Svašta čoveku u životu pada teško, ali doneti ključne odluke jedan je od najtežih zadataka. Prelomiti, preseći, okrenuti list, krenuti novim putem.., sve su to reči koje upotrebljavamo kad treba nešto da odlučimo. A onih kratikih pet minuta kada se namera ili želja ili težnja revitalizuju u odluku često su po nju i sudbonosni. Kažu da samoubicama u kratkom letu između litice i reke u koju se bacaju ceo život preleti mislima. Kada je reč o smrti, vraćamo se u prošlost. Kada je reč o nekim drugim stvarima kojima pokušavamo da predodredimo život, svim mislima unapred slikamo moguću budućnost. Kada se govori o odluci stupanja u brak, onda je to sve predstavljeno u „Čorbi od kanarinca”, po tekstu Miloša Radovića koja već više od deceniju i po,u izvođenjima različitih pozorišnih kuća, zasluženo unosi živopisnost na našem sve jednobojnijem dramskom tkanju.
U trenutku kada sve izgleda ružičasto i kitnjasto, lepršavo kao što su snovi o budućnosti, kao scenografija i kostimi (oboje u realizaciji Snežane Kovačević), jedan par razmišlja o svojoj budućnosti. Meda (Vahidin Prelić), srednjovečni profesor fakulteta i Jelena –Jeca (Andrijana Simović) petnaest godina mlađa devojka, čekaju da ih ispod prozora pozove kum Laki (glas Mileta Petrovića) i da ih poveze na njihovo venčanje. Iako se dugo znaju, iako već izvesno vreme žive zajedno (a to znači i da se dobro poznaju), u tih pet minuta pred polazak, njih dvoje prepliću svako svoje viđenje zajedničke budućnosti, svih mogućih sreća i razočarenja koja im predstoje. Igrajući se potencijalnim budućim događajima, idući iz uzroka u posledicu, suočavaju se sa svim onim što bi moglo da im se dogodi– u slučaju da..,a ako bude tako, onda će…. I tako, jedan ceo budući život u njegovim mogućim zapletima i neverovatnim, isto koliko i izvesnim, odvija se pred nama, u tom kratkom trenutku pre odluke. Realne mogućnosti šta bi sve moglo da vam se dogodi u braku ako odlučite da u njega uđete, su osnova ove priče.
Dijaloški tok koji je tako pitak i dinamičan uvodi nas u sfere jednog komičnog stanja u kome su i neprijatne stvari prikazane s distance smešnog i simpatičnog, za šta su, pored bogatog i prečiščenog vokabulara pisca u velikom i zaslužni glumački dvojac Prelić –Simović. Prelivanje njihovih glumačkih umeća iz dijaloga u monolog, iz jednog u drugu ulogu, iz jednog u drugo vremensko stanje, sigurno je nešto što doprinosi raskošnom osećaju da je ceo život moguće sagledati u jednom trenu. U neverovatnom razigravanju i međusobnom obešanjačkom glumačkom nadmudrivanju u kome ni jedno ni drugo ne zaostaje niti prednjači, Vahidin Prelević i Andrijana Simović, svim mogućim preplitanjem svojih majstorija i umeća, uvode gledaoca u jedno saživljavanje svesti i realnosti koje samo bogata ljudska mašta može da pretpostavi. Brz tok radnje kojim se nižu događaji u jednom budućem vremenskom sledu koji napetost u trenutku može da prozvede, slika je onoga što se događa u tom stanju kada je nužno doneti odluku koja će vam odrediti ceo život.
Pa ko je onda kanarinac od koga se pravi čorba? To je skrivena misao, svaki vaš strah, sve ono na šta ste pomislili pre nego li stupite u brak, a da o tome niste progovorili, nešto što čuvate od partnera kao kanarinca u kavezu, i plašite se da o tome govorite, ili nećete da na to mislite. Jer ako taj zarobljeni kanarinac i pokuša da progovori, da obelodani svaku vašu sumnju onda kada ste se već odlučili za budući zajednički život, završiće u čorbi!
Rediteljska zamisao i realizacija Božidara Boška Dimitrijević (3. Oktobar 1957.–1.april 2014.) kome su ekipa Narodnog pozorišta Užice i gledaoci na izvođenju predstave „Čorba od kanarinca” 24. aprila odali poslednju počast, je ostalo iza njega u ovom pozorištu da živi svoj život.
Moguće je da jedan tekst ima veliki broj različitih izvođenja od strane različitih ekipa, čak i u jako kratkom periodu, ali sama ta činjenica govori o tome da kvalitet nije podložan modi. Osim toga, ako je pitanju naše, užičko pozorište, o čijem kvalitetu govorimo kao o nečemu podrazumevanom, kao što se košulja zove košulja jer ima kragnu i dugmiće, onda bi svakako bilo krajnje nedopustivo da u moru jeftine zabave koja nam se nudi, ne provedemo jedno veče, uz sasvim prihvatljiv materijalni izdatak za ulaznicu koja košta koliko i kesica čipsa, dobro se nasmejemo, istinski uživamo i prepoznamo sebe, nekad, u nekom trenutku (budućem ili prošlom, zavisno od bračnog stanja).
M.Nikolić
