koje vidite u ateljeu nastale su u prirodi. Ujutro kad odem, ponesem štafelaj i izaberem motiv koji slikam. Godinama mogu ići na isto mesto ali to nikad nije ista slika, zavisno od doba dana, doba godine a najviše od sopstvenih zapažanja. Kad pogledam neku od ovih slika, ovde, u ateljeu, tačno znam gde sam bio, koji je to motiv. Motiv je meni samo polazište za sliku koja ponekad ode i do apstrakcije, slike koja je ekspresivna u svakom slučaju. To nije puko prenošenje prirode, tu sam da doživim prirodu, čak i u prvoj fazi stvaranja gledam u motiv koji sam izabrao ali ga već odmah prilagođavam svojim potrebama, da bih posle, ceo dan radeći na slici, ili sutradan opet ispred istog motiva a da mnogo ne obraćam pažnju na detalje gde šta stoji ali obraćam pažnju na svetlost, na igru svetla, na dešavanje te svetlosne fascinacije s promenom doba dana…Najviše mojih slika nastalo je na široj regiji Zlatibora i na Tari, s tim da sam zadnjih sedam osam godina često i u okolini Trebinja pa su tako prisutne i slike hercegovačkog krša, a zadnjih godina leti sam i na crnogorskim planinama pa je i to predeo koji me veoma ispunjava. Može se desiti da se od nekoliko crteža, skica, slika u ateljeu stvori jedna nova slika koja bi sve to sadržala i onda izgleda kao da nije kao u prirodi. Desetak godina kada je moj opus bio vezan za krošnju i dešavanja u krošnji, proboj svetla, vrhove krošnji, pravio sam dosta skica, kompozicija koje sam razrađivao u ateljeu, ali su i one počele u prirodi. A slike, uslovno rečeno, manjih formata su baš nastale u ambijentu prirode.

IMG_3618

Priroda je, kažu, za mnoge slikare i najbolji atelje. Zašto je to tako?

—Znam dosta slikara, ne kažem da nisu dobri  slikari, koji vole da odu u prirodu s fotoaparatom, zabeleže neki motiv i onda im aparat izbaci jasnu obojenost vode, neba, trave i tako, u ateljeu nastaju slike, koje su po meni jedna vrsta kopiranja. U prirodi je bitno osetiti ambijent, dešavanja…Na primer slikate jezero okruženo planinama. I koje boje je voda? Dosta sam slikao vodu, Drinu…i boja vode je za mene još uvek misterija. Da bi se naslikala mora da se doživi. Zašto ja stojim ceo dan napolju za štafelajem? Moram da osetim sve to, vrućinu, vlagu, sunce, čak i kad pada kiša i kad se sklonim, to mora biti pravi doživljaj prirode koji pokušavam da dočaram na slici.

„BOJA PORED BOJE…..”

Vaše slike su eksplozija boje, kontrasta…Koliko bojom uspevate da dočarate snagu doživljenog u predelu?

—Slikajući u prirodi, naučio sam od nje onaj princim: tamno– tamnije, svetlo– svetlije, taj kontrast prirode je meni upravo fascinantan. Pomenuo sam Taru i Zlatibor. Tara je drugačija u obojenosti od suvog, okerastog i toplog Zlatibora, ona je svežija. Kad pogledam moje slike, mada obična publika retko prepoznaje motiv, ja vidim da slika sa Tare ima drugu obojenost– plavičasto, zelenkasto, da osetiš dubinu prostora, vazduh, da vidiš je li to sunčan, vreo dan ili pred kišu, ili posle kiše, to se trudim da dočaram na slici i mislim da neko od publike uspe to i da doživi na taj način. Slika mora da fascinira sa zida. Jednom sam pričao kako treba apstraktna slika da deluje na neukog posmatrača. Pred na primer enformelom nekog velikog slikara, neuk posmatrač ne treba da ima potrebu da razmišlja o tome da li je neka fleka golub ili čovek ili kuća. On treba da vidi da tu nema ništa konkretno ali da ustukne pred takvom slikom, da se povuče korak unazad i kaže sebi– ja tu ne vidim ni ogradu, ni potok, ni most…ali me ova slika uzbuđuje. Ja težim da svojim slikama, u posmatraču, upravo probudim takva osećanja, da ga zainteresujem u tom smislu, a ne da on u slici traži predeo na Tari ili Zlatiboru koji prepoznaje kao neko mesto do koga, pored krivog drveta, vodi onaj put..

IMG_3640 copy

Kažu da je stvaralaštvo proces koji od čoveka čini prokletstvo u tom smislu da nikad nije zadovoljan postignutim, terajući ga uvek na nešto bolje, više…Prokletstvo ili duhovno bogatstvo, šta Vi kažete?

—Kad bi čovek bio zadovoljan postignutim doveo bi u pitanje samu svrhu stvaranja. Slikanje je bogatstvo u smislu duhovnog zadovoljenja, ispunjenja. Sada, kad imam šezdeset godina, i vidim da sve  brzo prođe, bogatstvo je da si svoje postojanje donekle opravdao svojim stvaralaštvom. Mlađim generacijama koje sam učio slikanju sam uvek govorio– kad si već tu, opravdaj nečim svoje postojanje, radi nešto. Ne može svako biti vrhunski umetnik, naučnik ni sportista, ali svako može nešto da postigne u domenu svojih mogućnosti. Nezadovoljstvo umetnika je jedna vrsta poriva koji te tera uvek na učenje, na preispitivanje granica, mogućnosti. Posebno slikara. U teoriji slikarstva, ne umetnosti, samo slikarstva napisani su tomovi i tomovi dela  o slikarstvu i umeću slikanja, a sve to može da se stavi u jednu rečenicu koju često imam običaj da istaknem – boja pored boje, u odnosima da najbolje stoje. Boja je u slikarstvu primarna, pored crteža i kompozicije. Kad razmislite koji je to najbolji odnos boje jedne pored druge i ko je to uradio, zaključak je da to niko do sada, a i nikad neće uraditi. Da li je Pikaso uradio to najbolje, i dalje nema? Nije. Van Gog? Nije, nije ni Leonardo, ni Mikelanđelo. Uvek može bolje, nema konačnosti. Ne postoji mogućnost da se izraziš bojom a da bolje od toga što si sad uradio ne može.

NOVA ISTRAŽIVANJA

Radeći u istraživanju predela do sada ste imali nekoliko ciklusa u Vašem stvaralaštvu. Šta je to što Vas trenutno okupira i kada planirate novu izložbu?

—Nisam imao samostalnu izložbu zadnjih nekoliko godina. Zadnjih desetak godina intenzivno sam radio istraživanje predela koristeći nove materijale. Reč je o slikama na papiru, gde koristeći belinu samog materijala uz minimalno korišćenje boje težim prikazivanju jednog novog viđenja pejzaža. Reč je o kombinovanim tehnikama. Plan mi je da u narednom periodu, kada budem zadovoljan učinjenim, svoje radove predstavim publici u nekoj viđenijoj Galeriji u Beogradu.

IMG_3631 copy

MOGUĆNOSTI GRADA U KOME STVARAM

Bili ste aktivni u društvenom životu Užica, direktor Gradske galerije, jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika Užica. Da li ste sada zadovoljni odnosom ovog grada prema položaju umetnika?

—Udruženje likovnih umetnika sada ne postoji. Postoji Statut i sva dokumentacija ali je potrebno da se neko mlađi aktivira po tom pitanju i verovatno bi se nešto moglo organizovanije i uraditi. Ja lično mogu pomoći što se tiče saveta, podrške, ali oni mlađi koje bi to stvarno trebalo da interesuje treba da se pokrenu. Užička publika je uvek bila zainteresovana za likovnu umetnost. Galerija treba da animira građane, škole…publike ima. Osim toga, Užice zaostaje po mnogim pitanjima, možda i zbog nedostatka novca ili nekih drugih razloga, ne znam. U ovom gradu, ne postoje ateljei, nijedan atelje gde bi mladi slikari mogli da rade. Grad bi mogao da im obezbedi neki prostor, makar kolektivni atelje.To bi ujedno moglo da bude i sedište Udruženja. Osim toga, sredinom devedesetih osmišljena je ideja „Užice, grad murala”. Sačinjen je veoma dobar elaborat o zidnim površinama koje je trebalo oslikati. Umetnici su oslikali nekoliko zidnih površina i odjednom se stalo sa tom akcijom. Realizacija ove inicijative bi doprinela prepoznatljivosti grada Užica u široj regiji, što bi moglo biti korisno kako za grad tako i za afirmaciju umetnika i mislim da bi tu inicijativu trebalo ponovo pokrenuti. Živimo u teškim vremenima ali to ne znači da od nekih stvari treba dići ruke ili stati, ne raditi. To je najlakše. A čovek kad stane, posebno slikar, on odumire i kao stvaralac i kao živo biće.

Antropolozi su mišljenja da se civilizacijski prag čovečanstva stvorio kada su naslikani prvi pećinski crteži. Čovek se menja, priroda se menja. Niko tu nikog ne prestiže niti dostiže. U tom velikom kovitlacu prirodnih i ljudskih nagona za savršenim iskazivanjem, Vladan Terzić u ateljeu u Užicu, još uvek traži pravu boju pored boje, u savršenom skladu ne bi li iskazao svoju ljubav prema prirodi.

Milunka Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107