sladjana

U današnjem svetu u kome se sve zna i pretpostavlja na osnovu informacija dostupnih iz medija, malo je mesta za iznenađenje. Ono što svet u celini, ipak, zapanjuje iz dana u dan, jeste vrtoglavi uspeh Kine, jedne od retkih zemalja komunističkog poretka koja se svog komunizma nije odrekla sekući mu korene i ne deklarišući ga preko noći kao bolest koje se treba osloboditi, već je odlučila da ga nadogradi dobrim iskustvima ostatka sveta.

Slađana Vasiljević, koja je veći deo svoje dosadašnje karijere posvetila medijima i odnosima s javnošću, provela je godinu dana (2012–2013) u Pekingu kao stipendista ambasade NR Kine, na master studijama za internacionalnu komunikaciju na CUC (Communication University of China, Beijing). Neki detalji o zemlji i životu u dalekim zemljama najplastičniji su kad se čuju direkno, iz iskustva onih koji su tamo živeli.

Kad čovek bude negde van granica svoje zemlje, pogotovo u delu sveta koji je daleko razvijeniji, i kad se vrati, kakva je prva reakcija?

—U Kini sam bila samo godinu dana, što je kratak period da se upozna tako ogromna zemlja, međutim i tih godinu dana je dovoljno da  se veliki broj utisaka i saznanja pretoči u iskustvo, da se stekne predstava o životu koji je daleko, daleko iznad onoga što mi ovde imamo kao svakodnevnicu. Kad godinu dana gledate kineske gradove, uređen život, pedantnost, posvećenost radu, prosperitetu, ulaganja u razvoj, u obrazovanje, brze vozove i puteve,  i kad sletite u Beograd , to je kao da vas je neko polio hladnom vodom. Iz jednog blistavog sveta koji se dinamično i pri tom  planski kreće u  budućnost koja je nama ovde još uvek nepojmljiva, dođete u grad za koji s ponosom  kažemo da je lep i beo (Beograd), vidite koliko su neugledne sve te zapuštene, neokrečene fasade, prljave ulice, koliko je sve to natrpano, neplanski, kao slučajem napravljeno. Sretnete se s jednim neuređenim sistemom u kome je sve tako siromašno, jadno. Upozorili su me da neću moći ponovo da se naviknem, ali se nisam obeshrabrila. Čak i činjenica da ne mogu da nađem posao iz razloga da sam po ovdašnjim merilima „previše edukovana”, nije me obeshrabrila. Iz Kine sam donela toliko pozitivne energije i želje da napredujem, da sam zbog toga i odlučila da nastavim sa obrazovanjem, da budem još edukovanija. Jednostavno, nazad ne možete i ne želite, ostaje jedino put unapred, pa možda se i nađe neko mesto gde će se sav taj trud priznati i isplatiti.

sladjana2

Iz Užica ste otišli sa koleginicom Bojanom Bošković. Kakav je to program usavršavanja bio i kako je izbor pao na vas dve?

—To je program kineske Vlade koja i finansira projekat a odnosi se na vladine službenike iz zemalja  u razvoju. Mi smo u stvari bili druga generacija tog projekta. Bilo nas je ukupno 30 iz 21. zemlje, uglavnom su to bile afričke, azijske zemlje i jedino smo nas dve bile iz Evrope, a kolege su bili ili novinari u nacionalnim medijskim kućama ili u PR sektoru predsednika država ili u ministarstvima. Ambasada NR Kine je ponudila Užicu, na osnovu dobre saradnje sa tadašnjim gradskim vlastima, kao gest prijateljstva i pomoći, da finansira dva studenta. Inače, Kinezi izuzetno drže do školstva, do obrazovanja, a njihove škole su jako skupe. Upoređivala sam slične programe obrazovanja u Evropi i našla da su kineski čak i do tri puta skuplji. Predavači su nam bili vodeći stručnjaci iz oblasti medija i komunikacija, tako da smo imali profesore ne samo iz Kine, već i iz Australije, Amerike, Kanade. Puno pažnje se posvećivalo interkulturalnim istraživanjima, postavljanju metodologije istraživanja, novim medijima, medijima u Kini…Mogu da kažem da se o svim temama otvoreno razgovaralo.

MEDIJI I SLOBODE U KINI

Pomenuli ste predmet Mediji u Kini. Kakvo je tamo stanje sa medijima?

—Svi mediji su u državnom vlasništvu. Meni je bilo zanimljivo da su sve novine jedan juan, to je otprilike petnaest dinara, a čak i časopisi, od kojih neki imaju i po sto strana, su takođe jedan juan. To znači da su s obzirom na cenu dostupni svima. A ta dostupnost  stvara konkurenciju, tako da je borba za kvalitet sadržaja, a samim tim i rezultat nešto što iz toga proizilazi.

Bez obzira na bogatstvo kineske države, nemoguće je da država izdrži finansiranje tolikog broja medija čiji je vlasnik!?

—U tom pogledu u Kini ima jedna jako dobra stvar. Naime, zna se koliko iz budžeta odlazi za finansiranje medija a za ostalo moraju sami da se snađu na tržištu. Naime, kako sam provela dosta vremena u China Radio Internacional, njihovoj nacionalanoj radio stanici pripremajući završni ispit, videla sam koliko je taj sistem finansiranja dobar. Samo 10– 15 procenata budžeta dobijaju od države, a ostatak zarađuju sami kroz građevinsku delatnost, trgovinu nekretninama. Dakle država im je dala mogućnost da finansiraju izgradnju stanova, zgrada, hotela.., da ih ponude na tržištu nekretnina, bilo za prodaju, bilo za iznajmljivanje. Osim toga svojim zaposlenim, a radi se o broju ljudi  kao jedan manji grad, nude na prodaju po povoljnim uslovima te stanove. Korist od toga je dvostruka, radio dobija sopstvena sredstva za finansiranje, a zaposleni imaju mogućnost za jedan normalan, dostojanstven život.

Pojam državni mediji podrazumeva i dirigovani sadržaj, kontrolu…Kod nas se problem slobode medija stalno ističe kao prioritet i goruće pitanje. Kako je u tom pogledu stanje u Kini?

— Naravno, čim je državni medij, onda se podrazumeva da tu ima nekoliko slojeva kontrole, pa zašto ne reći i cenzure. S obzirom na njihovo društveno uređenje koje se toliko dugo održalo onda nije ni slučajno što se štite od uticaja sa strane. Na primer, sve informacije koje mi imamo o stradanju  studenata na Tianamenu, 1989, preuzeti su iz zapadnih medija, prezentovani na način kako je to njima odgovaralo. U samoj Kini je to zabranjena tema, jednostavno o tome se ne govori. U svom tom fantastičnom uspehu koji je Kina ostvarila, u svoj toj njihovoj blistavoj tradiciji i kulturi, to je jedna velika mrlja na njihovoj stranici istorije i pogubna po imidž zemlje. Ni dan danas niko ne zna tačno šta i kako se to sve izdešavalo i koliko je tačno studenata poginulo. S druge strane, imajući u vidu način kako se Kina planski razvijala, počevši prvo od priobalnih gradova koji su postajali velike međunarodne luke i trgovački centri, migracija stanovništva ne samo iz Kine već i drugih azijskih zemalja, pa i iz sveta, koji su tu dolazili i ostajali da rade, tu se formirala bogata raznolikost u kojoj je apsolutna kontrola informacija nemoguća.  Naravno, tu imamo i fenomen novih medija koji nisu samo sredstva za zabavu kao na zapadu, već sredstva za dostizanje boljeg života. Jeste njihova najveća društvena mreža sina weibo pod kontrolom države, ali uvek postoji mogućnost  da se neka mišljenja, informacije provuku pored svih sistema kontrole. Zahvaljujući društvenim mrežama otkrivene su brojne korupcionaške afere o kojima se ranije nije govorilo, a pred državu i partiju je stavljen nov društveni zadatak– borba protiv korupcije.

sladjana1

 Kad već pominjemo korupciju, kako mediji reaguju na te vrste afera, da napravimo paralelu sa našim medijima.

—Imala sam sreću da budem tamo kada se menjao predsednik države. Naime, pošto je jednopartijski sistem, predsednik se menja dekadno i unapred se zna ko će biti, tako da je samo glasanje formalno, ali, s druge strane, to je dobro, jer se taj čovek godinama unapred priprema za mesto predsednika. Prva Si Đinpingova izjava nakon izbora za novog predsednika i prve rečenice u svakoj od narednih izjava je bila borba protiv korupcije. Definitivno, korupcija je veliko zlo i pošast savremenog sveta, tako da ni Kina nije toga pošteđena. Kad su afere u pitanju, nema tog senzacionalizma, spektakla, pretencioznog najavljivanja, nema ničega toga što ima kod nas, jer naši mediji afere koriste više kao sredstvo za sopstvenu prezentaciju a ne u svrhu informisanja ili rešavanja problema u društvu. Kod Kineza je sve to pod kontrolom, o tome se piše, sluša, čita i gleda tek kada prođe ceo proces, kada se izvedu dokazi i kada ima konkretnih rezultata. Na primer, čuveni kineski reditelj Džang Jimo, koji je prošle godine bio gost na Kustendorfu, bio je u centru pažnje zbog afere kršenja zakona o ograničenju nataliteta. Glumica koja nije dobila ulogu u njegovom filmu, obelodanila je da je uprkos „politici jednog deteta”, Džang Jimo ponosni otac čak sedmoro dece. To je bio veliki skandal, međutim, o tome je objavljena tek po neka informacija, i evo tek sad, znači nakon  godinu dana,  piše se o tome da li će i koliko platiti kaznu, tek kad je slučaj gotovo rešen.

To sigurno ne znači da su njihovi novinari lišeni mogućnosti kritičkog mišljenja, iznošenja slobodnih stavova  ili baš i nemaju mogućnost da se ispolje na način na koji se to radi kod nas ili ostalim delovima sveta?

—Verovatno da imaju potrebu da pišu o nečem novom, da ispolje svoju slobodu mišljenja. Međutim, oni su drugačiji nego mi, mnogo su smireniji, pedantniji, odgovorniji..Možda zbog  načina vaspitanja, sistema obrazovanja…ali, ima tu i posledica te kontrole. Ja sam radila jedno zanimljivo istraživanje za ispit „Mediji u Kini”. Naime, sedam dana pre i sedam dana posle izbora,  analizirala sam karikature u njihovim vodećim listovima. Kod njih je, na primer, dozvoljeno šaliti se sa svima, samo ne sa sopstvenim političarima. Imaju dobre karikature, stripove, ono što Englezi nazivaju „cartoon” i o Baraku Obami, i o ostalim vodećim političarima sveta. Međutim, kroz taj rad, tih petnaest dana, sam uvidela jedan  sofisticiran način na koji kineski novinari kroz druge ličnosti prikazuju svoje stavove i mišljenje o svojim političarima i stanju u Kini. Jednostavno, sva novinarska sloboda je prinuđena da bude jako, jako sofisticirana, diskretno iskazana, dovitljiva.

Mi ovde, putem naših medija takođe dobijamo te kontrolisane informacije ili ..u stvari, kako i šta mi znamo o Kini iz naših medija?

—Mi ovde, generalno imamo problem, ne samo sa informacijama o Kini nego i o ostatku sveta. Ono što je uobičajeno je da se informacije, vesti, izveštaji preuzimaju iz drugih izvora i plasiraju u javnost, a da se pri tome ne očiste od poruka onoga ko ih je, i za koga plasirao. Na primer, prošle godine, za uskršnje praznike u Peking je dolazio patrijarh moskovski i cele Rusije, Kiril. Udruženje Srba koje je u Kini dosta  aktivno obavestilo nas je o tom dolasku i odlučila sam da idem. Prvo, nisam ni znala da u sastavu ruske ambasade ima pravoslavna crkva, a dugo sam već bila tamo pa se čovek oseti usamljenim bez svojih korena, tradicije, svoje suštine. U Kini  su uobičajene velike mere obezbeđenja i policijske kontrole. Na ulasku u subway, metro, koji jednim delom ide i iznad i pod zemljom, i kroz koji dnevno prođu milioni putnika,  na svakom ulazu  prolazi se kroz kontrolu kakva je kod nas uobičajena na aerodromu. U početku je neobično, no, čovek se na to brzo navikne i oseća se sigurno. Kada je dolazio patrijarh, na ulasku u rusku ambasadu, normalno, prošli smo svi kroz apsolutno isti sistem kontrole, ništa više ni manje rigorozan od uobičajenog, znači, kroz ono kroz šta prolazite više puta u toku dana. Sutradan, na sajtu jednih naših dnevnih novina pročitala sam članak o toj poseti u kome je stajalo da je ruski patrijarh posetio rusku ambasadu u Pekingu uz neviđene mere obezbeđenja. Znači, vest je preuzeta iz zapadnih medija koji su imali svoj cilj u kreiranju poruke tog članka a da od toga nije očišćena. Napisala sam komentar u vezi toga koji, naravno, nisu objavili. Hoću da kažem, to neprofesionalno preuzimanje vesti, bez prepoznavanja i čišćenja od propagande kojom se pomaže stvaranje stereotipa, loše utiče na informisanje i ne ide na ruku ugledu novinarske profesije. Mnogo toga se u našim medijima radi na način copy–paste. A i medijska pismenost nam je na izuzetno niskom nivou. Mi smo prošli period kada se više verovalo televiziji nego praznom tanjiru na stolu, ali još uvek nismo naučili da čitamo poruke između redova, prave namere i ciljeve onih koji kreiraju medijske sadržaje.

TRADICIJA U SLUŽBI RAZVOJA

Kina, pored toga što je ekonomska velesila i pored komunističke vlasti, što smo mi progutali kao dve nespojive stvari poučeni što lošim iskustvom u našoj privredi, što naučeni, slušajući te teorije sa strane, nam je jako zanimljiva i kao država u kojoj se dosta drži do tradicije, nacionalne kulture i kulturne baštine. Mi smo s komunizmom uveli i rušenje naše tradicije i stid od nje, i onda ponovo na brzinu počeli sve to da podižemo. Kako to da su Kinezi, i pored daleko čvršćeg i rigidnijeg komunističkog sistema nego što je bio kod nas, uspeli sve to da sačuvaju?

— Pre nego što sam krenula, puno sam čitala o Kini, gledala sajtove, putopise, slušala iskustva ljudi koji su tamo bili. Simbol Kine su oni drveni krovovi specifičnog oblika i zmajevi. Kad sam došla tamo, kad sam videla stare građevine koje i pored toga što su napravljene od drveta traju i održavaju se više vekova, ostala sam zaprepašćena. To su takve rezbarije, drvorezi, duborezi, takve bravure starih majstora-umetnika, da svaki detalj na tom krovu liči na jedno malo remek delo. Jednostavno, ne znate u koji biste detalj pre pogledali, a ceo jedan krov je pregršt takvih detalja.  Zabranjeni grad je poseban doživljaj, stari carski grad koji i danas prkosi simbolima komunizma- trgu tjenanmen i zgradama na njemu. Upisan je u svetsku kulturnu baštinu i pod zaštitom je   UNESCO ( Kina ima preko 40 takvih spomenika kulture), ali je on zbog svoje lepote i značaja opstao i bez nje. Budistički hramovi su takođe prava remek dela, a interesantno je da se  ulaz plaća  i za vernike–budiste i za turiste. Ulaznica je naših šestotina dinara, i dok se kupe štapići za verski obred, i nije baš jeftino. Kad hodate kroz te delove Pekinga , kroz hutonge (sistem uskih uličica) to je kao kad prolazite kroz nekakav drugi svet, čaroliju u kojoj stoji vreme od pre hiljadu i više godina. Kinezi izuzetno poštuju porodicu kao instituciju društva. Zamislite vreme kada u Kini nije postojalo ograničenje nataliteta, pa kada je svako od njih imao po šestoro, sedmoro braće ili sestara i kolika je to porodica u recimo trećem kolenu, a oni stvarno jako poštuju ta zajednička okupljanja, međusobno se podržavaju, pomažu. Novogodišnji praznici su prava svetkovina kada po 100 miliona ljudi putuje po nekoliko hiljada kilometara sa jednog na drugi kraj Kine da se bar jednom u godini vidi sa familijom. Tada se tradicionalno jedu posebna jela za sreću, đaoci i baoci, pa druga da ne zebu uši, pa hot-pot – lonac iznad plinske boce u kome se kuvaju razna povrća i nekoliko vrsta mesa, a svako zahvata bez gledanja pa šta mu se pogodi- u stvari najvažnija je priča, smeh, druženje, ljubav, a manje ono što se obeduje. Mnogo su im jači porodični odnosi nego kod nas. U nekim delovima Kine, posebno tim velikim trgovačkim centrima na moru-Šangaju, Guandžou i drugim, oseća se uticaj zapadne kulture, ali je nisu uvezli i prihvatili kao svoju. Nema pomodnog  prihvatanja zapadnjačkih ličnih imena, čak i ako ih studenti koji studiraju u inostranstvu dobiju, čim se vrate kući, vraćaju i svoja imena. Mi smo po dolasku dobili kineska imena radi lakše komunikacije. Na kineskom, ja se zovem Wang Tjen. Prvo ide prezime- Wang (koje je najraširenije prezime u Kini), a zatim ime- Tjen što znači slatko, mada, ako se pogrešno izgovori može da ima još niz značenja. Žene kod njih ne menjaju prezimena čak ni nakon udaje. Mi smo se šalili da je to prilog ženskoj emancipaciji, međutim, presudan uticaj imaju jaki porodični odnosi o kojima sam govorila –žena je potekla iz određene porodice i svoje poreklo nosi sa sobom do kraja.

Pomenuli ste studente koji odlaze u inostranstvo na školovanje?

—Kina kao država jako drži do sistema obrazovanja i do edukacije stanovništva. Oni podstiču odlazak svojih studenata na školovanje u inostranstvo, kako na fakutete tako i na razne vrste specijalističkih usavršavanja. Ali, svi oni imaju obavezu da se vrate, dobijaju radna mesta za koja su se školovali, i tako implementirajući i znanja i iskustva drugih zemalja doprinose razvoju svoje zemlje. Kina na ovaj način vodi računa i ulaže u budućnost. Većina mojih kineskih profesora bila je na studijama i usavršavanjima u Australiji, Kanadi ili Americi.

NEKE SLIČNOSTI I RAZLIKE KINE I SRBIJE

Šta i koliko Kinezi s kojima ste bili u kontaktu znaju o Srbiji i kakvo mišljenje imaju prema nama?

—Definitivno, iz svih kontakata, izvukla sam dve zajedničke stvari koje nas vezuju: porodična tradicija i antifašizam. Kinezi izuzetno poštuju naš odnos prema porodici, porodičnim odnosima, prema tradiciji, kulturi. Drugo, oni su se borili protiv japanskog fašizma, a mi protiv nemačkog. Veliki doprinos upoznavanju Srba dali su filmovi i to je moćno sredstvo u kreiranju imidža jedne zemlje. Kao i svi u Srbiji, znala sam za njihov odnos prema partizanskim filmovima i Bati Živojinoviću, međutim, tamo sam videla da mnogi i dan danas znaju sve replike iz Valtera i filma Most. Širi krug ljudi i ne prepoznaje reč–Srbija, ali ako kažete –Sarajveja (tako se na kineskom kaže Srbija), sasvim sigurno je da će znati da odredi mesto na globusu i usput otpevati O bella ciao (iz filma Most), i tu ih je nemoguće ubediti da je to italijanska a ne srpska pesma. Imala sam priliku da sretnem mlade ljude koji su o Srbiji čitali na internetu i na osnovu onoga što je napisano i fotografisano zavoleli Srbiju, čak i došli u Beograd od kad sam se vratila i odlučili da tu ostanu. Imala sam i priliku da održim predavanja i prezentacije o Srbiji i pred sto studenata i oduševljenje je zaista bilo nemerljivo. Ne samo kod kineskih studenta, nego i kod kolega iz drugih delova sveta. Sećam se da su danima komentarisali kako su divne srpske nošnje, bili istrajni da ih naučim kako se igra kolo koje ih fascinira tim zajedništvom u vidu držanja za ruke i istovremenih, usklađenih koraka.

sladja3

 Da li biste mogli da izdvojite nešto što je bilo posebno upečatljivo iz tog boravka?

— Između svih fascinacija izdvojila bih posetu Poljoprivrednoj izložbi. Kao i svi iz Srbije, valjda naviknuti na naše Poljoprivredne sajmove, nisam bila preterano oduševljena idejom te posete koju je za nas organizovala ambasada Bangladeša, na zahtev koleginice iz Dake. Objasnila im je da imamo nekoliko dana pauze u predavanjima i zamolila da nam nešto organizuju. Nas deset je krenulo, doduše, ja sam krenula više iz radoznalosti i što nisam imala ništa drugo u planu tog  dana. Kad smo došli nisam mogla da verujem koliki je to prostor, koliko hangara je namenjeno za jednu izložbu! Na ulasku dominiraju ogromne skulpture, makete od voća, povrća, mozaici od plodova, prava umetnička izložba od poljoprivrednih proizvoda u bojama voća i povrća koje nisam mogla ni da zamislim. To su stotine oblika od plodova, a svako voće i povrće u zasebnim hangarima, u hiljadama vrsta. Oduševio nas je ljubičasti krompir od koga se dobija izuzetno hranljivo ljubičasto pire. U hangaru gde su bile izložene jagode, nisam mogla da poverujem da čovek ima mašte samo da smisli toliko sorti jagoda a ne i da ih proizvede. Anegdota koju vezujem za taj sajam je što sam u hali sa cvećem, između svih tih saksija primetila malu šumsku jagodu sa plodom. Od najranijeg detinjstva od pokojne bake sam naučila gde u prirodi mogu da se nađu šumske jagode, tako da sam je prepoznala. Pitala sam zašto je ta jagoda zalutala među cveće, međutim, gospođa koja nam je bila vodič je bila uporna da to nije jagoda. Kad smo izašli iz hale, ta gospođa mi je ponovo prišla i rekla da sam zaslužila da mi da vizit kartu (na kojoj je pisalo da je ona direktorka izložbe), i uz izvinjenje rekla da su joj kolege inženjeri potvrdili da je to jagoda. Bila sam zadovoljna što sam eto, u moru sveg tog nepoznatog, ja nešto prepoznala što oni ne znaju. Ono što me je u vezi te izložbe fasciniralo, je pažnja koju posvećuju edukaciji najmlađih o značaju prirode, hrane, odnosa prema svemu što raste na zemlji. Kod njih se sve, apsolutno sve može proizvoditi u saksiji. I krompir možete gajiti u stanu. Ja sam kupila jednu konzervu, nalik onoj u koju se pakuju sokovi, sa upustvom za gajenje kikirikija. Unutra je sve– i zemlja, i seme, i nešto nalik na filc čija je funkcija da drži vlagu, na vama je da otvorite konzervu, taj pokopac služi i kao podmetač, stavite taj filc na dno, zalivate po upustvu sa konzerve i čekate da poraste i donese plodove. Čak piše i koliko se plodova očekuje! Takva jedna sitnica a toliko moćna, u funkciji edukacije, da se ljudi nauče kako šta raste, koliko i kako rađa, čak i kroz tu obavezu zalivanja razvija se poseban odnos odgovornosti prema prirodi i sredini u kojoj se živi.

SRPSKA STRANA SVETA

Kako ste trenutno bez posla, na master studijama, kako planirate da iskoristite iskustva iz Kine

— Upravo radim na prikupljanju građe za drugi master rad (ovog puta u Srbiji, na Učiteljskom fakultetu). Sve ispite sam već položila i na redu je završni rad. Plan i namera mi je da uradim istraživanje o odnosu mitologije u kineskoj i srpskoj kulturi. Naime, istražiću koji su to kineski a koji srpski mitovi, kojim vrednostima se uče i na kojim poukama odrastaju srpska a na kojim kineska deca. Kako sam u Kini za završni rad istraživala nacionalni imidž Srbije u kineskim medijima, odnosno spoljašnji imidž, sada se tema odnosi na unutrašnji imidž, tj. formiranje nacionalnog identiteta, tako da time na neki način zatvaram krug. Tema je dosta opširna, verujem da je malo istražena ali da ću uspeti. Možda se kroz taj rad otvori i neki novi put za jačanje srpsko–kineskih odnosa, možda, zašto da ne  i za našu lokalnu zajednicu. U svakom slučaju, biće na dobrobit obe nacije.

M. Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107