U petak, 25. aprila na Velikoj sceni užičkog Narodnog pozorišta imali smo priliku da pogledamo savremeni komad škotskog pisca Denijela S. Džeksona u izvođenju Knjaževsko-sprskog teatra iz Kragujevca u režiji Slađane Kilibarde koja potpisuje i scenografiju.
Reč je o komadu koji obrađuje tematiku savremenog načina života, razmišljanja mlade generacije koja živi sadašnjim urbanim životom, opterećene obavezama, dvostrukim ličnostima u kome se javno i privatno dijametralno sudaraju u istoj akustici kao i emotivno i praktično, generaciji koja u ranim tridesetim počinje da priziva sećanja na prošlost u svrhu opoziva ili ohrabrena sadašnjeg života. Glavni likovi – Tom (Miloš Krstović) i Ejmi ( Isidora Rajković), sreću se na poslu, oboje suočeni s situacijama i dilemama koje donose razmišljanja ranih tridesetih, i započinju jednu savremenu vezu bez obaveza i planirane budućnosti. Radnja u kojoj se dešava višeslojno putovanje –u prošlost, kroz prizivanje svojih uspomena na bivše prijatelje i ljubavi– Alison (Nađa Mirićević) i Kalvina (Dušan Stanikić), kao i istovremen dijalog uz monološko kazivanje istinskih misli, osećanja i namera je u funkciji slikanja ličnosti koje proizvodi savremen model života– ljudi koji su marionete društvenih dužnosti i obaveza ali istovremeno i isfrurstriranih, nezadovoljnih , nesretnih, očajnih ljudi. I kao što čovek u takvoj situaciji radi, patetično traži izlaz i utehu u idealizovanju sebe i svojih bivših partnera iz mladosti, tako i ovo dvoje ljudi opravdava sebe kroz svoje prošlosti. Pri tom podsećanju, nezaobilazni su i očevi, majke i bake, najčvršći graditelji emotivnosti, nežnosti, one tanke ljuske koja puca u trenucima kada obaveze i i stvoreni model ponašanja zahtevaju odlučnost i razumnu pribranost. Lik koji vibrira u povezivanju Toma i Ejmi je koleginica Saša (Katarina Mitrović), i u ovoj drami ona je najsuptilniji okidač emotivnog, koji lomi granice uljudnog i društveno prihvatljivog ponašanja terajući i jedno i drugo da pokrenu svoje unutrašnje monologe i iznesu svoje istinske misli na videlo. Vrhunac sukoba je u trenutku kada Ejmi ostaje trudna i tada počinje i jedna savremena muško ženska tematika u pogledu roditeljstva i budućih obaveza, kao i odgovornosti i zrelosti . Svako na svoj način, svako radi svojih ciljeva ili želja, suočeni sa generacijskim stavovima u pogledu zajedničkog suživota i podizanja potomstva, ovo dvoje mladih ljudi ponovo upadaju u istu klopku koju razlika između društvenih obaveza i načina života( a time i uslovljenog razmišljanja) nameće, i svojih istinskih želja koja, u momentu prestanka monologa sa sobom i pretvaranja međusobnih obaveza u zajedničku odluku o rođenju deteta konačno postaje pravi i jedini izbor.
Ono što je dobra strana komada „Moji bivši moje bivše” je da je prvenstveno namenjen mlađoj publici kojoj su klasični komadi sa sličnom tematikom strani i neprihvatljivi iz prostog razloga što na njima niti je odrasla niti naučena da razmišlja na takav način. Dinamičan po radnji i prepun priče što sa sobom što između sebe, ovaj komad i jeste slika i prilika današnjeg modernog načina života. Moderna je i koncepcija koja podsećaju na dokumentaristički prikaz jedne melodrame ali na način da joj ne oduzima mogućnost indentifikacije gledaoca sa likovima na sceni. Moderan je i način izražavanja, baš onako kao što mladi ljudi pritisnuti savremeni tempom života svoje unutrašnje nemire, nemogućnost nalaženja rešenja i odgovora na problem ili dilemu, sukob sa sobom i rekciju na neočekivano ponašanje sagovornika rešavaju jednim prostim naturalističkim izlivima besa uvezenim iz američkih serija i filmova (bez obzira što je pisac iz Škotske koji se po ovom pitanju i ne razlikuju mnogo od nas) i ukrašeni , već svakodnevnim žargonom i sočnim epitetima našeg bogatog psovačkog rečnika. Ono što je monotono u ovoj predstavi i pod kojima s može i podvesti pod još jedno– moderno jeste i veliki broj rediteljskih rešenja koji su već viđeni toliko puta da se mogu podvesti pod tipičan, uhodan, linearni kliše.
Kada se završi predstava,krajnji utisak je da je sve to prikazano i već viđeno u fragmentima savremenog dramskog stvaralaštva, kako u pozorištu, tako i u novijoj filmskoj produkciji osrednjeg kvaliteta.
M.Nikolić
