NASLOVNA

Posle izuzetno uspešnog i posećenog otvaranja izložbe, slikar Zoran Rakić –Kizo je nastavio publiku da upoznaje sa svojim radom dežurajući u Jokanovića kući sedam dana tokom trajanja izložbe. Uz to što je omogućio samu izložbu, Narodni muzej u Užicu je odlučio da  jednu Kizovu sliku uvrsti u svoju postavku. Za uspešan višedecenijski rad umetnik skromno ne navodi svoj talenat već podršku porodice, na prvom mestu supruge i dece. Kizo kaže da mu je jedino bitno da ima za boje, jer o sopstvenim potrebama ne razmišlja mnogo, objašnjava nam, dok razgovaramo o njegovom stvaralaštvu na dan zatvaranja izložbe.

Radni vek ste proveli kao tehnički crtač, a slikarstvom se bavite već 40 godina. Kako ste počeli da se bavite slikarstvom i odakle potiče ljubav prema slikanju?

–Moj otac je bio moler, a stariji brat firmopisac. Kao dete sam farbao ograde i od malena imao kontakt sa bojom i četkama. Tako je i počela moja ljubav.

Izraz amaterizam je poslednjih decenija degradiran. Utiče li to na stav ljudi prema slikarima koji su amateri?

–U zadnje vreme se izbegava reč amater. Ljudi koji su stekli neko ime nazivaju se autodidakti da se ne bi srozavao kvalitet nečijeg rada, jer reč amater danas ima neki drugi smisao. A biti uspešan znači biti vredan. Imao sam sreće da se družim sa ljudima koji su akademski slikari kao što je pokojni Božo Kovačević, zatim Dragić Petrović-Medoš, Rade Vergović od kojih sam mnogo naučio. Išao sam sa njima u prirodu, u pejzaž, dok sam mrtve prirode radio sam.

Na mrtvim prirodama su prisutni predmeti karakteristični za naš kraj. Zašto Vas baš ta vrsta motiva privlači?

–U užičkom pozorištu je 1968. godine gostovao slikar iz Beograda, mislim da se zove Miroslav Protić, koji je slikao ćupove, noževe. Njegov rad mi se izuzetno dopao, jer je naš kraj poznat po zemljanim loncima. Obzirom da sam dete iz grada imam nostalgiju za selom. Zbog toga često slikam mrtve prirode, dajem im novu dimenziju, dušu. Mrtve prirode su dosta tamne pa pokušavam da Rembrantovski izvučem malo svetlosti i da im dam nov život.

Zoran Rakić

Na Vašim slikama se primećuje nostalgija samim odabirom toplih, zemljanih tonova kao što su nijanse okera i braon. U pejzažima se vidi smireno, analitičko doživljavanje prirode. Koliko ste u tome Vi učesnik, a koliko posmatrač?

–Kada ste u pejzažu, takozvanom planeru, pratite tok, boje i svetlost sunca i neba, a tu se stalno dešavaju promene. Ako u momentu uspete da zabeležite trenutak tog pejzaža, odsjaj trave i sav taj sklop slike tada u suštini dobijate dobar pejzaž. Kasnije, kući taj neponovljivi trenutak doterujete, dodajete detalje. To se ne može uraditi u prostoru jer se svetlost i senka stalno menjaju tako da morate istovremeno biti i učesnik i posmatrač.

Nekoliko izloženih slika imaju motiv cveća koji publika možda i najčešće voli da kupuje. Da li je to Vaš izbor ili ste radili po narudžbini?

–Ti motivi nisu rađeni po narudžbini. Po narudžbini, ali dosta retko radim portrete isključivo starijih ljudi. Nekada mi neko donese fotografiju osobe čiji portret želi, a na žalost to su obično dragi ljudi koji nisu više među živima. Tada radim takvu vrstu slika.

Rad sa fotografije je vrlo težak. Potrebno je dobro poznavati osobu da bi se naslikao karakter. Kako to Vama polazi za rukom?

–Dok ne dobijem odgovarajući lik portret dorađujem sve dok  kupac ne bude zadovoljan. Kada neko ima slikarskog iskustva, sa fotografija će pročitati karakter po obliku lica, nosa, očiju, usana. Dosta pomaže i ako poznajete porodicu koja će opisati osobu čiji portret radite ili ste tu osobu nekada u životu sreli.

IMG_2717 copy

Bavljenje slikarstvom je zahtevno. Živeli smo i u vremenima kada  ste morali da birate između slikarskog pribora i egzistencijalnih stvari. Šta je bilo presudno da ne prestanete da se bavite slikarstvom: ljubav prema slikanju ili nešto drugo?

–Ne živim isključivo od slikanja. Bio sam zaposlen 36 godina u Impol-Sevalu i već nekoliko godina sam penzioner. Plata u mojoj firmi je uvek bila solidna. Boja sam uvek imao jer ih i ne trošim mnogo za svoje slike. Imam i starih zaliha umbri braon, okera od ranijih godina. Plave boje imam još od perioda kada ih je Karbon Zagreb proizvodio, zatim Aero Celje. Nekako sam uvek bio vezan za domaće proizvođače. Ipak zbog materijalne situacije nisam bio u prilici da koristim uvozne boje kao što su Holandske i Češke. Što se tiče inostranstva bio sam bio u prilici da koristim boje iz Italije i Turske i to zahvaljujući zetu Miroslavu Miru Radoševiću koji je bio košarkaš i praktično me sponzorisao.

Da li ste nekad osetili zamor i poželeli da stanete u slikarskom radu?

—Postoji period kada se stane sa slikanjem, ali o slikanju uvek razmišljate. Nije to samo fizički rad slikanja po platnu ili po papiru. Uvek je prisutno gledanje filma, televizije, reprodukcija. Vezani ste za sliku, prostor, formu, svetlost. Sam čin slikanja je krajnji produkt vizije i svega toga.

IMG_2719

Motivi zastupljeni na Vašim slikama su često viđeni i kod drugih slikara našeg kraja. Kako uspevate da zadržite originalnost?

–Na mojim slikama, pejzažima, se oseća uticaj užičkih slikara. U maniru, potezu, gestu čak i u kompoziciji. Užički kraj je poznat po pejzažima. Dok pokojni Božo Kovačević nije stigao iz Beograda, malo nas je znalo da radi pejzaž pogotovo zlatiborski koji je po svojoj strukturi nesputan, slobodan. Nije lako uhvatiti tu svetlost, lepotu, nebo, prozračnost, livade, borove. Božo je u nama usadio tu slobodu prenoseći nam svoje znanje. Odlazio sam sa njim u pejzaž i učio, posmatrao kako on radi, oslobađao sebe u pokušaju da bojom na sliku prenesem sve što vidim.

Kada možemo da se nadamo novoj izložbi?

–Planiram za pet godina izložbu novih slika, ako budem imao uslove i prostor za izlaganje, gde ću izložiti mrtve prirode i pejzaže koji su jako slobodni. Pejzaži će biti toliko slobodni u pokretu da će, naglašavam, podsećati na majstore slikarstva poput Konjovića i Vjekoslava Ćetkovića. Na tim slikama želim da se oslobodim, da se rasplinem, da obogatim boju i pustim potez. Da radim sa što širim četkama i većim platnima.

IMG_2720

Zašto ste odjednom odlučili da napravite promene u stilu slikanja?

–Nije to odjednom. Sve je to akumulirano i sada se polako budi. To je prekretnica jer je 40 godina dosadašnjeg rada u stvari ciklus koji je završen i zaokružen. Ne težim apstrakciji, ali težim jednoj slobodi poteza, boje, širine, razigranom prostoru, oslobađanju stega i detalja.

Bojite li se kako će tu promenu prihvatiti oni koji su naviknuti na vaš dosadašnji rad?

–Više me interesuje moja impresija, interesuju me istoričari umetnosti i kritičari i šta će oni da kažu. Važno mi je da iskažem doživljaj i da budem zadovoljan onim što sam uradio.

Koliko treba da bude ponosan na svoj rad pokazuju i brojne nagrade. Učešće u radu osam likovnih kolonija, desetine samostalnih izložbi u Užicu, Bajinoj  Bašti, Sevojnu, Požegi, Raškoj, Novom Pazaru i Leposaviću od kojih je ova nedavna petnaesta po redu. Od prve nagrade na izložbi amatera 1973. godine u Užicu, ređale su se nagrade Likovnog kluba „Pivo Karamatijević” kao i po nekoliko nagrada u Kraljevu, Trsteniku i na izložbama „Susreti drugarstva Srbije”.

Najveću nagradu ipak umetnik je dobio zadnjeg dana izložbe. Tada su učiteljice Osnovne škole „Dušan Jerković” u Užicu Milomirka Špijunović, Dragana Mojsilović, Radmila Luković, Slađana Đikanović i Ljubica Bučevac u Jokanovića kući na Kizovu izložbu dovele pet odeljenja svojih učenika trećeg razreda. Njihova ideja da jedan čas likovnog vaspitanja provedu na izložbi a da na drugom razgovaraju o viđenom iznenadila je i samog slikara. Organizovano i u koloni po dva, deca su veselo komentarisala slike upirući u njih prstićima i ukazujući jedni drugima na motive. Svestan koliko ovakav vid likovnog vaspitanja može da obogati njihove živote, uzvraćajući na dečje „Dobar dan” i „Doviđenja” sa toplim osmehom na licu Kizo kao da je poželeo da ih što više izraste u slikare.

Mirjana Milićević

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107